Jedna cipela

Negde u ranu jesen, u jednom gradu u Srbiji, ulazi žena od nekih 40-tak godina u prodavnicu obuće. Milog, negovanog lica, niskog rasta, skladne građe. Lepa žena, skromno obučena.  Ljubazna prodavačica je dočekala sa klasičnim:

„Dobаr dan, izvolite.“, i prosto se obradovala, jer tog dana nije imala puno posla.

„Dobar dan, znate mene zanimaju muške cipele, htela sam suprugu da kupim neke lepe.“

„Evo izvolite ovde su vam izložene, pa pogledajte kakvih imamo u  ponudi ili hoćete da vam ja preporučim neke?“, reče prodavačica i pokaza ka polici sa muškim cipelama.

„Ma ne  znam ni sama. Volela bih da budu kvalitetne, kožne…“, reče žena i uze u ruku jednu od cipela.

„Koji broj nosi vaš suprug?“

„43, ali uvek ima probleme  sa obućom ili ga stežu, ili  mu nešto drugo ne odgovara. Ma ne znam ni sama, šta da radim? Znate kakvi su muškarci?“

„Pa znate, ako je tako, onda je najbolje da dođete sa njim, pa neka sam izabere i proba.“

„Eh…“, uzdahnu žena. „Tako bi najbolje bilo, ali znate on je u bolnici već duže vreme, pa sad za neki dan treba da ga puste, a cipele koje ima su već odavno za kantu. Prosto me sramota da mu njih odnesem za izlazak iz bolnice.“, reče žena i nastavi da razgleda.

„Ne znam šta da vam kažem, recimo evo ove cipele su kvalitne i lepe, imamo i broj koji vam treba, a mušterije koje ih kupuju kažu da su udobne. Dobro se prodaju, a dobre su i za zimu. „, reče prodavačica i pokaza joj poluduboku, kožnu cipelu.

„Jaoo baš su lepe, on takve i voli. Koje nisu uske gore na prstima, znate, voli baš takve malo šire, šljampave kako ja volim da kažem.“, nasmejaše se zajedno. „Mogla bih te da mu kupim i cena mi odgovara, ali stvarno…uh… ma znate šta, zamoliću vas nešto, pa šta bude.“

„Recite samo, tu sam da bih pomogla mušterijama.“

„Sramota me je, ali moram da vas pitam. Da li biste smeli da mi date ovu jednu cipelu, pa da ja otrčim do bolnice da je on proba i da vidi da li mu se sviđaju? Baš je situacija bezveze, ali šta ću kad je takav i bolestan je zahtevan, a kakve su prognoze neće još dugo i …“ i zajeca žena. Sede na stolicu i poče da plače.

„Joj izvinite, ali stvarno mi je teško.“

„Ma u redu je. Nema problema, bolnica je blizu, a sigurna sam da će mu se i dopasti. Nemojte da plačete, biće on dobro i sigurno će mu se svideti, videćete. Hoćete čašu vode da vam dam.“ reče zbunjena prodavačica u dahu.

„Ne treba mi voda, hvala ti draga.“, reče žena maramicom brisajući lice. „Molim te samo mi je stavi u neku kesu i ja trčeći idem do njega. Ne mogu da ti opišem koliko mi znači što mi ovo činiš… Nećeš valjda imati neke probleme, ako ti dođe gazda?“, upita prodavačicu.

„Ma neee…gazda je dobar čovek i ako dođe razumeće. Ništa vi ne brinite, samo da cipela odgovara vašem mužu  i problem će biti rešen.“

Uze žena kesu sa jednom levom cipelom, zahvali se još jednom i užurbanim korakom izađe iz radnje.

Cipela je odgovarala njenom mužu, dobio je na poklon od svoje voljene žene.

Tužna jedna priča iz svakodnevnog života. Bila bi čak i obična, da istu priču žena milog, negovanog lica, nije ispričala drugoj prodavačici u drugoj radnji za isti model cipela. Samo što je  iz njene radnje  odnela desnu cipelu.