Moj zatvor

Znate vi mene i ‘vaku i ‘naku, ali kakva sam u zadnjih 10-tak dana, ma ima i više, ne možete ni da zamislite. Zato što ni ja sebe ovakvu ne poznajem. Svakoga dana psujem svoju rođenu majku i oca svoga, što su me vaspitali ovako kako jesu. Nek’ mi oproste, a hoće, jer me razumeju i najbolje poznaju.

– Znaš, steglo me ovako ovde, kao da me neko drži za gušu. Imam tu neku knedlu i ne mogu ni da je progutam, a ni da je pljunem napolje.

– A vidiš ovde, e tu kao da mi zjapi neka rupetina, pa imam potrebu da s vremena na vreme stavim ruku na srce. Da pritegnem malo jače.

– Ne mogu da udahnem onoliko vazduha koliko mi se čini da mi treba. Neće nešto.

– A glava? Uh glava kao da nije moja. Teram sebe da pređem preko nekih stvari i kao prešla sam, ali ne da glava.

– Malo malo, pa mi proleti neka slika i muči me. Baš me muči. Ne da mi da progutam knedlu, da udahnem vazduh, da mi srce bude na mestu. Vilica me boli od ćutanja, od neizgovorenih reči, misli.

– Nisam sigurna da bi mi psiholog bio dovoljan. Sve se nešto plašim da će na kraju psihijatar imati posla sa mnom, bolje i psihijatar nego neko ozbiljnije oboljenje, što nije isključeno. Osećam.

–  Nije mi se ovo ranije dešavalo. Nisam nikada bila u situaciji u kakvoj sam sada. Pa se mislim, šta sam sve do sada pregurala, kako ovo ovoliko može da me savlada i da mi ovoliko oduzme snagu i kao da mi i razum oduzima lagano?

Izgleda da je došlo vreme, da i meni neko dođe glave.

Znate li vi kada vam niko ne može dati savet, pa čak ni prividan, utehu? Znate ono kada vam neko  kaže: „Stani polako, rešiće se to, ne brini…“ E čak mi ni to niko ne može reći.  Nema rešenja na vidiku, a ja u zatvoru. Zatvor slobodnog tipa. Mogu da izađem iz zatvora kad god mi se digne đoka, da idem gde god hoću, ali kada se vratim…hm…kao da nemam gde da se vratim. Uskraćena mi je sloboda življenja.

Ne mogu da izađem gola iz kupatila, a to mi je oduvek bio neki „merač“ slobode. Ne mogu da vičem kada hoću, ne mogu da pojačam televizor do kraja i da igram na sred dnevne sobe sa svojom decom. Ne mogu da se svađam sa sopstvenim mužem. Moje knjige i slike su premeštene, a nisam ih ja premestila, jer su dve police bile potrebne za nešto. Ne mogu da pričam šta god hoću. Ne mogu da radim šta god hoću. Ne mogu milion i jednu stvar i sve mi se čini da će to potrajati dugo i to je to što me guši, što me davi, što mi ne da mira, ni noću sna na oči.

Ovo „zatvor“ može da se tumači i kao ono kada vam se sere, a nešto vas neće, pa vam sopstvena govna smetaju i muče vas do te mere, da se može desiti i da puknete zbog najobičnijeg sranja.

Volela bih kada bih mogla da i ja ceo dan sedim za kompom kao on i da razmišljam da li da igram trefa ili sans. Predao se. Ne mogu da igram karte i glupe igrice. Mrzi me da živim više. I nerviram se što sam ovakva kakva jesam. Što sam toliko sažaljiva? Što sam vaspitana tako kako jesam, pa ne mogu ništa da kažem?

I sada ide deo u kom opisujem svu nepravdu, ali izostaviću to, zbog onog jebanog vaspitanja. Jebo me konj, da me jebo. Pa i neka me uguši ta knedla, ali jednu jedinu reč koja može da iskaže ono što mislim da je nepravda, neću reći. Što ja moram ovako da mučim sebe? Radi mira u kući? U kakvoj kući, u čijoj kući? Radi čijeg mira? To što bih ja rekla ništa na bolje ne može da promeni, pa zato neka me neka crknem.

Nisu me pobedile ni veće nepravde, neće vala ni ovo, ali pod hitno moram da nađem nešto što će da me bar malo vrati u normalu i koliko toliko povrati mir u telo i dušu. Nema mi druge ako hoću da ostanem normalna. Normalna nikad nisam ni bila, ali bar malo da se vratim na staro ako ništa drugo. Upomooooć vičem iz sveg glasa, a znam da mi pomoći nema.