Odluke i planovi, hm…šta je to? :)

Divan sunčan majski dan. Probudila sam se u stanu muškarca sa kojim sam predhodne noći imala vrhunski seks. Lepo njemu, lepo meni, ali eto, to je to. Nikada ništa ne očekujem, tako da se nikada i ne razočaram na bilo koji način i po pitanju bilo čega. Pa nećemo sad da se venčavamo zbog dobrog seksa, dobre priče, ćutanja, razumemo se dobro, lepo se slažemo, ali to je daleko od ljubavi. Spremna sam da krenem dalje.

Doneo mi je kafu u krevet, pa i zaslužila sam. Sinoć sam mu učinila i oprala gomilu sudova. Jebote kako mrzim da perem sudove, ali nisam mogla da ga odbijem ni u kom pogledu. 🙂 Šta će… muško, sam kod kuće, kao onaj klinac iz filma. Samo još da mi je postavio zamke po stanu, da se izlomim.

Puna sudopera šolja za kafu. Strašno, jede li ovaj čovek nešto ili samo kafu pije? Možda su to bile šolje od nekih predhodnih jutara, kafa koje je donosio nekim drugim devojkama, koje se nisu sažalile na samog muškarca, pa da te iste šolje i operu? 🙂 Ma lupetam, boli me dupe i za šolje i ostale zajebancije.

Proleće je, divan dan, divna noć iza nas, idemo dalje. Spremna sam za nove poduhvate u životu. Tuširanje koje izuzetno prija. Nije bilo jutarnjeg seksa, nećemo da preterujemo, mada ja jesam preterivač. 🙂

Zvoni mi mobilni:

– Halo.

– Ćao draga, šta ima, gde si?

– U Beogradu sam, dolazim danas, što, je l’ ti treba nešto?

– Ma jok, nego hoćeš li sa nama danas na more, idemo u Budvu, pa da ideš sa nama ako hoćeš, da se vidimo sa Ljiljom, da se malo zezamo.

– Vaaauuu draga, naravno da hoću, stižem kući popodne, pa možemo predveče da krenemo.

– E super, baš nam tako i odgovara, taman da ja pozavršavam šta imam.

– Važi, javljam ti se kad krenem iz Beograda da znaš kada stižem. Odem kući, spakujem se za minut, dva i možemo da krenemo. Suuper. Jedva čekam.

– Ok, dogovoreno.

Prekidam vezu sa širokim osmehom na licu. Divno doba godine da se ode na more, pa makar i na tri dana.  Pogled mi pada na „mog“ muškarca.

– Pa nećeš valjda sada da me ostaviš samog? – kaže.

– Mislio sam da ćeš sa mnom sutra na moto-skup u Niš?

„Jebem li ti mamicu“, mislim . „Šta me sada gledaš tim kučećim pogledom? Koji ti je bre kurac? Lepo smo se noćas proveli u Kući piva, imali smo izuzetan seks, oprala sam ti i jebane sudove, spremna sam da idem dalje, neću da te davim i smaram ko ostale, samo želim da odem u Kraljevo, pa u Budvu kod Ljilje. Čoveče kakav bre moto-skup, gde me nađe… jebo te konj?“. Sve to samo MISLIM, a kažem:

– Stvarno hoćeš da idemo na moto-skup?

– Pa naravno, ‘ajde malo da se zezamo.

– Hmm…Ok…važi, samo da pozovem, da kažem da ne idem na more.

Eto kakva sam, planove donosim brzom brzinom, menjam ih još brže. Na more mogu i posle Niša, a moto-skup u Nišu je jednom godišnje. Dobro i šta sad?

Kada planove tako brzo donosite, na isti takav način vam se i život menja. Odluka da ostanem sa tim muškarcem, da odemo na moto-skup i ko zna šta sve usput uradimo, mi je promenila život zauvek. Dan smo proveli jurcajući po gradu, uveče sam imala svoj prvi čas, Osnova teorije skoka padobranom. Kasnije smo sedeli na Ušću pili pivo sa njegovim drugarima, smejali se, pričali, izgledalo je kao da se poznajemo godinama.

Više se nismo razdvajali. Niš je ostao da čeka, jer nismo otišli. Bilo je drugih moto-skupova, jurcanja za našu dušu.

Probudimo se ujutru, on skuva kafu, u prolazu proveri kakvo je vreme napolju. Ako je sunčano, pijemo kafu,spremamo se i izlazimo napolje, kući smo se vraćali kasno noću ili uopšte nismo ni dolazili. Aerodrom, skakanje, sa skakanja u Tajms, iz Tajmsa na Ušće, sa Ušća na splav, sa splava u Savu. 🙂 Noći na Savi su za posebnu priču.

Ako je napolju loše vreme, samo se vratimo u krevet i razvlačimo po ceo dan. Gledamo filmove i uživamo.

Nezaboravno leto 2006. godine. Niš nas nije video, a ni more, jednostavno nismo stigli, ali smo zato stigli da shvatimo da smo rođeni jedno za drugo, da se zavolimo i napravimo našu prvu bebu.

Ponekad dugo planiramo i razmišljamo pre nego da donesemo neku odluku za koju se kasnije ispostavi da je bila loša, a ponekad u deliću sekunde o čas posla donesemo pravu odluku, zahvaljujući sreći.

Uvek na brzinu donosim odluke i brzo menjam planove, odlučujem se za ono što mi se učini zanimljivije, do sada me je pratila sreća, nadam se da će i ubuduće.

Sve sam ovo napisala, inspirisana ovom slikom, koju sam juče skenirala. Nema više vožnje, dok nam deca ne porastu, a onda se nadam da ćemo skoknuti do Niša na taj obećani moto-skup. 😉