Lepa moja leteća krava, Deda Mraz i ja – istinita priča

deda mraz padobranacVeć sam vam ranijih godina pričala da je Deda Mraz moj dobar drugar. Svake godine pred sam doček Nove Godine kad svi zaspu, a on već razdeli sve poklone, onako srećno umoran i zadovoljan, svrati kod mene na čašu kuvanog vina i kolačiće, pa se opustimo i ispričamo za celu godinu što nismo.

Mnogo volim tog starinu, a voli i on mene, jer ne bi on bezveze svake godine baš kod mene dolazio. Izvinite deco, ali tako je kako je. Neće Deda Mraz sa svakim ni da se druži, pa i vi ako budete dobri kao što sam ja bila u dosadašnjem životu, možda kad porastate dobijete tu privilegiju da vam bude prijatelj. Vi kako god hoćete, ja sam potpuno ozbiljna i bez šale vam govorim. Na kraju krajeva deca ne piju kuvano vino, ne pije ga ni Deda Mraz sve dok ne obavi sav posao i dok ne dođe kod mene na tu jednu godišnju čašu.

Pre neki dan dok sam pržila palačinke pričala sam svojoj deci kako smo se Deda Mraz i ja upoznali. Malo mi veruju, malo mi ne veruju, ali svakako se u jednom slažu: „Jao mama kako ti umeš lepo da maštaš.“ Nemaju pojma ta moja deca. Istinu im, čistu k’o suza govorim, a oni kažu da maštam. Da ispričam i vama, pa ocenite sami.

moja-kravicaKad sam bila mala imala sam jednu leteću kravu. Pravu pravcatu kravu koja je davala mleko, jogurt, kiselo mleko, sir i kajmak, a čokoladno mleko i voćni jogurt po potrebi, znači samo ako se dobro najede voća ili čokolade.

Čarobnica moja. Ispod njenog vimena samo stavim šolju i šapnem joj na uvo šta želim da mi natoči i o čas posla, eto meni pune šolje ukusnog, toplog mleka, hladnog jogurta ili šta mi već tog jutra dobro ide uz doručak. Ako mi baš dođe da zakeram, onda joj prvo dam da se najede čokolade i eto meni čokoladnog mleka. To mi baš i nije bilo isplativo, pa sam retko koristila te njene usluge, ali eto, kad mi se baš prohte mogla sam i to od nje da tražim. Tako i sa voćnim jogurtom. Međutim par puta mi se žalila da je posle breskvi malo boli stomak, pa ne može da se koncentriše na letenje, tako da smo i to izbegavale. Najviše je volela jabuke. Pa krava je to.

Nije imala krila, ali je leteća bila i uglavnom je letela noću kada nije gust vazdušni saobraćaj. Preko dana smo se šetale livadom gde je ona kao i sve najobičnije krave pasla travu, mirisala cveće i razgovarala sa mnom kad nema ljudi u blizini. Možda glupo zvuči, ali istina je prava kad sam bila mala, moja najbolja drugarica je bila krava.

Kakvih sve dogodovština smo nas dve imale, ma… Celu knjigu mogu o tome da napišem i hoću jednom. Kuda sam sve bila i letela sa njom, šta smo sve videle odozgo, kakve smo sve tajne saznale. Jednom sam umalo pala sa 600 metara, međutim nekako sam uspela za rog da joj se uhvatim. Ma ludilo totalno. Dobro je da tada obe nismo stradale. Ima dana pričaću vam o tome, nego da se vratim na Deda Mraza.

maglaJedne hladne noći sredinom decembara, pada sneg ko da nikad padao nije, a mojoj kravi Čarobnici se priletelo, pa to ti je. Kaže: „Joj Ivana samo jedan đir da napravim.“ Kažem ja: „Kravo luda, jesi li ti normalna, vidiš li koliko je hladno, kakvo te sad letenje spopalo? Sedi tu sa mnom i uživaj pored peći. Letećemo čim se malo ovaj sneg smiri i prestane da pada. Vidljivost je minimalna, skrljaćeš se negde u neku zgradu, drvo, brdo, miruj more.“ Ma jok, napala ona hoću, pa hoću. Šta da radim, krava je to, pa još i leteća, ‘ajde brate mili idi, pa se smrzni, ja ne mrdam nigde odavde dok sneg ne prestane da pada.

I odlete ludača.

Prošlo je Boga mi jedno dobrih dva sata. Nikada se moja draga kravulja nije toliko zadržala, da mi makar u preletu ne mahne repom. Nigde je nema. Opasno sam se već bila zabrinula. Suza mi u oku, ako trepnem pašće. Nema je nigde. Pada sneg, duva vetar, a moje krave nigde na vidiku. Kad tad nisam crkla od brige nikad neću.

mama i policajci

Drugari policajci i ja kad sam porasla

„Joooj luda kravo, gde odlete sunce ti tvoje.“ Mislim se u sebi. „Pa zar da mi negde pogineš, pa zar da ne znam ni gde si završila?“ Ma tuga. Da crknem. Prođe još pola sata. Već sam na ivici živaca bila, reko’ da zovem nekog? Koga? Hitnu pomoć, vatrogasce, policiju… ? Kako smem nekoga da pitam da li je video negde leteću kravu? Samo bi se nasmejali i rekli: „Idi dete spavaj, loše si nešto sanjala.“

Rudolph-Santa-SleighKad je treći sat bio pri kraju, vidim ja leti neko čudo ka meni. Smrzla se ja na snegu načisto. Ne znam da li priviđam od hladnoće ili šta je? Leti nešto pravo na mene, a nije moja kravica draga. E to je trenutak za pamćenje. Verujte mi sve je ovako bilo.

Sve bliže i bliže. Ma potpuno nemoguće! Irvasi, Bog te mazo. Irvasi lete pravo ka meni. Auuuu… tugo moja. Sigurno su ovi došli nešto da mi jave. Pogledam bolje, a ono za irvasima sanke u sankama Deda Mraz lično. E tu sam se totalno presekla. Ma za šta si mi ti sad došao? Ne trebaju mi nikakvi pokloni, hoću moju ljubimicu, moju Čarobnicu, kravičicu moju lepu. Da je nisu negde sreli? Ponadam se. E kad priđoše skroz blizu, e tu sam već zaplakala.

Vidim pozadi iza Deda Mraza moja draga kravica leži ranjena, oblivena mlekom svojim. Živa. Malo zbunjena, čudno me gleda u fazonu: „Pih šta napravih.“, ali živa. Stadoše irvasi, Deda Mraz mi reče: „Dobra noć Ivana.“, a ja zanemela. Onda se okrenu ka mojoj kravi i upita je: „Je l’ to tvoja Ivana?“ Ona kao malo uplašeno reče: „Jeste, to je moja Ivančica.“

Sunce ti kravlje, šta mi tepaš tu, kakva crna Ivančica? Pritrčim do nje, a ona proburažena. Da vam ne pričam sve detalje, a mogu ako baš budete hteli, ukratko ću vam reći šta se desilo. Dok je moja lepotica letela slobodna i srećna, po tom nevremenu, ludaja jedna, iznenada je naletela na sanke Deda Mraza i njegove irvase. Jure oni, jurila i ona. I sudare se. Onaj glavni irvas, mislim da mu je Rudolf ime, onaj sa crvenim nosem, e taj baš, što je prvi na čelu kolone svih Deda Mrazovih irvasa, e pravo se u njega skuca moja kravičica tj. on se pravo skuca u nju. I to gde. Pravo u vime njeno čarobro sa svojim dugačkim oštrim rogom.

Dobro je da je nije pogodio u neki drugi vitalni organ inače bi jadnica na mestu ostala mrtva. Deda Mraz je bio spretan, pa je uspeo da je u letu uhvati i ubaci u svoje sanke, a ona je mukica bila prisebna da mu objasni gde da je dovezu. Deda Mraz je bio spreman da plati svu štetu i da pomogne u svemu. Ostavio mi je svoj broj telefona, zadržao se taman toliko da se uveri da će moja krava živeti i nažalost morao je da odleti dalje svojim poslom.

Međutim od tog dana moja kravica više nije mogla da daje mleko. Nikakvo baš. Ma ni kap jednu. Meni to i nije bilo važno. Važno je da je živa ostala i da je još uvek mogla da leti, a mleko, ma koga briga za mleko kad ima da se kupi. Tužna je bila. Osećala se beskorisnom. Tešila je moja ljubav i podrška, ali moja krava se više nije osećala kravom i to je bio najveći problem.

Kad već nisam znala šta ću da radim i kako da je oraspoložim pozovem Deda Mraza da nam dođe u pomoć. S obzirom da nismo Kasko bili osigurani ni mi ni oni, nismo mogli ni neke pare da uzmemo. Rudolf je malo zalomio rog, moja kravičica ostala bez mleka, Deda Mraz tužan, ja očajna zbog tužne krave. Ma totalna peripetija. I dođe dobri dragi Deda jedne noći, taman pred Novu Godinu. Parkira se u dvorištu i zvizne mi da izađem u dvorište. Tada sam još živela sa mamom i tatom, pa smo morali tajno tako da se nađemo.

Uspeli smo da pronađemo rešenje. Pošto se moja kravica osećala beskorisnom, Deda je predložio da ona krene sa njim i njegovim irvasima. Da vuče dedamrazovske sanke sa njegovim irvasima i da svake godine deci dele paketiće svuda po svetu. Kad to ču moja Čarobnica, oko joj zablista. Opet će biti korisna. Samo je još trebalo i ja da pristanem. Uh. Jedna od najtežih odluka u mom životu. Treba svoju najrođeniju kravu da pustim da ode u svet. Evo i sad sam se rasplakala. Shvatila sam da je najbolje za sve nas, da je pustim da odleti svojim putem u svoj neki bolji život, nadala sam se. I pustila sam je.

Zagrlile smo se nas dve prijateljice, poljubila sam je sto puta i za rep povukla za sreću. Kad već više ne može mleko da daje, neka leti srce moje, neka pomaže Deda Mrazu da usrećuje drugu decu.

moja-irvas-kravaI tako. Od tada eno moje Čarobnice na čelu dedamrazovske vesele kolone. Prva, ljubi je Ivana među rogove. Veselo lete, usrećuju decu, dele poklone, dobro se izmore tih prazničnih dana, ali pred svaki doček 31. decembra kad sve obave dođu kod mene. Deda Mraz na kuvano vince, a ona lepota moja na kockicu čokolade u ime starih naših lepih dana, dok još dete sam bila. Izmazimo se, izljubimo, ponekad i po neku sarmu pojedemo, voli Deda Mraz moju sarmu. Da mi dobri Deda i poneki savet za celu godinu, sumiramo rezultate, ispriča mi sve šta se izdešavalo. Rudolfu sam oprostila još odavno, pa tako i njemu dam koji slatkiš da pojede, a i ostalim drugarima irvasima. Baš se volimo i poštujemo.

Moja krava je postala poštovana i priznata od ostalih irvasa, jer ume moja lepotica dobro da puvuče kad zatreba, ne zabušava, dobro sam je vaspitala još mlada dok je bila. Mleko i dalje ne daje, ali šta ima veze, već se više oseća kao irvas nego kao krava, ali korene svoje nije zaboravila.

Ispričam tako ovo istinito svedočenje svojoj deci. Oni jedu one palačinke, gledaju me, pa ne znaju u šta da veruju, a ja im kažem, da u šta god da veruju to će i da se ostvari.

Da vam kažem opet, to je pravi pravcati Deda Mraz, nije jedan od onih maskiranih kojih ovih dana ima svuda. Moj prijatelj Deda Mraz je pravi i jedini, ali ne možete ga upoznati ako niste bar malo čudni. Ja sam imala neizmernu sreću, jer sam imala čudnu kravu, pa i sama ta „nesreća“ koja odavno više nije nesreća je postala naša sreća zauvek, jer ja Novu Godinu ne računam da je došla dok mi moji najbolji prijatelji ne dođu na vrata. Moja Čarobnica, Deda Mraz, irvasi. Naši razgovori do duboko u noć, kad nas niko ne vidi i ne čuje, daju mi neizmernu snagu i pruže mi toliko pozitivine energije i radosti za celu godinu, da mi prosto niko ne može nauditi.

Vi ako mi ne verujete, slobodno proverite, e pa tek onda kad proverite imate pravo nešto da kažete protiv ovoga ili da se uverite u istinitost. Do tada je ova priča prava i jedina istina. Znači zauvek.

zima1

Advertisements

Posted on 25/12/2012, in NAŠA DEČURLIJA, Slavlja i žurkice, Snovi and tagged , , , , . Bookmark the permalink. 6 коментара.

  1. Ja ti sve verujem, evo majke mi!

  2. Znala sam Zelana da ćeš mi ti poverovati. 🙂

  3. Sestro slatka daj i meni malo toga što koristiš da i meni bude tako lepo 😛

  4. Dragi moj Exxx kad bih tačno znala šta je ovo, redovno bih koristila, a mogla bih i tebi da preporučim. 😀 Imam ja tako neke svoje momente. 😀

  5. Draga moja Ivana, ja sam se toliko smejala, koliko ne pamtim da sam se smejala u poslednjih ihahaj 🙂 divna priča, žao mi je što nema još! Napiši knjigu i ja ću je sigurno kupiti!

  6. Drago mi je Drvena drugarice da ti se sviđa moja priča. Još kada ovakav komentar dolazi od diplomiranog književnika, mogu samo da pocrvenim i postidim se. 🙂 Hvala puno na lepim rečima.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: