Neću da se selim u Ameriku – tačka.

Ne znam kako vi? Ali mene pritegne misao. Stisne mi mozak. Osetim neverovatan pritisak u glavi. Dobijem želju da nekog udarim i ako znam da jedino mogu glavom u zid. Bespomoćnost koja tera na bes, a bes ništa dobro nikada nikom nije doneo. Savladam sebe, ali pritisak u glavi ostane, a onda pošto drugo ništa ne mogu, pišem.

Ne želim da idem da živim u Americi. Jednostavno ne želim. Ovde više ne mogu, ali ne mogu sebe uopšte da zamislim kao nečijeg roba u bilo kom smislu. Ovde je većina ljudi u teškom ropstvu i ja među njima. Stvarno je ropstvo živeti u Srbiji, pa ma šta vam servirali, vi ste rob. Gde uopšte da udarim više, na koju stranu da krenem, kuda korak da pružim?

Sve što mi padne na pamet da bih mogla da uradim je još dok o tome razmišljam osuđeno na propast. Imam neodoljivu želju da pošto ništa ne mogu da promenim, bar bejzbol palicom skrcam televizor u trenutku kada vidim određene debile da me savetuju i teše i teraju da nastavim dalje da se nadam da ovde postoji budućnost.

Kod mene je prisutna strašna ljutnja i iskreno se nadam da postoji i u drugima. Koliko god bes i ljutnja bili loši, nikada se ništa nije ni promenilo tokom cele ljudske civilizacije, bez njih.

Najobičnija reklama može da me dovede do ivice nervnog sloma, tako da o bilo čemu drugom ne treba ništa ni da kažem da biste me razumeli. Dotle su me doveli da stvarno mogu da dođem u situaciju da pljunem po sred TV ekrana. Ne dam bre da me truju, a oni me truju i truju i truju… U stvari oni pokušavaju. Sa ovakvim ljudima kojima ja pripadam nije lako, ali takvi ljudi najviše najebu.

Ostali se prilagođavaju, trpe, poslušni su, kao da su vakcinisani nemam pojma sa čim, pa samo klimaju glavom, smeškaju se i kažu: „Biće bolje.“

Zaista sam postala ruina od čoveka. Ne mogu da ne reagujem. Ne mogu da se pravim luda. Ne želim da budem samo posmatrač, ali ipak jesam, jer ne umem da nađem način da nešto sama promenim.

Sve što mogu da promenim je moje gledište na sve to. Samoljublje koje tera čoveka da uopšte živi, da se ne raznese tandžarom, direkt u glavu, (ja bih nekako ako bih mogla da se namestim, pa u potiljak sebi da opalim, da mi se mozak raznese na šest i po hiljada strana), da ubedi sebe da je kao nešto super, da ovaj svet jednostavno ne bi bio ovako divan da ga nema, da bi nekom nedostajao i da bi nekome možda nešto dobro doneo ako bi nastavio da se bori i živi. Čista laž zarad opstanka vrste, to vam je to.

Znači: „Lepotice, diiiivna jedna i predivna, jedinstvena i neponovljiva, najpametnija Ivano idi trči, pevaj, ne slušaj, ne gledaj, isključi se, raduje se, smej se, uživaj, ne sanjaj, ne planiraj, opusti se i znaj da te bolje sutra čeka… kad tad. Šta te briga ako ćeš tada imati 84 godine, (i ako možda ni 54 neću da doživim) važno je da bolje vreme dođe.“

Ljudi su zlo, imam želju da sebe okružim svojom porodicom i čoporom Edijevih potomaka. Da živim negde u nekoj zapizdini, da gajim luk, krompir, krastavac, papriku, paradajiz… Da kupim kravu, 5 ovaca, 8 kokošaka i jednog pevčića. Da pravim sir i kajmak i pečem rakiju cele zime. Bar ćemo imati šta da jedemo i pijemo. Neću da idem u Ameriku! Idem u selo, u šumu, na brdo, livadu, na reku da pecam skobalja i mrenu. Da živim… Nećete me se tako lako rešiti.

Gospodo na vlasti, a i vi koji planirate da se borite za vlast, spisak je dugačak. Znam da hapsite, pa čak i žene zbog kojekakvih pretnji vama… ma ako more i treba. Mora da se zna ko je vlast u ovoj zemlji i potpuno se slažem sa vama. Sve opasne žene treba pohapsiti.

Pa ne može svako da se usudi i da vam se obrati uopšte, a o tome da vam neko preti na bilo kakav način, stvarno je nedopustivo u jednoj ovako organizovanoj državi, gde su red, rad, disciplina i zakon najvažniji.

Nisam ja luda, znam da ne smem da pretim, a i miroljubiva sam osoba, tako da mi tako nešto nikada ne bi ni palo na pamet, ali ja… ja umem da kunem. Dovoljno je da pomislim, ali kad još i kažem, pa još i napišem, e onda je kraj.

Za kletvu zakon ne postoji, sem onog odozgo. Ako možete jedni druge da kunete javno, po sred skupštine, računam da se može i meni.

Dabogda vas žene ovako čekale kao što ja čekam. Daboga vam jedina veza sa decom bio telefon, jednom nedeljno. Skajp niste zaslužili. Dabogda vam bilo najvažnije da li je neki bolesni Amerikanac upalio neku „važnu“ knjigu na kraj sveta. Dabogda vam život zavisio od toga. Dabogda vam ženi crkao akumulator. Dabogda završili život kao vaša poslednja „žrtva“. Dabogda vam bilo kao meni. I dabogda svi do jednog završili u zatvoru, gde vam je i mesto. Sad kad sam krenula mogla bih do sledećeg četvrtka da kunem, ali i ovo je sasvim dovoljno da vam život postane beznađe. E to vam želim.

P.S.  Zaista sam ponosna na sebe što sam naučila da vam se obraćam bez reči koje su u našim krajevima neretko obeležje ličnosti. Psovke kojima se ukratko kaže sve što čovek želi… Pička, Pizda, Kurac, Guzica, Dupe, Jebanje,   Pušenje, Sunce, Majka, Otac, Familija, Seme, Pleme, ma sve redom… pa sastavite kako vam je volja, ja sam postala fina. 

Advertisements

Posted on 23/02/2012, in srbija and tagged , , , , , , . Bookmark the permalink. 5 коментара.

  1. Uh bre Charolio, da imam carobni stapic,znala bih kako da ti pomognem,ovako….bespomocna kao i ti, mogu samo da cutim i u sebi se nadam da ce kletva da ih stigne..

  2. Amerika, Amerika, zemlja velikaaaaaaaaa… Ali metar moga sela – Amerika celaaaaaaa!
    :mrgreen: 🙄

  3. Imamo isuviše veliku slobodu da razmišljamo?!
    Izgleda da u tom grmu leži zec. Barem kada je vreme u pitanju!
    Budi „srećna“ što, barem, pišući možeš da se „opustiš“.

  4. Ovde smo svi u istim govnima. Nekima su do brade, nekima do usta, nekima do nosa.
    Potpuno te razumem. Ja u ovim godina ne bih mrdala nigde. Moji kumovi su otišli kada su bili mladi, sa malom decom. Imali su tamo kumovog brata, koji im je pomogao, zericu. Sve su sami morali. Otišli su sa kešom, ovde SVE prodali. Nije bilo lako u početku, ali, uspeli su, mogu da kažem, mirne duše. Imaju kuću, sin ima svoju kuću, ćerka se udala, ima 4 dece i žive u svojoj kući. Jako lepo žive, zaista. Putuju gde hoće, odnosno, kada dobiju godišnji. I sve se plaća. Svaki minut prekovremenog rada, plaćen. Moja kuma konobariše u Beladju, Las Vegas. Dobije tipa dva puta više neko što joj je plata, a kum je i ovde bio vozač kamiona, a tamo autobusa. Vozi po smenama. Njemu odgovara. Na svaki sat vožnje ima 10 min puš pauze.

    Bila sam kod njih i uverila se u to. Moja kuma dolazi skoro svake godine. NJu piči nostalgija, dok kum, uopšte, kao da nikada ovde nije živeo.

    Prema tome, moj ti je savet, ako imate muda, prodajte sve i put pod noge. Uvek se možete vratiti.

    To kažem i svojoj deci, veruj mi. Ako misle da će im tamo biti bolje, samo neka idu sada, dok su mlade.

    Ja bih otišla samo u slučaju da obe završe u Americi. Jar, šta ću ja ovde, bez njih!

  5. Od silne slobode, na kraju će nam ostati samo glava…
    i ono šta je u njoj 😉

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: