Pokemoni – moja noćna mora

Sanjaju ljudi sve i svašta, a mi što se muvamo po internetu, pored svega onoga što doživimo tokom dana u naše snove se umeša i svašta nešto sa neta. Nisam nikada sanjala nikog od blogera ko što se Duda namučila. Zadnjih godina slabo i spavam, tako da ne stignem ni da sanjam, ali noćas sam se namučila sa Pokemonima.

Blogowski… nisam čoveka nikad u životu ni videla ni čula, ali onih par snimaka sam pregledala i tako otišla na spavanje. Jedva sam ga spasila. Mali, slatki, simpatični, a oće čoveku oči da izvade. Pitam ja njih, „šta vam je, što ga jurite?“ a oni se samo keze. Pitam „što baš ja moram da ga spasim?“, a oni samo još više podivljaju i skakuću ko blesavi. Sad mi smešno, ali noćas mi i nije bilo svejedno. Prava noćna mora. On trči u bade mantilu, sa četkicom u ruci i kapom na glavi, a ovi skaču svuda po njemu, a najgore od svega je što mu život zavisi od mene. Užas, pa gde mene nađoše mamicu im malu?

Da nije bilo Pika Čua, kog kao poznajem sa mora. Slikali smo se zajedno u Herceg Novom, kad je imao predstavu za decu. (stvarno smo se slikali, pokazaću vam sliku kad je nađem) uništiše oni Blogowskog ko od šale. Zamolila sam Pika Čua da pokupi ekipu i da im objasni da Blogowski nije ništa njima rekao i da oni nisu ti Pokemoni, nego oni drugi i da mi je žao ako ih je nešto uvredio, jer je došlo do zabune. „Pika, pika!!!“, vikne on, a ovi svi stadoše i okupiše se oko njega. E tu sam se trgla i probudila.

Ceo dan ovo hoću da vam ispričam, ali nikako da stignem. Čak taj crtani više i ne prikazuju, ni na jednoj TV, bar ja nisam videla, ali eto sanjala sam Pokemone. Blago meni, baš mi je veselo, čak i u snu.