Psovanje, blog, zavist… Džoni i ja

 

Nije mali broj onih koji su mi na neki način zamerili što često psujem u svojim postovima. Čitam stare postove i primećujem da je ranije psovanja bilo pomalo, samo ponekad, a sada retko koji post da prođe bez neke sočne psovke. Što je to tako?

Jednostavno kad pobesnim više ne umem, ne mogu, a po svoj prilici i ne želim da se kontrolišem. Prokleto licemerje po Internetu, a i u svakodnevnom životu mi baš ide na živce. Nekada sam sve to uvijala i zavijala, a sada ko kočijaš. Udri samo. Gledajući sa te tačke gledišta, nije baš pametno zamerati se sa mnom. :mrgreen: Niko nije lud.

Istina je da u svakodnevnom životu ne psujem tako i toliko. Družim se najviše sa decom, tako da ne bih volela da oni propsuju pored mene.

Jedna prijateljica mi je skoro rekla da ljudi koji su prvo čitali moj blog, a onda me upoznali, verovatno nikako ne mogu da skontaju da su sve one ružne reči napisane na blogu izašle iz mojih usta, a jesu svega mi. 😀 Ne ide im jedno s drugim.

To ne znači da ja pišem jedno, a mislim drugo već da kada pišem i ne želim da se kontrolišem. Kome se ne sviđa ne mora da čita, moj blog jeste moj ventil i to neću da menjam. Jedino bih stvarno mogla malo da stanem na loptu. Priznajem.

Izvući priznanje iz mene je prosto nemoguća misija. Tako je nas unuke učila naša baba, a i moj ćale često kaže: „Ne priznaj ništa ni na 220 da te priključe.“ 😀

Neko me je skoro pitao kako to silno psovanje utiče na posetu na blogu? E to me tek ne zanima. Po meni poseta na blogu nije nikakvo merilo koliko ono što pišemo uopšte vredi. Sve ono što vredi ću jednog dana staviti u knjigu i to nosim u glavi, a do tada baš me briga.

Meni je ponekad stvarno svega dosta i stvarno bih otišla što dalje odavde, ali svejedno gde god i da odem imaću ovaj blog, a i sve ono što sam dosada napisala će ostati na njemu i stojim iza svake svoje reči, pa ma koliko velika psovka bila u pitanju.

Još nešto sam ono htela da kažem. Hm… ? A da!  Znam da ima onih koji mi zavide, neki mi otvoreno kažu i nije mi uopšte prijatno zbog toga, a sigurno da ima i onih koji samo laprdaju iza  mojih leđa. Sačuvaj me Bože na čemu meni zavide?  Nemojte nikada, nikome, zavideti, ni na čemu, jer možda vas baš to nekada sutra zadesi, a prosto sam sigurna da bi mnogi od njih na mom mestu bespovratno odlepili u prvih 24 sata.

Svako od nas u životu dobije samo onoliko koliko može da izdrži. Ja sam izdržljiva mala, bez obzira kako izgledala na prvi pogled.  Nije sve crno ili belo u životu, neke stvari su i potpuno narandžaste, pa ma koliko mislili da su u stvari plave. 😉

„… ej živote
teško ovo jebote

mani me se živote

oca ti jebem

nevolja mi suđena

nosim je u kostima

a da poraze od ranije

i ne nabrajam

kažu ukus je karakter

a karakter sudbina

pa što cu ja u svemu tome

htio bih da znam

ej živote teško ovo jebote

mani me se živote
oca ti jebem… “ Džoni Štulić

Advertisements

Posted on 28/01/2012, in Upoznajte sebe razumite druge and tagged , , , , , , . Bookmark the permalink. 15 коментара.

  1. Kako sam imala zadovoljstvo lično da te upoznam i sedim po koju noć pored tebe, o ovom psovanju bih po nešto mogla i ja da kažem 🙄
    U životu nisam srela osobu poput tebe. Mila, draga, drug i prijatelj bez rezerve, odgovorna i nežna majka, prijateljica koja zna da uteši, zagrli, zaplače sa tobom, ali i osoba koja ne može da bira reči ako vidi nepravdu, licemernost i pojedine „pojave“ kojima smo svakodnevno svedoci. Osoba si koja će u lice da kaže svašta u želji da „prodrma“ i ukaže na greške koje neko pravi, a na svoju štetu.
    Charolija, iako se ne slažem baš sa svim tvojim razmišljanjem koje iznosiš u svojim tekstovima, boljeg, vernijeg i nežnijeg prijatelja od tebe ne bi poželela. ,

  2. Postoje tekstovi napisani u takvim situacijama i o takvim stvarima da psovka u njima legne kao šamar budali; jednostavno dođe kao logičan nastavak misli. 🙂 A to što živimo u ovakvom svetu kakav jeste i koji nas tera da psujemo k’o kočijaši, to je ponajmanje naša krivica.
    Inače sam i kod sebe provalila tendenciju da sve više psujem, ne toliko u tekstovima, koliko u svakodnevnom govoru. Uspevam da se iskontrolišem kada je društvo „specifično“, ali u opuštenoj varijanti bi svaka druga ili treća reč išla cenzurisana sa onim „PIIIIP“.

  3. Neko jednostavno nije stvoren da psuje 😦 Nama dvema to baš slatko stoji 😀 Ožeži! :*

  4. Ja ne pCujem i ne znam pojma o cemu pricas 😛

  5. Kad sjednemo u kola – ja za volan, starije dijete na suvozačko mjesto (prešla je starosnu granicu, uredno se veže), a mlađe pozadi, pa još ako mi je neki od „onih“ dana – starija ima običaj da kaže: Mama, ti kad psuješ, ti to radiš iz dubine duše, milina te slušati! 😛

  6. Tash ne sumnjam da je milina slušati te. 😀

  7. Zelena… pa svi znamo da si totalni nepsovač. Prosto je glupo i pomisliti, da bi ti nešto lanula. :mrgreen:

  8. Labilna… da mi je nekako te videti u onom Maksiju kako te pretresaju. 😀 😀 😀

  9. Siobhán… sigurna sam da ti i psovanje dobro stoji. 🙂

  10. Verka… sve ti je jasno. 😉


  11. Charolija:

    Labilna… da mi je nekako te videti u onom Maksiju kako te pretresaju.

    Moš mislit’ 🙂 Hahahahaah pa smejala bi se ceo dan do podne 😀

  12. Pa *ebo miša u dupe meni se do *aja sviđa ova tvoj *ebeno dobri tatu, pa nek ide sve u 3PM 😉

  13. I ja spadam u opasne psovačice, tako bar kaže moja sestra mi rodjena! Eto, da ona ne bi patila, ja se uzdržavam kada sam u njenom prisustvu „da je ne bi brukala“, jer, ona je taj tip. Sramota je za sve i svašta i za svakog, pa opominje!
    No, eto, ja sam prilagodljiva, pa mi se može kako hoću.
    Jao, kako su ljudi odvratni. Boje bi bilo da gledaju sebe, jer, svi oni koji su se „čudili“ svemu i svačemu, baš to ih je snašlo, pa su se onda sakrili u svoje rupe i ćute.
    Samo jedna prijateljica mi se izvinula kada je doživela da je i njen muž postao alkos.
    Tek tada je shvatila kakva je to muka a kada sam joj se ja žalila, gledala me je bledo.
    Živela ti nama i samo takva ostani!

  14. Napisah nekada ovde kod tebe u nekom komentaru da sam ja neko ko ne psuje mnogo u pisanoj formi u ovom virtuelnom svetu, ali zato u realnom životu iz mojih usta znaju da izlete sočne psovke kad poludim 😆
    Meni uopšte ne smeta što psuješ, valjda zato što osećam da si iskrena u svemu što radiš i to cenim 😉
    Ako je tebi lakše nakon psovanja i ako je to način da nešto izbaciš iz sebe da bi ti bilo bolje, samo napred.! Kome se ne dopada ne mora da te čita, prosto ko pasulj 😆

  1. Повратни пинг: Psovanje, blog, zavist… Džoni i ja | www.blogovnik.com

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: