Архиве блога

Mala priča o maloj Mariji…mala Marija zaslužuje veliku priču

Više od mesec dana nosim u sebi priču o Mariji. Mala Marija. Nije ona mala. Veća je za glavu od moje Jovane. Moram bre, da se isplačem za tim detetom. Duša me boli. Jedna sasvim obična priča me je podsetila da u ovoj godini moram i da se isplačem. Hvala ti Suske. Pomerila si me svojom običnom pričom i podsetila, da ostavljam nešto nedorečeno.

Prvi razred je moja Jovana završila u Kraljevu. Teška godina za nas. Jako teška i jako srećna. Jovani se mama udala, ostala trudna, a igrom slučaja Jovana je već bila upisana u školu sa svojim starim drugarima u Kraljevu. Taj prvi razred će zauvek da obeleže putovanja Beograd Kraljevo, Kraljevo Beograd. Suza za suzom. Osmeh za osmehom. Osmeh za suzom. Hvala mojoj mami zauvek. Hvala mojoj Jovani.

Kako god, brzo nam je prošao prvi razred u toj rascepljenosti, u tim putovanjima, u tim …uh … ceo život će mi faliti taj ….samo naš prvi razred. Duša me boli. Ivana ko Ivana živi sada i ovde, što je bilo bilo je. Jovana ko Jovana, više joj i nije važno gde je nekada išla u školu. Blago moje.

Drugi razred. Beograd, Banovo Brdo, Banović Strahinja. Novi stan, novi grad, nova škola. Ako ste me bar malkice upoznali kroz sve moje tekstove, onda ste upoznali i moju Jovanu. Bar delimično, jer krv nije voda, a to dete liči na mene. Pametnija je od mene, lepša je od mene, o koliko je samo dobronamernija i tvrdoglavija, to ne umem da opišem. Moja drndulina. Poštujem je neizmerno kao ličnost. Ona je moj vodič. Znate li šta poštujem? Tamo gde sam ja bila plačipička, moja Jovana je borac. Nije što je moja, ali to dete je ličnost.

Kraj prvog polugodišta, drugog razreda. Odem na roditeljski. Učiteljica joj je stvarno dobra žena, ali…ali u knjižici joj je ovako napisala „zanemaruje tuđe osećaje i probleme“. Ne baš tako, ali slično nešto. U fazonu, baš je briga za sve što se oko nje dešava. Čekaj da se setim tačno. Ma šta da se setim… prenosno je rekla da je moje dete bezosećajno za tuđe muke i probleme.

Idem niz ono brdo i plačem. Jebe mi se za ocene. Kriva sam. Moje dete je postalo bezosećajno na tuđu muku. Kakva sam ja to majka? Jedva čekam ovaj sada roditeljski da vidim šta će sada da napiše kao utisak.

Moje dete je inače druželjubivo. Sitniš je, ali ume da vodi i ne da na sebe. Vole je deca. Tako da je u našoj kući tog drugog razreda, prodefilovalo mnogo njih. Drugari, drugarice, rođendani, telefonski pozivi i slično. Radovala sam se što voli da ide u školu, što ima dobro društvo, što nije zapostavljena, zanemarena. Uključila se u sve.

Roditeljski sastanci počinju i završavaju se sa kukanjem i vapajem učiteljice. „Družite se sa svojom decom. Pričajte, igrajte se…“ Ne razumem. Pa kad pogledam ljude oko sebe svi su super. Šta priča ova žena? Za nikog od roditelja ne bih rekla da ne ume da trči i smeje se sa svojim detetom. Mora da preteruje ta učiteljica.

Treći razred. Zabrinuti smo. Najlepše i najčešće društvo su joj Marko, Ana i Lara. Svi do dve godine starosti. Brat i sestre. I dalje rado ide u školu, sve je ok, po njenoj priči. Dolaze povremeno deca, ali sve ređe. Ne zove ih. Razgovaramo, o čemu se radi tu radi? „Mama, pa sve je u redu.“ Nije u redu. Znam da nešto nije u redu. Roditeljski sastanci, sa divnom učiteljicom, koja se trudi da zbliži i decu i roditelje. Sa divinim nasmešenim roditeljima. Ne menja se ništa, sem što moje dete odbija da se druži sa njima.

Jovanin 9. rodjendan. Pravimo žurku kući. Svi kažu, „ženo nisi normalna“. „Uzmite igraonicu.“ Ne. Želim da ih vidim ovde, sve. Želim da nam svima bude lepo. Želim da ih ja zabavim. Da pamte. Ja to umem i volim.

Sigurna sam da će pamtiti Jovanin rođendan, ali… !!! Ali bre!!! Apsolutno za sve na ovom svetu imam opravdanje, za decu posebno. Vika, vriska, dreka… ludilo. Pa tu i jesmo da ludujemo. Ali… uh…. Postoji tu jedan momenat koji me je strašno uplašio. Trenutak kada sam shvatila, zašto moje dete izbegava da se druži sa većinom njih. Ne znam u stvari koji je to trenutak tačno. Verovatno ceo utisak koji su ostavili na mene, je taj… da većina njih nikada neće biti normalna. Žao mi je što to moram da kažem, ali to jeste istina. Ja uvek govorim istinu.

Situacija. Tri dečaka. Guraju se, vrište, skaču kao nenormalni. Priđem „šta vam je, u čemu je problem?“. „Ma ništa, vatamo se za jajca.“ „Molim….Pa zar vas ne boli?“ „Mene ne boli…hihihihihi…baš mi je super.“ „Mene boli kad jako stisnu…hihihihihi.“ „Mene ne boli ni malo, baš mi je super…ja mogu da izdržim i kad me jako stisnu za jajce.“ …. „Jeste li vi pederi, pa se vatate?“ „HAHAHAHAHHAHA…. Nismo, ali kad neće devojčice, vatamo se sami…..HAHAHAHHAHAHA“!!!!

ŠOK! U najmanju ruku šok! Posmatram ostale. Posmatram Jovanu. Ljudi moji. Šta je bre ovo? Jovana sedi između svoje tetke i Jane. Gleda me tužno. Priđem. „Mama, a kada će da odu?“ „Nemoj mila, pa zvali smo ih.“ „Ma baš me briga vidiš bre, da su to luda deca. Želim da idu kući i da se igram sa Janom i Markom.“ Otišli su posle sat, dva…rodjendan je prošao. Ne, ne želim više takve žurke za svoje dete. Većina te dece uopšte nije u vinkli. Žao mi ih je…ali ne mogu ja da spasem ceo svet.

Nije mi više bilo čudno što su mom detetu najbolje društvo Jana, Marko, Ana i Lara. Braća i sestre. Što rođeni, što ne….bebe ili predškolci, to su bre naša deca. Vaspitana.

Ovo je ipak priča o Mariji. Jednoga dana, dolazi kući sa drugaricom. Nisam ih ranije viđala zajedno. „Mama niko neće da sedi sa njom. Sedi sama i svi je zezaju.“ Moja cura, naravno voli da ispravlja krive drine. Bože na koga li je?

Lepa devojčica, ta drugarica, nosi naočare, viša je naravno od moje Jovane, za glavu. Rekoh već da imam mišicu. Dve lepe devojčice. Ručale, završile domaći, zatvorile se u sobicu. Imaju tajne. Išle napolje, u park. Vraćale se. Devojčica svaki put kaže „doviđena“, „dobar dan“. Smejuljim se. Šta me pozdravlja 15 puta? Bila je, koliko je bila. Jovana je ispraća. Vraća se u stan i daje mi do znanja da je boli glava, da joj ne smetam, da je ostavim na miru u sobi.

Ja sam jedna dosadnuša. Naravno da je neću pustiti, dok ne utvrdim razlog. Marko spava, Ana stoji u dupku pored nas dve. „Šta je bilo Dragice? (draga pa Dragica).“ „Ma ništa, pusti me.“ „Ma kako ništa. Nešto te muči Milanka moja? (mila, pa Milanka).“ Bože što si ti dosadna žena. Nije mi ništa, pusti me na miru.“ „Dragice“ umiljavam se… „ti svojoj mami sve smeš da kažeš.“ „Smem, ali to je tajna mama. Rekla mi je tajnu, najveću.“ Pune se suzama, moje drage oči. „Reci mami. Znaš da sam ja tvoja čuvarka tajni, malih i velikih. Neću nikom reći.“ „Znaš mama,… molim te nemoj da kažeš nikom. Znaš mama, pa ona….“ „Šta je ona?“ „Nju svi zezaju u školi. Niko je ne voli.“ „Što bre? Baš je dobra i draga.“ „Ne znam što je ne vole, mama….znaš mama… nemoj nikom da kažeš…mama, bre….bre pa ona je usvojena.“ Plače moje dete. Plačem ja sa njom. Plačem i sada. „Kako bre mama neko može da ostavi dete? Vidi mama Anu. Ona je bila manja od Ane kad su je ostavili. Kaže da nisu imali para da je čuvaju. Ostavili je skroz, onako u domu. Usvojili su je kad je imala tri godine ovi sadašnji tata i mama, a nju mama svi zezaju u školi, a tajna je ovo što sam ti rekla. E neće ona da ima najružnije stikere. Sve ću ja da joj dam.“ Demonstrativno lepi u Marijin album najlepše svoje stikere i potapa ih suzama. „Kako neko može da ostavi dete, reci mi?“ O Bože… Kako svom detetu da objasnim ono što ni ja ne razumem. „i ko zna kako sada živi. Ja ću da skupim pare i da joj kupim ranac za školu, stalno isti nosi. I sve ću svoje stvari koje su lepe, a ne trebaju mi da joj dam.“ Prestani Ivana…trajao je taj razgovor, trajao i trajao…

Marija počinje redovno da dolazi kod nas. Jedva sam čekala da čujem utiske, Jovanine posete njoj. „Mama, pa ona ima divnog tatu. Pravio nam je palačinke, radio domaći sa nama, a onda smo se igrali. Ima tako lepe igračke.“ „Vidiš Dragice, da ponekad i ono što na prvi pogled izgleda strašno, može biti lepo i dobro. Da je nisu usvojili, možda bi živela u nekom domu i mučila se, ko zna kako.“ Radovala se moja Jovana, radovala se ja sa njima.

Odlazi Marija jednog dana kući. „Mama, ona je trebala da ide na neke časove glume i slagala je tatu da je bila, samo da bismo duže bile zajedno.“ Uh…. Mala Marija laže. Poseta školi nije ni malo bila ohrabrujuća, Marija svašta nešto laže. Moja Jovana da bi joj se što više približila je popustila u školi. Zezaju Jovanu u školi oni isti što se igraju sa jajcima. Zovu je ciganka, pikavac. Ne vole je više. Druže se njih dve i još dva muška „pikavca“. Moja mišica se busa. Ne da se. Brani drugaricu, koja je za glavu viša. Učiteljica kaže da nikoga ne sažaljeva i da za nikoga nema privilegije. Uh…zar će se moje dete samo boriti za jedno, jadno ostavljeno dete?

Rekla sam joj u petak da postoje ljudi koji lažu, da bi imali prijatelje, lažu ljudi i da ne bi ostali sami, lažu ljudi zbog svega i svačega. Jovana je u petak plakala kao velika. Samo je govorila. „Mama ja neću prestati da se družim sa njom. Neću mama nikada da je i ja ostavim.“ . Moja pametnica. Danas mi kaže. „Rekla sam Mariji. Ili će da prestane da laže ili ću prestati da je volim. Nisam joj rekla da nećemo da se družimo nego da neću da je volim. Znaš mama da neću ni da se družim, ako nastavi da laže, ali neće ona više da laže nikog, obećala mi je..“

Sigurna sam da vam ni deo osećaja nisam prenela. Sigurna sam da sam nešto propustila. Sutra je roditeljski, već danas u stvari…već je pola 5. Uh … baš me je mučila priča o Mariji. Jovana se neće odreći Marije, neće je ostaviti. Moja osnovna priča je da mora da joj objasi da ne sme da laže, jer prijatelji se ne lažu. Marija nije ni lagala prijatelja, lagala je roditelje, učiteljicu, okolinu. „Mama ona će sve tebi da kaže, rekla mi je. Za NG ćemo da zovemo njenog tatu i mamu, pa vi pričajte sa njima. Samo da znaš, neka me i zovu ciganka, ja neću prestati da se družim sa njom.“

Zanima me samo da ove godine vidim šta će učiteljica napisati u knjižicu. Ako bude napisala nešto slično kao prošle godine. „zanemaruje tuđe osećaje i probleme“, javno ću tu na roditeljskom da iscepam knjižicu na komadiće.

I još nešto sam sigurna. Deca se vaspitavaju do šeste godine. Ko god da je to rekao i utvrdio, bio je u pravu. Nismo sve vreme bile zajedno u prvom razredu, ali moja draga je već 26. oktobra napunila sedam. Bila je već vaspitana. Ma mislim da sam još tog istog 26. oktobra, 1999. kada sam je rodila, završila veći deo vaspitanja. Geni su čudo.

Možda sam i ja „Majka hrabrost“

Majka hrabrost. Možda ste već posetili ovaj sajt, ako jeste onda predpostavljate koliko sam ljuta i besna. Ova zemlja je u totalnom rasulu, a tamo gde mora da postoji red, zakon, humanost i još mnogo toga, je najgore stanje. U srpskim porodilištima. Posetite sajt i sve će vam biti jasno.

Čitam sve ove priče i zgrožavam se. Ispričaću vam i ja svoju. Rodila sam troje zdrave, prave, lepe dečice, što znači da sam se i tri puta porađala, s obzirom da nisu blizanci.

bebica

26. 10. 1999. Kraljevo
Naglasiću da me je porađao doktor koji je porađao i moju sestru, tako da smo imali apsolutno poverenje u njega. Između ostalog mi je i vodio celu trudnoću. Hoću za početak da kažem da porođaj može biti divan nezaboravni doživljaj, čak i u Srbiji.

Oni prvi mali bolići su počeli pre podne oko 11. Pošto sam živela blizu porodilišta, doktor nije insistirao da odmah dođem, što je i najvažnija stvar u celom tom mom porođaju. Rekao mi je da se ponašam sasvim normalno kao i svakog drugog dana, da šetkam, raduckam nešto i da se s vremena na vreme javim.

Bio je to izuzetno srećan i lep dan za mene i moju porodicu. Sećam se da sam ljuštila pečenu papriku sa mamom, igrala se sa sestrićima, išla čak i u prodavnicu, da šetkam malo… Sasvim normalan dan, protkan povremenima bolovima. Čitavog dana sam se u stvari otvarala, malo po malo. Kada su naišle prave kontrakcije, istuširala sam se, sredila i odveli su me u porodilište. Evo šta sam napisala posle porođaja.

… Dr. Tanasković me je pregledao u 19:10 na ginekologiji. Odveli su me u porodilište. Vodenjak pukao u 19:45. Bolelo me je, ali izdržljivo. Šaputala sam svojoj bebi. „Hajde bebo, hajde bebo, možeš ti to… izađi polako, čekam te, ne boj se!“ Tačno u 21:00 rodila sam ćerku. Teška 2550g, dugačka 52cm, obim glave 32cm. Zdrava, vitalna, lepa, kočoperna beba. Stavili su mi je na grudi, odmah me je uhvatila za prst, poljubila sam je u glavu. Osećaj je neverovatan. Smejem se i plačem od sreće u isto vreme, tresem se od uzbuđenja. Mnogo volim što je devojčica. Posteljica je izašla u 21:05. Porođaj je prošao super! Dali su nam broj 43. Odvode me u sobu broj 8. Malo sam umorna, ali i dovoljno jaka da odmah ustanem. U pratnji sestre sam se istuširala. Isuviše sam uzbuđena da bih spavala. Celu noć sam se smejala sa ženama po sobi. Zaspala sam tek oko pola 3 a već, u 4 sam se probudila. Promenila posteljinu, istuširala se i sredila za prvi podoj. Nisu je doneli u pola šest. Bilo mi je žao, ali znam da je sve u redu i zato sam neverovatno srećna. Naš prvi susret oko pola deset. Oduševljena sam mojom malom devojčicom. Ima dugu crnu kosicu i tamne oči. Gledam je i pokušavam da shvatim šta se u stvari dešava. Moja kiflica, uvijena, pa me gleda. Dala sam joj da sisa. Vuče kao da je to već mnogo puta radila. Priroda! Oči mi zasuze, pa se smejem, privijam je uz sebe, ljubim je u glavu, tepam joj i dajem joj nezvanično ime Jovana…. Porodili su me doktor Miloš Tanasković i babica Rada Debeljak.

kulaza

Tako je protekao moj prvi porođaj. Bez ijednog jedinog uboda iglom, bez sečenja, bez ikakvih problema. Bez potplaćivanja, naplaćivanja i ostalih radnji. Bila sam presrećna što je devojčica, što će i ona jednom kad poraste moći da doživi taj divni osećaj porađanja. U takvom mi je sećanju ostao prvi porođaj.

Ide život dalje svojim tokom i tako se preselimo u Beograd. Da sam znala šta je Narodni Front, sigurno bih se ponovo porađala u Kraljevu kod mog divnog doktora. U Narodnom Frontu vam ništa ne znači čak i ako imate vezu, ako vam je ta veza … Evo ispričaću vam.

April mesec, 2007. termin mi je 21. Doktorka mi je u određenom periodu uradila jedan ili dva ultra zvuka, ne sećam se, zakazala pregled za utorak 17. Odemo mi lepo na pregled. Po preporuci joj kupimo bombonjeru i neki parfem. „Videćeš divna je ona, ali voli tako sitne poklončiće, s vremena na vreme.“ Uvede me tamo u onu staklenu ambulantu. Nikada neću da zaboravim taj bol. Šta je ovo ljudi moji? Pa pregled nikada ne boli, pogotovu ne u devetom mesecu. „Nisi ti još otvorena, dođi u petak.“ Ne mogu da se sastavim od bola, siđem nekako. Neću nikada zaboraviti to poniženje. Stojim jadna, umirem od bolova i pružam joj onu ukrasnu kesu. „Doktorka… mali znak pažnje.“. Najradije bih je ubila, a ja se smeškam.

Ja u životu obično plačem samo od besa. Bol podnosim dobro. Kada sam izašla iz ordinacije, plakala sam kao nikad u životu. Odemo na kafu muž i ja, da se malo smirim. Kad ono, boli. Boli sve više i više. Boli, pa ne prestaje. Ceo prvi porođaj me nije tako boleo. Pozovemo je telefonom. Kaže ona da izmerim kontrakcije na koliko su, pa da se javim. Boli da ne mogu da izmerim. Kaže, dođi, ali požuri smena mi se završava u 14h.

Stignemo mi nekako kući da se sredim i dođemo. Kaže opet „daj da te pregledam“, i opet onom svojom ručerdom, kao da je pregledala ovcu, a ne ženu. „Šta te boli, pa samo si dva prsta otvorena, ajde idemo u porođajnu salu.“ Odvedoše me ko pravu ovcu. Kada su me uveli u boks, bila sam u totalnom čudu. Nije meni još vreme, šta rade ovi. Svojim pregledima mi je pokrenula porođaj. Vrište žene, kukaju, plaču, a ja se čudim šta me je snašlo. Naravno odmah su me uboli nekom iglom i nakačili na nešto. To nešto je indukcija. Tek sam kasnije provalila. Boli jebote.

ovca

Upadoše onda neki studenti, živi bili, da im anesteziolog pokaže kako se daje epidural. Ne meni, naravno, ja nisam ni stigla da popričam sa nekim o tome, već ženi do mene. Gledam ja tako šta onaj doktor radi i čekam da završi. „Doktore može li i meni epidural“. „Moraš da vidiš sa svojom doktorkom.“ Dođe ona moja i ja pitam. Kaže šapatom „može, ali to košta“. Znam rekoh da košta. Može li? Kaže, „tiho…ali to košta malo više“. „Ama šta košta da košta“. „To ti je 300 evra.“ Ma nek je i 15000, prodaćemo stan, uzećemo kredit, samo daj. Živ bio onaj anesteziolog i onaj koji je izmislio taj epidural, ubode me i meni laknu. Epidural po njima podrazumeva i jaču indukciju, a i doktorka žuri kući na ručak.

Onda su došle neke dve srednjoškolke da mi nameste CTG. Vrte sa onim po stomaku, pipkaju, traže, ne nalaze tonove bebe. Onda je nastala cela zbrka. Skupilo se njih, pa ne znam koliko. Nabili su mi nešto preko usta. To nešto je kiseonik. Rekoh smeta mi ovo. To je zbog bebe. Jedan, dva, tri… i eto ga moj Marko, tačno u 17:05. 2850 težak, 50 dugačak, lep, zdrav, prav, kočoperan. „Ima rupicu na bradi. Odakle mu samo to švalersko obeležje.“ To sam prvo rekla kada sam ga videla. Ponovo ista poplava osećanja. Dobili smo broj 1818 i moja doktorka je mogla da ode na jebeni ručak, sa sve bombonjerom, parfemom i 300evra. Doktorka se zove Jelena Radojević, a anesteziolog se zove Dr. M. Paštar.

Uslovi u Frontu su užasni, ali ima par onih dobrih sestrica koje ti boravak učine podnošljivijim, a i ja sam vedra i vesela osoba tako da neću da se žalim. Želim da naglasim da svako ko može da izbegne doktoru Radojević, da to i učini, jer znam za još par ovakvih slučajeva sa njom. Užas cele priče je u tome, što sam mogla da izgubim dete na samom porođaju. Beba se izmorila i prestala da reaguje. Sve je bilo isuviše brzo i nasilno. Još je i izjavila da bih se porađala do sutradan da nisam snalažljiva. Daleko joj lepa kuća. Žao mi je samo što sve ovo što govorim, ne mogu i da dokažem, ali bilo je baš ovako kako kažem i tačka. Ko mi ne veruje nek ide kod Jelene na porođaj ili neka pošalje nekog sebi dragog.

Treći porođaj. Trudnoća za trudnoćom, beba za bebom. Mart 2008. Kada samo pomislim na koliko pregleda, koje kakvih analiza, vađenja 16 litara krvi, ultrazvukova svakih 15 minuta i ctg-ova, čekanja sa stomakom do zuba po koje kakvim ambulantama, trudna žena mora da preživi, iznerviram se. Sigurna sam da je priroda sve izregulisala, ali sam i srećna što je medicina toliko napredovala. Hvala Bogu meni nije trebala. U toku svoje treće trudnoće sam jednom izvadila krv, uradila 2 ultrazvuka i 1 ctg. U ambulantu sam otišla samo po uput za porođaj. Sve tri trudnoće sam bila izuzetno aktivna i zdrava.

rukica

Planiram ja tako da se porodim 1. aprila kada nam tata dođe sa puta. Planiram ja planiram kad ono… U naš veliki bračni krevet sam spakovala Jovanu sa jedne, Marka sa druge strane i sebe u sredinu. Tako smo spavali. Te noći su počeli oni mali bolići, kao sa početka moje priče. Malo po malo. Okrenem se zagrlim Jovanu, spavam malo, pa kad zaboli okrenem se, pa zagrlim Marka. Spavam, spavam, pa me probudi bol. Vrtela sam se, spavala, grlila ih, ljubila i u pola 7 ustala, probudim mamu i kažem, „ovo izgleda počelo, ne idem dok ne popijem kafu.“ Popijem i kafu, sredim se, ono već 7 i 15. U Narodnom Frontu sam bila u 7:45, u boks za porođaj su me brzom brzinom prevezli u 7:55, a već u 08:00 sam držala svoju treću bebu u naručju. Rodila se i Ana. 2750 teška, 49 dugačka, zdrava, prava, kočoperna beba. Dobili smo broj 1798.

Kad su me uveli u boks nikog nije bilo sem jedne mlade, lepe, devojke. Mislila sam da će ona da me pripremi za porođaj, pa će valjda i moja doktorka stići. Promenila sam doktorku, naravno. Stigla sam samo da je pitam „izvini, a ko si ti“. Da nije neki student ili srednjoškolka. Dok je stigla da mi odgovori, već je držala moju Anu. Predivna, mlada babica. Slađa se zove i žao mi je što ne znam kako se preziva. Nikada je više nisam videla. Kada smo se ja i Ana izmazile i izljubile nju su odneli i ja sam već telefonirala. Kulaža totalna. Ležim na onom stolu sva uplakana od sreće i pričam telefonom. Preko puta u boksu čujem „a nije te bolelo kad si se tetovirala, a sad se dereš ko magare?“ Zahvaljujem se Bogu što sam ih sve izbegla.

Nećete mi verovati ko je prvi ušao u boks posle babice. „Divna“ nasmejana doktorka Jelena. Zamalo sam pala u nesvest, ali sam bila presrećna što je sve gotovo i što ona nema šta da prčka po meni. „Jao Ivanice, pa što se nisi javila.“ „Tražila sam vas, ali ste bili na odmoru.“ Ma teraj se, mislim se, od mene više nećeš dobiti ni dinara.

Front ko pravi front, uslovi ko i predhodne godine. Prepovijala sam bebe po sobi, jer nisu sve mame znale kako se to radi, a nije imao ko da im pokaže. Delila neke savete, pomagala sam im koliko sam umela i tako, brzo nam je prošao boravak u tom haosu.

bebica-nogica

Za kraj ću još i da kažem da su mi izgubili karton. Kako je za manje od godinu dana moguće da se izgubi nečiji karton. Jednostavno je nestao. Šta se sve radi, pomislila sam da je možda i namerno nestao, da ne bih imala nikakvog osnova, ni dokaza protiv bilo koga iz 2007. Razumemo se.

Mislim da svi koji pričaju svoje priče treba da kažu imena tih doktora, jer ako ništa drugo neka ih izbegnu oni koji mogu. Sve u svemu, rađajući svoju decu sam odlično prošla. Samo kada se setim one ogromne žene kako me je ispovređivala, dođe mi da … ma neću više ništa da kažem. Hvala Bogu što je Marko bio jak.

Možda sam i ja "Majka hrabrost"

Majka hrabrost. Možda ste već posetili ovaj sajt, ako jeste onda predpostavljate koliko sam ljuta i besna. Ova zemlja je u totalnom rasulu, a tamo gde mora da postoji red, zakon, humanost i još mnogo toga, je najgore stanje. U srpskim porodilištima. Posetite sajt i sve će vam biti jasno.

Čitam sve ove priče i zgrožavam se. Ispričaću vam i ja svoju. Rodila sam troje zdrave, prave, lepe dečice, što znači da sam se i tri puta porađala, s obzirom da nisu blizanci.

bebica

26. 10. 1999. Kraljevo
Naglasiću da me je porađao doktor koji je porađao i moju sestru, tako da smo imali apsolutno poverenje u njega. Između ostalog mi je i vodio celu trudnoću. Hoću za početak da kažem da porođaj može biti divan nezaboravni doživljaj, čak i u Srbiji.

Oni prvi mali bolići su počeli pre podne oko 11. Pošto sam živela blizu porodilišta, doktor nije insistirao da odmah dođem, što je i najvažnija stvar u celom tom mom porođaju. Rekao mi je da se ponašam sasvim normalno kao i svakog drugog dana, da šetkam, raduckam nešto i da se s vremena na vreme javim.

Bio je to izuzetno srećan i lep dan za mene i moju porodicu. Sećam se da sam ljuštila pečenu papriku sa mamom, igrala se sa sestrićima, išla čak i u prodavnicu, da šetkam malo… Sasvim normalan dan, protkan povremenima bolovima. Čitavog dana sam se u stvari otvarala, malo po malo. Kada su naišle prave kontrakcije, istuširala sam se, sredila i odveli su me u porodilište. Evo šta sam napisala posle porođaja.

… Dr. Tanasković me je pregledao u 19:10 na ginekologiji. Odveli su me u porodilište. Vodenjak pukao u 19:45. Bolelo me je, ali izdržljivo. Šaputala sam svojoj bebi. „Hajde bebo, hajde bebo, možeš ti to… izađi polako, čekam te, ne boj se!“ Tačno u 21:00 rodila sam ćerku. Teška 2550g, dugačka 52cm, obim glave 32cm. Zdrava, vitalna, lepa, kočoperna beba. Stavili su mi je na grudi, odmah me je uhvatila za prst, poljubila sam je u glavu. Osećaj je neverovatan. Smejem se i plačem od sreće u isto vreme, tresem se od uzbuđenja. Mnogo volim što je devojčica. Posteljica je izašla u 21:05. Porođaj je prošao super! Dali su nam broj 43. Odvode me u sobu broj 8. Malo sam umorna, ali i dovoljno jaka da odmah ustanem. U pratnji sestre sam se istuširala. Isuviše sam uzbuđena da bih spavala. Celu noć sam se smejala sa ženama po sobi. Zaspala sam tek oko pola 3 a već, u 4 sam se probudila. Promenila posteljinu, istuširala se i sredila za prvi podoj. Nisu je doneli u pola šest. Bilo mi je žao, ali znam da je sve u redu i zato sam neverovatno srećna. Naš prvi susret oko pola deset. Oduševljena sam mojom malom devojčicom. Ima dugu crnu kosicu i tamne oči. Gledam je i pokušavam da shvatim šta se u stvari dešava. Moja kiflica, uvijena, pa me gleda. Dala sam joj da sisa. Vuče kao da je to već mnogo puta radila. Priroda! Oči mi zasuze, pa se smejem, privijam je uz sebe, ljubim je u glavu, tepam joj i dajem joj nezvanično ime Jovana…. Porodili su me doktor Miloš Tanasković i babica Rada Debeljak.

kulaza

Tako je protekao moj prvi porođaj. Bez ijednog jedinog uboda iglom, bez sečenja, bez ikakvih problema. Bez potplaćivanja, naplaćivanja i ostalih radnji. Bila sam presrećna što je devojčica, što će i ona jednom kad poraste moći da doživi taj divni osećaj porađanja. U takvom mi je sećanju ostao prvi porođaj.

Ide život dalje svojim tokom i tako se preselimo u Beograd. Da sam znala šta je Narodni Front, sigurno bih se ponovo porađala u Kraljevu kod mog divnog doktora. U Narodnom Frontu vam ništa ne znači čak i ako imate vezu, ako vam je ta veza … Evo ispričaću vam.

April mesec, 2007. termin mi je 21. Doktorka mi je u određenom periodu uradila jedan ili dva ultra zvuka, ne sećam se, zakazala pregled za utorak 17. Odemo mi lepo na pregled. Po preporuci joj kupimo bombonjeru i neki parfem. „Videćeš divna je ona, ali voli tako sitne poklončiće, s vremena na vreme.“ Uvede me tamo u onu staklenu ambulantu. Nikada neću da zaboravim taj bol. Šta je ovo ljudi moji? Pa pregled nikada ne boli, pogotovu ne u devetom mesecu. „Nisi ti još otvorena, dođi u petak.“ Ne mogu da se sastavim od bola, siđem nekako. Neću nikada zaboraviti to poniženje. Stojim jadna, umirem od bolova i pružam joj onu ukrasnu kesu. „Doktorka… mali znak pažnje.“. Najradije bih je ubila, a ja se smeškam.

Ja u životu obično plačem samo od besa. Bol podnosim dobro. Kada sam izašla iz ordinacije, plakala sam kao nikad u životu. Odemo na kafu muž i ja, da se malo smirim. Kad ono, boli. Boli sve više i više. Boli, pa ne prestaje. Ceo prvi porođaj me nije tako boleo. Pozovemo je telefonom. Kaže ona da izmerim kontrakcije na koliko su, pa da se javim. Boli da ne mogu da izmerim. Kaže, dođi, ali požuri smena mi se završava u 14h.

Stignemo mi nekako kući da se sredim i dođemo. Kaže opet „daj da te pregledam“, i opet onom svojom ručerdom, kao da je pregledala ovcu, a ne ženu. „Šta te boli, pa samo si dva prsta otvorena, ajde idemo u porođajnu salu.“ Odvedoše me ko pravu ovcu. Kada su me uveli u boks, bila sam u totalnom čudu. Nije meni još vreme, šta rade ovi. Svojim pregledima mi je pokrenula porođaj. Vrište žene, kukaju, plaču, a ja se čudim šta me je snašlo. Naravno odmah su me uboli nekom iglom i nakačili na nešto. To nešto je indukcija. Tek sam kasnije provalila. Boli jebote.

ovca

Upadoše onda neki studenti, živi bili, da im anesteziolog pokaže kako se daje epidural. Ne meni, naravno, ja nisam ni stigla da popričam sa nekim o tome, već ženi do mene. Gledam ja tako šta onaj doktor radi i čekam da završi. „Doktore može li i meni epidural“. „Moraš da vidiš sa svojom doktorkom.“ Dođe ona moja i ja pitam. Kaže šapatom „može, ali to košta“. Znam rekoh da košta. Može li? Kaže, „tiho…ali to košta malo više“. „Ama šta košta da košta“. „To ti je 300 evra.“ Ma nek je i 15000, prodaćemo stan, uzećemo kredit, samo daj. Živ bio onaj anesteziolog i onaj koji je izmislio taj epidural, ubode me i meni laknu. Epidural po njima podrazumeva i jaču indukciju, a i doktorka žuri kući na ručak.

Onda su došle neke dve srednjoškolke da mi nameste CTG. Vrte sa onim po stomaku, pipkaju, traže, ne nalaze tonove bebe. Onda je nastala cela zbrka. Skupilo se njih, pa ne znam koliko. Nabili su mi nešto preko usta. To nešto je kiseonik. Rekoh smeta mi ovo. To je zbog bebe. Jedan, dva, tri… i eto ga moj Marko, tačno u 17:05. 2850 težak, 50 dugačak, lep, zdrav, prav, kočoperan. „Ima rupicu na bradi. Odakle mu samo to švalersko obeležje.“ To sam prvo rekla kada sam ga videla. Ponovo ista poplava osećanja. Dobili smo broj 1818 i moja doktorka je mogla da ode na jebeni ručak, sa sve bombonjerom, parfemom i 300evra. Doktorka se zove Jelena Radojević, a anesteziolog se zove Dr. M. Paštar.

Uslovi u Frontu su užasni, ali ima par onih dobrih sestrica koje ti boravak učine podnošljivijim, a i ja sam vedra i vesela osoba tako da neću da se žalim. Želim da naglasim da svako ko može da izbegne doktoru Radojević, da to i učini, jer znam za još par ovakvih slučajeva sa njom. Užas cele priče je u tome, što sam mogla da izgubim dete na samom porođaju. Beba se izmorila i prestala da reaguje. Sve je bilo isuviše brzo i nasilno. Još je i izjavila da bih se porađala do sutradan da nisam snalažljiva. Daleko joj lepa kuća. Žao mi je samo što sve ovo što govorim, ne mogu i da dokažem, ali bilo je baš ovako kako kažem i tačka. Ko mi ne veruje nek ide kod Jelene na porođaj ili neka pošalje nekog sebi dragog.

Treći porođaj. Trudnoća za trudnoćom, beba za bebom. Mart 2008. Kada samo pomislim na koliko pregleda, koje kakvih analiza, vađenja 16 litara krvi, ultrazvukova svakih 15 minuta i ctg-ova, čekanja sa stomakom do zuba po koje kakvim ambulantama, trudna žena mora da preživi, iznerviram se. Sigurna sam da je priroda sve izregulisala, ali sam i srećna što je medicina toliko napredovala. Hvala Bogu meni nije trebala. U toku svoje treće trudnoće sam jednom izvadila krv, uradila 2 ultrazvuka i 1 ctg. U ambulantu sam otišla samo po uput za porođaj. Sve tri trudnoće sam bila izuzetno aktivna i zdrava.

rukica

Planiram ja tako da se porodim 1. aprila kada nam tata dođe sa puta. Planiram ja planiram kad ono… U naš veliki bračni krevet sam spakovala Jovanu sa jedne, Marka sa druge strane i sebe u sredinu. Tako smo spavali. Te noći su počeli oni mali bolići, kao sa početka moje priče. Malo po malo. Okrenem se zagrlim Jovanu, spavam malo, pa kad zaboli okrenem se, pa zagrlim Marka. Spavam, spavam, pa me probudi bol. Vrtela sam se, spavala, grlila ih, ljubila i u pola 7 ustala, probudim mamu i kažem, „ovo izgleda počelo, ne idem dok ne popijem kafu.“ Popijem i kafu, sredim se, ono već 7 i 15. U Narodnom Frontu sam bila u 7:45, u boks za porođaj su me brzom brzinom prevezli u 7:55, a već u 08:00 sam držala svoju treću bebu u naručju. Rodila se i Ana. 2750 teška, 49 dugačka, zdrava, prava, kočoperna beba. Dobili smo broj 1798.

Kad su me uveli u boks nikog nije bilo sem jedne mlade, lepe, devojke. Mislila sam da će ona da me pripremi za porođaj, pa će valjda i moja doktorka stići. Promenila sam doktorku, naravno. Stigla sam samo da je pitam „izvini, a ko si ti“. Da nije neki student ili srednjoškolka. Dok je stigla da mi odgovori, već je držala moju Anu. Predivna, mlada babica. Slađa se zove i žao mi je što ne znam kako se preziva. Nikada je više nisam videla. Kada smo se ja i Ana izmazile i izljubile nju su odneli i ja sam već telefonirala. Kulaža totalna. Ležim na onom stolu sva uplakana od sreće i pričam telefonom. Preko puta u boksu čujem „a nije te bolelo kad si se tetovirala, a sad se dereš ko magare?“ Zahvaljujem se Bogu što sam ih sve izbegla.

Nećete mi verovati ko je prvi ušao u boks posle babice. „Divna“ nasmejana doktorka Jelena. Zamalo sam pala u nesvest, ali sam bila presrećna što je sve gotovo i što ona nema šta da prčka po meni. „Jao Ivanice, pa što se nisi javila.“ „Tražila sam vas, ali ste bili na odmoru.“ Ma teraj se, mislim se, od mene više nećeš dobiti ni dinara.

Front ko pravi front, uslovi ko i predhodne godine. Prepovijala sam bebe po sobi, jer nisu sve mame znale kako se to radi, a nije imao ko da im pokaže. Delila neke savete, pomagala sam im koliko sam umela i tako, brzo nam je prošao boravak u tom haosu.

bebica-nogica

Za kraj ću još i da kažem da su mi izgubili karton. Kako je za manje od godinu dana moguće da se izgubi nečiji karton. Jednostavno je nestao. Šta se sve radi, pomislila sam da je možda i namerno nestao, da ne bih imala nikakvog osnova, ni dokaza protiv bilo koga iz 2007. Razumemo se.

Mislim da svi koji pričaju svoje priče treba da kažu imena tih doktora, jer ako ništa drugo neka ih izbegnu oni koji mogu. Sve u svemu, rađajući svoju decu sam odlično prošla. Samo kada se setim one ogromne žene kako me je ispovređivala, dođe mi da … ma neću više ništa da kažem. Hvala Bogu što je Marko bio jak.