Svaki dan, novi dan – bar mi nikada nije dosadno

 

Juče oteram auto na tehnički i naravno stignem baš u vreme kada čovek zatvara „radnju“. Dobro nema veze, može i u ponedeljak. Izvinjava se on, kaže ako je hitno da ponovo otvara, ma jok, nema problema, imam još par dana i tako. Ne završim posao.

Edi - srce naše lepo dobro 🙂

‘Ajde bar da vakcinišemo Edija. Taman nam je dan pre, istekla ona godišnja vakcina protiv besnila. Kod veterinara smo prošli bez blamova. Vakcinisali ga, kupili mu hranu, češagiju, novu ogrlicu i povodac. Treba da ga udesimo, sutra ide na svoju prvu izložbu. Smotra pasa u Borči. 😀 Jedva čekam, a i nadam se da će se Edi dobro pokazati. Naročito mi je zanimljivo što postoji i kategorija „Dete i pas“. U našem slučaju je to „Deca i pas“ i baš me zanima o čemu se radi?

Deca i pas

Dan smo završili gde drugo nego na Jarku. Koliko god mi smetala ova hladnoća, tamo mi je uvek lepo. Izjurcali smo se, najeli ćevapa, ispričali malo sa ljudima i lepo proveli dan.

Dođemo ispred zgrade, parkiram i reko’, možda ne bi bilo loše da deci napravim mesta u kolima. 😀 Nema čega nema. Trotinet, biciklica, roleri, 3 lopte, 4 kamiona, 3 lutke, plišane igračke, pištolji, pazi sad… mišići za plivanje, dve kofice, lopatice, kutija od bazena, prazne plastične flaše, koje trebaju za prskanje, mamine papuče i još ponešto.

Svaki put kada negde idemo, svako od njih ponese po kesu sa „nekoliko“ igračaka, a kada se vratimo niko neće da ponese ono što je doneo. Kažu: „Neka za sledeći put.“ i tako se nakupilo igračaka kao u igraonici. Nisu više imali mesta da sednu normalno. Srećom je naišao jedan komšija, pa nam pomogao da sve to iznesemo u stan. Doduše ostale su sve igračke za vožnju, ali to mogu i sama.

Tu sam za malo Marku zatvorila glavu vratima, ali prošao je samo sa čvorugom posred čela. Gleda me, boli ga, plakao bi, ali valjda vidi da sam opičena, pa neće ni da plače. Dobro je sve prošlo. Ne umem ja da mu razbijem glavu kako on to sam zna da odradi.  😀

ovako on to radi... mama nema pojma, samo čvorugu napravi :)))

Srećom smo zakasnili na onaj tehnički, čudio bi se čovek sigurno. 😀

Volim da izvodim Edija noću oko 2-3h kada smo sami, pa se izjurcamo k’o ljudi. 😀  Pre neku noć, pada kiša, pa razbija. Pomislim prijaće mi malo svežeg vazduha i mira, a i Edi voli kišu. Izađemo nas dvoje, on se razjurcao ispred zgrade, uživa. Ja stojim na ulazu zgrade naslonjena na stub, da ne kisnem. Uživancija gledati ga.

I tako, vreme da se vratimo u stan. Pozovem ga, a on onako sav srećan zaleti se, preskoči tri stepenika, prokliza po onim pločicama i pravo meni u noge. 36 kila u jurišu, pravo u mene. Sila bre. Odlete mi noge unazad kao na onim smešnim YT snimcima i prospem se direkt na glavu. Uspela sam da postavim ruke ispred sebe da ne razbijem nos. Rasprostrem se koliko sam dugačka.

On mukica, stao pored mene i gleda, zbunjen, kao da se pita: „Hoće li se pridići, ova žena ili da zovem pomoć?“. Uspem da ustanem i ustanovim da se nisam povredila, iscepala, raskrvarila i tako to. Nasmejem se, šta ću, jebi ga dešava se. 😀

Vraćam se malopre iz prodavnice, vučem neke kese ko magare. Auto mi parkiran ispred zgrade, onako prvi u nizu ostalih, bacim pogled, kad ima šta i da vidim. Ulubljen sa donje desne strane, onako po sredini, oguljen onako muški. Za malo se ne onesvestih. Pa jebem ti sunce i rupe, kako je ovo moguće? Jedine prave rupetine su bile one kada smo išli na Dunav, ali jebote, nisam luda, videla bih do sada!!!

Čučnem pored auta sa sve onim kesama, opipam, zagledam i ne verujem i dalje. Jebi ga šta ću, dešava se, ništa ja tu ne mogu. Razmišljam kako to može limar da ispravi, pridignem se i krenem dalje ka ulazu u zgradu. Kad ono :woot: naiđem na svoj auto parkiran dva mesta od onog prvog. Prepoznam ga ponovo. :whistle: Uuuu… opasno mi nije dobro. Ono prvo bio komšijin auto. Jesu oba Laguna Karavan, ali nisu iste boje. Njegov crn da crnji ne može biti, moj teget. Razlikuju se svega mi. 😀

Nasmejem se glasno. Zamislite da je komšija naišao dok čučim pored njegovog auta, sa kesama, pipkam i zabrinuto zagledam?  :bandit: Mogao je čovek ‘ladno da me išutira. Ne bih stigla da zucnem, završila bih na Urgentnom. I tu sam dobro prošla.

Jovana i Marko su danas išli na svoj prvi trening. Počeli su da treniraju karate. Ide zima, pa da se deca malo relaksiraju i nauče nešto novo. Ne primaju decu mlađu od 5 godina, ali Marko se dobro pokazao tako da ga je trener i pohvalio i vrlo rado upisao i ako je mlađi.  Jovana je već izgrađeni sportista tako da za nju nema problema. Baš se radujem.

Ana i ja ćemo da treniramo kod kuće, a možda nađem i neki džak za udaranje, pa da se praznim. Bolje nego da gledam serije. Verujte mi, stvarno mi nije dobro, ali ne dam se. Bar mi nikad nije dosadno. 😉

deca, Edi, mama, auto i Jarak... uživanje 🙂

Advertisements

Posted on 15/10/2011, in Boje su u nama, NAŠA DEČURLIJA, Upoznajte sebe razumite druge and tagged , , , , , , , , . Bookmark the permalink. 6 коментара.

  1. 8) jesenji dani teku, tu i tamo dogodi se ovo il’ ono :angel: (a dobro ako se dogadja sa komšijinim kolima), deca dobra, ili manje bolja… dakle, lepa jesen i, k’o što reče, nikad ti nije dosadno 😉

  2. Ma da Stevo upravo tako, dočekaću valjda još jedno leto. 🙄

  3. Sigurno dosada ne zna sta bi radila kod vas! 😀

  4. Kako prođoste ? 🙂

  5. Pobedili smo. 😀 Edi je najlepši Labrador na celom svetu. :love:

  6. Pa ja sam onda počastvovana time što me je njuškao 😀

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: