Otišao je čiča Boban…“jebem mu zakon“

Procvetala trešnja, ozelenela šuma, obeleo voćnjak od cveća i radosti budućih plodova. Tebe nema. Otišao si i nećeš se vratiti više. Nijednog Đurđevdana me više nećeš dočekati. Ni mene, ni nikog od nas koji smo te ispratili na poslednji put. Ništa još uvek nije procvetalo i ozelenelo, ali ti si otišao. Ozeleneće, procvetaće, napupeće, ali tebe više nema da tu lepotu ikada više vidiš.

Mislila sam rasprsnuću se od tuge…, a nisam. Čovek je čudnovato biće. Nije bilo ni tužnije, ni veselije sahrane, istovremeno. Tugovali smo što odlaziš, radovali se što si živeo. Slavili smo tvoj život. Možda neko ne bi razumeo. Možda neko ne razume naš smeh i suze, ali važno je da si ti razumeo, da smo razumeli mi. Da smo plakali i smejali se od srca. Duboko iz srca i jedno i drugo.

Čiča Boban, moj stric. Veliki čovek za mene i mnoge druge. Veliki čovek, sa velikim V i naročito velikim Č . Neko ko je obeležio moj život na svoj način. „Na primer. Sve to mora da bude tačno. Razumeš ti mene.“

Sve nekako čekam da ostanem sama, pa da opet plačem. Duša me boli. Jebo te zakon, koliko vas treba  da ispratim na večni počinak. Crknuću od muke i tuge. Od uspomena, od detinjstva, od tvojih priča, od tvoje dobrote. Jesi li ti ikada, ikoga, na bilo kakakv način povredio, e to me zanima?

Celog svog života nisam znala ni kada si rođen, a onda na dan tvoje sahrane mi kažu, da treba da se otkupim. Ti 20-tog, a ja 17-tog juna. Ne može običaj da se ne ispoštuje. Običaj je da oni koji su bliski onom ko odlazi, a rođeni su u istom mesecu, da se otkupe belim cvetom. Rođeni smo u istom mesecu i taj beli cvet sam ti ja dala. Blizanac moj. „Evo tebi beli cvet, a ti meni celi svet.“ Ima li nešto što ti ne bi dao meni, mojoj sestri, svojim ćerkama, unučićima, celom svetu?

I tako…sećam se. „Mile, kad god ti hoćeš, mogu da ti od onog ambara napravim vikendicu, pa kad god hoćeš da dođeš sa nekim momčićem ili neko društvo, na primer, da dovedeš, da imaš gde da se smestiš.“ Ambar je ostao ambar, dudu su posečene grane i nadam se iskreno da će do Đurđevdana da se oporavi i „napravi“ ladovinu. I slušaj čiča…urgiraj tamo gde si otišao da nas Nešoviće na neki duži period ostave na miru. Mnogo smo bre emotivni, pocrkaćemo svi jedni za drugima.

Nije moja muka jedna. Krenem tako iz Beograda u moje Kraljevo i naš Lazac, tebi na sahranu i jedva preživim. Pitam se usput, „…gde sam to pošla?“, pa kad samo pomislim da ja u stvari jesam daleko, sve mi se vrti u glavi od muke. Gradim ovde neki svoj život, ali temelj i korenje ne mogu, ne želim i neću da zaboravim budi siguran. Ja neću da zaboravim. Moja deca ima da znaju odakle potičemo, koji smo, odakle smo, šta smo, šta sve možemo i koliko je važno želeti. Želeti sve. Želeti život i sve ono što nam pruža.

Da ti ispričam i ovo. Za malo ti ne crkoh. Onaj tvoj brat me za dlaku ubio. Posle jedne njegove jutarnje dobrodošlice se još uvek razmišljam da li da sve ostavim i vratim se kući. Da se lepo razvedem i vratim kod tate i mame.  Jebem mu život. Spavam. Kasno jutro. Dan posle. A on. Skuvao mi kafu, sipao rakijicu, vodu, pored stavio cigare, upaljač, a pored stola stavio papuče, da mi ne zebu noge kad se pridignem.

Joco, deda Ljubiša, Pepana, Mica, čiča Boban

Mi Nešovići smo škrti na rečima, a na delu gledamo da se i ne primeti da nam je stalo. Neka sve u životu bude onako usput.  E za malo nisam presvisnula. Moj Joco, moj najbolji prijatelj, kome nije jasno, moj tata. Neka crknem od nežnosti, od ljubavi koja se pokazuje na samo nama znane načine. Nije njemu još uvek jasno, da njegov Mile, ja, živi tamo negde, daleko. Neka je i 500 metara, 500 kilometara, 5000 nije to pod krovom, pod kojim se i on budi. Duša moja.

I … jebo te zakon, kako je pričao deda, šta sad na kraju da kažem. Ne umem, ma ne želim se opraštati od tebe. Živećeš u našim pričama u našem smehu i suzama. Veruješ li mi da se odavno nisam tako slatko nasmejala kao na dan tvoje sahrane. Bio si i ti takav, tako da me nije grizla savest, pa sam se smejala od srca tvojim dogodovštinama. Budi siguran da te nikada nećemo zaboraviti. „Na primer, tačno je. “ ….  ja sigurno nikada neću.

I tako čiča. Sedam dana pokušavam da nađem pesmu „Ovim šorom više proći neću“ i ne ide mi nikako. To samo tvoja ćerka Marina može i ume da otpeva. Ne umem ja, ali našla sam Raćovu, a znam kako si voleo Raća i on tebe i Joca. Tako da mogu samo još da zapevam sa njim, „Rasli smo pod istim krovom.“. Nisam rasla sa vama, vaš sam potomak, ali sam sigurna da „mali dečak“ sa harmonikom, čak tamo iz Australije oseća ovo što i ja, Danijela, što i Zoćo, tvoja snajka i Pepana i tvoje devojčice, tvoji unučići i….i ono što oseća Donka…ma jebo te zakon, ne umem ti to objasniti. Znaš ti. Volimo te i nedostajaćeš nam dok nas bude bilo.

Advertisements

Posted on 22/01/2010, in Boje su u nama, ISTORIJA JEDNOG ŽIVOTA, SVAŠTA NEŠTO and tagged , , , , . Bookmark the permalink. 38 коментара.

  1. Jeb’o ti ovakve zakone… stvarno…

    Свиђа ми се

  2. Kažem ja Mahlat ko i moj pradeda…jebeš zakon…sve je to samo život.

    Свиђа ми се

  3. Prosula si mnogo tuge na ovaj petak. Ne daj se sestro.

    Свиђа ми се

  4. Otišli su živi, sve dok ima ko da priča o njima.

    😦

    Свиђа ми се

  5. jebem mu zakon 😦
    Ljubim te

    Свиђа ми се

  6. Borsky ne dam se ja 😉 samo se puno toga sakupilo u meni i eto izašlo. Sad mi je mnogo lakše.

    Свиђа ми се

  7. Tako je Suske, a o njemu će se sigurno još dugo govoriti.

    Свиђа ми се

  8. Ljubim i ja tebe Ivančice.

    Свиђа ми се

  9. Predivan pozdrav, Charolijo…jes da nije primereno, al moram ovo reći…čovek poželi da te angažuje kad krene na onaj put…
    Sretna si što imaš tako lepe uspomene, uživaj u sećanjima…

    Свиђа ми се

  10. Iskreno si me nasmejala Kokice. :)))

    Zaista sam srećna, uspomene nam niko ne može oduzeti, a imam se čega i sećati.

    Свиђа ми се

  11. Dobra priča! Pozzzz!

    Свиђа ми се

  12. 😉 Drago mi je ako sam bila korisna 😉
    Ali sam iskreno mislila da si to divno napisala…

    Свиђа ми се

  13. Stevo, dobra ili ne istinita je.

    Свиђа ми се

  14. Kokice hvala ti, uvek si korisna. 😉

    Свиђа ми се

  15. Čuvaj te uspomene i znaj što vreme više prolazi sve su nam draže i sve prisutnije u nama.
    Misliti i osećati o dragoj nam osobi je jedno, a to ispoljiti na ovako tužan a ujedno prelep način je nešto izuzetno.

    Свиђа ми се

  16. O, bože, kako je to tužno. Samo ispraćamo, redom, a nekada i bez reda i kad mu vreme nije! Ako ti se plače, ti samo plači. Al ne daj tugi da te pobedi! 😕

    Свиђа ми се

  17. Tuzno i lepo u isto vreme. Kakva je sreca imati takvu porodicu, takvog strica. Ovo je oda njemu. Ti si uz njih izuzetna i divim ti se. Delim tugu sa tobom.

    Свиђа ми се

  18. ispratila sam ih i ja. Dvojicu. Znam kako boli.
    Neka žive uspomene

    Свиђа ми се

  19. electrasdreams

    E, bas, jebo zakon.

    Свиђа ми се

  20. Carolijo lepo je cuti da je neka porodica tako slozna i da se voli…to u ovoj zemlji i nije tako cesto. Uspomene treba cuvati, posebno tako lepe. Neka pociva u miru.

    Свиђа ми се

  21. puno puta sam cuo od starijih koji se spremaju za odlazak pitanje tipa „hoćete li me se sećati? hoćete li me spominjati?“ i sl. tvoj čiča nije morao da postavlja takva pitanja i sećaj ga se često…

    Свиђа ми се

  22. Verkić on je puno toga zaslužio u životu, ali više mu ništa ne mogu dati sem ovako…reči i večno sećanje. Neka počiva u miru.

    Свиђа ми се

  23. Dudo tuga je sastavni deo života kao i sve drugo što nas snađe, tako da sam joj se „slatko“ prepustila par dana. Sada već, život ide dalje svojim tokom.

    Свиђа ми се

  24. Hvala Saro. Mogu ti reći da dok sam putovala tamo i ovamo i na tebe sam mislila. Što je čovek dalje od svojih nekako je teže, ali sa druge strane nebitna je kilometraža.

    Свиђа ми се

  25. Dolly samo uspomene preostaju, šta ćemo kad smo samo obični ljudi, tako je.

    Свиђа ми се

  26. Elektra moj pradeda kog’ nisam ni upoznala je to stalno govorio, a posle njega su ga mnogi u familiji citirali, pa tako i ja.

    Свиђа ми се

  27. Breskvice zaista se puno volimo i držimo se zajedno, ali to pokazujemo na neobične načine. Lepo je kada čovek zna da ima na koga da se osloni.

    Свиђа ми се

  28. Sanjaru moj čiča je imao brata, mog tatu i sestru, moju tetku. Od njih troje 15-toro unučića. Sigurno neće biti zaboravljen. 🙂

    Свиђа ми се

  29. Kako su cudna ta nasa secanja i da se pomisli na nekog ko ti je putem reci i tekstova drag. Divan je ovaj nas blog svet da nas je sve ovako okupio i da smo tu nekako blizu, a da se zapravo i ne poznajemo i da bi smo na ulici prosli jedni pored drugih.. 😦
    Hvala ti drag Carolijo.
    Dolazim u aprilu jer od kako je Ujak otisao bice tada godina. strasno… 😦
    ali oni ce ziveti u nama i sa nama
    poz

    Свиђа ми се

  30. Cica sada zivi drugi zivot, blizanac, lepo je njemu sigurna sam, a ti si iskrena i divna, kao i uvek!

    Свиђа ми се

  31. Saro ovde su mi neki ljudi toliko bliski kao da ih poznajem godinama i ti si među njima naravno. 🙂 Često tako u razgovoru sa ljudima koje viđam umem da kažem „…e čitala sam kod, pa navedem nick, to i to…“ malo im je čudno, ljudi koji nisu u ovoj našoj da nazovem grupaciji, ne razumeju, ali važno je da mi znamo i razumemo. 😉

    Tužni su ti naši povodi odlaska kući, ali sa druge strane to su situacije u kojima se svi okupljaju i imaju vremena…i to mi je mnogo žao što je tako. 😦 Volela bih da tvoj dolazak iskoristimo i za naše upoznavanje, napokon.

    U stvari pošto ja nemam uvek vremena, (moram da organizujem svu decu i sl.) razmišljala sam da jednom organizujem nešto i napravim svoj mali blog open. 🙂 , pa da tako što veći broj vas upoznam. Verovatno baš na proleće. Smisliću već nešto. 🙂

    Свиђа ми се

  32. Zelena s obzirom kako je živeo verovatno mu ovo dođe kao dobar godišnji odmor, od života i svega što ga je snašlo u njemu. 🙂

    Ovaj moj blog retko kada čitaju moja mama, sestra i poneko od bliže familije. U zadnjih par dana, me redom zovu i psuju, plaču i smeju se, svakom od njih moram da objasnim da je ovo bio moj način da se ispraznim i oprostim od njega, da drugačije ne umem, a da on mnogo više od ovoga zaslužuje. Uh…

    Свиђа ми се

  33. Neka mu je večna slava 😉 , a na onu tvoju opasku da su Nešovići škrti na rečima, ne bih se složio jer ove tvoje reči, ne samo na ovom postu, mudro i vešto su sročene i gađaju direkno u srce. Kada si ti tužna tvoje reči i druge čine tužnim, kada si srećna čine ih srećnim, kada si besna i oni koji čitaju pobesne a ja to ne mogu klasifikovati kao škrtost to je dar. Možda nema veze sa postom ali mene je ovaj post inspirisao da ovo napišem.

    Свиђа ми се

  34. Exxx neki od nas Nešovića znaju na neki svoj način da svoja osećanja „bace na papir“, ali u suštini ljubav pokazujemo na sve druge načine, samo rečima slabo.

    Slava mu…idemo dalje. To je samo život.

    Свиђа ми се

  1. Повратни пинг: Tweets that mention Otišao je čiča Boban…”jebem mu zakon” « Charolija -- Topsy.com

  2. Повратни пинг: Tweets that mention Otišao je čiča Boban…”jebem mu zakon” « Charolija -- Topsy.com

  3. Повратни пинг: #pratipetak – nego šta! Nisam zaboravila « Uspesi, padovi i život uopšte

  4. Повратни пинг: Komentari i komentatori (drugi deo) « Charolija

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s