Sve se vraća

CB025258Pitam se često, „zašto imam potrebu da pomognem svima?“. Ako čujem da neko meni drag, blizak, ma i dalek i nepoznat ima neki problem, ja bih da pomognem. Ne mogu ja ceo svet da spasim, ali pitam se odakle u opšte takva potreba u meni? Da se odmah na početku razumemo i da otklonimo tu osnovnu ljudsku potrebu da mu se drugi zahvaljuju, da ga kuju u zvezde, da je učinio dobro delo, da je dobar, velikodušan, da mu duguju neku uslugu, da možda može da zaradi, da uspe u nečemu povezanim sa tim…NE.

Ne podnosim da mi se neko zahvaljuje zbog nečega, da me spominje, da se zna, da me hvali, da priča o meni, ništa od toga nije osnov mojoj potrebi da pomažem ljudima.

Samim tim, što dođem u situaciju da nekome pomognem mene čini srećnom. Neka to bude i neka glupost. Nisam neko ko ne ume da kaže „ne“. Umem i koristim to čuveno „ne“. Znači ne dovodim sebe u situaciju da me drugi ljudi iskorišćavaju. Umem da budem i gruba i surovo iskrena. Ne uvlačim se nikome, ali moja potreba da pomognem postoji i opstaje.

Prosto ne mogu da se setim situacije u kojoj je nekome trebala pomoć, a da sam ja ostala po strani. Ne namećem se, već jednostavno pomognem i sklonim se. Ne trebaju mi zasluge. Taj osećaj u kom sam  svesna da je nekome bolje zbog nečega što sam učinila mi je sasvim dovoljna.  Ne volim nepravdu, kada vidim da je neko ugrožen na bilo koji način, umešam se kao da mi život od toga zavisi.

Sa druge strane, kada meni treba pomoć, ne umem da tražim. Na kraju krajeva, čak kada želim i čašu vode, bude mi teško da tražim. Lakše mi je da sama ustanem i uzmem šta mi treba.

Najteže mi je kada vidim rešenje nečijeg problema, ali sam nemoćna da toj osobi pomognem. Neke stvari se uče samo iz ličnog iskustva. To vam je kao da nekome objašnjavate koliko gusta treba da bude smesa za knedle. Dok par puta ne pokuša sam i budu mu i tvrde i raspadnu se, neće naučiti. Sa strane gledate i tačno znate koliko još griza treba da doda, ali … jbga. To su njegove knedle.

Kako to da vam objasnim? Recimo…vozimo se autobusom. Autobus se pokvari. Svi putnici izađu iz busa, noć je, svi su ljuti i nervozni. Vozač pokušava da popravi autobus. Naravno, ne mešam se. Vreme prolazi. Prolaze druga vozila. Niko ne reaguje. Svi samo psuju i negoduju.

Priđem, posmatram. Skontam šta je problem. Vozač nema potreban alat i pukao je kaiš.  Zaustavim kamion, jer znam da on sigurno ima alat. Nemaju kaiš. Uđem u bus i gospođu koja drema zamolim da skine svoje najlonske čarape. Nemam pojma odakle to znam, ali znam da ženske najlonske čarape mogu da zamene jebani kaiš. Ostalo prepustim vozaču autobusa i kamiondžiji.  Autobus popravljen, svi srećni i zadovoljni, gospađa ostala bez čarapa. Meni lepo.

Ne kažem da se niko drugi ne bi setio da zaustavi neko vozilo, to je normalno i sasvim očekivano, ali odlaže se, čeka se, prolazi vreme. Ne razumem zašto ljudi uvek od drugih očekuju da reše nešto, bez volje da pomognu ili upotrebe neko svoje znanje. Sasvim im je dovoljno, „platio sam kartu, želim da stignem gde sam krenuo, baš me briga za sve drugo…grrrr. „

Ovo mi sada nekako glup primer. Ne želim da pričam o konkretnijim, ličnijim primerima, samo me zanima odakle mi tolika potreba da „spašavam“ svet. Pоmažete li drugima i koliko drugi pomažu vama? Nekako mislim da se sve vraća. Ovako ili onako, sve uvek dođe na svoje.

Mislim da sve to ima neku dublju psihološku stranu.

Advertisements

Posted on 25/05/2009, in SVAŠTA NEŠTO and tagged , . Bookmark the permalink. 28 коментара.

  1. Samo cu da ponovim tvoj naslov:
    SVE SE VRACA !!!

    Свиђа ми се

  2. Ja sam ponekad i dosadna iz želje da pomognem. Milion sam puta ušla u problem baš zbog svoje naivnosti (koja više nije vrlina, da se ne zaboravi) i ogromne želje da svet oko mene bude dobar, lep i nasmejan!

    Sve se vraća, živa istina!

    Свиђа ми се

  3. Pomažem, kad god mogu. Ostavlja dobar osećaj u meni i to je dovoljno.

    Свиђа ми се

  4. odsad putujemo zajedno :mrgreen:

    Свиђа ми се

  5. Mislim da nikada nisam ni umela da odgovaram na komentare.

    Свиђа ми се

  6. Suske ja pokušavam da budem prosto nevidljiva. Ima ljudi i problema gde se ne valja mešati, pa i ako je rešenje problema jednostavno i nama vidljivo sa strane. To je ona fora sa knedlama.

    Свиђа ми се

  7. Deki tebi samo mogu da kažem HVALA. 😀

    Свиђа ми се

  8. Drvena šta sve tebi može da se desi prilikom vožnje autobusom, morala bih da razmislim. :mrgreen: Možemo da putujemo zajedno gde god hoćeš, šalim se ja. Autobusom, avionom, brodom, liftom, autom, motorom…ma šta god poželiš…sve teram. 😉

    Свиђа ми се

  9. Ozbiljan post pa se smejem , na kraju, zbog ovih carapa 🙂

    normalno je pomoci ali ako to neko radi da bi mu neko rekao hvala da bi nekoga zaduzio onda stvarno nema svrhe. A toliko puta sam to cula – ja sam mu ovo i ono a on nije… Pa sto si?!

    A pomoc inace ispunjava. Ja se osecam bolje kad nekoj baki procitam cenu u prodavnici, sitno ali eto, pomogla sam…

    Свиђа ми се

  10. Trudim se da pomognem kad kome mogu, ali takođe mrzim hvalospeve. Ne stidim se da, s druge strane, zamolim nekog kad nešto ne mogu/ne znam/ne umem sam, jer očekujem od svojih prijatelja da se obrate meni. Zato smo tu jedni za druge.

    I ne delim ljude na znance i neznance, pa ako možeš da učiniš nešto nekome koga ne znaš, zašto da ne? I sam sam doživeo da mi nekad pomogne neko koga ili jedva znam, ili to najmanje očekujem od te osobe.

    A najbolja vrsta pomoći koju nekom možeš dati, ili je od nekog dobiti – je po onoj kineskoj: „Ako ti upecam ribu, nahraniću te trenutno i sutra ćeš opet biti gladan. Ali, ako te naučim da pecaš, bićeš sit celog života.“ No, ne zanemarimo sitnice koje život znače… 😀

    Свиђа ми се

  11. Zamisli ovu planetu da ne postoje ljudi poput tebe !
    Bilo bi to jedno veoma hladno mijesto za zivljenje. 🙄

    Свиђа ми се

  12. Da, bilo bi lepo i manje lepo kada bi se sve vraćalo. Svet je uredjen baš tako kako treba a ne kako mi zamišljamo da bi trebalo da bude. S jedne strane ne bi valjalo da nema takvih kojima je pomoć potrebna; pak sa one druge strane kada pomoć ne bi bila na dohvat ruke onima kojima je potrebna – oni bi ovako rekli: Jebiga, nema ko da nam pomogne nema zašta da živimo. Lepa je ona Kineska… ali ima mnogih na koje se ne odnosi.

    Свиђа ми се

  13. Znaš kako ja? Pomognem tamo gde mogu ukoliko moja pomoć ne podrazumeva da ti se neko kome pomažeš nakači na vrat…ljudi umeju vrlo često to da rade…ali uvek pomognem prvi put.

    Свиђа ми се

  14. sad videh komentar Gil-galad….da, tako.

    Свиђа ми се

  15. Bez veze mi je da sad kazem I JA ISTO TAKO, ali jeste. Moguce je da je to blizanacko. Uglavnom se i ja uvek guram da pomognem. I baki koja je na prelazu pa razmislja da li da spusti nogu i krene ili nece stici, do lipsalog kuceta, od zedji, do mojih golubova koji setaju isplazenih jezika po simsu, komsinici koja vuce kolica i dete, ma da vise ne nabrajam. Ne znam, verovatno se covek takav rodi. I mene to strasno cini srecnom! A sto ti kazes, mogu da budem i jako gruba, kada je neko bezobrazan u toj potrebi da joj se pomogne.

    Свиђа ми се

  16. Zabopravih da napomenem, da sam bezbroj puta bila obmanuta pri pomoci!
    Naravno, covek uci dok je ziv! Pa pomislim, ma neka mu, vidi to onaj od gore, pa ako ima pravde, stici ce ga zbog lazi i prevare!

    Свиђа ми се

  17. Mahlat osta žena bez čarapa, za čas posla, ali važno je da je bus popravljen. 😀

    Свиђа ми се

  18. puno toplih pozdrava i hvala na vasem javljanju imate veoma zanimljivu stranicu cim budem bolja sa vremenom moraci malo detaljnije da pogledam 🙂

    Свиђа ми се

  19. Velika je ruka koja daje, mala koja prima.
    I ono sto uradi tvoja desna ruke, leva ne treba da zna.
    Toliko bih ja o pomoci rekla i rukovodim se ovim mislima i postali su mi stavovi.
    A ima ljudi koji su mi pomogli i hvala je izuzetno mala rec za to.
    A ti, Char, ti si cudo, obljubi zenu u sred busa, ccc 😆

    Свиђа ми се

  20. Gile ovo mi se mnogo sviđa “Ako ti upecam ribu, nahraniću te trenutno i sutra ćeš opet biti gladan. Ali, ako te naučim da pecaš, bićeš sit celog života.”

    Свиђа ми се

  21. Ne znam Afroditta da li bi baš bilo hladno, ali verovatno bi nekima bilo dosadno.

    Свиђа ми се

  22. Dudo ja se nikada ne osećam obmanutom, jer ništa ne očekujem za uzvrat, pa ma koliko da je to nešto što uradim. „Čini dobro, dobrom se nadaj.“

    Свиђа ми се

  23. Zih ti što vole da se nakače, pa misle da uvek prosto moraš da im se nađeš pri ruci, to je onaj tip ljudi kojima umem i rado kažem „ne“. Ne dam da me niko iskorišćava.

    Свиђа ми се

  24. Zelena…mogla je žena i bez gaća da ostane, samo da je zatrebalo. Eto i ona je neka što voli da pomaže. 😀

    Свиђа ми се

  25. Stevo…nekako mislim da se ipak sve vraća, ne baš u bukvalnom smislu, već na razne načine.

    Свиђа ми се

  26. Meni to ide u rok sluzbe 😀
    ali nekako se povezalo moj posao i moja potreba…. ne volim da me hvale i uvek se osecam nelagodno…
    a ti si pravi majstor i brate preduzimljiva i sposobna zena…. A gotovana kolko’ ‘oces, e njih ne mogu ni ja da svarim!

    Pozz

    Свиђа ми се

  27. hehehe pa stvarno, kakav sam ja maler . . .
    jednom kad sam išla na more je pukla guma nešto pre Beograda (autobus je u pitanju), i pošto nismo imali rezervnu čekali smo da nam je donesu iz Bečeja . . .
    e ta rezervna je pukla na Zlatiboru :mrgreen:
    dosta je i izdržala 😀

    Свиђа ми се

  1. Повратни пинг: #pratiblogere – padobranstvo kao život | Džepna Venera blog

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s