Архиве блога

Letovanje – kampovanje – Jaz 2009.

Evo i mene. Vratili smo se sa mora. Pa odakle da krenem, šta da vam pričam? Ne umem da počnem. Slika, snimaka, doživljaja, svega i svačega. Ne umem sve to da složim, pa da vam ispričam nekim redom. E baš svašta, a što mora da bude ispričano nekim redom?

Put je sređen i na nekim deonicama sam se baš pozitivno iznenadila. Jedino deo između dve „granice“ je ostao isti. Verovatno nikoga ne zanima „ničija zemlja“, pa su ga ostavili onakvog kakav je i bio sve ove godine. Ludaka po putu svuda ima, tako da treba pažljivo voziti, jer zbog tih ludaka, čovek mora da bude spreman da brzo reaguje.

Deci smo od zadnjeg sedišta napravili spavaću sobu, tako da su uglavnom spavali ili pevali sa nama. Kada se nešto posvađaju mi samo pojačamo muziku i pustimo ih da sami srede stvar, što oni najbolje sami i znaju da urade.  Ne treba se mešati u njihova posla.

Najvažnije od svega je da smo svi bili zdravi. Drugo što je važno je da nam je naš  šatorski smeštaj bio savršen. Deca kao da su rođena u šatoru.  Prve noći je padala takva kiša, da sam za malo plakala, uplašila sam se da će nam vreme biti loše…ali ne, to je izgleda samo bila proba.  Šator je izdržao probu, ne prokišnjava. Ostali su spavali kao mačići, tako da niko nije ni čuo da je kiša padala.

Vreme nam je bilo savršeno. Sunčano, malo vetrovito, ali bez kiše i oblaka. Kada bi sutra ponovo krenuli na letovanje naš izbor bi opet bio isti. Peskovita plaža, čisto more, dani provedeni napolju od ujutru do uveče.

Sigurna sam da baš niko na ovom belom svetu ne navija sat za jutarnje buđenje, kada ode na godišnji odmor. E ja jesam. Kod kuće retko imam neki razlog da bih ustajala rano, ali na moru…eh… 7:00, tek što počne da vibrira telefon, ja sam već ustala i išunjala se iz šatora napolje. Mir, tišina, jutarnje sunce, kafica i totalno opuštanje.

jutarnje-kuliranje

jutarnje uživanje...

Polako jedna po jedna čupava glavica izviruje napolje. Rasanjivanje, doručak, pokupimo šta nam sve treba i pravac plaža, koja je od naše „kućice“ udaljena desetak  metara. Plivanje, skakanje, ronjenje, kopanje po pesku, sunčanje, spavanje na plaži, sladoledi, krofne, koka-kolice, hladno pivce, ma svašta …

kuliranje-na-plazi-dan-prvi

kuliranje na plaži

Što se tiče Crne Gore mogu vam reći da je meni tamo uvek lepo, bez obzira na sve priče o njima i njihovoj „gostoljubivosti“. Jaz ima prelepu plažu, ali volela bih kada bih bila vlasnik kampa bar jednu sezonu, pa da sredim onako kako mislim da treba da bude. Nama ništa nije nedostajalo. Kada god sam okrenula slavinu imalo je vode.

Na žalost organizacija ronjenja u Žanjicama nam je bila i suviše komplikovana zbog dece, tako da smo odustali.  Budva se toliko izgradila da je na nekim mestima teško prepoznati gde se čovek u stvari nalazi. Moj utisak je da je onaj centralni deo pretvoren u jedan veeeeliki luna park, što nama nije smetalo, super smo se proveli, ali ipak mislim da je previše kičerica.

euro-bungeSve sija, bruji, svira, tandrče…odlično za decu i trošenje para. Evro, dva, evro, dva, mi smo našli zabavu od 4 evra za 3 minuta. Nismo mogli da odolimo – bungee trumpoline. Nemam slike, ali imam snimke koje treba da sredim. Marko i Jovana su se sjajno zabavili.

Kada iz takve vreve dođete na Jaz, kao da ste sleteli na drugu planetu i slatko se spava.

posle-napornog-dana...san

posle napornog dana...sladak san

Komšije su nam bili Poljaci. Grupa momaka i devojaka sa kojima smo proveli nekoliko lepih noći. Bilo je Nemaca, Italijana, Holanđana, Slovenaca, Hrvata i ostalih. Naravno Srba najviše, ali ni jednu jedinu registraciju, na celom putovanju, nisam videla da je iz Rume. Na  to sam posebno obratila pažnju, jer trenutno mi imamo takvu registraciju. Mi smo bili jedini okarekterisani kao Rumljani u celoj Crnoj Gori 😀 . Ne moram ja baš sve da vidim, ali tako ispada sa moje tačke gledišta.

Večeri smo provodili u šetnji po plaži, po Budvi, kod kume, u kampu pored šatora, vatrica, muzikica…ma znate sve već. Gitare nije bilo na moje veliko iznenađenje, ali zato…nema šanse da pogodite koji se instrument svako veče čuo po celom kampu? Nisu gusle 😆 .

Frula, prava pravcata frula u rukama pravog znalca. Kao da si na obroncima Zlatibora među stadom ovaca, a ne na moru. Nije nam smetalo, čak je bilo izuzetno simpatično. Svaku noć, negde pred ponoć začuje se frula. Skoro nadrealno. Odsvira čovek dve, tri pesmice, zadovolji dušu i zaćuti.

tata-i-jovana

Dok se većina roditelja izležavala po ležaljkama, mi smo se igrali sa svojom decom. Kad oni spavaju, tada se mi izležavamo. Radovala sam se svakom novom danu i igri u pesku. Izigrala sam se za ceo život što nisam. Za sve one popločane plaže i dane provedene na njima kao dete.  Decu treba voditi samo na peskovite plaže. Najeli su se peska za celu godinu. 😆

spremna-za-zarpavanje

Mene su dva puta zatrpali tako da mi samo glava viri. To im ne bude dosta, nego me onda polivaju vodom po glavi, da im porastem. E onda se kao čudovište dižem iz peska, jurim ih i bacam u vodu. Lepo mi je i sada kada razmišljam o tome.

zatrpana

Kampovanje je definitivno naš izbor i verujem da ćemo se još dugo na tome zadržati. Sigurno je da nije za svakoga, ali za nas definitivno jeste. Pronašla sam jedan savršen sajt za kampovanje po Evropi, tako da ćemo se verovatno upustiti i u tu avanturu. 😉

Kad sve ovo pročitam vidim da nema veze sa vezom, ali nema veze 😆 , to je eto ukratko mali raport sa našeg proputovanja.  Evo još nekih slika dok ne sredim snimke, pa da vidite i deo atmosfere sa našeg letovanja – kampovanja Jaz, 2009.  Jedva čekam sledeće putovanje.

jovana

marko-sladoled

ana-sladoled

Potpuno svoja – spremna za novu avanturu – juuhuuu

Uuu sunce ti poljubim, šta su ti godine, iskustvo, zrelost…Za ovako nešto, što mi se izdešavalo, ranije bi mi  trebalo bar mesec dana da obe Ivane spojim u jednu, a godinu da prebolim. Fraza: „Ono što me ne ubije, ojača me.“… se potpuno potvrdila u mom slučaju. Jaka sam ko crna zemlja.

Nemam vremena u životu da se bavim stvarima koje su se desile nekom višom silom. Ne znam kako bih ih drugačije nazvala.  Važno je da smo zdravi, da se fizički dobro osećam i da mi fizička snaga dopunjuje psihičku.

kampOdlučili smo da kampujemo. Idemo u Crnu Goru, pa gde se zaustavimo. Prvo idemo u Kraljevo, pa kod kume u Budvu na kafu, onda Jaz, gde su već neki naši prijatelji, tu ćemo ostati nekoliko dana, a onda Žanjice, Njivice i ostale …ce gde možemo da ronimo, a u povratku ćemo verovatno svratiti na Žabljak.

Kupili smo veliki dvosobni šator, prava  kućica. Sastavljali smo ga na aerodromu i stvarno je super. U svaku „sobu“ staje po jedan veliki krevet na naduvavanje, ima predsoblje za stvari i malu „terasu“. Sto i stolice na rasklapanje, vreće za spavanje, sve neophodne sitnice koje i te kako mogu da zatrebaju, sve je spremno.

Moj najveći problem je bio spakovati decu, Ivana i sebe. Majstor sam da natrpam svašta nešto nepotrebno, a da potrebno zaboravim. Povadim dečije stvari iz ormana, stavim ih na krevet i biram, ovo hoću, ovo neću, joj što je ovo slatko… i na kraju skontam da nisam normalna…kao da ih selim, pa ponovo i onda još jednom… na kraju odlučim da ću sve da ih spakujem u jednu torbu, tako i uradim. Ostatak vratim u orman i eto gotovo. Spakovani su.  Sebe spakujem za 15 minuta, dragog isto tako. Ostalo je da popakujem peškire, sredstva za ličnu higijenu i igračke.

Kamera, foto-aparat i kartice su spremni. Od ostale tehnike ne nosim ni mobilni telefon. Ništa mi ne treba. Eto kakva sam, punjače bih zaboravila. 😆

Želim da prvu jutarnju kaficu pijem na našoj „terasici“ sa pogledom na more. Onda tuširanje, skokom u vodu. Želim da plivam, plivam, plivam…plivam, dok mi se koža ne smežura i dok na usnama ne osetim…hm… kako bih to objasnila… kao kada pojedete 200 grama slanih semenki.

Kako se koje dete budi tako dobija svoju koficu, lopaticu, mišiće i slične zajebancije. Doručak tu na licu mesta iz našeg frižidera, a onda celodnevno ludiranje na plaži. Želim da se igramo u pesku, da pravimo dvorce i gradove, da skačemo i da se prskamo i da vrištimo od sreće.

Ručak u nekom restoranu ili u domaćoj radinosti. Koliko inače „mnogo“ jedemo, hrana nam uopšte nije problem. Sigurna sam da ćemo se najesti voća, povrća, sladoleda i ribe. Uveče malo šetnje po civilizaciji, a onda vatrica na plaži. Nekako sam sigurna da će se i neka gitara pojaviti. Roštiljanje, hladno pivo ili dobro crno vino…  neizbežno.

Posle tako ispunjenog dana, klinci spavaju ko mačići, dragi i ja sedimo pored vatrice pijuckamo pivce ili vince, uživamo i planiramo život.  😆

ronioc Radujem se više nego klinci. Oni samo zbunjeno gledaju šta se dešava po kući i nemaju pojma kakva ih avantura očekuje.  O ronjenju ću vam pričati kada se vratimo. Svog nastavnika padobranstva i ronjenja vodim svuda sa sobom. 😉 Kada ćemo da se vratimo nemam pojma, ali sam sigurna da ću imati šta i da vam pričam i da vam pokažem kada se budemo vratili. Do tada budite mi pozdravljeni i svima vam hvala, znate na čemu.

Ako mi neki internet kafe, dok se budemo švrćkali, bude „isterao“ oči, javiću se, neću ga tražiti. 😉