Dovodi me do ludila…

Šta to mene izluđuje? Izostaviću ovde neke stvari kao što su lažovi, prevaranti, lopovi, političari i tako te gluposti. Šta to mene izluđuje, a da drugi možda i ne primete?

Ne podnosim alavost. U smislu: „E važno je da je meni puno dupe.“ To me može stvarno dovesti do nervnog sloma. Kada sednete sa nekim za sto da jedete, a on ili ona onda napadne da trpa u usta kao da mu je to zadnje u životu. Tu nemam opravdanja ni za gladne, pa čak ni za decu. Ili kada je neko gladan, a onda druge i ne pita da li možda i oni hoće da jedu, pa sedne sam, natrpa pred sebe i jede dok ga drugi gledaju. Ne mogu to da razumem.

Ne podnosim kada neko srče…supu, čorbu, kafu, čaj, jogurt…vodu ili sok da ne pominjem. U momentu mi se digne kosa na glavi.  Dođe mi da mu otmem tanjir ili čašu, šolju i da mu tečnost koja je u pitanju sipam za vrat. Ozbiljno vam kažem. Najgore je kada ne mogu da kažem toj osobi: „Alooo bre, ne srči kao na takmičenju.“, nego moram da istrpim. Nerviram se i kada samo pomislim na to.

Mljackanje. Evo skočio mi pritisak odmah. Kad neko razvali usta dok jede, a levo, a desno, pa mljac, mljac, mljac, mljac… Uh…sunce ti poljubim. Odlepim u momentu. Pokušala sam iz zezanja da mljackam i srčem dok jedem, ali sam samu sebe toliko iznervirala da sam odustala od daljeg obedovanja.

Izluđuje me beskonačno razglabanje prilikom telefoniranja. „E i onda je ona rekla… e, a da vidiš posle toga…bla, bla, bla…ne mogu da verujem, pričaj šta je dalje bilo…“. Sa mnom telefonom nema šta da se priča, „da, ne, dobro, važi…to i to…tu i tu…tad i tad“…i gotovo. S obzirom da sestru, mamu, Joca, sestriće ne viđam baš tako često, to ne znači da svaki dan pričamo telefonom. „Znaš mama malopre sam piškila, a onda je neko zvonio na vrata, ja otvorim, kad ono…možeš da zamisliš.“ Pupupupu…daleko bilo. To je samo još jedan nervni slom za mene, čak i kada samo prisustvujem takvim telefonskim razgovorima u kojima mene niko ne dira.

Još više me nervira kada neko cvrkuće dok priča sa mnom, uživo ili telefonom, svejedno, pa mi se kao nešto umiljava, da bude fin ili fina, a u stvari me ne podnosi zbog ovoga ili onoga. Ja normalna ko i uvek 🙄 , a taj neko mi se kezi i nešto mi tepa, pa baš cvrkuće. E odlepim. Šta mi koji krasni tu glumiš, reci šta imaš i ćao zdravo.

Nemam ništa protiv nijednog naglaska. Svi mi imamo neki naglasak u zavisnosti gde smo odrastali i po meni je to sasvim u redu, ali kada neka „kvočka“ počne da mi zavija i da se folira, a praziluk joj još viri iz dupeta, sa sve prevrtanjem okicama i treptanjem, e dođe mi da iskočim iz kože.

Užasno me nervira kada neko kaže „vaLda“. Dobro znam da se u nekim krajevima tako kaže, ali to LJ mi toliko fali u toj reči, da se ponekad jedva uzdržim da ne ispravljam ljude dok nešto pričaju, a ako se neko usudi da kaže „stojao sam“, pobenavim.

Ako kojim slučajem na bilbordu, flajeru ili tv-reklami vidim pravopisnu ili gramatičku grešku u stanju sam da tandrčem ko navijena. „Pu mamicu im nepismenu, pa zar nisu mogli da pogledaju u rečnik ili neku gramatiku.“

Ima sigurno još tih takvih stvari koje me mogu dovesti do ludila, ali da ne preterujem, ispašće da sam ja sva neka fina, a nisam majke mi. Šta ću kada me navedene stvari nerviraju? Šta je to što vas nervira, a da drugi i ne primećuju?