Moje Kraljevo i još po nešto

08. jun, 2009. ponedeljak 13:23  Beograd – autobuska stanica –

Posle ko zna koliko vremena, nalazim se u autobusu za moje Kraljevo. Nisam se vozila busom, pa stvarno ne pamtim od kada. Jedne godine sam po našoj maloj zemljici prešla preko 8000km samo autobusom. Sa ove tačke gledišta mi to izgleda totalno blesavo, ali tada mi je bilo više nego lepo i zanimljivo. Kada god bi mi bilo dosadno, sela bih u bus i otputovala negde. Gore, dole, levo, desno. Kao da sam imala buve u gaćama.

Deca su nam u Kraljevu, danas je šesti dan kako ih nisam videla. Imam osećaj da su meseci prošli. Uznemirena sam, kuva mi nešto u stomaku, steglo mi se srce. Evo bus kreće. Nadam se da će me navedeni simptomi popuštati sa svakim pređenim kilometrom.

U Rijeku nismo otišli zbog meteo situacije. Vikend je bio grozan za skakanje, tako da nismo pogrešili i nije mi žao. Sve je zbog nečega dobro, ali sam se ovih par dana osećala krivom, jer su deca kod babe i dede, a mi u Beogradu i nismo otišli na put.

Trebala sam ove dane da iskoristim za odmor, ali meni je sve ovo bilo samo mučenje. Planirali smo da u sredu odemo po decu, ali ja ne mogu više da čekam.

Vikened ni u Beogradu nije bio dobar za skakanje tako da nisam još uvek skočila na slobodno. Uveče pred spavanje, a čini mi se i tokom noći ponavljam postupak u glavi… skok…1001, 1002, 1003… i iznad glave imam otvoren padobran. Važno je da se ono što treba da se uradi na nebu, prvo uradi na zemlji. Vežbom, ali i u glavi.

Bila sam srećna i pozitivno uzbuđena, ali čekanje iz dana u dan mi je unelo još veću nervozu. Prvo zbog dece, a onda i zbog skoka. I jebem li ga šta se sve odigravalo u mojoj  šašavoj glavi.

Jovana je na rekreativnoj na Rudniku. Sutra ćemo i nju da dovezemo u Kraljevo. Tata je u Bgdu, ali još samo malo, pa će cela ekipa ponovo biti na okupu.

Jedva čekam da padne noć i da se šćućurim uz moje klince.

13. jun, 2009. subota – Kraljevo –

dsc_6339_1Proletelo je vreme od piskaranja u busu, pa do danas i nikako nisam imala vremena da otkucam ovo prethodno pisanije. Uživamo kod babe i dede. Po ceo dan samo negde skitaramo.  Imam poseban odnos prema ovom gradu i uvek će za mene biti najlepši i najdraži.

Smirila sam se, ali i dalje se čudno osećam. Kao da sam izašla iz same sebe. Shatila sam da sam postala pametnija što se tiče nekih životnih stvari. Ja koja sam uvek skakala „na prvu loptu“, skontala sam da je to mnogo, mnogo glupo. Zar sam morala da prođem kroz milion i jednu glupu situaciju da bih se naučila pameti.

Još dok sam bila u Bgdu imali smo jednu situaciju sa nekim nadrkanim ljudima. Našla sam se na mestu gde mi nikako nije bilo mesto. Situacija je bila više nego napeta. Pijana budala koja viče na sav glas i preti. Razlog vam ne mogu objašnjavati, ali neko ko nam je bio jako drag, skoro kao rod rođeni, nam je napravio velike probleme.  Sve se dešavalo na javnom mestu i kroz glavu mi je munjevito prolazila hiljadu i jedna kombinacija. Na kraju sam pijanoj budali rekla „Ti jesi veći i jači od mene, ali sigurno nisi luđi. Mislim da ti je pametnije da se smiriš.“ Mlad je i sigurna sam da nije ni svestan šta je sve moglo da ga snađe zbog njegovog ponašanja. Iskulirali smo ga, a ja sam sva ponosna na sebe shvatila da sam postala pametna.

Šta su ti godine i iskustvo? Na pragu 35-te sam napokon naučila da se ništa ne postiže isterivanjem pravde i ispravljanjem krivih drina. Pustiš budalu, iskuliraš, okreneš se i odeš, pa neka misli šta god hoće. Ranijih nekih godina bismo sigurno,  zahvaljujući samo mojoj nepromišljenosti i temperamentu svi završili ili u supu ili na urgentnom. Zavisi kako bi se ko snašao. Ponosna sam na sebe, jer smo to veče dragi i ja, sa svojim prijateljima, završili na Adi uz dobro Češko pivo i muziku.

Za sve ono što drugi ljudi rade uvek mogu da nađem opravdanje, ali osoba koja nas je uvukla u celu tu neprijatnu situaciju me je totalno razočarala. Žao mi je, ali to nije moja sramota, već njegova.

Advertisements

Posted on 13/06/2009, in NAŠA DEČURLIJA and tagged , , , . Bookmark the permalink. 25 коментара.

  1. Bravo! Nuaciti iskulirati je velika stvar, ponavljaj lekciju uvek, da ne zaboravis, tako je bolje, lepse, zdravije, dostojanstvenije (kol`ka rec jebote). A kvarnih ljudi…tja, ima, samo ne znam cemu?
    Ja odavno ne reagujem, ne mogu bre vise, cool i tacka, samo oni koje volim mogu da me ‘nateraju’ da reagujem ostali…pih.

    Свиђа ми се

  2. razočaranja uvek dolaze od onih od kojih se najmanje nadaš. i ja sam volela da ispravljam krive drine, i da guram nos i gde mi nije mesto i gde jeste, godinama unazad me više za te takve stvari boli d…
    a što se dece tiče, potpuno te razumem, dođem do situacije kad jedva čekam da ih se otarasim i malo se odmorim od njihove dreke i ostalih stvari, pošaljem ih kod mojih, i već odmah uveče patim za njima, nedostaju mi, ma navikla sam da su tu pored mene, ko mačići 🙂 a da ne pričam o tome da ih zovem telefonom, čini mi se, svakih 10 minuta 🙂
    posestivnost ti je čudo…

    Свиђа ми се

  3. „sam napokon naučila da se ništa ne postiže isterivanjem pravde i ispravljanjem krivih drina“ – E vidiš, to sam i ja počeo shvaćati. Nekada je potrebno samo pustiti da se nešto dogodi bez ulaganja energije i gubljenja živaca zbog nepotrebnih stvari.

    Što se prvog dijela tiče, nemam djecu pa ne znam kakav je to roditeljski osjećaj kada mu nedostaju klinci – ti možeš biti ponosna na njih,a oni na tebe.

    Свиђа ми се

  4. Zelena i ja sama kažem bravo. Iznenadila sam samu sebe i baš se radujem što sam napokon naučila da iskuliram. 😉

    Свиђа ми се

  5. Gago ja nisam od tih mama koje zovu na svakih 10 minuta. Znam gde su, znam da im je dobro i da su srećni, tako da je jedan poziv uveče sasvim dovoljan, ali ovog puta sam se nekako baš osećala čudno. Verovatno i zato što nije bilo neophodno da odu kod babe i dede, jer mi nismo ni otputovali, pa mi je to bila kao neka krivica. Jebem li ga. 😀

    Свиђа ми се

  6. Jebeno Pametni ja se jesam opasno iznervirala, ali nisam reagovala. Iskulirala sam samu sebe u stvari. 😀

    Свиђа ми се

  7. Tako sam i ja patila za decom, isto kao ti. Vodili ih moji roditelji na more i vikendom, a ja sam htela da umrem. Moja starija cerka je uvek nerado i ostajala, pa mi je to jos bilo i teze. Divim ti se sto si iskulirala onog tipa. A sto se razocarenja tice, bilo ih je bezbroj u mom dugom zivotu. Mada mi jako tesko pada kada treba nekog da otpisem, a otpisala sam ih, ali ih nikada nisam zaboravila!

    Свиђа ми се

  8. Ma i ja znam gde su i da im ništa ne fali, možda tad dobiju i više, ono što kod nas ne bi prošlo, babe i dede ispunjvaju svaku želju, ali eto, jednostavno sam takva.

    Свиђа ми се

  9. Nije tesko nauciti da kuliras ali je strasno opasno po zdravlje, sve vodi ka tome da postanes tempirana bomba, sem ako to kuliranje stvarno ne bude “boli me uvo“. E, to jos nisam naucila!

    Свиђа ми се

  10. Zaboravih, vec samt ijednom rekla, i u mom srcu Kraljevo ima posebno mesto, ni zbog cega posebno, ima ona jedna ulica… godinama sam dolazila samo da popijem kafu 🙂

    Свиђа ми се

  11. Dudo sve je to samo život i ništa više.

    Свиђа ми се

  12. Znam Mahlat da nije dobro za zdravlje da se iskulira, ali u ovom slučaju je bilo opasno po zdravlje reagovati. Verovatno u tekstu nisam dobro objasnila da sam uspela da se iskontrolišem u smislu fizičke sile.

    Što se tiče mog Kraljeva i dalje je prelepo, a popiti kaficu ili pivce na obali Ibra u Kajak klubu je za mene uvek nov doživljaj, kao da nikada pre tu nisam bila. 😀

    Свиђа ми се

  13. Znaš kako, kad namirišem nezgodaciju ja predjem na drugu stranu ulice 😉

    Свиђа ми се

  14. ja ostavih decu danas kod babe i dede na 7 dana.
    Kako mi je – ne pitaj!

    Cooliram kad god mogu, ali je strašno što je to „mogu“ samo 5%.

    Naučiti izgleda nikada neću. 😦

    Свиђа ми се

  15. Mudro zboriš Stevo 🙂

    Свиђа ми се

  16. Suske što kaže Gaga svi smo kao u fazonu da ih pošaljemo negde na par dana, a oni tek što stignu tamo, mi bi ih vratili kući. Kaže moj Ivan sinoć, „ma poludeću više, dovodi mi tu decu, hoću bre da mi se dernaju po kući, to je pravo uživanje.“ 😀

    Свиђа ми се

  17. Medjutim, znaš kako 😈 ima kad ulica nema trotoar sa one druge strane i onda jbg :mrgreen: dešava se 😉

    Свиђа ми се

  18. Opet mudro zboriš Stevo. U tim situacijama preostaje čovek sam sebi. 😀

    Свиђа ми се

  19. Nasa iskustva su lekcije koje nas uce o nama samima. Drugi, samo isporobavaju da li smo lekcije savladali ili ne. 🙄

    Свиђа ми се

  20. ponosna sam na tebe 🙂

    Свиђа ми се

  21. Znam taj osecaj u stomaku i radost kad vidim svetla grada u daljini, kad idem s puta. A kako bi bilo da se odselim, pa tek ponekad svratim ne mogu ni da zamislim.
    Sto se dece tice, prica je ista, kao da vise ne umemo da zivimo jedno s drugim, a bez njih. Nekako brzo dosadi ta, kao dugo ocekivana, samoca. 😛
    Da kuliram jos ne umem, a volela bih da mogu, lakse bi mi pali neki debili koji me okruzuju… 😦

    Свиђа ми се

  22. Afroditta baš si ovo lepo rekla. Moram da zapamtim, pa da se setim svaki put kad zatreba. 🙂

    Свиђа ми се

  23. Hvala Drvena, pravo da ti kažem i ja sam ponosna na sebe.

    Свиђа ми се

  24. Sanja ovo je prava istina „…kao da vise ne umemo da zivimo jedno s drugim, a bez njih.“ 😀

    Свиђа ми се

  25. iz života: bitku sa budalom uvek gubiš, ako ništa, tuče te na iskustvo.

    😉

    Свиђа ми се

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s