Ima nas

Sigurna sam da je danas divno živeti u Srbiji, jer je ovde stanovnicima vrlo malo potrebno za sreću, a to je u stvari lepota življenja. Zadovoljavati se malim stvarima, sitnicama i u svakom zlu videti dobro. Što je na kraju jako pozitivna stvar. Hleba i igara i svima dobro. Sve je u glavi.

Ma šta će mi više od hleba, mleka, nešto malo mesa na stolu? Šta će mi neka ljudska prava? Koji će mi andrak bilo kakva zaštita… zdravstevena, policijska, vojna… ako ćutim ništa mi ne treba? Sakrijem se lepo u svoju rupu i virim. Kad me nešto zaboli kupim Andol, još uvek se prodaje „na slobodno“ u apotekama. Lupam, Andol se možda više i ne proizvodi, ali sam sigurna da ima Nimulida. Andol više nikome i ne može da pomogne, pa da se i proizvodi, jer ovde vladaju neke mnogo teže boljke.

„Bensandin država“ je odavno iza nas, ali zato imamo odsecanje prstiju, nabijanje eksera pod nokte i u ruke, obavijanje bombama, skakanje sa mostova, ubistva po ulicama… Ako ništa drugo ovom narodu se mora dozvoliti da bar neki lekić za smirenje može da kupi u apoteci. Biljni preparati koji se mogu kupiti za smirenje su isuviše blagi za ova sranja u kojima živimo. Ako hoćeš dugo da vladaš u Srbiji, a pri tom već imaš vlast, moj ti je savet da samo dozvoliš stanovništvu kupovinu lekova za smirenje bez recepta. Nakljuka se narod lekovima i miran, spava, sanja, smeška se. „Kako preživeti u Srbiji?“, ujutru i uveče po jedna „osmeh tableta“ i milina od života, hleb ti i ne treba.

I da ih ima u prodaji ja to nikako ne bih trpala u sebe, tako da izgleda moram da počnem da pušim travu. Što da ne? Pušim vutru, kuliram, smeškam se i sve mi ravno. Pošto je ovde u Srbiji baš veliko sranje, onda ću vremenom da krenem da se kokam heroinom, sve dok budem imala šta iz kuće da prodajem. Tako da ćete na kraju opet vi pobediti i sve moje stečeno strpati u svoje džepove. Šta je, iznenađeni ste? Sve je bre to povezano.

U Srbiji je postalo lakše nabaviti heroin nego flašu rakije, domaće šljive. E malo ste se zajebali. Od mene za ta govna nećete ni dinar dobiti. Ne drogiram se, ne pušim vutru, ne pijem čak ni rakiju, jer nemam, ne pada mi na pamet da sebi nanesem neko zlo, mislim da otfikarim prst i slično, ali ću zato da vas pljujem u svakoj situaciji i na svakom mestu i biću srećna ako samo jedna jedina osoba čuje ovo što pričam. To će biti uspeh, jer nisam ja baš tolika budala, pa da mislim da vam mogu nešto ovako sama.

Ćutaćemo trpećemo…za dobrobit svoje dece i unučadi, da rastu u miru i blagostanju, svih sitnica koje život u Srbiji trenutno pruža, 5, 10, 15, ma i 20 godina…a onda ćemo tu istu decu da pošaljemo u rat, jer ovako ne može da istraje i potraje. Nećemo da ih pošaljemo. Rat će im biti nametnut, sam će im se desiti. Eto to ćete da napravite, svi vi koji ćutite. Ja ništa ne mogu da promenim, ali mogu da kažem i neću da ćutim. Ja sam samo jedna, a kao jedna mogu samo u zatvoru da završim.

Nego još nešto mi pade na pamet. Ma neće biti rata, neće imati ko da ratuje, samo će jednostavno da nas porobe do kraja. Naša deca će da budu naučena da ćute i da trpe, da se nameste onako kako im najviše odgovara da ih naguze. E to pravimo svojoj deci ovim ćutanjem. Moja deca neće ćutati, verovatno će i oni ovako ko ja da laju.

Možda sam ja ovakva ispala, jer je moj Joco (tata) baš onih dana kada nije smelo ni da se zucne, skinuo sa zida Titovu uramljenu sliku, skcao ono staklo na komade i iscepao na param parčad sve jebene Titove ideale. Geni su čudo. Ne znam samo gde ima uramljena slika nekog od ovih naših „vođa“, pa da krenem Jocovim stopama ili dedinim ili pradedovim ili čukundedovim ili …

E sad. Srbijom su razni harali, ko zna kakvih nas sve ovde ima? Izgleda da pripadam onoj lozi koja se borila za Srbiju i srpski opstanak, ali se vremenom ona druga strana sve više množila i namnožila.

Pade mi još nešto na pamet. Ma bre mi živimo u vremenu koje sam opisala da je vreme naše dece kad odrastu. Baš tako. U vremenu u kome će naša deca biti odrasla, već će sve biti gotovo. Budućnost koja ih čeka je i više nego strašna. Zar ćete stvarno to dozvoliti?

Beogradski sindikat – Oni su

Ovo nimalo nije politicki korektno,
ni levo ni desno, vec pravo u meso.
Pesnajom u vugla da ostanu bez zuba,
da frfljaju u Skupstini kad raspravlja se Ustav.
Ovo je buna protiv dahija, ovo je kidanje bukagija,
nad ovim nemate kontrolu, to je masovna reakcija.
Brzo budi premijera, cujem zveckaju lisice:
Postroj mi sve ministre! Kljuceve od riznice!
Ajmo, raport za narod, da cujemo ko je krao,
sjebo’ nam zivote, a nije odgovar’o?
Sad ste se usemili, pa nema revansizma,
to je kodeks lopova, niko nece da prizna.
A ljudi slabo pamte, to je ovde glavni problem
ko te jebo’o godinama, jebace te opet
Al’ zapitaj se: Dokle? Kakav si to covek?
Ponizan i plasljiv, zivis bez slobode,
dovoljne su mrvice da odreknes se borbe.
Jajajre, funjare, zarazna bolest,
prodali bi kevu da u tome vide korist,
placamo racune na kojima je vas potpis.
Ne treba nam BIA da mi kaze da sam posten,
niti radikali da li Srbin sam uopste.
Ne treba demagog da me s’ govornice zove,
da borim se za bolje
mi znamo sto smo ovde!
ref:
Oni su sistem instrukcija,
dogma, korupcija,
teror institucija,
represija ubija!
Mafija – murija,
drzava – hajducija,
kadija – sudija,
a mi smo revolucija! x2
To nije nasa Srbija!
Zajebi dijalog, nepregovaram s bagrom,
vi lazete ko stoka, eno stala vam je tamo.
Stranacki vojnici bolje palite u zaklon,
zakljucacemo grad dok ne ocistimo talog.
I nek bude jasno svakom s poslanickom platom
ko nastavi po starom, platice nam glavom.
Patriote pred izbore stoput su nas izdale
slali nas u ratove za svoj licni interes.
Dok ikone su pevale, majke su naricale,
na krvavim parama institucije su nicale.
Realnost sve je skuplja, a gudra sve jeftinija,
zuto kao stampa kojom upravlja policija.
Crno-bela Srbija, nesloga ubija,
na putu ka Evropi u govnima zavrsila.
Zar bombom da kazem da ta prica mi se smucila?
Na sednice da upadam i taoce da uzimam?
Zar vas istorija nasa nije nas nista naucila?
Sami smo sebi poput najvecih dusmana.
Ovo je otvorena poruka svim najgorim njuskama,
za sva vasa dela presudice vam ulica!
ref:
U amanet svima, da ne ponovi se nikad,
generacije da pate za dobrobit rezima,
zapamtite zauvek: SVI ZAJEDNO ko jedan,
samo ZDRAVI U GLAVI protiv sistema!

Beogradski Sindikat – Ima nas