Архиве блога

Otišao je čiča Boban…“jebem mu zakon“

Procvetala trešnja, ozelenela šuma, obeleo voćnjak od cveća i radosti budućih plodova. Tebe nema. Otišao si i nećeš se vratiti više. Nijednog Đurđevdana me više nećeš dočekati. Ni mene, ni nikog od nas koji smo te ispratili na poslednji put. Ništa još uvek nije procvetalo i ozelenelo, ali ti si otišao. Ozeleneće, procvetaće, napupeće, ali tebe više nema da tu lepotu ikada više vidiš.

Mislila sam rasprsnuću se od tuge…, a nisam. Čovek je čudnovato biće. Nije bilo ni tužnije, ni veselije sahrane, istovremeno. Tugovali smo što odlaziš, radovali se što si živeo. Slavili smo tvoj život. Možda neko ne bi razumeo. Možda neko ne razume naš smeh i suze, ali važno je da si ti razumeo, da smo razumeli mi. Da smo plakali i smejali se od srca. Duboko iz srca i jedno i drugo.

Čiča Boban, moj stric. Veliki čovek za mene i mnoge druge. Veliki čovek, sa velikim V i naročito velikim Č . Neko ko je obeležio moj život na svoj način. „Na primer. Sve to mora da bude tačno. Razumeš ti mene.“

Sve nekako čekam da ostanem sama, pa da opet plačem. Duša me boli. Jebo te zakon, koliko vas treba  da ispratim na večni počinak. Crknuću od muke i tuge. Od uspomena, od detinjstva, od tvojih priča, od tvoje dobrote. Jesi li ti ikada, ikoga, na bilo kakakv način povredio, e to me zanima?

Celog svog života nisam znala ni kada si rođen, a onda na dan tvoje sahrane mi kažu, da treba da se otkupim. Ti 20-tog, a ja 17-tog juna. Ne može običaj da se ne ispoštuje. Običaj je da oni koji su bliski onom ko odlazi, a rođeni su u istom mesecu, da se otkupe belim cvetom. Rođeni smo u istom mesecu i taj beli cvet sam ti ja dala. Blizanac moj. „Evo tebi beli cvet, a ti meni celi svet.“ Ima li nešto što ti ne bi dao meni, mojoj sestri, svojim ćerkama, unučićima, celom svetu?

I tako…sećam se. „Mile, kad god ti hoćeš, mogu da ti od onog ambara napravim vikendicu, pa kad god hoćeš da dođeš sa nekim momčićem ili neko društvo, na primer, da dovedeš, da imaš gde da se smestiš.“ Ambar je ostao ambar, dudu su posečene grane i nadam se iskreno da će do Đurđevdana da se oporavi i „napravi“ ladovinu. I slušaj čiča…urgiraj tamo gde si otišao da nas Nešoviće na neki duži period ostave na miru. Mnogo smo bre emotivni, pocrkaćemo svi jedni za drugima.

Nije moja muka jedna. Krenem tako iz Beograda u moje Kraljevo i naš Lazac, tebi na sahranu i jedva preživim. Pitam se usput, „…gde sam to pošla?“, pa kad samo pomislim da ja u stvari jesam daleko, sve mi se vrti u glavi od muke. Gradim ovde neki svoj život, ali temelj i korenje ne mogu, ne želim i neću da zaboravim budi siguran. Ja neću da zaboravim. Moja deca ima da znaju odakle potičemo, koji smo, odakle smo, šta smo, šta sve možemo i koliko je važno želeti. Želeti sve. Želeti život i sve ono što nam pruža.

Da ti ispričam i ovo. Za malo ti ne crkoh. Onaj tvoj brat me za dlaku ubio. Posle jedne njegove jutarnje dobrodošlice se još uvek razmišljam da li da sve ostavim i vratim se kući. Da se lepo razvedem i vratim kod tate i mame.  Jebem mu život. Spavam. Kasno jutro. Dan posle. A on. Skuvao mi kafu, sipao rakijicu, vodu, pored stavio cigare, upaljač, a pored stola stavio papuče, da mi ne zebu noge kad se pridignem.

Joco, deda Ljubiša, Pepana, Mica, čiča Boban

Mi Nešovići smo škrti na rečima, a na delu gledamo da se i ne primeti da nam je stalo. Neka sve u životu bude onako usput.  E za malo nisam presvisnula. Moj Joco, moj najbolji prijatelj, kome nije jasno, moj tata. Neka crknem od nežnosti, od ljubavi koja se pokazuje na samo nama znane načine. Nije njemu još uvek jasno, da njegov Mile, ja, živi tamo negde, daleko. Neka je i 500 metara, 500 kilometara, 5000 nije to pod krovom, pod kojim se i on budi. Duša moja.

I … jebo te zakon, kako je pričao deda, šta sad na kraju da kažem. Ne umem, ma ne želim se opraštati od tebe. Živećeš u našim pričama u našem smehu i suzama. Veruješ li mi da se odavno nisam tako slatko nasmejala kao na dan tvoje sahrane. Bio si i ti takav, tako da me nije grizla savest, pa sam se smejala od srca tvojim dogodovštinama. Budi siguran da te nikada nećemo zaboraviti. „Na primer, tačno je. “ ….  ja sigurno nikada neću.

I tako čiča. Sedam dana pokušavam da nađem pesmu „Ovim šorom više proći neću“ i ne ide mi nikako. To samo tvoja ćerka Marina može i ume da otpeva. Ne umem ja, ali našla sam Raćovu, a znam kako si voleo Raća i on tebe i Joca. Tako da mogu samo još da zapevam sa njim, „Rasli smo pod istim krovom.“. Nisam rasla sa vama, vaš sam potomak, ali sam sigurna da „mali dečak“ sa harmonikom, čak tamo iz Australije oseća ovo što i ja, Danijela, što i Zoćo, tvoja snajka i Pepana i tvoje devojčice, tvoji unučići i….i ono što oseća Donka…ma jebo te zakon, ne umem ti to objasniti. Znaš ti. Volimo te i nedostajaćeš nam dok nas bude bilo.

Advertisements