Архиве блога

Nemam vremena da smislim naslov

Znam da je vreme godišnjih odmora, ali mi je jako zanimljivo što posećenost ovom blogu toliko varira da mi je stvarno mnogo smešno. Izgleda da ako hoću da me neko čuje treba samo da vas obaveštavam šta sam danas jela, gde sam išla, koliko puta smo šetali kera, da li je komšija prebio ženu, a ja ga prijavila i da negde između tih obaveštenja dodam i da mi je svega dosta,  jer kada pokrenem temu o tome kako stvarno ljudi žive u Srbiji, verovatno većina kaže: „Evo ova opet nešto kenja!“ i neće ni da pogledaju. 😀

Imala sam priliku da za ove dve i nešto godine postanem cenjeni bloger, jer mnogi i za dosta kraće vreme uspeju da „animiraju“ javnost na razne načine, ali jebi ga nisam iskoristila priliku. Ipak sam odlučila da se nikako ne klasifikujem.

Svoja sam, nisam novinar, nisam bloger, nisam pisac, nisam čak ni padobranac, ni internet manijak, nisam ni samo mama, ni samo udata žena, nisam ni kuvarica, ni kurva, ni gospođa, nisam ni astrolog, ni ekonomista, ni sanjar, ni poznavalac boja, ni prodavac cipela, nemam pojma o džudou, o ribolovu, nisam ni poznavalac ljudske duše i tela, ni poznavalac filmova i muzike…ko zna šta sve još nisam. Nisam ništa od svih kategorija i strana koje postoje na mom blogu, ali sam zato sve to odjednom. E baš to sam.

Zbrka. Samo neka je ludo i brzo. Neka se nešto dešava. Neka život ne prolazi u letargiji. Ne sme biti dosadno, jer kada je dosadno onda je opasno. Kada bih se opredelila za samo jedno, odlepila bih. Ne umem živeti tako. Ma ne želim. Da se ne rasplinjujem mnogo. (a mogla bih sada da napišem 16 i po strana).

Nemam vremena za to. Moram da idem da kupim ribu, piletinu, koka kolu, cigare, beli luk, paradajz, krastavac…i još ponešto. Moram da zapišem, kad ne zapišem pola zaboravim, jer leti mi pamet na 48 strana, pa zaboravim.

Da ispoštujem one koji vole da čitaju o mom životu da kažem, da ovaj keronja Edi sere za sve pare. Većeg seronju nisam videla. Zanimljivo je što obožava da se posere onako usput. Povedeš ga napolje, a on se od trećeg sprata do prizemlja posere tri puta. Ne vredi da vičeš, da ga prekineš i cimaš. Jok bre, sere batica onako usput. Smešan je, tupča pravi. Izvedeš ga na travu, a on zalegne, jer sve obavi još u ulazu. Sve mislim da on to meni namerno radi.

Postala sam neplaćena čistačica ulaza. Šta ima veze ? Bar nam ulaz izgleda sve čistije i čistije, jer je svima bilo teško da mesečno za čistačicu izdvoje po 200 dinara, pa je i nemamo. Ludnica. Šta sam samo đubreta pokupila sa stepenica i spratova, između Edijevih govana, ne možete da verujete.

Zašto ljudi ne žele da očiste ispred svojih vrata, e nije mi jasno nikako??? Ma šta ih briga. Kakav je ovaj naš seronja, počistiću im ja. Pičim po zgradi sa kesama, džogerom, vodom i onim što miriše, za pod. Miriše ulaz na cveće, jok na govna ovog „konja“.

Samo čekam da mi neko nešto kaže. U smislu: „Taj vaš pas sere po ulazu.“ Daaaa…naš pas je mali, voli da se posere u ulazu, ali zašto vi niste očistili ovo kilo i po đubreta ispred svojih vrata, pa mu onda otvorim vrata i saspem mu sve unutra, sem govana naravno, govna su moja koliko i Edijeva. Ovaj narod je mnogo velika stoka, to je činjenica i tačka. Ovo i tačka, rekoh da mi je uzrečica.

Odoh bre u prodavnicu, a htedoh još svašta da vam kažem. Kao nikakva domaćica, kuvarica, vlasnica psa, majka, supruga, padobranac u pokušaju…i sve ono što vam rekoh gore…pa gledajte sami.

Pričaću vam o Avganistanu, o Americi, o Srbiji, o Šutanovcu, o Tadiću, o Vukovaru….i još o pticama, kučićima, deci, padobranstvu….ma svašta nešto. Odoh, žurim, a vi izvinite ako ovaj post nije dobio ni početak ni kraj. Žurim stvarno, nemam kada ni naslov da smislim.