Nikada nigde ne žurim, uvek svuda stignem

Ovih dana sam u totalnom haosu. Nemam vremena da pišem o Subotici i dešavanjima tamo. Bilo nam je super. Vikend je proleteo. Ana se odlično provela i zaslužila je da je vodimo na sva moguća takmičenja. Nije to mesto gde treba voditi decu, ali na svakom takmičenju imate da vidite i decu i pse. Neko nema gde da ostavi decu, a neko kuče. Jbga, tako je.

U nedelju smo se vratili. Mama je već dovela Jovanu i Marka i morala je odmah da se vrati u Kraljevo. Njena maćeha je bila jako bolesna već godinama i došlo je vreme da umre. Rekla joj je da će da je sačeka  da dođe iz Beograda. Tako je i bilo. Ružna mi je reč maćeha, ali tako je. Kako drugačije objasniti, ko je to umro.

U utorak je bila sahrana.  Ivan i ja smo otišli u KV. Plakala sam, ispraznila sam se i …i eto to je nešto što sve nas sačeka na kraju. Dva metra duboka raka i ništa.

Uveče smo već morali da se vratimo. Otišli smo do Čačka da moja sestra ostavi auto i pravac Beograd. Došla je sa nama da mi pomogne oko selidbe. U ovom stanu je ostalo još malo stvari da se preveze do novog stana i to je to. Večeras smo sestra i ja u tom našem stanu, sređujemo sve i gotovo.

Kao što sam već mnogo puta do sada rekla, brzo živim. Za nedelju dana se toliko toga izdešavalo. U stvari ovoj nedelji još nije kraj. Koji je dan danas uopšte??? …Sreda. Do nedelje ću ja već da uredim svoj novi kutak i javljam vam se sa novim pričama. Ovo sam vam se samo javila, jer sam na maloj pauzi, da ne pomislite da sam nešto ljuta. 😉