Petak 13. – Ivana na 365

Rano sam naučila i shvatila da sam jedinka potpuno nezavisna od celog sveta koji me okružuje. Svako ima svoj život i svako od svog života ima pravo da napravi ono što želi. Izbor je na nama, ljudima. Mnogi misle da sam malo naopaka i neko ko je malo „na svoju ruku“.  To su obično oni ukroćeni predrasudama i kolotečinom života. Smem i hoću ponosno da kažem, da umem da volim, da praštam, da ne umem da mrzim, da ne umem da moram, da umem da živim, da volim da dam, da vrlo skromno uzimam, da umem sve ljudske postupke da razumem, umem da prihvatim ono što me snađe i da se  nasmešim kad je baš teško.

„Ma ne mogu da verujem da iste stvari pričaš sada kao i onda kada si imala 13 godina? Vrtiš stalno jednu istu priču. Hoćeš li ti dete ikada da porasteš?“, kaže meni moja mama baš sinoć, a ko nas bolje poznaje od naših majki?  Sa 36 godina života imati isti stav o životu kao sa 13 godina, možda bi nekog  zabrinulo, a ja to vidim kao najveći mogući kompliment i to upućen od osobe u koju imam neograničeno poverenje.

Nije bitno gde i kako živimo, koliko godina imamo, šta imamo ili nemamo, važno je samo ono što nosimo i imamo u sebi.  Kada dođe do neke rasprave, umela sam da joj kažem: „Eeeej mama, pa nemam ja više 10 godina, imam bre 13, umem da mislim i znam šta hoću i želim!“ Slična rečenica je sinoć pokrenula celu ovu priču, samo su cifre malo veće.

Sa 13 godina smo veliki tinejdžeri, drma nas pubertet, sve možemo, sve smemo, umemo da planiramo, da sanjamo, maštamo, da živimo, da se nadamo, da volimo, da se zaljubimo, da očekujemo od života  sve što nam padne na pamet, čuda razna…,  jer tada je život pred nama.

Ne može moja dobra majka da se načudi da sam ostala ista takva, na par koraka do svog tridesetsedmog rođendana. Kako je moguće da nisam zabrinuta zbog ovoga i onoga, da me baš briga za to i to…, pa deca: “Jaaao šta te sve tek čeka?  Videćeš kad još samo malo porastu.“, kaže mama, a zaboravila je da je to pričala i kada su bili malene bebe. Sve vreme očekuje da počnem da brinem zbog nebitnih stvari, da se uozbiljim i shvatim da je život mnogo ozbiljna stvar, a ono…nikako to vreme da dođe. Male bebe odavno izašle iz pelena, a problemi i kad naiđu mi ih preletimo. Samo se lepih stvari sećam, a od svega onoga ružnog što nas je snašlo se čeličim. Kako život teče, kako šta loše donese, ja sve jača i sve više umem da sanjam.  Život je i dalje ispred mene.

Poenta priče je da ljude koji su pesimisti, koji brinu zbog svega i svačega, koji prvo vide sve ono loše što može proizaći kao posledica nečega, ne možemo napraviti optimistima, pa makar napisali još 3365 pozitivnih tekstova i lepih priča o životu, ljubavi, lepotama Srbije ili Marsa.

Znači od svoje trinaeste godine se trudim da svoju rođenu majku naučim da manje brine, da se više opusti, da uživa, da shvati da ima dete koje će zauvek umeti da sanja, mašta, igra se, da voli, da želi, da očekuje od života mnoge „nemoguće“ stvari, da veruje da nemoguće stvari ne postoje, da je nemoguće jedino jedno takvo dete ukrotiti i objasniti mu da je život ozbiljan, jer je to isto dete odavno, još sa svojih 13 skontalo da je život upravo baš, jedna velika dobra, zanimljiva, vesela zajebancija.

A lepo u Srbiji vam je baš sve. Isto kao što vam je sve lepo u Švedskoj, Brazilu, Avganistanu, Francuskoj, Madagaskaru, Jordanu, Kubi, Libiji, Novom Zelandu, Boliviji ili bilo gde na ovom lepom svetu. Svejedno je gde ste, svejedno je kako živite, svejedno je šta vas okružuje, kakve sve probleme imate, sve dok to nešto  lepo umete da nađete i među svim ružnim stvarima i događajima koji nas sve ponekad zadese i okružuju, pa ma gde se nalazili. Znam!

 

Ivana Momčilović

U par reči, neko ko ne ume ukratko o sebi da napiše ništa. Neko ko je namerno još u februaru izabrao PETAK 13. kao dan kada će pisati o pozitivi, optimizmu, lepoti života. Čekam nešto lepo što će mi se danas desiti. Znam!

 

Advertisements

Posted on 19/05/2011, in Boje su u nama, Snovi, Upoznajte sebe razumite druge and tagged , , , , , . Bookmark the permalink. 5 коментара.

  1. Samo opitimizmom se gura napred. Možda se iz mojih tekstove ne naslućuje preterani optimizam ali čak i ono što je crno da crnije ne može biti uvek treba pogledati i iz nekog drugog ugla

  2. Sta ljepse od mladalackog duha,leprsavosti i sposobnosti da se na zivot gleda ocima trinaestogodisnjakinje. 🙂

    Imas i sjajnu djecicu koja su tu, da te podsjete,da razigraju tvoje srce,i da tako mozes da uvidis i cvrsto se drzis onoga sto je tako vazno za sve nas…..
    ….. zadrzati mladost u srcu.

    Igra, nesputanost, let , upravo i jesu rezultati tog stanja 🙂 🙂

    Ovo sam nekako ispreturala,ali znam da ces uhvatiti poentu. Idem pristaviti jos jednu kafu! Mozda se konacno i razbudim. 🙂 😉 😆

    Imajte svi skupa dobar vikend! 🙂

  3. Draga Ivana, zaista predivan tekst. Mnogo te volim zbog toga što jesi. I opet, a ne bez razloga, kao prilog – fotografija koja je genijalna i unosi beskrajan mir i radost u srce. 😀

  4. Ostati isti uopste nije lose …eto imam sapatnika 🙂 hehe

  5. Trenutno sam PES, no, nadam se da će proći ova faza.
    Čestitam ti, ti se popravljaš, VIDNO! 🙂

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: