Edi se vraća kući

Divan dan juče. Skakanje na Jarku. Gledamo skok deca, drugar i ja. Edi se igra ispred nas. Uživanje. Skok je odlično prošao, lepo se osećam i baš se radujem, a onda…

Marko i Edi oko 12:10

Ana i Edi...poslednja slika pre avanture...

Pogledam livadu, nema Edija. Trava pokošena samo do pola livade tako da mislim da je možda otišao u dublju travu, pa ga zato ne vidim. Zovem, zviždim, zovem, zviždim, zovem, zovem, zovem…zviždim, zviždim, zviždim….nema ga. Pomislim možda je otišao sa nekim od padobranaca tamo gde se pakuju padobrani. Dođem pitam, niko ga nije video.

Vratim se na livadu. Derem se ko luda…“Eeeeeediiiii…..!!!!“. Nema ga. Pridruže mi se Ana i Marko. Obišli smo svaki žbun, svako drvo i hladovinu, da slučajno nije negde zadremao, ali ništa mi od toga ne liči na Edija. Možda je upao u kanal i ne može da izađe od blata? Izbezumljena. Mislim, možda ga je neko ukrao. Ma ko da ga ukrade, tu na Jarku smo svi naši? Padne mi na pamet da je otišao da juri fazane, da je u njemu proradio neki gen lovca., ma svašta mi padne na pamet. Nema ga. Pa gde je? Ana počinje da plače. „Hoću moga Edijaaa…“. Marko hoda kroz travu i kao glas zdravog razuma kaže: „Nista mama nemoj da se sekiras. Bice sve u redu. Tu je on negde… Eeeediiii…!“ Ana dodaje: „Ostali smo bez našeg Edikeeee…“. Tuga jedna.

Sednemo u auto sa jednim drugarom i obiđemo sve u krug i izađemo sa aerodroma i uz put, i niz put, i svuda smo ga tražili i pitali svakog na koga smo naišli. Nema ga. Dođemo do zgrade, nema ga ni tu. Nestao je. Plače mi se, vrišti mi se, mirna sam zbog dece. Nekako znam da ćemo ga naći, a opet sa druge strane nisam ni sigurna. Vratimo se na aerodrom u nadi da se Edi možda pojavio. Nije.

Druga ekipa koja ga je tražila je išla na drugu stranu. Sve smo obišli i nema ga. Sedam u auto sa Anom, Marko je ostao da ga čeka na aerodromu. Krećem ka izlazu i onda drugi auto koji dolazi nama u susret blica. Stanem. Kažu:  „Evo ga, našli smo ga.“ Kažem: „…sačekajte samo da izađem da ga ubijem na mestu, bolje ja nego neko drugi.“ Naravno da nisam. Neopisiv osećaj. 😀 Dobro sam ga izgrdila i šljapnula par puta, a onda bih ga grlila, a znam da ne smem da ne pomisli da je dobro to što je uradio. Ljuta sam. Psujem ga. Dam mu vode. Više se od nas nije pomerio ni jedan jedini metar. Uplašio se mukica. Ne od mene, nego od svoje avanture.

Šta se u stvari desilo? Zaigrao se, udaljio se malo od nas, okrenuo se oko sebe i video da nas nema, nastavio putem i krenuo kući. Ostali psi koje je usput sreo ga nisu zanimali, ni sa kim se nije zaigrao, kao što bi čovek pomislio da bi pas uradio. Sve mi se plače kad pomislim da je on možda pomislio da smo mi otišli kući bez njega, da smo ga možda ostavili.

Taj drugi put od aerodroma je baš pust i tu retko ko kada prođe. Kad je stigao do zrenjaninca, setio se da ne sme sam da prelazi put, krenuo desno, a desno i mi idemo kad se vraćamo sa Jarka. Kada je došao tamo gde treba da skrene levo, e tu se našao u problemu. Ne sme da pređe put, ne želi da se vrati, jer misli da smo mi otišli i onda nastavi desnom stranom do prve autobuske stanice. Tu stane i čeka. Oko njega nepoznati ljudi, psi koji laju iz okolnih dvorišta i Edi koji čeka i ne zna kuda će dalje. Tu su ga i našli, posle skoro dva sata potrage.

Edi se vraća kući... 14:04

 

Mislim da mi je za par godina ovaj događaj skratio život. Dok smo ga tražili kroz glavu mi je prolazilo da kući ne mogu da idem bez njega i ako ga ne daj Bože ne nađemo da više nikada u životu neću psa ni na slici da pogledam. Kako ću odmah da objavim slike i oglase i pokrenem sve na Twitter-u i FB-u, kako možda pomoću onog čipa u vratu mogu da ga pronađem, kako nas mnogo voli i ako ga neko uzme da će da crkne od tuge. Srećom je veeeliki pas, pa ljudi ne znaju da li je možda opasan, a on ko mače. Sve je dobro što se dobro svrši.

Evo ga danas kulira ceo dan, malo, malo pa mi uvali glavu u krilo da ga mazim. Sve se razumemo, zna da sam i dalje ljuta, ali zna i da ga shvatam da se samo malo zbunio. Ljubav naša lepa. Sve je dobro prošlo.

 

Advertisements

Posted on 17/05/2011, in Edi Mocca House - Labrador Retriver, NAŠA DEČURLIJA, Padobranstvo, SVAŠTA NEŠTO and tagged , , , , , , . Bookmark the permalink. 16 коментара.

  1. Drago mi je što se Edi vratio. 🙂 Izgleda da razmišlja logičnije od mnogih ljudi i zna da je prava linija najkraće rastojanje između dveju tačaka.

  2. Joj sreća moja mukica mala.

    Potpuno te razumem kako si se uplašila. Lude su te živuljke i kako se vežemo za njih.

    Dobro je da se sve dobro završilo.

    Čuvajte se

  3. duša, pametna i blentava u isto vreme.. 😀 prelep je! 🙂

  4. Ja pomislila nesto drugo! Jabucilo se vraca 😥
    Ali dobro je sto je Edi ipak sa vama ponovo …
    uh dok sam citala, evo sve mi nesto struju kroz prste i noge
    Mnoooogogogo je leeeep

  5. 😀 😀 😀 Dok sam čitao, setio sam se tvoje klinke kada je otišla (čini mi se) po sladoled 🙂 Pa to ti je, neke stvari se ponavljaju; pojedini članovi porodice na trenutak se „izgube“, da bi se ponovo pojavili 8) Lepi pozdravi!
    (Nadam se da se sećaš onog posta kada ti je klinka skoknula po sladoled 😕 )

  6. Sreca, sreca radost. Dob4ro je da se vratio.
    Ko nema kuce ne moze da shvati kako to izgleda…
    Ali si ti opisala bas pravo..Sav sam se najezio bre!

  7. Da Ivo upravo tako, da je smeo da pređe put i nastavi samo pravo, došao bi do naše zgrade. 😀

  8. Ivana sačuvaj Bože skoro kao da sam tražila dete, ne baš dete, ali člana porodice svakako.

  9. Šunjo baš je pravi blento. Konjina moja. :mrgreen:

  10. Saro neće Jabučilo još jedno mesec i po dana, a Edi mi je ovo uradio samo da se ja ne bih slučajno malo opustila i uživala. :mrgreen:

  11. Stevo to kad je Ana „išla da kupi sladoled“ neću nikad da zaboravim, srećom tada nisam stigla da vidim da je nema inače bih odlepila. Kažem Ivani, sve oni to meni namerno urade, da se slučajno ne opustim. :rmgreen:

  12. Deda verovatno oni koji ne vole pse misle da nisamo normalni kad se toliko nasekiramo zbog „običnog kera“, ali pas postane član porodice koliko god to nekome bilo čudno. 😀

  13. Au sunce mu blentavo, dobro je!

  14. Opet ste zajedno, to je jedino važno. Ne smem ni da pomislim kako bi deca reagovala da se desio neki drugi scenario.

  15. More naleteo on na neku dobru kuju 😉

  16. Čuvaj ga sad kad je sezona parenja, kod mene u komšiluku je pobegao retriver za nekom ženkom štivljarom, osam dana se nije vraćao. Na kraju ga našli punog krpelja. Ponesu ih mirisi, i ne fermaju više nikog i ništa. Čuvaj ga. 🙂

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: