Архиве блога

Momčilo Maletić – Maletić prezime mog prvog deteta

Slušaj me ovamo Momčilo Maletiću – Momo – „Bajo do jajo“. Potrudiću se da ne psujem, da ne vređam, da ne kažem baš sve ono što si zaslužio, ali ću ti reći sve što mislim da treba da ti kažem. Možda će jedna od mojih najdražih prijateljica reći da je ovo „skidanje gaća“, a ja ću na to reći da jeste, da drugačiji način ne postoji, a i da postoji, bolji i lepši način obraćanja, ti ne zaslužuješ.

Do bola „patetična“ Ivana, luda, neobuzdana, nikakva majka, nikakva žena, kurva, drolja, ona kojoj si rekao da ima veća muda od tebe, ona kojoj si slomio palac desne ruke, koju si čupao za kosu, nemoćan da joj se na drugi način suprostaviš, ona kojoj si iz čista mira u sred noći sipao čašu vode na glavu, jer je zarađivala više od tebe, ona koju si oborio na pod sa rukama na vratu, daveći je, jer te je pitala za plaćanje obdaništa detetu, ona koju si pravio ludom dok si ljubio svoju „drugaricu“ preko krova automobila pravo u usta, Ivana koja nije htela da ćuti i da ti titra jajca, jer nisi zaslužio. Ivana sa kojom si delio krevet u neko vreme, dok se druga išunjavala kroz prozor, onim danima kada Ivana nije tu. E ta ista Ivana, ima svašta nešto da ti kaže.

Sve ovo iz predhodnog pasusa, Ivana je zaboravila, ali postoji neko ko nije. Postoji neko ko to sve pamti, ko je sve to nataložio u svojoj malenoj glavi. Neko koga si zaboravio da postoji. Neko ko pati i plače, svaki put kada poruka koju pošalje ne stigne na broj telefona koji si joj dao, jer više ne koristiš tu karticu, ali si „zaboravio“ da joj kažeš.

Poznaješ ti mene dobro, tako da ćeš unapred morati da mi oprostiš poneko „pičko jedna“ koje ću ti sigurno reći kroz dalji tekst. Eto, daću sve od sebe da to bude jedna jedina uvreda koju ću izreći, jer i ako si eto moram i to da kažem, „stoka obična“, ja te razumem i dalje, i bez obzira na sve, jako volim. Volim te, jer sam uvek na strani svoje dece, pa kad moja deca nekog vole, volim i ja. Moja deca su uvek u pravu, a kada oni kažu da neko zaslužuje makar i trunku ljubavi ja im verujem.

„Tata volim te, kako je Vuk? Jeste li dobro?“, pošalje dušica poruku, a onda čeka odgovor, čeka bar 24 sata dok joj ne stigne odgovor, da poruka nije ni stigla. I plače…Ne jednom, desetine i desetine poruka…ČEKA…

Svaki put kada je tata ne pozove za rođendan, plače. Za rođendane, Nove Godine, Božiće, Uskrse… Svaki put kada dođe kod babe i dede i čeka, čeka, čeka…da se tata pojavi na vratima. Onda kada se tata ne pojavi, moja devojčica plače. Kida sebe, ubija svoj osmeh i razlog da se smeje, ubija se iz dana u dan u iščekivanju da će se tata javiti. Mobilni telefon je poželela da ima zbog tebe. Ne verujem da imaš ubeležen njen broj, jer nikada joj se nisi javio. Baš nikada kad treba, a treba uvek. Treba svakog dana.

Trebalo je makar onog dana kada je krenula na zimovanje, ili kada je krenula u prvi razred, ili kada se preselila u Beograd, ili kada je bila bolesna, ili kada je bilo šta bilo…PIČKO JEDNA, nikada je nisi pozvao. Nikada nisi pozvao da pitaš je l’ preživela dan. Ma pička je polni organ, ti si jedna obična PIZDETINA, koja ne zaslužuje jedan sekund njenog razmišljanja, njenog vremena, ali…ali ona tebe VOLI bez obzira koliki si skot. Skot je nova, nazovi psovka, koju nisam najavila.

Jednom od moje troje dece, ti si centar sveta i nijednog trenutka nisam tom detetu rekla da si „pičko jedna“, da si „stoko obična“, da si „zaboravio“, da si ovakav, da si onakav. NIKADA. A znaš šta, pogrešila sam. Naše dete u glavi nosi samo svoje uspomene, a da sam na njene dogradila svoje, dete sada ne bi patilo za tobom. Znala bi da si odavno izgubljen slučaj i da nema za čim da pati i tuguje. A tuguje dušica. Srce mi cepa. Godinama Momčilo. A ti???

Jesi li porastao, jesi li dovoljno sazreo da uvidiš da život nije zajebancija, jesi li dovoljno veliki da shvatiš da je naše dete, bez obzira koliko bežao od toga, plod jedne velike ljubavi i da ona to zna, oseća i da te zato i voli, jer od ljubavi je satkana. Ne možeš to zaboraviti, pa ma koliko da bežiš. Sad je baš pravi trenutak za onu uvredu, pičko jedna, niko nikada od sebe pobegao nije. Gde ćeš ti pobeći od svoje savesti. „Ja sam mlad i moram da idem dalje. Probao sam da stvorim porodicu, ne ide i moram da idem dalje.“ Otišao si, pustile smo te. Dobro. Ne lažemo, tako si rekao, a i razumele smo, jer jesi bio mlad. I???

Od koga, od čega bežiš, misliš li da možeš pobeći??? Dobro od mene niko nikada nije pobegao, nisam ja tema ove priče, ali meni i ne trebaš, trebaš nekome koga si stvorio. Trebaš maloj bebi od 2 kila i 550 grama zbog koje si plakao od sreće, ispod prozora kraljevačkog porodilišta i drao se kao lud „VOLIM VAS!“ Jesi li i to zaboravio? Jesi li ti sada stvarno postao „Baja do jaja“ ili si najobičniji kurac. Ma, jer išta ljudsko ostalo u tebi? Kurac, nova ružna reč u ovom tekstu. Izvini.

Možeš li pobeći sa Bunjačkog Brda? Ne možeš. Srce ti tamo ostalo, pa da imaš još 16 sinova i 12 žena, na Bunjačkom Brdu si se ponovo setio da si živ i da zaslužuješ da živiš i pored svih sranja i strahota kroz koje si prošao. Jedna mala Ivana se pojavila. Neću da te pitam da li se sećaš, jer znam da se sećaš, to su ti najlepša sećanja od dolaska u Srbiju. Sve posle toga je bežanje od „male Ivane“. Budalo, od mene se pobeći ne može. To znaju svi oko tebe, a ti beži koliko ti volja. Ivana je bila tvoj drug, prijatelj, žena, majka tvog deteta, tvoj brat, otac, majka. Ivana je tebi bila sve. Zato si i pobegao. Žena treba da bude samo žena i ništa više.

Dobro, Ivana razume, ali ne postoji nijedan jedini razlog da bežiš od onog najlepšeg što ti se prvo desilo posle tog istog dolaska u Srbiju. Jovana je tvoj ponos, tvoj život. Jovana je tvoja veza sa ovim svetom. Jovana je sve što ti je ikada trebalo da se prisetiš da je život lep. Ne smeš to Momčilo zaboraviti. NIKADA. Nemoj dušu da grešiš. Nemoj da nam dete pati, zato što ti pokušavaš da pobegneš. Ne možeš da pobegneš. Jovana će uvek da te čeka da se javiš, da je pitaš kako je provela dan, da li želi da idete negde zajedno vas četvoro, da li joj nešto treba, to nije ni važno. Ne treba joj ništa. Ume ona da osvaja medalje i u starim patikama. Brza je na tatu.

Nemoj Momčilo da te sopstveno dete zamrzi i da joj za koju godinu bude svejedno da li ćeš se javiti ili ne. Ovo je poslednji trenutak, veruj mi.

To što misliš da sa mnom više nikakava posla nemaš je drugo pitanje. Rekao si ovako: „15 dana ja brinem o njoj, 15 dana ti.“. Reci mi kojih su to 15 dana koje si proveo sa njom i brinuo o njoj? Sada već ima 11 godina, a ti si otišao da tražiš sebe, bežeći i od sebe i nas kada je imala dve i po godine. Gde su tih 15 dana? Sedela je kod babe i dede, vikendima i danima i nedeljama, čekajući da se pojavi TATA. Pa makar na sat, dva, pet…

E tata. Nadam se iz sveg srca da ćeš bar Vuku biti tata, mada čisto sumnjam, ti večiti dečaku. Muškarci zauvek ostanu dečaci, samo što neki postanu tate i ljudi, a neki ceo život beže. Onog dana kada se setiš da te tvoje prvo dete čeka, pozovi me na onaj moj stari broj 064-18-88-089, jer mislim da je na drugi način nećeš naći, ni videti, jer život čini svoje, a ti kako si se pokazao do sada, izgubićeš je, a ja to ne želim, ne želi ni ona. Broj neću menjati. A ti PIČKO JEDNA, seti se čemu muda služe.

Koliko god bilo varka, želim da naše dete zna da ti jesi dobar čovek i dobar otac, a to što ti to nisi, nema veze. Zaboraviće Jovana, a ja se toga više i ne sećam. Ovo ti je poslednja šansa da ne izgubiš sve ono što ti znači u životu. „Saints Are Down“, ti glupi čoveče, jesi li ikada zaista uspeo da razumeš tu pesmu?

E sad malo da te zajebavam. Vidim postao si „neko i nešto“ u svetu interneta, pravljenju sajtova i tako toga, pa ako ti bude trebao neki savet slobodno se javi, jer sam ubeđena da tek posle ovog teksta na mom blogu tvoje ime će naći svoje mesto na Google-u. Reklamu ti neću naplatiti, a kako vidim neophodna ti je. Besplatno ću da te reklamiram, nije mi teško. Jebi ga charolija.com nije šala. Ovaj tekst će da pročita bar 3 čoveka, o većim ciframa da ne govorim. Pa tako, ako ti treba neki savet reci slobodno. „Kako to da ono što napišem pročita više od tri čoveka?“. Da ti se pohvalim, bude to i mnogo, mnogo više, ali neću da te bedačim. PIZDO.

Pročitaću ovo Jovani kao i većinu tekstova koje obajvljujem. Najtužnije je što neće imati ništa protiv. Čupaj se. Vadi se. Zovi. Dođi. Sveci jesu dole, tu su među nama samo što ti trebaju oči da ih vidiš.

Moj jedini uslov je da dođeš po svoje rođeno dete i da je odvedeš u neko zezanje, ako si još uvek sposoban da se zezaš i živiš. Kako god bilo ja znam da jesi dobar čovek. Seti se svega, i stoko jedna počni da živiš i prestani da je ignorišeš. Ona jeste tvoj život, ja sam tvoja prošlost. Ne smeš nju da povezuješ sa mnom. Mene nikada nisi umeo da imaš, a ona ti je data samim svojim postojanjem.

Poslala sam Milici poziv za FB prijateljstvo. Ne sumnjam da će da prihvati, jedino ako nisi postao baš toliki Baja, pa da si joj zabranio da bude sa mnom u kontaktu, a ona jeste carica i hvala joj na svemu što je učinila za našu Jovanu. Jovani malo treba, makar osmeh, razgovorčić… Milica zna da su naša deca najrođeniji rod i zna da tu vezu ne može niko i ništa da prekine, pa ma kolika pička ti bio.

Nemoj Momčilo više da nam dete pati, a mene više ne moraš u oči da pogledaš, jer znam da ti za to trebaju muda, koja nemaš. Stisni se brate. Sledeće moje obraćanje tebi će biti negde među četiri zida, gde ne možeš da bežiš, a onda ću da te biiiiijem da ćeš da zapamtiš. E posle će sve biti u redu.

Zatvoriću ti oba oka.., pa znaš da sam jača od tebe, uh, a tek ljuta. Uostalom ja sam ti jedini parter drugar, na mene si prvi put digao ruku… e…to te ja pustila da budeš muško, a kad sam ljuta možeš samo prste da mi zavrćeš, a mene ni slomljeni prsti ne mogu sprečiti da čuvam i branim svoje. Ima brate moj, da te bijem, dok se ne budeš usr’o, e to još nisi doživeo. Znači nemoj dete da mi plače zbog tebe. Jer, evo javno ti pretim da ću te tako prebiti da neće da te spasu ni dve, ma tri interventne jedinice u kompletu.

Rećiću ti mnogo teže reči od PIČKO i ove koje sam navela, a posle toga nećeš imati baš nijednu jedinu priliku da vidiš svoje prvo najvoljenije dete. Prvo dete se najviše voli, ostalo je stvar podele.

Tako to bude u životu, a ti i ako živiš na silu, moraš da znaš da jedna, još malo, pa devojka, jedna malena Jovana ima svašta nešto da podeli sa tobom. Dobro je dok ja ovako kažem „pičko“. Ne dozvoli da za koju godinu kada sve ovo pročita, a možda to bude sutra…shvati da ništa nisam slagala i da je to „pička“, adekvatan naziv za rođenog oca.

P.S. E sad ću da te zovem telefonom, a o razgovoru neću da pričam ovde. „Skidam gaće“….Zvala, pričala, mislim se, ma objavljujem, ništa nisam slagala…a do ujutru se ništa neće promeniti. Idemo dalje. Moja deca, naše priče, naš život. Jebo mater, preživećemo sve.

Advertisements

Šta će da mi ostane kao uspomena na tatu? Sećaću se…

To što mi je tata kupio biciklicu za peti rođendan? To što sam još kao jako mala, zavolela autobuse, jer sam putovala kod babe u nadi da će tata doći na malo duže, sem na ručak?Tata je radio, da bi puno zaradio i vodio me na more, nije imao vremena da dolazi duže, sem na ručak? Nikada me još nije vodio na more! Nema veze, mama me je vodila stalno, a ja mnogo volim more.
Radio je da nama bude bolje i sve da nam priušti. Ne znam baš kada i da li je ikada dao nešto para mami? Mislim da nije. Pa dobro, radio je da bi mi kupio knjige za polazak u prvi razrad! Joj, nije ni to, mama je kupila knjige i svu ostalo prateću opremu, a tata me je pozvao telefonom da mi čestita! Zbunila sam se, imao je taj dan baš puno posla, pa nije stigao ni da me pozove.

    Pa šta, tata mi je kupio sve knjige kad sam pošla u drugi razred i upisao me je u novu školu da mu budem bliže. Tih nije, to je uradio ovaj sada, mamin muž, “tata“ koji nije baš moj tata. Šta ima veze, pa ja ga volim puno, što da me ne upiše u dobru školu?Moj tata mi je noću na vrele nogice mazao projno brašno i sirće, e to ću da zapamtim, da me prođe temperatura. Joj kako smo samo smrdeli. Ma šta je meni, nije ni to… i to je uradio ovaj drugi “tata“ sad skoro je to bilo. Imala sam visoku temperaturu, ali smo se ipak nas dvoje smejali, jer me golicalo ono brašno.

Ma šta vam ja tu pričam, čega ću se sećati,… kako čega, pa sećaću se naših putovanja svuda po Srbiji, kupanja na Adi, vožnje rolera, jurcanja po livadi i kako mi je tata pričao gde je sve on bio, a naučio me i da vozim biciklicu. Istu onu. Samo smo skinuli pomoćne točkove, pa na dva točka. Sve je trčao za mnom po parku i baš mi je bio smešan, ali na kraju smo uspeli. Govori mi mama stalno, a i ja znam, ko je uporan taj je i uspešan!

Sećaću se kako smo se tata i ja sankali sada kad je pao ovaj zadnji veliki sneg. Kupio mi je tata sanke, pa smo on, Jana i ja išli …..čekaj…stani. Odakle sad Jana? Pa Jana je ćerka od ovog drugog tate…šta je meni. Dobro se sećam svega, ali nekako nema tu nigde moga tate.Nije ono on, trčao sa mnom po onoj velikoj livadi, nije on trčao za mnom po parku, a kad sam pala jednom, nije me on grlio i ljubio da prođe. Nije se on bezbroj puta popeo na ono brdo da bi nas namestio na sanke, nije čak ni spremao onaj roštilj letos, a ni prošlog leta, a ni nikad. Nije on prošle nedelje išao u školu da plati užinu i da mi opravda časove, što sam bila bolesna. Nije to bio, moj dragi tata. Šteta što nije. E tata, tata!

Pa šta. Moj tata mora puno da radi i nema vremena ni da telefonira da me pita kako sam. Jedva stigne da dođe kod babe na ručak, kada sam ja tamo, a ima i tu njegovu neku, pa se zaljubio. Ima pravo i on čovek da se zaljubi. Vidimo se kad dođe na ručak. Nisam ja centar njegovog sveta. A i što moram da budem svima centar sveta, dosta mi je ova porodica koju imam sada. E tu sam glavna!

E rećiću vam čega ću se sigurno sećati. Sećaću se kako mi je jednom prilikom menjao pelene i plašio se da me ne povredi, jer sam bila sićušna bebica od 2550 grama! Bio je nežan i dobar sa mnom. Ustajao je ponekad noću da pravi mami društvo, dok je ona pokušavala da me uspava.

Nešto kasnije baš se lepo sećam, kao da je juče bilo, tata mi je istukao uši. Joj što je to bilo smešno! On mi malo čupnuo uvo, a ja bila toliko velika da ga tužim kod mame. “Mama, mama, taja tuko usi!“

Sećaću se kako se sa mnom igrao Pape i Šljape kad sam prohodala sa godinu dana. Sećaću se kako je puno voleo da igra sa mamom po kući uz Peperse dok su me uspavljivali, jer tako su me navikli.

Sećaću se i onog dana kada sam imala dve i po godine, i tako se sitna s šćućurila uz njega i plakala, jer mama je otišla od nas. Otišla i ostavila nas!… Uh šta mi je, sve sam bre pobrkala! To sam se bila svila u maminom zagrljaju i plakala sam, a i mama je plakala zbog mene, a tata je bio otišao!

Rekao je da je mlad i da mora da ide. Da nisu takva veza i takve obaveze za njega,. Da je pokušao, ali su mu smetala mamina muda! DA! Dobro ste čuli! Ne znam ja šta su to muda, ali smetala su mu mamina muda! Rekao joj je kad je odlazio,… sedeli su tako jedno na spram drugog,… i on joj je tada rekao,… a još predhodnog dana nisu znali da od sutra neće živeti više zajedno… rekao joj je,…joj, kako joj je ono rekao…Da… rekao je, “Želim ti sve najlepše u životu i da nađeš nekoga ko ima veća muda od tebe.“ E tako joj rekao!

E ako joj je rekao!!! Šta će joj bre muda? Šta je koji đavo morala uopšte da govori? Zašto je morala da sprema ispite, da uči? Što je morala da traži bolji stan i bolji posao za njih? Zašto je volela da ga tera da izlaze zajedno i da stvaraju zajedno i da se bore kroz život zajedno! Šta ga je bilo šta vukla sa sobom? Što nije ćutala i trpela!?

Ih! Ma znam ja što nije! Znam zato što ličim na mamu, a ponekad mi se učini i da sam ista mama. I ta čudna muda. Što sam starija sve mi se više čini da ih i ja imam. Znam i kako to znam. Ranije sam pre nego da legnem, slala “tati“, ovom drugom tati, poruke preko mame. “Mama, znam kako ćemo. Ti ćeš lepo da se udaš za njega, rodićemo još jednu bebu za mene, pa drugu za Janu. On će da mi bude tata, Jana će da mi bude sestra i bićemo prava mala porodica“. E ljudi ne morate da mi verujete, ali tada nisam mogla ni da slutim da između njih dvoje nešto ima.

Ovakvu jednu poruku sam mu skoro poslala… “Znaš mama, ja kad zaspim ti mu reci da ga mnogo, mnogo volim!“ A sledeće veče nisam znala šta da mu poručim, pa sam rekla mami da sama smisli nešto lepo i da mu kaže, kao da sam ja to poručila. E šta to ima veze s mudima! Pa ima…. Sada i ja tako ponekad, smognem snage, da mu kažem nešto lepo, što svako voli da čuje od dece. Kao da to ima veze sa tim m…..! Ih znam ja sve to! Imam muda na mamu!

Svašta sam ovde nešto htela da vas slažem, ali sam se svaki put ispravila i setila kako je stvarno bilo. Nije lepo lagati. Ljudi koji lažu kradu, kad kradu idu u zatvor, a ko ide u zatvor ima buve, a ko ima buve…ma šta lupetam.

Rećiću vam na kraju najiskrenije, čega ću se zauvek, pored hiljadu stvari….ma neću bre da lažem, dobiću buve. Nema hiljadu stvari, nema ni deset, ima ih nekoliko… ali uvek ću se sećati jedne avgustovske večeri.

Kako je samo jako sevalo… bili smo kod tatine mame, moje babe voljene i dede, bila je tu i moja mama, sevalo je, ma mnogo je sevalo bre. Nije pala velika kiša, ali nebo je s vremena na vreme bilo obasjano kao suncem.

Tada smo tata i ja išli u prodavnicu da kupimo pivo i meni nešto slatko. Mama je izašla na taj prašnjavi put sa foto-aparatom, ona sve voli da slika i dosadna je više, ali drago mi je da nas je tada slikala.

Moj tata i ja! Moja mala ručica u njegovoj velikoj. Ta velika ruka koja treba da mi da sve,… i podršku i snagu, i nežnost, a i ponekad da mi istuče uši… i moja mala sićušna ručica, koja pruža nadu i volju za životom. Nije što je to moja ruka, ali mama tako kaže. Da moje ruke mogu sve, a i ja sa njima. Ko je uporan taj je uspešan!

I tako moj tata i ja odlazimo u avgustovsko veče, a prati nas nebo obasjano munjama. Uzvišen trenutak!

Sećaću se zauvek. Nije teško sećati se. Pitam se samo tako ponekad. Kako da zaboravim? Kako da zaboravim, da je moj tata zaboravio mene?