Učiti, učiti i samo učiti…samo ono što želimo

Bila sam na roditeljskom, samo što sam ušla na vrata. Posle ovoga mi treba dvonedeljni odmor. 😆 Sigurna sam da se mnogi neće složiti sa mnom, ali ja moram da vam kažem. Škola je postala jedno veliko sranje i ne vidim baš nikakvu svrhu što naša deca završavaju takvu školu. Eto rekoh, nemoj da me tužite kod dece. Licemerje? Ovde ću reći šta mislim, ali sopstvenoj deci ne smem reći da ne bi stvorili otpor prema školi. Grrr… Pravo licemerje. Upisala bih ja njih u neku drugačiju školu, ali takva škola ovde ne postoji.

Moram da se ispravim, škola nije postala sranje, oduvek je to bila. Verovatno još i više u vreme kada smo mi išli, ali morala sam da idem u školu, pa nisam ni mogla da mislim svojom glavom. Čime potkrepljujem ovakav svoj stav.

Peti razred. Sve im se mukicama zavrtelo u glavi od šetanja iz jednog u drugi kabinet, da ih pitaš koji su to novi predmeti, nema šanse da bi vam neko od njih uspeo sve navesti. Neko je oduševljen biologijom, neko istorijom, neko geografijom, tehničkim obrazovanjem, informatikom ili novim stranim jezikom. Oni stari uobičajeni predmeti likovno, muzičko, fizičko…pa čak su decu doveli do toga da i te „proste“ predmete više ne vole svi i da nema šanse da svi bar tu imaju dobre ocene. To su bre nauke, nije šala.

„Srpski i matematika su vam najvažniji, nemojte da se zavaravamo.“, reči su razredne starešine koja predaje biologiju. „Znate deca mogu da vole biologiju ili ne, ali srpski i matematika moraju da im budu prioritet.“

Pu…mamicu im svima. Koje ja vajde imam od naučenog iz matematike kroz osnovno, srednje i visoko obrazovanje, e da mi je znati. Ma baš nikakve. Zašto? Zato što mi je matematika bila „eto tako usput predmet“. Matematika je MORALA da se uči zbog prijemnog ispita, a mora i danas. Niko te ne pita „da li voliš, da li ti ide, da li si rođen za to“, nego „jebi si mater, MORAŠ“.

A što moraš? Pa moraš da bi sutra mogao da zaradiš bodove, da upišeš srednju školu koju želiš i baš ni iz jednog drugog razloga. Izostavljam iz ove priče one koji vole matematiku i koji joj se dive. Ovakav isti scenario može da se primeni za bilo koji drugi predmet, ali matematika se „računa“.

„Istorija je jako važan predmet.“ Dobro jeste, ali za koji đavo je važna. Šta ja imam od toga što sam morala da učim kad je koja bitka počela i završila se i ko je pobedio? Ko su bre oni da ocenjuju šta je u jednom životu važno i šta se mora?

Kada dođe vreme da upišeš srednju školu, onda si ko ovnić. Pojma nemaš šta voliš, šta moraš, šta ti je sve nametnuto i kuda da lupiš glavom. Upišeš šta ti se nametne. Šta ti nametnu tata i mama, šta su ti nametnuli nastavnici kroz ocenjivanje u osnovnoj školi ili šta ti je nametnulo društvo i politika zemlje. „Nema razloga da upisuješ školu koju kada završiš ne možeš decenijama da se zaposliš.“

Treba da postoji jedna škola koja bi bila izbor dece i roditelja.
„Izvol’te ko želi, može.“,  „Deca imaju pravo i jedinu obavezu da uče i rade ono što vole i žele.“

– Dobar dan.

– Dobar dan.

– Mi smo došli da upišemo dete u vašu školu.

– Izvolite, za šta ste zainteresovani.

– Pa znate kako…naše dete je zainteresovano za sve i svašta, ali je još uvek mala da bi znala i umela da oceni šta je to što joj najviše odgovara. Želimo da pokušamo zajedničkim snagama da joj pomognemo da se pronađe u svemu tome što joj se nudi.

– Nema nikakvih problema. Upoznaćemo vaše dete, saslušaćemo je, njena interesovanja i njene želje, pa ćemo videti kako ćemo i kojim putem dalje. Najvažnije nam je da ustanovimo šta je to što nju najviše zanima, za šta je talentovana i u čemu bi mogla da bude dobra, na koje oblasti najviše da se obrati pažnja i u kojem poslu bi „sutra“ bila uspešna i srećna.

E tako treba sa detetom. Mnogo pre nego i da dođe u uzrast  petog razreda. E takvu školu bih volela i ja i mnogi, ali znam i da će mnogi biti protiv. Sigurna sam da je to jedan od puteva koji nam svima može doneti dobre, srećne i zadovoljne ljude. Utopija?

Ovih 6 metara glupih, beznačajnih knjiga, koje sam donela sa roditeljskog, treba da savladamo ove godine. Kažem i naglašavam treba, ne kažem mora. E mi ćemo baš tako uraditi. Savladaće samo ono što misli da treba i što je interesuje, ništa što mora. Za to što „mora“, e baš nećemo.

Pošto škola koja stvara srećne ljude, zadovoljne sobom, svojim znanjem i onim što ih zanima ne postoji, moje dete koje je peti razred, ove godine će naučiti samo, ponovo slovima SAMO ono što je zanima. Zbog onog što je ne zanima, spremna sam i da je ispišem iz škole i odvedem tamo gde ne mora ništa.

Toliko je onih koji su sa diplomama diplomiranih ovih i onih završili kao taksisti, kao prodavci na pijaci, kao građevinski radnici, kao čistačice, konobarice, kao ljudi bez budućnosti koji rade ono što moraju, ne zato što vole, e nećemo tako. Ima da uči samo ono što voli, ono što ne voli neću lično da joj dozvolim da uči, pa neka i kečeve naređa.

Ne verujem u ovakav prosvetni sistem, ne verujem da će joj šest metara knjiga u petom razredu doneti bilo šta dobro u životu ako to ne voli, ne verujem u ovakvu državu, u zemlju koja ljude koji u njoj žive gleda kao stoku, ne verujem i tačka.

Ovo je isključivo moje mišljenje. Ona je radoznala i sigurna sam da će je većina svega toga zainteresovati, ali znam i sigurna sam da od većine toga nikada u životu neće imati baš nikakve koristi. Škola je u Srbiji sranje.

Mogućnost da učimo je neophodna i najdivnija stvar kojom smo kao ljudi obdareni. Treba učiti celog života, ali nikome ne treba nametati ništa. Verujem u učenje, verujem u razvijanje u bilo kom smislu i obliku, verujem u napredak i trud da se napreduje u svom razvitku, ali ne verujem da ono što je neko rekao da se mora, može doneti nešto što je dobro. Tačka.