Архиве блога

Jednačenje suglasnika po zvučnosti

GLASOVNE PROMENE

U govoru se u mnogim rečima vrše glasovne promene: Šabac je lep grad u Srbiji. Jesi li bio u Šapcu?

Mnogi radnici navijaju za fudbalske klubove „Mladi radnik“ i „Radnički“.

U svakom gradu je važno čuvati stare građanske običaje.

Vidimo da se glasovne promene vrše:

  1. a) u različitim oblicima jedne reči (Šabac : Šapcu, radnik : radnici),
  2. b) u novim rečima dobijenim od iste osnove (radnik : Radnički, grad : građanski).

U srpskom pravopisu skoro sve glasovne promene izvršene u govoru beleže se i u pisanju. Izuzetaka od ovog pravila je malo jer važi princip „piši kao što govoriš“.

fonetika

JEDNAČENjE PO ZVUČNOSTI

Suglasnici u srpskom jeziku mogu biti zvučni i bezvučni. Oni obrazuju sedam parova po zvučnosti. Tri bezvučna suglasnika nemaju svog zvučnog parnjaka:

Zvučni         b  g  d  z  ž dž  đ     – – –

Bezvučni     p  k  t  s  š   č   ć    f  h  c

Kada se jedan do drugog nađu dva suglasnika različita po zvučnosti, oni se međusobno jednače. Ova promena naziva se jednačenje po zvučnosti.

To znači da oba suglasnika u dodiru postaju ili zvučni ili bezvučni, što određuje drugi glas u grupi. Ako je prvi suglasnik zvučan a drugi bezvučan, oba će postati bezvučni. Zvučni glas će, dakle, preći u bezvučnog parnjaka, na primer:

b > p: rob + ski > robski > ropski,

g > k: beg + stvo > begstvo > bekstvo,

d > t: od + kupiti > odkupiti > otkupiti,

z > s: raz + paliti > razpaliti > raspaliti.

I bezvučni glasovi f, h, c utiču na jednačenje zvučnog suglasnika ispred njih:

iz + forsirati > izforsirati > isforsirati,

od + hraniti > odhraniti > othraniti,

raz + cepiti > razcepiti > rascepiti.

I obrnuto, kada se bezvučni glas nađe ispred zvučnog, opet će doći do njihovog jednačenja. Tako će bezvučni glas preći u bezvučnog parnjaka, na primer:

p > b: top + džija > topdžija > tobdžija,

k > g: burek + džija > burekdžija > buregdžija,

t > d: svat + ba > svatba > svadba,

s > z: s + drobiti > sdrobiti > zdrobiti.

 

PRAVOPIS

Jednačenje po zvučnosti u govoru se vrši uvek. U pisanju, međutim, postoje retki izuzeci, pa tu ne pišemo ono što zapravo izgovaramo. To se uvek odnosi na tri suglasničke grupe sa suglasnicima različitim po zvučnosti:

DS – ljudski, predsednik, odsvirati, podstaći,

DŠ – odšetati, odškrinuti, podšišati, predškolski,

ĐS – vođstvo.

I u nekim složenicama jednačenje se ne obeležava u pisanju. Razlog za to je što bi došlo do stvaranja dva ista suglasnika, pa zatim do gubljenja jednog od njih: predturski, predtakmičenje, podtip, podtekst. Ukoliko bi se izvršile glasovne promene, te reči mogle bi da promene značenje.

Na primer, pretursko vreme bi moglo značiti i „previše tursko vreme“, a ne „vreme pre dolaska Turaka na Balkan“. Konačno, i u rečima stranog porekla ponekad ne dolazi do jednačenja po zvučnosti: dragstor, nokdaun, brejkdens, gangster. Isto važi i za stra- ne vlastite imenice, tj. imena ljudi, gradova itd.: Mekdonald, Vašington, Tbilisi.

jednačenje po zvučnosti, zvučni suglasnik, bezvučni suglasnik, zvučni parnjak, bezvučni parnjak, pravopis

Gubljenje suglasnika

pametna-glava

Kada se dva ista suglasnika nađu u dodiru, jedan od njih se gubi:

bez + zvučni > bezzvučni > bezvučni,

od + dužiti > oddužiti > odužiti,

rus + ski > russki > ruski.

U mnogim primerima gubljenju suglasnika prethodi druga glasovna promena, na primer jednačenje po zvučnosti:

raz + stvoriti > razstvoriti > rasstvoriti > rastvoriti,

francuz + ski > francuzski > francusski > francuski,

pet + deset > petdeset > peddeset > pedeset.

Do gubljenja istog suglasnika dolazi i posle jednačenja po mestu tvorbe:

bez + žični > beični > bežžični > bežični,

bez + životan > beivotan > bežživotan > beživotan,

raz + žalostiti > raalostiti > ražžalostiti > ražalostiti.

 

Suglasnici t i d gube se ispred suglasnika c, dž, č i ć:

(otac) – otca > oca, oe > oče,

(zadatak) – zadatci > zadaci,

(domorodac) – domorodci > domorotci > domoroci,

sladoled + džija > sladoleddžija > sladoleija,

slušat + ćemo > slušaemo > slušaćemo.

 

PRAVOPIS

Kada je reč o gubljenju suglasnika izuzetak predstavljaju sledeći primeri:

  1. a) superlativ prideva i priloga koji počinju glasom i slovom j

najjeftniji, najjači, najjadniji, najjednostavnije;

  1. b) složenice u kojima bi gubljenje suglasnika moglo zamutiti značenje

– preddržavni, vannastavni, protivvrednost.

Da se ne bi zamaglilo značenje, bez gubljenja suglasnika pišu se složenice: otcepiti (list), potčiniti (neprijatelja), otčepiti (flašu).

Do gubljenja suglasnika dolazi u suglasničkim grupama koje se teško izgovaraju. Takve su na primer grupe stn i štn:

(žalostan) – žalostna > žalosna,

bolest + nik > bolestnik > bolesnik,

(pozorište) – pozorišt + ni > pozorištni > pozorišni

(dvorište) – dvorišt + ni > dvorištni > dvorišni.

Nastavak (sufiks) –ski gubi početni suglasnik kada mu prethode reči ili osnove koje se završavaju na ć, č, š i ž:

  1. a) ćs

Peć + ska > pećska > pećka (Pećka patrijaršija),

Nikšić + ski > nikšićski > nikšićki,

mladić + ski > mladićski > mladićki;

  1. b) čs

dečač + ski > dečačski > dečački,

(đak) – đač + ski> đačski > đački,

(junak) – junač + ski > junačski > junački;

  1. v) šs

Niš + ski > nišski > niški,

(Vlah) – Vlaš + ski > vlašski > vlaški,

(vitez) – viteš + ski > vitešski > viteški.