Архиве блога

Retrospektiva

Jeste tu bilo nekih postova od mene i slika i svašta nešto u zadnje vreme, ali nisam zadovoljna. Prestala sam da odgovaram na komentare, to mi smeta, ali jednostavno ne postižem. Uglavnom sam prestala i sama da komentarišem vaše postove, ali čitam ih kad god mogu. Toliko o tome.

Uglavnom većina ovo zahlađenje i kišu vidi kao prolazno i pripremu za jesen, a meni je već zima na pragu. Imam potrebu da obujem čarape, a to nikako ne valja. E baš neću. Kada obujem čarape to znači da je letu definitivno kraj. Toliko i o tome.

Postoji jedan problem na mom blogu koji ni 16 nekih „stručnjaka“ nije uspelo ili nije htelo da reši, tako da ću morati sa tim da se pozabavim prvom prilikom. Ne kažem da sam stručnjak, pa čak ni „stručnjak“, ali jebi ga bre brate, nervira me opasno, a svoje probleme jedino sama rešavam, pa ma kakve prirode da su. Slike prvo moram da kačim na photobucket ili preko nekih plugina, pa tek onda da se vide na blogu. Neki problem sa WP 100%. Bolje da ništa ne čačkam dok ne
„dohvatim“ malo mira od svih i svega. Dobro je i ovako. Kao što rekoh ide mi zima, ima dana.

Bliži se BlogOpen nekako ne vidim svoje mesto tamo. Verovatno zato što sam do sada jako želela na prethodne da odem, a nisam mogla od obaveza, sada me već prošla volja. Možda baš odem. Nikad se ne zna. Pokušavam egoistično da pročačkam neki dobar tekst za Blogopediju, ali koliko god da prija mom egu, iskreno ništa ne mogu da pronađem što bi bilo vredno pažnje. Ipak sam i malo objektivna. Možda nešto i pronađem, opet ima dana.

Slede nam pregledi i iskreno se nadamo još jedna operacija. Treba se osloboditi ove stome na Ivanovom stomaku. Nije mi svejedno. U septembru imamo neko prvo merenje, pa ćemo znati šta i kako dalje nas čeka. Neka toga sada.

Trenutno se u Nikšiću održava svetsko prvenstvo u padobranstvu. Nema nas tamo. Žao mi je, ali mi je žalije što su svi problemi koji su nas strefili prouzrokovali da ove sezone ne skočim ni jedan skok. Najradije bih plakala zbog toga, ali kada nisam plakala zbog važnijih stvari neću ni zbog toga. Nismo otišli u Rijeku, na Krk, Lošinj. Jebi ga, proveli smo lepe dane na moru, u selu, jednom, drugom, na splavu…kompenzacija za skakanje, ali vrlo mala uteha.

Neko nas je debelo ispalio za kintu, ne znamo ko, ne znamo zašto, ali nije ni važno, umemo mi da živimo i bez para, a sa druge strane para nikad dosta, a i mi ne umemo sa parama. Koliko god da zaradimo, dovoljno nam je samo za nedelju dana. Ni malo utešno, ali nama ume da bude dobro i sa vrlo malo, a tek kada imamo malo više, e onda mu jebemo kevu od zajebancije. Ma…to su samo pare, a sa druge strane smo se i uverili da možemo da preživimo i bez žutog dinara. Nije ni to loše. Uvideli smo da i bez žutog dinara ima da nas ima sutra.

Deca su zdrava, srećna i zadovoljna, a to je najvažnije. Sutra krećemo u peti i u drugi razred. Mališani se dooobro zezaju. Rastu, smeju se, igramo se, putujemo, na svašta su navikli i svašta su naučili. Marko ume da pokaže srednji prst kad treba, Ana je progovorila engleski „Fanta d sok“, devojke skaču na glavu i plivaju bez pomagala, spremaju se za nove školske pobede i poraze. Jebi ga…baš mi je žao što mora u školu da se ide, ali to vama kažem. Deca treba da idu u školu samo onda kada sama to požele i da uče samo ono što ih zanima, sve ostalo je gubljenje dragocenog vremena i krađa od životnih radosti.

Edi je pas kakvog niko nema. Nije što je naš, ali je stvarno duša od čoveka. Zove me „teta Ivana“ i ja sam mu najveća enigma, kao i deci uostalom. Neko ko ih sve skupa najviše voli, a koga najviše i treba da slušaju i ko se najviše smeje i igra i viče i lupeta i glumata i priča i psuje i pokušava da ostane normalan, koliko toliko. A slušaju, svi do jednog, pa kad sam se prva setila. I to nam je jedna od dečijih uzrečica, koju su čuli od „teta Ivane“. „Prvi sam se setio!“

Verovatno ću sada stan okrenuti naglavačke. Kada ne znam šta ću sa sobom, onda generalno sređujem stan. Doduše nije nas ni bilo kući preko mesec dana, sem u kratkim navratima tako da i ima tu svašta nešto da se uradi.

„Mama je luda nacisto“…i to nije ništa  ružno, već moja lična izjava koju su deca prihvatila i često je Ana kaže, a deca su uvek u pravu.

Malo sličica sa jednog od naših uživanja.