Naša slobodna deca

Ove divne sunčane dane uglavnom provodimo napolju. S obzirom da nemamo dvorište, ipak nekad moramo da budemo i u stanu. Međutim naši klinci i sami izlaze da se igraju oko zgrade sa drugom decom, još od prošlog juna. Možda je nekom neobično i čudno da deca sa 4-5 sada već 5 i 6 godina sama izlaze napolje?

Meni nije neobično i sasvim mi je normalno da se deca u tom uzrastu igraju sa vršnjacima napolju. Znaju gde smeju da idu i šta da rade, znaju gde ne treba da idu i šta da ne rade, i to je to. Ja verujem svojoj deci i potpuno sam sigurna da neće uraditi ništa što nije dobro za njih ili za nekog iz njihove okoline.

Postavlja se pitanje, koliko je okolina sigurna po njih? Ništa više ili manje nego kada sam ja sa njima ili neko od odraslih. To smo uvideli prošle godine kada su sami počeli da izlaze.

Kako je to izgledalo prošle godine? Ivan i ja sedimo na stepenicama od zgrade i dosađujemo se, Edi nešto njuška, dok se deca uokolo beskrajno zabavljaju i ne primećujući nas. Onda se upitaš: „Koji krasni ja ovde glumim?“. Posle određenog vremena kažeš: „Deco idemo kući.“, a deca ko deca bi da ostanu još malo, još pola sata, još sat. Ti ne možeš, oni hoće i dolazi do rasprave.

Jednom ih ubediš da krenu, drugi put uz suze, treći put… i onda jednog dana prelomiš i kažeš: „…odosmo mi kući, dođite brzo.“ Dođemo kući i samo što sam kročila u stan poželim da se vratim. Sednemo, pa se gledamo, pa kao smo opušteni, pa viriš kroz prozor, pa bi se najradije ujeo za guzicu.

Siđeš dole, a ono sve isto. Neka igrarija je u toku, pozdrave te onako u prolazu „Ćao mama, tata!“ i trčeći odu svojim putem. Vratiš se u stan. Kao malo ti lakše. Međutim nije, pa si napet, pa kao si opušten, a pojedeš se živ. To se zove privikavanje na novonastalu situaciju.

Vremenom shvatiš da su tvoja deca dovoljno pametna, da znaju šta treba, da si „uradio“ dobar posao sa njima i da možeš malkice da se opustiš.

Bilo je tu malih problemčića, što sa drugom decom, što sa kašnjenjem, ali i to se da rešiti.

„Ljubi vas majka nikada nemojte da idete u tuđe zgrade i stanove. Ni iz kakvog razloga. Ni da piješ vodu, ni da piškiš, ni samo na minut. Ne postoji nijedan razlog da kada siđem ispred zgrade vi ne budete tu.“ Nikada se ne zna kada ću da se pojavim. Tačka.

„Čak i kada prelaziš preko puta na livadu, gde nema automobila stani i gledaj levo i desno. Čak i ako ideš preko one male ulice gde auto ne može ni da prođe, stani i gledaj. Gledaj ko lud. Neka ti se čak i smeju, ali ti stani i gledaj. I nikada ne trči preko ulice. Bilo kakve ulice. U životu. Ni sad kada ste mali, ni kada budete veliki kao ja. Preko ulice nema trčanja. Znači sačekaj da sve što se kreće na točkovima prođe, pa onda ti laganica idi gde si pošao.“ Tačka.

„Ako te neko zadirkuje iz ko zna kog razloga, nemoj da mu uzvraćaš, nemoj da se svađaš, nemoj da budeš kao on. Idi od njega. To nije dobar drugar i ne treba ti.“

„Nikada nemoj da udaraš devojčice, nemoj da se tučeš sa mlađima od sebe i nemoj da se kačiš sa starijima od sebe. Skloni se ako te diraju ili dođi kući da mi kažeš kakav problem imaš i sa kim, rešićemo.“ Tačka.

„Kad god nađeš malo vremena, svrati kući da mi se javiš, da piješ vodu, piškiš, uzmeš igračku… „

„Nikada nemoj da odeš od brata ili sestre kući, a da se ne javiš da ideš, jer će da te traži i da brine.“

„Krajnje vreme da se ide kući je kada se upale svetla na uličnim banderama. Kad vidiš da se svetlo upalilo to znači da je došlo vreme da se ide kući, pa makar bila u toku i najzanimljivija igra na svetu.“ Tačka.

Odvratno zvuče ova pravila, međutim do njih smo došli i usvojili ih vremenom. Da se ne primeti. Da ne budu kao obaveza i kao naređenje, već samo kao ljubav. Poštujem ja vas, poštujete vi mene i svima dobro. Ako bilo šta od naših dogovora ne poštujemo, neće biti dobro ni vama ni meni, a mi želimo da nam bude dobro. Tačka.

I tako usred ovog posta upadaju u stan. Ana u suzama, Marko narogušen. „Mama MM je dirao Anu i njene drugarice, srušio im kućicu koju su napravile, a ja sam ih branio i udario sam ga u ruku i ako je on veći.“ Ana plače i kaže: „Kako je glup i blesav MM niko ga nije naučio da ne dira devojčice i male dečake.“

Brišem joj suze, slušam šta se desilo, vidim da nema nikakvih posledica, razgovaramo i onda u sred priče: „Mama, a je l’ bi mogli sad još jedan sladoled da kupimo?“. I odoše po sladoled. Na vratima ih ljubim, a Marko kaže: „Mama možemo li posle opet napolje?“. „Naravno ljubavi.“ Zatvaram vrata. Pune mi oči suza. Srećna sam.

marko-i-ana

mama-marko

E nećeš mi pobeći ! 🙂

Advertisements

Posted on 29/04/2013, in NAŠA DEČURLIJA and tagged , , , , , , , . Bookmark the permalink. 4 коментара.

  1. I ja sam imala takvu mamu pa znam sta je sloboda. Znaci to… videces.

  2. Volela bih da pustim sina od 5 godina samog napolje da se igras sa decom, ali ne znam kako da resim problem sto ne moze da dohvati interfon, pa samim tim i ne moze da dodje kuci ako pozeli ili ako ima neki problem. Imate li neku ideju kako se ovo resava? Hvala

  3. Marijana mi nismo imali taj problem, jer nam interfon ne radi, a živimo na trećem spratu. Možda nije loše da ga pustiš da bude ispred zgrade, a ti da budeš tu negde ili da silaziš, dok ne upozna malo veće drugare koji mogu da dohvate interfon. Brzo se oni snađu. Dok nam je radio interfon naša deca su se pela jednom drugom na leđa da bi dohvatili. 😀

  1. Повратни пинг: Detinjarije – Naša slobodna deca

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: