Idemo negde dalje…videćemo kuda i kako će to biti?

Hoće li meni neko da uruči diplomu zato što sam ostala dosledna sebi? Jok, neće, a meni bi baš prijala jedna diploma, pa da se hvalim sa nečim. Eeee…. „Imam bre diplomu, vidi, vidi…!“ Hoće li neko da uvaži moje mišljenje do te mere, pa da promeni nešto? Jok, neće. Hoće li neko da mi kaže „Ne seri bre, kravo jedna, lupaš gluposti.“ Jok, neće ni to. Nije možda da neće, nego nekako mislim da sam baš rečita, a oni to znaju, pa ću ih više iznapušavati nego što oni mogu i da zamisle, a kamo li da mi odgovore. Znači, jok neće. Nisu ludi da se teraju sa budalom.

Hoću li ikada išta moći da promenim, a da to nije frizura. Jok frizura, to ne želim da menjam, nego…recimo, recimo…načisto želim da promenim boju očiju. Možda je to izvodljivije. Kupim lepo plava sočiva. Ma ljudi moji, oduvek me zanimalo kako bi mi stajale plave oči i uvek sam se pitala da li ljudi sa plavim i oni sa ovakvim mojim tamnuškaskim, vide isto ovaj svat? E da mi je to da znam. Da li ima neke razlike, jebem mu oca.

I ko zna šta se sve ja pitam, nego glavno bi bilo… Svake Nove Godine svi donose neke odluke, pa se pitam, da li bi vredelo da i ja donesem jednu? Ovde vam se na ovom blogu obraćam već neko vreme, pa bi se ta odluka naravno odnosila na ovo ovde mesto, jok na neko drugo. Primećujete li vi koliko mi se dopadaju reči JOK i NAČISTO? Baš su mi lepe.

Šta vam ja mogu još napisati i na neki način dati? Evo mogu o čas posla da vam ispričam sve što vam mogu napisati ovde sledeće godine? U ostalom što bi vas bilo briga za to? Uglavnom su moje priče bile za čestitanja ili podršku koju ste mi nesebično davali. Hvala vam svima.

„Danas sam položila vožnju, imam vozačku dozvolu i sada „teram“ kola svuda po gradu, pa vam ne vredi da vas upozoravam odakle da se sklanjate. Svuda me ima.“ Ovo će se desiti do kraja januara, znači jedan ovakav post bi bio napisan.

„Juče je Ivan otputovao u Avganistan. Ostala sam ponovo sama sa decom, ali mnogo se bolje osećam nego prošlog puta. Nekako sam sigurna da je sve loše ostalo za nama. Došlo je vreme da zaradimo neke parice i da počnemo da živimo ko ljudi. Na neko vreme razdvojeni, ali bar ljudi.“ Za ovo je vezano još mnogo stvari, a sve se tiču jedne teme. U ovoj zemlji je nemoguće živeti, naročito ne ako ste bili na strani Srbije kada su je se svi odricali. Zapetljano jeste, ali što bih ja to otpetljavala i kome da objašnjavam, kada mi na kraju niko neće dati ni diplomu.

Bilo bi krajnje lepo i humano da ove godine izbegnem pisanje postova o bolnici i „gajenju ranjenika“ i kojekakvih priča iz Kliničkog Centra. Ako šta želim u ovoj godini onda je to TO! Da me zaobiđu sve moguće bolnice ovog sveta.

Život i zdravlje u ovoj narednoj godini proslavićemo gomilu rođendana i napravićemo isto toliko torti i žurkica. Dobićemo mnogo iskrenih i lepih čestitki, zahvalićemo svima od srca i nastavićemo dalje do sledećih rođendana.

Hmm…? Šta bi još moglo da vas sačeka sledeće godine ovde

? Pa recimo:

„22. marta, 2011. godine je pala Vlada.  Posle svega toga što se izdešavalo i što ste videli na televiziji i pročitali po našim dnevnim novinama, šta ima da vam pričam? Vreme je i bilo. Možda način nije bio pravi, ali posle svega što smo preživeli ovih naših ponovljenih devedesetih godina, svaki način je pravi. Još jedna priča je završena…“ I tako dalje bih se ja raspisala. Nemojte da preskočite pesmu, uživajte.

Još par postova o Srbiji kad neko ode ili se vrati, kad neko nekog ubije ili preživi neku situaciju, kad neko padne ili se digne. Bla, bla, bla…

Padobranstvo! „Danas sam posle dužeg vremenskog perioda osetila lepotu letenja. Kako pisati o nečemu što je van svega što se dešava oko nas, svega što je čoveku blisko i normalno. Nije normalno da ljudi lete, ali eto ja letim i uživam.“ I tako u nedogled. Ja pričam jedno, jedni se dive, drugi se čude, jedni zavide, drugi osuđuju…

Onda leto, letovanje, more, sunce. Ima li neko ko je ikada išta pročitao ovde na ovom blogu, a da nije pročitao ili negde u nekim naznakama video da su leto i noć moja omiljena doba dana i godine. I? Šta tu ima da vam pričam?
Deca! Naša deca i sva druga deca… Ako vam do sada nisam rekla sve što imam o tome, onda nikada i neću. Deca su sve i jedino lepo što vredi na ovom svetu. Sve ostalo je mlaćenje prazne slame. Šta ima Ivana više da vam priča o tome?

I tako…kada sve sastavimo na gomilu, Ivana više ništa nema da vam ispriča, a da već nije do sada ili da ne možete da očekujete njeno određeno mišljenje o nečemu, ama baš takvo kakvo očekujete. Znači predvidljiva totalno. Ako padne Vlada, pevaću, kad dođe leto pokrenuću se, kada se nešto slavi slaviću, kada neko u nečemu uspe radovaću se, kada neko padne povući ću ga gore koliko umem i mogu…samo da nije Vlada u pitanju. Iiii?

I nikako nisam znala gde će me odvesti ovaj post, kao što u stvari nikada i ne znam kada počnem da pišem. Odveo me je tamo gde je bilo neminovno. Dosta je više.  Blog neću obrisati, ali vam nemam šta više ni pričati. Mislim da je došlo vreme da i Ivana napiše knjigu. Sve dok vam se ovde budem davala, moja knjiga nikada neće biti napisana.

Pod svodovima desetog sela – Zoran Plavšić ili Mandrak72, knjiga koja mi stoji tu sa desne strane laptopa, zaista sam srećna što je imam. Hvala Zorane još jednom. Možda ta knjiga i nije bila njegov san, ali moj san jeste da u rukama držim svoju knjigu. Makar moja knjiga bude bila štampana samo u četiri primerka i da za peti nedostane papira.

Makar je niko nikada ne pročitao za moga života, nego neka završi na nekim policama sa knjigama, sigurna sam da će nekada, ko zna kada i ko, pročitati i naći u njoj ono što će mu značiti nešto. Pa ma šta.
Ivana samo malo nešto želi da promeni.

Čim je računam kao nekog drugog, znači da neke druge stvari baš i nisu u redu. Nema veze. Pesmica za kraj ovog posta možda nešto malo razjasni,  nekako mi legla. Ivana možda treba da ide na neku rehabilitaciju ili da prestane da piše? Videćemo…jebem mu oca…“lete mi lete, tridesete…“.  Nemojte da preskočite. Uglavnom šta god ja vama pisala i pričala sve je to ljubav, pa kako ko shvati.