Slomeljena rebra i simetrija

Kažu, mladost ludost i u pravu su. Šta mi je trebalo da sa dva’est dve slomim leva rebra, ne znam? Divljakuša. Kažem „rebra“, jer i ne znam da li je jedno ili više rebara u pitanju.

Naravno da nisam išla kod doktora, tako da tada nije stručno ustanovljeno šta se u stvari tu kod mojih levih rebara desilo. Uvek kada sam se pobila sa nekim, bila sam se „do zadnje kapi krvi“, sa muškima uvek, a muškarci ne vole da dobiju batine od ženske, pa onda na kraju ne biraju sredstva. Dobila sam neverovatan šut nogom u predelu levih rebara. Nije fer.

Džaba meni što sam mu zatvorila oba oka, kada posle toga nisam mogla  duboko da dišem skoro dva meseca. On je neko vreme išao sa naočarima za sunce, a ja i dan danas imam posledice. Jebi ga baš.

Kasnije sam razmišljala da nešto preduzmem i po pitanju desnih rebara. Čisto simetrije radi. Nije da se nisam trudila, ali srećom bez uspeha, jer me sada ne bi mučila samo leva, nego i desna rebra.

Dešava mi se da se naglo sagnem ili da kinem, pa da mi tu nešto sa leve strane ovako iskoči, kao mišić ili nešto ko zna šta, pa se ja protegnem i ono se vrati. Propala žena načisto.

Jebem li ga da li je promena vremena u pitanju, godine me stigle ili su neke skorašnje „aktivnosti“ u pitanju, ali u zadnje dve nedelje me ubiše leva rebra. Ne mogu da se namestim nikako, ni da se nakašljem, ni da se nasmejem ko čovek. Boli, pa ubija. Kao da sam ih juče izlomila. E neka boli. Ne može da boli koliko ja mogu da trpim, da jebe oca.

Kad nisam umrla onda i sad ću da preteknem. Neće valjda neka koščica u pluća da mi se zabije, pa da zakovrnem iznenada. Ma neeeeće. Neće grom u koprive. Svako svoj posao radi. Rebra, podrebra, pluća, srce, leva ruka, šlog jebote. Samo još da počnem da klimam glavom u jednu stranu, da šuškećem dok govorim i gotova stvar.

Šta će biti sa mnom dogodine niko ne zna, a za 10 godina se možda i raspadnem, a možda ovako divlja nađem nekog da me niveliše i na desnu stranu. Jebi ga volim simetriju.

Nema veze. Dobro je dok mrdam i ne kukam mnogo. Biće kako treba da bude. Ruska voda, Nimulid dva i gotova stvar. I stvarno je mladost ludost, sad bih sa one moje dva’est dve odmah „sredila“ i desna rebra, jok da čekam pozne godine. Proćiće šta god da je, idemo dalje.

 

Advertisements

Posted on 21/03/2012, in ISTORIJA JEDNOG ŽIVOTA and tagged , , , , . Bookmark the permalink. 6 коментара.

  1. Ivana pa nisam znao da si u mladosti bila fajterka :mrgreen: Još gori je taj debil,koji je tukao žensko. Po meni to su izvini na izrazu-pičke od ljudi. Što se rebara tiče,treba da odeš kod doktora i da ti snime sve to.Ako treba operacija-onda opreacija.Nije se zajebavati sa nekim stvarima,pogotovo ne sa zdravljem. Pozdrav od Nenada.

  2. Nenade kad onda nisam snimala neću ni sada. Nije on tukao žensko, nego se pička potukla sa devojčicom, sad bih ga o čas posla dokusurila. :mrgreen:

  3. Čarobnaja, godine nikada (NIKADA) ne stižu žene, iako dolaze, ali ne stignu 8) Možda je ipak samo vreme (promena vremena, ma proleće, bre!) u pitanju 😉 Onaj, tj. ona koja se seća prošlih dana, nikada neće ostariti, ma kakve bile uspomene 🙂 Lepi pozdravi, sa sunčanog severa države!

  4. Ako te posle tridesete, kada se probudiš ujutro, ništa ne boli, znači da si mrtvak!
    Toliko za utehu! 😆 🙄

  5. Stevo lepo je čuti tako nešto od nekoga tako iskusnog kao što si ti. 😉 Pozdrav. 🙂

  6. Dudo baš si me utešila. 😆

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: