Nisam znala da sam ovo htela

Malo toga mogu da promenim. Ono što je do mene, menjam i „teram“ na bolje. Ne postoji nijedan način zaštiti se od medija. Pogađaju me stvari koje se dešavaju u našoj okolini, ali šta da radim? Mogu samo da laprdam po blogu i „mrežama“ i to je sve. Da se nešto pitam, najradije bih digla revoluciju. Makar i Rock Revolution, ali jbga, revoluciju mogu da dižem samo u svojoj kući, pa i to je nešto, zar ne?

Jutros me dragi probudio s kaficom i temperaturom 38° C, hoće da ‘mre. Ništa nisam boljeg zdravstvenog stanja od njega, ali ja preferiram narodnu medicinu, za razliku od njega. Njemu Fervex i Rapidol, meni kuvano vino i propolis. I?

Šta mislite ko je bolje prošao? Eno njega u sobi jedva mrda i govori, a ja već uveliko pevam po kući. Spremam frcokle za večeru, kuvam drugu turu vina, pevam i poskakujem. (Frcokle = Specijalitet Momčilovića, špagete sa prelivom koji je strogo čuvana tajna). Preporučujem da probate, samo se najavite dva sata unapred, da se obezbedimo neophodnim materijalom. Dobrodošli ste.

Izgleda da je Zelena u pravu, spičio me retrogradni Merkur direkt u mali mozak, ne mogu se otrgnuti nekim sećanjima. 🙂 Taj ret. Merkur vas tera da se vraćate u prošlost. Sinoć sam stigla toliko daleko da sam se jedva povratila. Izvadila sam kutiju sećanja, svezaka, pisama, slika… pa putuj Ivana. Koliko sam samo bila velika šašavulja? Ne mogu se načuditi, a sa druge strane ništa ne bih menjala isto bih tako, samo mi malo neverovatno šta je meni sve padalo na pamet? Ne menjam se. Žao mi je što ova današnja omladina tako „siromašno“ živi, siromašno u smislu da su zakopani u nekom sranju da ne vide izlaz i način da se dobro zabave. Za dobar život i provod ne treba puno novca.

Najveće dostignuće im je imati profil na FB i TW i onda pametovati po ceo dan. Otići negde jednom nedeljno, ispada slikanja radi, a onda postavljati te slike i čekati reakciju, lajkove, šerove i koje kakve zajebancije. Strašno. Vrlo malo mladih ljudi poznajem koji žive sebe radi.

Umela sam u toku par dana da obiđem pola Srbije i sva moguća dešavanja na tom putu. Krenem iz Kraljeva do Kragujevca, rešim vrlo „težak“ ispit, (nijedan nije težak kad želiš), direkt sa ispita se spičim u Niš, da proslavimo položeni ispit, u toku noći odemo do Vranja da prenoćimo, jer sutradan je, baš Aranđelovdan. Iz Vranja do Bujanovca, pa do Rakovca, od kuće do kuće, 😀 treba obići sve drugare koji slave. Posle ludog provoda, sutradan opet u Niš, na dan odmora i malo kafanskog provoda. Iz Niša do Beograda na neku neverovatno dobru svirku u Akademcu, a već sutradan na koncert u Novom Sadu. Tokom noći iz Novog Sada do Apatina, treći dan slave ili četvrti, onda sutradan iz Apatina do Jagodine, ko zna više zašto, iz Jagodine po nekom snegu do Kragujevca da upišem ocenu u indeks, iz Kragujevca u Kraljevo. U Kraljevu svi srećni što sam položila ispit. „Pričaj sine, kako je bilo,  je ‘l bilo teško?“, „Nije mama, bilo je baš zabavno i nezaboravno, dobila sam osmicu, ali nema veze, rešeno je.“ 😉 Mogla sam da završim 4 fakulteta. Nisam htela. Nisam pogrešila.

 

Pri svemu tome su bile „strašne“ devedesete, a kad pogledam ovaj sadašnji život u Srbiji, devedesete su pičkin dim. Stvarno mi žao omladine srpske. Sve što se dosada desilo ubilo je mladost naše zemlje. Zaluđene. Otupele. Nema više mladosti spremne da se opusti i zeza sebe radi. Kao da sam rasla i živela pre dva veka daleko odavde, sada.

I stvarno kad baš mnogo nismo imali, igrali smo basket na lokalnom terenu i posle toga pili pivo ispred najbliže prodavnice. Kad smo imali malo više, odmah smo pravili žurke u našoj „kući bez krova“, za 70, 80 ljudi. Kuća bez krova je bila naš dom. Petoro studenata i jedna luda srednjoškolka.

Od samo ovih par predhodnih pasusa mogu da napišem celu knjigu, a to je samo jedno sećanje, a bilo je toga toliko mnogo, godinama. Četiri bar, koje su vezane za fakultet i ispite. Ništa mi nije bilo teško i ništa nije bilo neizvodljivo i baš kao ni sada ništa nisam planirala unapred. Kako se namesti, tako ćemo. Moram da naglasim da se nisam drogirala ni sa čim. Nisam ni travu pušila, pljuge jesam i najveća žestina koju sam pila je bilo po neko pivo. I NE, nisam slušala nametnutu muziku, sem tamo gde nisam mogla da je izbegnem. Moja muzika je bila R’N’R i dobra stara narodna muzika, kafana i pevaljka. Prava pevaljka, koju sam često umela da „kitim“.

I šta sad? Nisam znala da sam ovo htela? Znala sam da ovo hoću. Punu kuću dece i muža sa kojim mogu ponekad da se svađam kad mi dođe i da ga volim, bar onoliko koliko on mene, ako ne i više. Da decu usmeravam, pomažem im da rastu, da ih nevaspitavam nego da im pomognem da ostanu ono što jesu postali rođenjem. I tako deca će porasti, nadam se da će ostati isti, da ih neću promeniti nekim svojim razmišljanjima. Da će imati priliku da budu ono što stvarno jesu. A ja? Ne menjam se.

Dragi i ja ratujemo s vremena na vreme, ali ljubav sve ume da pobedi. Nije farsa, tako je stvarno. Da nas ponekad čujete pomislili biste da smo najveći neprijatelji i da ćemo se koliko sledeće nedelje razvesti, ako se pre toga ne poubijamo. Jok nećemo. Umeli smo da iskoristimo mladost, pa sada evo kuliramo, dok malo deca ne ojačaju, a onda motorče, jedna dobra „hiljadarka“, Suzuki ili bembara i ćao u svet. Odosmo mi, a vi deco kako vam Bog da i kako smo vas nenaučili. Jebo život ako ne umeš da ga živiš. 😉 Ne brinite nećemo mi nikada otići, a da ne znate gde smo i gde nas možete naći ako vam zatrebamo. 😉

Odoh sad u sobu da vidim je l’ preživeo dan, pa idemo dalje.

 

 

Advertisements

Posted on 21/11/2012, in ISTORIJA JEDNOG ŽIVOTA and tagged , , , , , , . Bookmark the permalink. 10 коментара.

  1. Izem ti frcokle! 😆

  2. Nema više. Sve pojeli, a ti kad hoćeš da probaš da dođeš ‘vamo kod nas. 😉

  3. Lep tekst. Podseća na opise mojih dana u Srbiji… samo što ja ne gledam sa setom na te dane, niti kao na nešto na šta omladina srpska ima da se ugleda. Naprotiv. Možda su tvoje i moje gluposti genijalnosti za nečije gluposti, ali ih to ne čini manje glupostima. Snalaženja i zajebancije po Vranju i Novom Sadu i Beogradu tako su daleko od snalaženja i zajebancija po Filipinima i Njujorku i Abu Dabiju i Frankfurtu. To jebe. Ništa nema da se preuzme iz tih dana, da bih sada profitirao znanjem i iskustvom. Ma jok. Sve počinjem iz početka, gubitak vremena je očigledan, Stambolić, Milošević, Tadić i Nikolić nisu neke priče profitabilne u bilo kom smislu, a strance ne zanima čemu smo se mi smejali pored vatre ili bez vatre… i… videćemo, nemam pojma. Dajem sve od sebe, udario David na Golijata, služe me sreća ili pamet, ali ne znam da li ću uspeti da savladam gubitak u vremenu. Teško je. Zajeban je to neprijatelj… vreme…

  4. Хммммммм… сад сам осетила глад! Првенствено према том твом специјалитету 😛 а онда и према свему осталом кроз шта си нас спровела овим текстом. Имаш право, млади данас не уживају на прави начин, искривиће кичму тотално и оћоравиће од тог компјутера. (тако мене моја мама куди кад се занесем)

  5. Prijatelju možeš misliti da smo mi onda imali otvorene granice dokle bismo stigli? 🙂 Živeli smo izolovani od svega i svih, pa smo ipak umeli na tom malom prostoru da napravimo zajebanciju.Ne može da se meri „šetnjica“ po Srbiji, sa putovanjima po svetu. Ništa ne može da se preuzme iz tih dana, ali ostala je urođena snalažljivost tako da ne brinem za tebe.

    Vreme ko vreme, jebem mu mater. Ne možemo ga vratiti i iskoristi na bolji način, ali bar kad budeš napunio 50 znaćeš da nisi samo sedeo i čekao da ti padne sa neba nešto. 🙂

  6. Ljubičanstvena ovi danas ako ne objave na Fejsu gde su bili kao da nisu nigde ni bili. Sada pričam k’o prava matora tetka. Što se tiče frcokli, bile su mljaaac. 😀

  7. Mislim da kako ti kažeš, veoma zanimljivo laprdaš i to je nešto što ostavlja trag na ljudima koji prate ovaj blog. Tako da mislim da nije niti najmanje beznačajno to što ti kažeš na ovome mjestu. Lijep pozdrav i nastavi tako i dalje 🙂

  8. Euro kuna hvala na lepim rečima. Laprdam kao da me neko plaća. 😀

  9. Pa slušaj, neki ljudi laprdaju jer im je kako bi mi u Istri to rekli „gušt“ ili prevedeno jer im je to zadovoljstvo, a za zadovoljstvo nije potrebna nikakva plaća 😀

  10. Neko je uspeo VEŠTAČKI da nas izoluje od sveta kom pripadamo, to me boli, a i dalje uspeva u tome, to me peče. Snalažljivost u Srbiji i snalažljivost u svetu nemaju DODIRNU tačku. Čitava ta etapa od moje dvadesete do tridesete godine je tužan gubitak vremena. Možemo da pišemo lepe tekstove i pesme na tu temu, ali to je SVE. Pusti svako dete posle 18. rođendana da luta Beogradom i ostatkom Srbijice dva meseca, onda mu/joj iznajmi gajbu na dva meseca… samo neka se ne zapali tu, dovoljno je, još ako nauči da skuva nešto sebi, opere veš i ispegla – to je već mnogo bolja startna pozicija od one koju sam ja imao. Spremni su za svet, dubine i širine! Umetnost pregovaranja sa srpskim dripcima, veština krađe, nadigravanje sa sistemom koji ne postoji, potonuće u introvertnost bez dna… koji će im to kurac?

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: