Svako živi sa svojom savešću

Ne umem da pišem o ovome o čemu želim. Pokušavala sam više puta. Napišem, pa obrišem. Nije da ne umem, nego sve mislim nema smisla. Pokušavam u životu da na sve gledam sa lepše i vedrije strane. Da se smejem i kad mi nije do smeha, da pevam i kad mi se plače, da se sklonim kad vidim da postoji mogućnost da se iznerviram, jer izbegavam da se nerviram. Loša sam onda. Umem svašta i da kažem i da uradim. Srećom pored sebe imam čoveka koji sve to razume i koji me u svemu podržava.

Neki od vas su roditelji, neki nisu, ali svi ste vi nečija deca. Kako se osećaju deca koja su zanemarena od svojih roditelja? Znate…ne pričam ja o maloj deci, pričam o nama odraslima. Jovana i Marko su u Kraljevu kod mojih, sada za ovaj mali raspust. Uželeli se baba i deda.  Ana je ovde sa nama.

Sutra smo trebali da idemo na takmičenje u Suboticu, a da Anu čuva ova druga baba. I ako je prvo rekla da nema nikakvih problema, jutros je došla i rekla da ne može. Mora da čuva drugo dvoje unučića od ćerke, koja je pri tom tu, sa mužem i ne putuju nigde i živi sa njima. Sede po ceo dan i gledaju se.

Kaže „plašim se“. Plaši se da čuva rođenu unuku, koja pri tom ima godinu dana, sama hoda, ume ponešto i da kaže, nije neki divljak, malo jede, ne troši ništa, znači treba samo da joj sipa mleko u flašicu, da joj presvuče pelenu, prošeta malo sa njom i uveče je spusti u krevatac kad joj se prispava, ne mora čak ni da je uspavljuje.

Ja se samo nasmešim, kažem „ma OK, vodimo i Anu, nema problema“, a u sebi hoću da puknem. Zbog nepravde. Iskuliram ja, iskulira dragi. Znam ja da su to naša deca i da nam niko nije držao sveću dok smo ih pravili, ali ja ne volim nepravdu. Nepravda je prema mom dragom, ne prema meni. Ja na svoju majku uvek mogu da se oslonim. Uvek…a on?

Neću valjda nikada toliko da poludim, da nekad sutra, svoju rođenu decu odvajam na takav način, svoje rođene unučiće, a daće Bog da ih bude što više. Ima da im kažem ako ikada budem tako nešto uradila, odmah da me odvedu u neku od onih žutih zgrada i da me hospitalizuju, zauvek.

Pri svemu ovome, treba da spakujem sve do poslednje stvari iz ovog jebenog stana i da se preselimo u naš stan. Prvo što ću da uradim ima da odem da mi izgraviraju onu pločicu za na vrata.  Odatle samo u Brazil mogu da se preselim i ne primam nikog. Ni u goste. Može da dođe u pola noći i pola dana, svako ko može u oči da me pogleda i da mi kaže da mu je drago što me vidi. Svi oni koji iz bilo kog razloga ne smeju u oči da me gledaju, mi i ne trebaju, ni za kad!!!

Potrošili smo gomilu para uz onu stvar, plaćajući kiriju, zato što je „nekome trebao mir“ i što „mladi i matori ne mogu da žive zajedno“, „eto za tri meseca možete da nađete pristojan stan, ja sam ovde navikla“. Taj neko je posle dva meseca digao dupe i preselio se kod ćerke.  Da joj pomogne. I taj neko je i dan danas kod ćerke, a stan od preko 70 kvadrata stoji prazan. Dveee godine rođače!!! Pri tom ta ista osoba mrtva hladna kaže, „ne znam šta ste čekali do sada?“.

Loša sam kad se naljutim i iznerviram. Drago mi je što nikada ništa od ovoga nisam njoj rekla i neću. Ja sam lepo vaspitano dete.  Meni je u stvari mnogo žao što je ona takva. Ma čudna je. Još bih je sada i pravdala. Prođe mene bes i ništa. Eto sada bih rado sve ovo obrisala, kao i mnogo puta do sada, ali neću. Moram jednom da stavim tačku na sve to. Idemo dalje. TAČKA!

Večeras ćemo da preselimo većinu stvari, da se spakujemo i sutra smo u Subotici. Organizovali smo se. Imamo tamo sobu za nas, a meni neće biti prvi put da u jednoj ruci držim dete, a u drugoj kameru. Sigurna sam da će i Ani biti dobro i zabavno. Obećavam vam odlične snimke i vrhunsku zabavu dok ih budete gledali.  Svako živi sa svojom savešću.

Advertisements

Posted on 23/04/2009, in NAŠA DEČURLIJA, SVAŠTA NEŠTO. Bookmark the permalink. 31 коментара.

  1. Drago mi je što si napisala ovaj post i izbacila iz sebe ono što te je mučilo i na jednu priču stavila tačku. Ne želim da se osvrćem na negativne stvari, stoga ću vam pre svega poželeti srećno preseljenje u vaš stan, mnogo sreće sutra na kupu i da se svi skupa super provedete u šta zaista ne sumnjam 🙂 Verujem da će Ani sa vama biti mnogo zanimljivije i da će joj upravo takva „luda“ iskustva mnogo značiti jednoga dana.
    Veliki pozz i samo hrabro 🙂

    Свиђа ми се

  2. kad bih ja sad krenula da pišem, napisala bih knjigu. Celu.
    Ali ne samo da nemam vremena, nego mi je prosto muka više da se svega toga sećam.

    Žao mi je kada pročitam još neku ovakvu priču. I nikako ne mogu da razumem takve roditelje.

    Pokušaj da se ne opterećuješ sa tim, trudi se da to potisneš. Ne možeš ništa da promeniš.

    Ja svoju decu čuvam sama, roditelji su nam daleko, pa se organizujemo i stižemo svuda gde naumimo.

    Glavu gore, osmeh na lice i dobar provod u Subotici 😉

    Свиђа ми се

  3. I odma’ možeš da vidiš da sam prethodni komentar pisala iz triput. Tako je to kad deca imaju mamu 😀

    Свиђа ми се

  4. zelim vam puno srece i lep provod u subotici.
    Mozemo mi sve samo kad hocemo, draga moja… Ja moje cuvam deset godina sama, i kad je neko hteo samo na dan da uskoci rekla sam ne. A sta je sa onih 364? E sada mi niko ne moze reci kako mi je cuvao decu i nja, nja, nja…znas vec….

    Drzi kameru cvrsto,a Ana neka setka…. 😀

    Свиђа ми се

  5. E, ali neverovatno. Danas sam pisala i brisala i na kraju nisam napisala post o ovome. Baš zato što ne znam kako da ga sročim a da ne bude u zvezdicama. Ne mogu da zamislim kako tebe to povređuje i boli, kada se radi o tvom mužu i tvojoj deci. Mogu samo da pretpostavim kako je užasno, ono o čemu sam ja danas mozgala, radi se o lepšoj polovini i njegovim rođenim roditeljima. I neću da pišem ovde o tome, i nemam neki pametan savet, mogu samo da ti budem podrška, da ti kažem da znam da ste dovoljno jaki i pametni da gurate kroz to.

    I izvini što sam ga odužila.
    Lepo se provedite u Subotici, i kao što Prokka reče, takva iskustva će Ani značiti.

    Свиђа ми се

  6. Na zalost, isto iskustvo. 😦 Sto rece Su, ne zelim ni da se secam nekih stvari, ali kad odrastes u jednoj normalnoj porodici, gde se sve deli na jednake delove (ne mislim materijalno), onda i ne mozes da shvatis kako roditelj moze da povredjuje sopstveno dete. Ma teraj ih sve, uzivajte sutra i „neko to od gore vidi sve.“ 😛

    Свиђа ми се

  7. „Spusti svetla, oduzmi gas, smesnih stvari se bojimo
    Mislis da neko pita za nas, kao da ne postojimo
    Stavi misli u prazan hod, stresi zvezde k’o dudove
    I polako nasuci brod na te plisane sprudove
    I sanjaj“

    Koliko god bilo loših stvari na ovom svijetu isto toliko ima i dobrih stvari. Neka ravnoteža mora postojati. Lijepo je što si stavila točku na ovu temu, sada idi dalje – imaš važnijih stvari o kojima vrijedi razmišljati.

    Свиђа ми се

  8. Pre nego svakom posebno odgovorim, jer tako volim…reći ću vam svima zajedno, da ste divni i da sam srećna što imam i ovaj blog i sve vas koji dolazite i ostavljate mi ovako lepe, pozitivne, „dizajuće“, komentare. Što me uopšte razumete i kada sam srećna i ljuta i luda i …ma ne znam….hvala vam puno. 😀

    Свиђа ми се

  9. Prokko zaista se sve ovo jako dugo skupljalo u meni. Verovatno od kada i ovaj blog postoji, ali takav sam neki čovek i uvek imam opravdanje za sve ono što ljudi rade i meni i meni bliskim osobama, ali sada kada sam napokon ovo stavila na „papir“ 1000% je stavljena tačka. Nemam više šta ni da kažem, a i neću morati da „trpam“ u draft…pa da sutradan brišem, eto rečeno je i kao što rekoh TAČKA. Kada napišem nešto, meni je to uvek rešenje problema. Nađem rešenje između redova, u ostalom to i jeste uvek bio razlog mog pisanja, još od malih nogu. 😀 Jedva čekam da svane, pa da krenemo u još jednu avanturu. Hvala ti puno. 🙂

    Свиђа ми се

  10. Suske, žalosno je što takvih priča ima tako puno. Opet…moram da se ogradim, ja ne tražim ništa za sebe, ja sa tom osobom nemam nikakav poseban odnos, sem da popijem kafu i kažem „kako ste?“, „pa baš lepo“, „drago mi je“, „ma da, razumem Vas“, tako sam vaspitana. Boli me da vidim kada neko povređuje rođeno dete, pa neka to dete ima i 34 godine. Pitam se kakva je ta osoba bila, kada je to dete imalo 10 godina? Jako sam tužna zbog toga.

    Ja svoju decu, kao i ti, čuvam sama i radujem se svakom novom danu sa njima… ali isto tako moja deca se raduju kada im dođe baba, kada ih povede sa sobom u Kraljevo. Zovnem ih telefonom, a oni nemaju kada da pričaju, „e mama, super nam je, ajde ljubim te žurim“, jer im je deda od stola napravio tobogan. Hteo je i vrata da skine, da im bude još lepše, nego kvaka ga zeznula…jer su se upravo spremili da idu na Ibar da bacaju kamenje, jer je baba spremila palačinke, jer…eto dosadna sam. „Pusti nas na miru, šta zoveš stalno.“ 🙂

    Meni ne treba niko da bi mi čuvao decu, već smatram da ne treba sebično, da sve ono što oni imaju da podele sa ljudima koji ih vole, čuvam za sebe.

    Tužna sam, zato što ta osoba gubi dragocene trenutke sa tom decom. Divnom decom, jer sva su deca idealna. Naročito kada su to naši unuci i unuke. Tako ja mislim.

    Свиђа ми се

  11. Uh Saro, uvek kada tebi želim nešto da kažem, bude mi teško. Ti si jedna od osoba kojima se divim, (neću da nabrajam, ne ide mi dobro nabrajanje 🙂 )

    Divim ti se, jer si kao jako mlada odlučila da kreneš nekim drugim putem, teškim, trnovitim… putem kojim samo junaci hodaju. Znaš šta hoću da kažem.

    Dobra moja, daleko si od svakog ko bi ti punog srca pričuvao decu. Ne zato što ti treba zbog nečega, već zato što ih se uželi. Što im je drago, da ih samo gleda pored sebe…ti dragi ljudi bi im zvezde skinuli sa neba. Znamo to.

    Bili oni udaljeni 1500km ili samo 172, veruj mi svejedno je. Kada sam se iselila iz svog Kraljeva, sada mi je svejedno da li je to Beograd ili Florianapolis, Brazil.

    Pričam o ljubavi, ne o čuvanju dece. Razumemo se, sigurna sam. I nekako mi je jako važno da se razumemo.

    Moja majka će sigurno videti i Brazil, željna ovog bunovnog dečijeg osmeha ujutru, a ova osoba…eto presilili su se u ulaz do nas…neću više ništa reći.

    Ne osuđujem nikog. To nije moja stvar. Moje je da razumem i oprostim.

    Свиђа ми се

  12. Ona propusta lepe trenutke uz svoje unuke, cini sina tuznim…ali to je vec njen problem.
    Bitno je da se vi volite, razumete i da su vam deca ziva i zdrava i da vas ceka prvo Subotica, pa Braaaaaaaziiiil 🙂

    Свиђа ми се

  13. Tebi Ivana imam potrebu da kažem, MILA MOJA. U tebi sam videla sebe, nekada. Ti si još jedan, od mojih idola. Velika si i drago mi je da si se pojavila u „ovom“ svetu.

    Verovatno da živimo u istom gradu i da ja imam nešto malo manje godina, (to kažem zbog obaveza koje imam) bile bismo najbolje drugarice. (ako bi me htela) 🙂

    Čuvaj ga, mazi ga, pazi ga, razumi ga… Ako je on ono što kažeš da jeste, a ja ti verujem da jeste…volite se…i TAČKA. 😀

    Свиђа ми се

  14. Samo cu ti reci da sam te potpuno razumeo i da sam ja kao unuce sve to doziveo od svojih baba i deda, a moji roditelji od njihovih roditelja

    Ima nas svakakvih i zato ja sada ljude prihvatam takvi kakvi su. Ali, kad neko pocne da se mesa u moj zivot, e onda znam da pokazem da mogu da budem vece djubre nego sto je neko mislio da jeste, pa makar mi taj neko bio toliko blizak.

    Свиђа ми се

  15. Sanja…kada odrasteš u „normalnoj“ porodici… (ovo normajnoj pod navodnicima, jer je po meni pitanje šta je normalno, a šta nije) onda ne možeš da razumeš i ostane ti samo da budeš tužan.

    Свиђа ми се

  16. Jebeno Pametni…nisi ti bez veze tako jebeno pametan… razumemo se druže, samo što ja imam malo više kose od tebe. 🙂

    Свиђа ми се

  17. Zelena dobra ženo, rekoh ja tebi sve, ali rekoh sada i celom svetu i stavih tačku. Odoh sada da peglam majice za put. Ko jebe život, sve je to samo prolazno. 😀

    Свиђа ми се

  18. Ivane u tome jeste stvar. Važno je šta kao deca nosimo od svojim baba i deda. Nije stvar, ko će čuvati moje dete. Ja ću, dragi će, ceo kup će biti tu za nju. Pa kad zapeva moja cica..tra la la la la la, i ma ma ma ma , pa onda udari po ta ta ta ta…peva i igra i boli nju mala guza…ali za sada, jer još uvek ne zna i ne razume…ali zna, kada neko uđe na vrata, da li će mu pritrčati u zagrljaj ili će se okrenuti u moje ili tatino krilo.

    Свиђа ми се

  19. Pa u toj situaciji ti je bolje da je dete sa tobom, bar znaš gde je i šta radi. Pitam se da li bi se moja keva jednog dana usudila da odbije da čuva moju potencijalnu decu… odrekao bih je se preko novina 🙂

    Свиђа ми се

  20. E moj Walkere …ne daj Bože da dočekaš tako nešto. U pravu si, ovako bar znam da je sa nama i da je voljena i da ne smeta nikom.

    Свиђа ми се

  21. Ma ti si divna! I naravno da bih te htela! Hoću te i sad 😉

    Свиђа ми се

  22. Uh, gde nadje ovu temu. Pocecu sa kraja: Od kako sam razvedena, moja svekrva nije videla moju mladju cerku 15 godina. A zivi 15 minuta peske od nas. Serenda po gradu, kako joj ja ne dozvoljavam da je vidi. Cuj to! Moja cerka ima 26 godina. NE ZELI DA VIDI BABU, jer se ta baba nikada nije trudila oko nje ili njih, dok je za cerkinu decu „ginula“. Kao sto vidis, ista prica, i potpuno te razumem.
    A moji roditelji su vodili i po 4 unucica na more starosti od jedne do 7 godina i nikada nisu prigovorili. Na zalost, moja mladja cerka je imala 6 godina, kada su oni otisli u vecnost. Bas iz razloga „cuvam ti desu svaki dan“ (sto je mama radila mojoj sestri), ja sam svoje upisivala u jaslice. Starija je krenula sa 7 meseci zivota a mladja 14 meseci. Zive, zdrave i prave. Sigurnija si da je dete pored tebe, a ne pored takve … (bolje da ne kazem). 🙂

    Свиђа ми се

  23. Hvala Ivana. 🙂

    Свиђа ми се

  24. Razumem te Dudo…bude teško da se prihvati nepravda, ali druge nema. Ne postoji način da menjamo druge ljude. 😉

    Свиђа ми се

  25. Sad sam ponovo na ADSL-u i mogu spikati napretek. Znaš, nekad sam imao ogromnu porodicu, u stvari bio sam član strašno velike porodice, naročito sa ćaletove strane, ali i keva je imala svoje sestre. E sad… poumirali su, najviše njih – puno njih; neki su ko zna gde u svetu, prestali smo (silom prilika valjda) da se dopisujemo, da se javljamo da smo još živi. Jebiga, kako su mi „otišli“ prvo ćale pa keva… ali nikada nisu odbili da čuvaju unuku, kao ni nas dok smo bili klinci, mene, sestru moju i mladjeg brata je čuvao ma bilo ko u toj nekadašnjoj velikoj porodici. Bilo pa prošlo, život nije takav kakvim ga zamišljamo, nego je baš ovakav, katkad pun nepravdi, katkad nas baš prijatno iznenadi. Ja u stvari pojma nemam kako bih se osećao da na pragu ugledam malog Švabu što sam ga napravio pre 30 godina, no za njega doznao mnogo kasnije. Neke stvari se kažu glasno i onda se osećamo povredjenima, nešto se pak prećuti i tek onda se bre osećamo onako odistinski usrano i posrano. Ali život teče dalje pa daj da u njemu uživamo dok ne isteče iz nas. 😉

    Свиђа ми се

  26. E ne pročitah i komentare, našla rupu u vremenu na poslu, pa se izvinjavam ako nekog ponovim. U svakom slučaju, dobro je izduvati se na dobrom mestu, a gde ćeš bolje mesto od ovoga. Uz to…svaka čast što uspevaš da oćutiš, takve razlike i nepravde prema onima koje volimo, ponekada bole više nego kada neko nas povredi. Ja znam, da kada za božić moji pošalju šunkice da imamo, tata bukvalno meri na vagi, da ne bi bilo razlike…svaka im čast na tome, volela bih da i ja uspem u tome, da ne napravim razliku izmedju mojih dečaka. Pošto je prošlo vremena od ovog posta, sada neka te „nervira“ ono slatku, da li će dobro ispasti boja za zidove 🙂

    Свиђа ми се

  27. 🙂 ajd me ispravi u SanjaKokicu, pliz, da ne zbunjujem ljude, jer već je gore prva Sanja 🙂

    Свиђа ми се

  28. Kokice to ne razdvajanje dece, pa i unučića koje praktikuju moji roditelji, ponekad mi natera suze na oči. Moj tata svaki put kada da „paricu“ sestri i sestrićima koji žive na 50m od njega, odmah šalje i svima nama po jednu i ako smo daleko. Malo, malo, pa idemo u poštu. Čak i kada je u pitanju neznatna suma.:)

    Stan je na dobrom putu da ne prepozna gde je došla, kad bude došla. :mrgreen:

    Ispravila, nema više zabune. 😉

    Свиђа ми се

  29. …i ako bude došla :mrgreen: Hvala za ispravku!

    Свиђа ми се

  30. Kokice i to što kažeš 😀

    Свиђа ми се

  1. Повратни пинг: Charolija » Blog Archive » Korak bliže svojim snovima

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s