Ne dam te, pa se ne daj ni ti

Znate šta, kada je nekom nešto suđeno od toga ne može da pobegne. Mnogi ne veruju u sudbinu, ali da li verovali ili ne tako je. Ne može se pobeći.

I tako ceo dan čekam da se javi. Neuobičajeno, jer se obično javi po 5-6 puta dnevno… i šta onda? Pošaljem još jednu poruku na skajp „znaš šta dragi…konju jedan…ako ti se nešto desi…ti i ja smo pukli načisto…nemoj više da me nerviraš…“ i tako odem da spavam neki nemiran popodnevni san, jer je lakše spavajući čekati.

I dočekam. Skamenim se, ali osnovno umem da pitam i kažem. Je l’ živ, je l’ ima sve delove tela? „Živ je, ima?“ Meni dovoljno. Evo sad mi javiše i da se probudio i da je stabilan. Dobro. Znači sve je OK. Čim taj otvori oči odmah će i na noge da poskoči. Znam.

Najgore je bilo da su mi javili da je mrtav. Nije mrtav, znači sve je u redu. Ćutim i gledam decu, smejem se, spremam večeru, čekam 10 sati da ih stavim da spavaju. Ruke su mi oduzete. Obuzima me bes, želim da se izvrištim. Ljuta sam na ovu i ovakvu zemlju, sve što vredi je oterala od sebe. Šta ću kada zaspu deca? Hoću li se isplakati? Neću, a što bih. Živ je. Radujem se. Nema tu mesta za suze.

Znam ga. Snaćiće se i zvaće me čim pre. Eto znate samo vi i ja. Moj dragi je ranjen. Našima neću ništa da govorim dok ne bude mogao sam da se javi i njima. Sve je zbog nečega dobro. Neću morati da čekam šest meseci da ga zagrlim. Ma ne dam te.

Dragi moj, izdrži i nemoj slučajno da mi budeš nestabilan. Eto treći put si u bolnici od kad smo zajedno, znaš kako kažu otrećinili smo i dosta je više. Nemoj da me izneveriš, molim te…trebaš nam. Imaš mnogo razloga da se izboriš i sa ovom mukom. Ljubimo te i volimo i šaljemo ti svu našu snagu, a ti znaš da to nije malo. Vidimo se ljubavi moja. „…Toliko te volim samo budi tu…“