Архиве блога

Šta će da mi ostane kao uspomena na tatu? Sećaću se…

To što mi je tata kupio biciklicu za peti rođendan? To što sam još kao jako mala, zavolela autobuse, jer sam putovala kod babe u nadi da će tata doći na malo duže, sem na ručak?Tata je radio, da bi puno zaradio i vodio me na more, nije imao vremena da dolazi duže, sem na ručak? Nikada me još nije vodio na more! Nema veze, mama me je vodila stalno, a ja mnogo volim more.
Radio je da nama bude bolje i sve da nam priušti. Ne znam baš kada i da li je ikada dao nešto para mami? Mislim da nije. Pa dobro, radio je da bi mi kupio knjige za polazak u prvi razrad! Joj, nije ni to, mama je kupila knjige i svu ostalo prateću opremu, a tata me je pozvao telefonom da mi čestita! Zbunila sam se, imao je taj dan baš puno posla, pa nije stigao ni da me pozove.

    Pa šta, tata mi je kupio sve knjige kad sam pošla u drugi razred i upisao me je u novu školu da mu budem bliže. Tih nije, to je uradio ovaj sada, mamin muž, “tata“ koji nije baš moj tata. Šta ima veze, pa ja ga volim puno, što da me ne upiše u dobru školu?Moj tata mi je noću na vrele nogice mazao projno brašno i sirće, e to ću da zapamtim, da me prođe temperatura. Joj kako smo samo smrdeli. Ma šta je meni, nije ni to… i to je uradio ovaj drugi “tata“ sad skoro je to bilo. Imala sam visoku temperaturu, ali smo se ipak nas dvoje smejali, jer me golicalo ono brašno.

Ma šta vam ja tu pričam, čega ću se sećati,… kako čega, pa sećaću se naših putovanja svuda po Srbiji, kupanja na Adi, vožnje rolera, jurcanja po livadi i kako mi je tata pričao gde je sve on bio, a naučio me i da vozim biciklicu. Istu onu. Samo smo skinuli pomoćne točkove, pa na dva točka. Sve je trčao za mnom po parku i baš mi je bio smešan, ali na kraju smo uspeli. Govori mi mama stalno, a i ja znam, ko je uporan taj je i uspešan!

Sećaću se kako smo se tata i ja sankali sada kad je pao ovaj zadnji veliki sneg. Kupio mi je tata sanke, pa smo on, Jana i ja išli …..čekaj…stani. Odakle sad Jana? Pa Jana je ćerka od ovog drugog tate…šta je meni. Dobro se sećam svega, ali nekako nema tu nigde moga tate.Nije ono on, trčao sa mnom po onoj velikoj livadi, nije on trčao za mnom po parku, a kad sam pala jednom, nije me on grlio i ljubio da prođe. Nije se on bezbroj puta popeo na ono brdo da bi nas namestio na sanke, nije čak ni spremao onaj roštilj letos, a ni prošlog leta, a ni nikad. Nije on prošle nedelje išao u školu da plati užinu i da mi opravda časove, što sam bila bolesna. Nije to bio, moj dragi tata. Šteta što nije. E tata, tata!

Pa šta. Moj tata mora puno da radi i nema vremena ni da telefonira da me pita kako sam. Jedva stigne da dođe kod babe na ručak, kada sam ja tamo, a ima i tu njegovu neku, pa se zaljubio. Ima pravo i on čovek da se zaljubi. Vidimo se kad dođe na ručak. Nisam ja centar njegovog sveta. A i što moram da budem svima centar sveta, dosta mi je ova porodica koju imam sada. E tu sam glavna!

E rećiću vam čega ću se sigurno sećati. Sećaću se kako mi je jednom prilikom menjao pelene i plašio se da me ne povredi, jer sam bila sićušna bebica od 2550 grama! Bio je nežan i dobar sa mnom. Ustajao je ponekad noću da pravi mami društvo, dok je ona pokušavala da me uspava.

Nešto kasnije baš se lepo sećam, kao da je juče bilo, tata mi je istukao uši. Joj što je to bilo smešno! On mi malo čupnuo uvo, a ja bila toliko velika da ga tužim kod mame. “Mama, mama, taja tuko usi!“

Sećaću se kako se sa mnom igrao Pape i Šljape kad sam prohodala sa godinu dana. Sećaću se kako je puno voleo da igra sa mamom po kući uz Peperse dok su me uspavljivali, jer tako su me navikli.

Sećaću se i onog dana kada sam imala dve i po godine, i tako se sitna s šćućurila uz njega i plakala, jer mama je otišla od nas. Otišla i ostavila nas!… Uh šta mi je, sve sam bre pobrkala! To sam se bila svila u maminom zagrljaju i plakala sam, a i mama je plakala zbog mene, a tata je bio otišao!

Rekao je da je mlad i da mora da ide. Da nisu takva veza i takve obaveze za njega,. Da je pokušao, ali su mu smetala mamina muda! DA! Dobro ste čuli! Ne znam ja šta su to muda, ali smetala su mu mamina muda! Rekao joj je kad je odlazio,… sedeli su tako jedno na spram drugog,… i on joj je tada rekao,… a još predhodnog dana nisu znali da od sutra neće živeti više zajedno… rekao joj je,…joj, kako joj je ono rekao…Da… rekao je, “Želim ti sve najlepše u životu i da nađeš nekoga ko ima veća muda od tebe.“ E tako joj rekao!

E ako joj je rekao!!! Šta će joj bre muda? Šta je koji đavo morala uopšte da govori? Zašto je morala da sprema ispite, da uči? Što je morala da traži bolji stan i bolji posao za njih? Zašto je volela da ga tera da izlaze zajedno i da stvaraju zajedno i da se bore kroz život zajedno! Šta ga je bilo šta vukla sa sobom? Što nije ćutala i trpela!?

Ih! Ma znam ja što nije! Znam zato što ličim na mamu, a ponekad mi se učini i da sam ista mama. I ta čudna muda. Što sam starija sve mi se više čini da ih i ja imam. Znam i kako to znam. Ranije sam pre nego da legnem, slala “tati“, ovom drugom tati, poruke preko mame. “Mama, znam kako ćemo. Ti ćeš lepo da se udaš za njega, rodićemo još jednu bebu za mene, pa drugu za Janu. On će da mi bude tata, Jana će da mi bude sestra i bićemo prava mala porodica“. E ljudi ne morate da mi verujete, ali tada nisam mogla ni da slutim da između njih dvoje nešto ima.

Ovakvu jednu poruku sam mu skoro poslala… “Znaš mama, ja kad zaspim ti mu reci da ga mnogo, mnogo volim!“ A sledeće veče nisam znala šta da mu poručim, pa sam rekla mami da sama smisli nešto lepo i da mu kaže, kao da sam ja to poručila. E šta to ima veze s mudima! Pa ima…. Sada i ja tako ponekad, smognem snage, da mu kažem nešto lepo, što svako voli da čuje od dece. Kao da to ima veze sa tim m…..! Ih znam ja sve to! Imam muda na mamu!

Svašta sam ovde nešto htela da vas slažem, ali sam se svaki put ispravila i setila kako je stvarno bilo. Nije lepo lagati. Ljudi koji lažu kradu, kad kradu idu u zatvor, a ko ide u zatvor ima buve, a ko ima buve…ma šta lupetam.

Rećiću vam na kraju najiskrenije, čega ću se zauvek, pored hiljadu stvari….ma neću bre da lažem, dobiću buve. Nema hiljadu stvari, nema ni deset, ima ih nekoliko… ali uvek ću se sećati jedne avgustovske večeri.

Kako je samo jako sevalo… bili smo kod tatine mame, moje babe voljene i dede, bila je tu i moja mama, sevalo je, ma mnogo je sevalo bre. Nije pala velika kiša, ali nebo je s vremena na vreme bilo obasjano kao suncem.

Tada smo tata i ja išli u prodavnicu da kupimo pivo i meni nešto slatko. Mama je izašla na taj prašnjavi put sa foto-aparatom, ona sve voli da slika i dosadna je više, ali drago mi je da nas je tada slikala.

Moj tata i ja! Moja mala ručica u njegovoj velikoj. Ta velika ruka koja treba da mi da sve,… i podršku i snagu, i nežnost, a i ponekad da mi istuče uši… i moja mala sićušna ručica, koja pruža nadu i volju za životom. Nije što je to moja ruka, ali mama tako kaže. Da moje ruke mogu sve, a i ja sa njima. Ko je uporan taj je uspešan!

I tako moj tata i ja odlazimo u avgustovsko veče, a prati nas nebo obasjano munjama. Uzvišen trenutak!

Sećaću se zauvek. Nije teško sećati se. Pitam se samo tako ponekad. Kako da zaboravim? Kako da zaboravim, da je moj tata zaboravio mene?

      Advertisements