Архиве блога

Potpuno svoja – spremna za novu avanturu – juuhuuu

Uuu sunce ti poljubim, šta su ti godine, iskustvo, zrelost…Za ovako nešto, što mi se izdešavalo, ranije bi mi  trebalo bar mesec dana da obe Ivane spojim u jednu, a godinu da prebolim. Fraza: „Ono što me ne ubije, ojača me.“… se potpuno potvrdila u mom slučaju. Jaka sam ko crna zemlja.

Nemam vremena u životu da se bavim stvarima koje su se desile nekom višom silom. Ne znam kako bih ih drugačije nazvala.  Važno je da smo zdravi, da se fizički dobro osećam i da mi fizička snaga dopunjuje psihičku.

kampOdlučili smo da kampujemo. Idemo u Crnu Goru, pa gde se zaustavimo. Prvo idemo u Kraljevo, pa kod kume u Budvu na kafu, onda Jaz, gde su već neki naši prijatelji, tu ćemo ostati nekoliko dana, a onda Žanjice, Njivice i ostale …ce gde možemo da ronimo, a u povratku ćemo verovatno svratiti na Žabljak.

Kupili smo veliki dvosobni šator, prava  kućica. Sastavljali smo ga na aerodromu i stvarno je super. U svaku „sobu“ staje po jedan veliki krevet na naduvavanje, ima predsoblje za stvari i malu „terasu“. Sto i stolice na rasklapanje, vreće za spavanje, sve neophodne sitnice koje i te kako mogu da zatrebaju, sve je spremno.

Moj najveći problem je bio spakovati decu, Ivana i sebe. Majstor sam da natrpam svašta nešto nepotrebno, a da potrebno zaboravim. Povadim dečije stvari iz ormana, stavim ih na krevet i biram, ovo hoću, ovo neću, joj što je ovo slatko… i na kraju skontam da nisam normalna…kao da ih selim, pa ponovo i onda još jednom… na kraju odlučim da ću sve da ih spakujem u jednu torbu, tako i uradim. Ostatak vratim u orman i eto gotovo. Spakovani su.  Sebe spakujem za 15 minuta, dragog isto tako. Ostalo je da popakujem peškire, sredstva za ličnu higijenu i igračke.

Kamera, foto-aparat i kartice su spremni. Od ostale tehnike ne nosim ni mobilni telefon. Ništa mi ne treba. Eto kakva sam, punjače bih zaboravila. 😆

Želim da prvu jutarnju kaficu pijem na našoj „terasici“ sa pogledom na more. Onda tuširanje, skokom u vodu. Želim da plivam, plivam, plivam…plivam, dok mi se koža ne smežura i dok na usnama ne osetim…hm… kako bih to objasnila… kao kada pojedete 200 grama slanih semenki.

Kako se koje dete budi tako dobija svoju koficu, lopaticu, mišiće i slične zajebancije. Doručak tu na licu mesta iz našeg frižidera, a onda celodnevno ludiranje na plaži. Želim da se igramo u pesku, da pravimo dvorce i gradove, da skačemo i da se prskamo i da vrištimo od sreće.

Ručak u nekom restoranu ili u domaćoj radinosti. Koliko inače „mnogo“ jedemo, hrana nam uopšte nije problem. Sigurna sam da ćemo se najesti voća, povrća, sladoleda i ribe. Uveče malo šetnje po civilizaciji, a onda vatrica na plaži. Nekako sam sigurna da će se i neka gitara pojaviti. Roštiljanje, hladno pivo ili dobro crno vino…  neizbežno.

Posle tako ispunjenog dana, klinci spavaju ko mačići, dragi i ja sedimo pored vatrice pijuckamo pivce ili vince, uživamo i planiramo život.  😆

ronioc Radujem se više nego klinci. Oni samo zbunjeno gledaju šta se dešava po kući i nemaju pojma kakva ih avantura očekuje.  O ronjenju ću vam pričati kada se vratimo. Svog nastavnika padobranstva i ronjenja vodim svuda sa sobom. 😉 Kada ćemo da se vratimo nemam pojma, ali sam sigurna da ću imati šta i da vam pričam i da vam pokažem kada se budemo vratili. Do tada budite mi pozdravljeni i svima vam hvala, znate na čemu.

Ako mi neki internet kafe, dok se budemo švrćkali, bude „isterao“ oči, javiću se, neću ga tražiti. 😉