Moj blog – moj ventil

Kompjuter, internet i sve što nose sa sobom je odlična stvar koja može da poveže ljude, ali to nikako ne znači da nekog može učiniti starijim ili mlađim. Mi smo ono što jesmo, imamo godina koliko imamo i prihvaćeni smo ili nismo.

Pisati, biti prisutan na internetu, imati blog, Twitter nalog i ko zna šta sve još nije nikakva nauka i nije nikakav izlaz iz bilo čega. Jeste mogućnost upoznavanja ljudi, donekle zavaravanje sebe u nekim stvarima i samim tim i svojevrsna pomoć, ali nikako nije izlaz iz svakodnevnih problema u životu.

Od svih ljudi koje upoznamo ovako „internetski“, što lično, što samo čitanjem, preko blogova svako od nas može da izdvoji samo dvoje, troje ljudi koji vremenom mogu zaista da nam postanu prijatelji. Ostali su kao i kada ih upoznajemo u gradu, na ulici, u školi, na poslu, samo u prolazu. Zato se ne treba zavaravati da su svi divni i sjajni i da sa svima možemo da budemo istomišljenici. Kafu možemo popiti sa svakim, ali to ne znači da ćemo biti doživotni prijatelji.

Što znači da je sve ostalo samo najobičnija kurtoazija.

Nama za ovo što radimo ne treba više od elementarnog znanja, uključiti komp, otvoriti blog, pisati, koristiti par programa i to je to. Znači biti bloger nije nikakva naučna disciplina i nikako se ne slažem da radimo nešto mnogo važno i bitno, bez čega ovaj svet ne bi mogao.

Sposobna sam da kažem baš sve što mislim, na način kakav mi u određenom trenutku prija i boli me dupe šta će ko da kaže. Meni je sve ovo što radim na blogu samo ventil i ništa drugo. Sve nekako mislim pročitaće još neko sem mene.  😀  Nikada ništa ne pišem da bih nekog privukla, da bih povećala posetu, da bi neko pomislio da sam lepa i pametna, da bi me neko primetio i rekao da nisam „za bacanje“, jednostavno sve ovo radim samo zato što ponekad mislim da imam šta da kažem i što to želim da podelim sa drugima, pa makar to bila i samo dva čoveka. To ne znači da nisam upoznala dosta dragih ljudi i da nisu vredni moje pažnje. Naprotiv, ali sve u svemu svako od nas je sam sa sobom, kao i u životu uostalom.

Kad kažem da nas blogovanje i poznavanja rada na računaru ne može učiniti mlađim ili starijim, mislim da nismo stari zato što imamo godina koliko imamo, već zato što sebe vidimo starima. Imati blog i kompjuter nikako ne znači da smo zbog toga bliži mlađoj populaciji. Svako ko može da kaže da se ne oseća starim, a da pri tom stalno to potencira i te kako se oseća ostarelo. Treba pročačkati malo unutra i pronaći ono što nam najviše odgovara. Recimo meni prija da imam samo 13. godina i biram da se tako osećam i niko ne može to pravo da mi oduzme.

Ovako telesno 🙂 još 14 godina i imaću celih 50. Život i zdravlje onda ću da kupim motor i da se vozim po svetu. Možda i nešto pre, ali uglavnom život možemo početi da živimo kako mi želimo, kad god sami to odlučimo, nikada nije kasno. Ne kažem da do tada neću da živim kako ja hoću, samo navodim primer. Do tada će deca da mi porastu, tako da neću mnogo da se sekiram za sebe, u smislu opasno je voziti motor. To svakako i ne znači da ću biti „riba na motoru“ 😀 , ali svakako će to biti moja sreća i užitak, pa kakve veze ima što ću telesno biti baba, duh je bitan.

Ide mi na ono što nemam, veličanje blogera, blogovanja, tehnološkog napretka i tako toga. Život je sve drugo što nema veze sa tim.

Čovek je ženi u nastupu besa slomio kompjuter, pa šta? Kakve to veze ima sa bilo čim? Meni ponekad dođe da mom mužu slomim i kompjuter, i fotelju u kojoj sedi i igra neke glupe kuglice i karte. S tim što bih mu laptop skrcala čekićem, sve u deliće, do neprepoznavanja šta je to nekada bilo. Bolje to nego da ga udarim pesnicom u čelo. Pa je l’ da?

Verovatno i on povremeno ima slične porive i nije isključeno da do toga neće nekada doći, ali to nema nikakve veze sa ljubavlju. Bolje iskaliti trenutni bes na nekoj običnoj stvari nego nad živim bićem. Sigurna sam da bi se posle jednog takvog čina slatko smejali. To nikako ne bi bio atak na ličnost, već na najobičniji predmet, koji nije nikakava veza sa svetom, već kao što rekoh jedan ventilčić, a ventila ima raznih. Živeli smo i pre nego smo imali kompjuter i pre otvaranja bloga, tako da možemo da živimo i bez njih.

Sledeće što ću da uradim je da ću da okačim jedan džak za udaranje i da bijem i lupam i psujem, dok se ne profilterišem. Svaki dan po 15 minuta, pa ću možda onda i zatvoriti blog. Neće mi trebati ventil za izduvavanje. Samo da ne puknem, eksplodiram i ćao zdravo. Ventil je ventil. 😀