Hor jedne mladosti

Obožavan, voljen, omražen, pljuvan, kovan u zvezde, guran u blato… Ne znam ima li neki epitet koji bar nekada nije bio vezan za njega, ali mu niko nikada nije osporio genijalnost u pisanju tekstova, balada, muzike. Umeo je pesmom uvek da kaže sve ono što mnogi nisu umeli kilometarskim govorima.

Dan mi je prošao uz Đorđa  Balaševića, ali neću o njemu. Razmišljam o nastavnici muzičkog Lidiji Spaski koja je te 1986.-87. godine došla u našu osnovnu školu „IV kraljevački bataljon“ u Kraljevu i osnovala hor koji i danas uspešno postoji, pod njenom dirigentskom palicom. Mi smo bili prva „Lidijina deca“.

Radujem se što sam bila deo tog hora, a jedna pesma koju smo tada pevali me je danas jako zabolela. Đoletova, „Samo da rata ne bude“. Snimio je sredinom ’87. i te iste godine i mi smo je pevali po priredbama. Nikada je niko od nas pre toga nije čuo.

I danas mi odzvanjaju dečiji glasovi u ušima, sećam se i poneke naše suze koja bi se iskrala tokom izvođenja. Dečak koji je pevao Đoletov deo je imao anđeoski glas. Predstavljanje hora, aplauz, pa mukla tišina, a onda pokušajte da zamislite dečaka koji počinje da peva:

„Pijani momci prolaze duž naše tihe ulice,

oni u vojsku polaze, prate ih tužne curice,

brinu ih slutnje sulude – da rata ne bude!…“

Otpeva svoj deo, a onda ceo hor u tri glasa, prvo tiho, lagano, pa sve jače i glasnije…

„Samo da rata ne bude, ludila među ljudima,
veliki nude zablude, plaše nas raznim čudima
i svakoj bajci naude – da rata ne bude!…“

Vidim Lidiju, kako stoji ispred nas ponosna i gorda, diriguje. Rukama i izrazom lica nam pokazuje kada koji deo tiho, a kada glasno i jako da pevamo. Kad završimo pesmu, prvo tajac. Čini mi se kao da je tišina mogla da se opipa u tim trenucima. Tek posle nekog vremena gromki aplauz. Kasnije nas Lidija grli, ljubi, raduje se, ma ponekad je i plakala.

Tada nismo mogli ni da slutimo šta nas sve čeka u životu i da je naša pesma tada bila molitva koju niko nikada nije čuo, ni uslišio…bilo je rata. Niko nas ništa nije pitao.

Dečak sa anđeoskim glasom, kada je stasao za vojsku, otišao je u rat, kao i neki drugi momci iz hora. Neki se nikada nisu vratili. Neke curice su ostale neutešne za ceo život. Neki su otišli u svet, neki su kasnije umrli ili poginuli, za neke od njih nikada više posle osnovne škole nisam ni čula. Tadašnji, naš prvi hor je posle samo par godina od tada, ostao zauvek okrnjen. Ne postoji nikakva šansa da nas ponovo nekada sve okupi, da zapevamo zajedno.

Nije ovaj tekst dovoljan da vam opiše moja sadašnja osećanja, pogledajte, poslušajte, setite se.

Želim da sadašnji hor Lidije Spaski peva samo one druge vesele pesme koje smo između ostalog i mi pevali. Želim da rata stvarno nikada više ne bude. Ne sme da se zaboravi, ali ne sme ni da se ponovi.

P.S. Sasvim slučajno, ne vezano za moja današnja razmišljanja, večeras u Sava Centru je premijera Đoletovog filma „Kao rani mraz“, koji će nesumnjivo postići veliki uspeh.

Advertisements

Posted on 20/04/2010, in srbija, SVAŠTA NEŠTO and tagged , , , , . Bookmark the permalink. 19 коментара.

  1. Veruj mi, sasvim je dobro opisao sve što si želela… 😥

  2. electrasdreams

    E nece mi ga dusa pa bog.

  3. Čarobna, umetnici postoje da bi ulepšali život, ali tu su političari da nam sve pokvare!

  4. Elektra u ovoj pesmi ja njega i ne čujem. Čujem naš hor. Nisam njegov obožavalac, ali da je dobar umetnik, definitivno jeste.

  5. Da Stevo političari nam uvek zagorčaju život.

  6. nažalost bilo ga je
    ne ponovilo se

    kod nas je narod pomahnitao

    rasuli smo se na sve strane
    prepolovile se porodice
    nestali
    poginuli
    ranjeni

    porušeno
    spaljeno
    uništeno

    samo da horski sad plačemo 🙂

    eh moja ti….

  7. Sori, potpisujem Elektru! 😦 Imam neke svoje razloge, a za rat, pa šta reći novo. Ne daj bože nikome i nikada.

    Glasam za vesele pesme!

  8. Auh moj predivni Djole. Plus jedna od njegovih najtuznijih pesama. Plus jedno licno iskustvo. Jednako mojim suzama. Opako. -_-

  9. Djole je opasan, mnogo dobre pesme ima. Verujem da je hor zvucao savrseno, kada deciji glasovi pevaju neku tesku pesmu to je ono sto pogadja 🙂 Druga prica je on kao covek, pesme su mu stvarno neprevazidjene…

  10. Skoro me pitao klinac: „ćale čega se ti plašiš ?“ Ja mu odgovorih: rata i odmah se setih te Đoletove pesme i kako je zapravo savršena

  11. Dolly šta se sve ovom narodu desilo u novijoj istoriji baš je za horsko plakanje.

  12. Nadam se Dudo da smo sa ratovanjima završili bar za narednih 100 godina, mada se u Srbiji to nikad ne zna.

  13. DevojkaKojaČeka…dobrodošla, tvoj nick me prosto tera da kažem, da ništa ne treba čekati, već svemu ići u susret, pa ma šta da je. 😉

    Žao mi je ako sam te ovim postom rastužila, ali nažalost to je naša prošlost i istina. 😦

  14. Sopran…ne mogu uvek da ga slušam, ali da ume da pogodi „žicu“ ne može se osporiti.

    Žao mi je što nemam nijedan snimak neke pesme koju smo izvodili. Išli smo i na takmičenje horova i bili smo stvarno dobri. Treće mesto smo osvojili. 🙂

  15. Exxx nadam se da naša deca nikada neće saznati šta je to rat.

  16. milininsvet

    Nekada davno sam plakala i ispracala brata u vojsku uz ovu pesmu 1992,vratio se, hvala Bogu,ziv i zdrav, ali me pesma i sad dirne.Nek mir vlada uvek i stalno!

  17. Opa, svaka cast! Valjda ces nam zapevati na jednom TweetUp-u 🙂

  18. Sopran sada mogu da pevam samo u kupatilu i eventualno u kafani sa nekim pijanim društvom. 😀

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: