Charolija života

16. 06. 2008. -ponedeljak- 23:37

Jeste li nekada opeglali ‚‚tri mašine‚‚ iz ruke? Niste, e nisam ni ja do večeras. E pitam se kakve veze to kod mene ima peglanje sa pisanjem? Verovatno dok peglam, mogu da mislim o svemu. Niko me ne zove, jer svi spavaju, niko ništa ne traži i moj mozak je posvećen peglanju, a za peglanje vam ne treba mozak. Još ću i da zavolim peglanje. U stvari već jesam! Čisto, mirisno, pa još para…uh…miriše cela kuća na ‚‚aroma terapi‚‚. Lenor naravno. Opran veš bez Lenora, po meni kao i da nije opran. Ajde da ne bude reklama, ma nek bude ne mogu i o tome da razmišljam. Istorija peglanja u mom životu je baš nikakva. Smešna reč ‚‚nikakva‚‚. Peglanje sada u stvari i ne treba da bude tema.

Sutra mi je rođendan! Punim 34 godine. Sećam se kako sam sa 14 mislila da sam velika, pametna i zrela za život. Pravila sam žurkicu, a posle toga smo se vozali oko zgrade biciklama. Bili smo deca. Mami sam te godine, a još i ranije govorila ‚‚Nemam ja više deset godina, pusti me da živim!‚‚ He, he!

Bežala sam povremeno sa časova. U stvari nisam išla ponekad u školu po ceo dan. Pođem u školu i …i svratim u biblioteku. Ej, u biblioteku. Uzmem dobru knjigu, pročitam je i odem kući. Imala sam tada i dobro društvo, ali…ali bili su mi mnogo drugačiji, mnogo mali, nerazumni. Zanimale su nas neke drugačije stvari. Mene jedno, njih nešto dvanaesto. Verovatno i jesmo bili različiti, a sigurno je da smo i sada tako različiti. Oni su redovno išli u školu, a ja sam čitala knjige. Bila sam odličan đak i škola mi je nekako bila nezanimljiva totalno. Družili smo se, ali niko od njih nije iz škole bežao u gradsku biblioteku. Niko nije znao gde provodim svoje vreme. Roditelji su mislili da sam u školi, društvo je mislilo da sam bolesna, a časove sam pravdala tako što sam sama pisala opravdanja. Jebote, kad razmislim sada…bila sam sa njima, ali nikada nisam bila deo njih. Igrala sam i ja flipere kod Denja, izlazila na kej i tako to, ali oni nikada nisu bili deo mene.

Kako sam proslavila 24 rođendan? Da li uopšte mogu da se setim? Pauza…poduža pauza…Evo već je 17. jun.
‚‚Ivana srećan ti rođendan.‚‚
‚‚Hvala draga!‚‚
Hladno pivo, Night-shift, pegla i osmeh. Imam osmeh na licu. Da umrem sutra, bilo bi mi žao samo što će meni dragi živeti bez mene. Over the rainbow… neka stara verzija. Već odavno samo povremeno pogledam u peglu.

24. rođendan, naravno da se sećam, pa ja pamtim kao slon, ali nema veze sada. Reći ću samo da sam presrećna, jer ljudi koji mene zavole, vole me zauvek. Mene je lako voleti. Ako me ne pozovu danas, ako se ne pojave, ako me danas ne zagrle, a nažalost mnogi neće, daleko smo, sigurna sam da će me se danas setiti i osmehnuće se. Voleće me kao i juče, kao i danas, kao i onda. Ja sam čovek koji je ispunio svoj život do kraja. Ostalo je još stvarno mnogo toga da uradim, ali sam srećna što sam mnogo toga uradila i do sada. Što sam toliko ljubavi dala, a uz ljubav i mnogo toga.

Ne umem ja da pišem, ne umem da sledim tok svojih misli, pa ispadnem kontradiktorna. Ma šta me briga, važno je da ja znam i da ja razumem. Volim ovaj blog! Znate što? Sada se obraćam gomili nepoznatih ljudi. Inače sam oduvek pisala i znala da to baš niko neće pročitati. Ovako neko će pročitati, neko će znati, možda razumeti, možda će nekom nešto značiti.

Znate šta, mnogi su me pitali kako je to skočiti iz aviona. E sada ću i to da vam ispričam. Sada nekako umem nešto da kažem i o tome. Svaki čovek koji skoči iz aviona sa padobranom na leđima, svojom voljom, naravno, je neko ko ume i zna da ceni svoj život. To je neko ko na svakodnevne probleme gleda sasvim drugim očima!

Skočila sam još 3 skoka ovih dana. Kažu da je najteže skočiti drugi skok, jer tada znaš šta te čeka, pa je drugi preloman. Meni su svi do jednog bili uživanje. Sve do osmog skoka. Prvi sam skočila sama, sledećih 5 trudna sa Markom, sedmi trudna sa Anom, a osmi! Meni je osmi bio preloman. I sada mi tera suze na oči.

Nema čovek čega da se plaši, ako je već skakao i savladao početni strah i nepoznanicu. Prvi put u životu sam se tada uplašila, ali ne od skoka. Ja sam se prvi put uplašila od bilo čega u životu. Kroz svašta sam prošla u životu, ali taj strah ne umem da opišem. Najčudnija osećanja koja su me ikada obuzela, verovatno mi i hormoni još uvek divljaju.

Avion penje gore, a ja gledam dole da ugledam kolica ispod drveta u kojima je Ana. Gledam da ugledam Marka i Ivana. Jovana nije bila tu, ali sam je osećala oko sebe. Čovek je totalno čudo…‚‚čudovište‚‚ Gomila nekih misli, čak ne ni ružnih, možda to nije ni bio strah od skoka, već strah od odustajanja. Ne znam. I otvore se vrata i skočim, srećna što sam opet imala muda, pogledam oko sebe. Pogledam nebo, pogledam zemlju i postanem sigurna, da padobranci umeju da cene život mnogo više nego drugi ljudi. Da to nije ludost, već ogromna ljubav. Da je to sloboda koju mnogi nikada neće imati. Sloboda da ceniš život, zato što ga imaš. Nije sloboda leći i ustati kad želiš. Sloboda je biti svestan da taj život koji imaš vredi više od bilo čega. Možda će neko reći ‚‚umem ja da cenim život i na zemlji‚‚ Ne! Nikada, slovima nikada, ne možemo biti isti u tom pogledu.

Ti koji stojiš na zemlji i samo gledaš u nebo kao u nešto nedostižno. Ti koji kažeš da je poskupelo ulje. Poskupelo je i meni, ali meni je to smešno. Ne, nisam ja luda, ja sam samo svesna vrednosti života. To je smisao padobranstva. To je najskuplja droga na svetu. Najzdravija, najlepša, najumnija. ‚‚Droga‚‚ zbog koje ćete poželeti da živite, da stvarate, da peglate i ako ne volite, zavolećete. Droga koja će vas navesti da vas baš bude briga da li je poskupelo ulje, da li imate da kupite novu Q10 kremicu, da li su vam se pojavile prve 34-godišnje borice i bore. Volećete život, volećete ljude. Znaćete da jeste posebni zato što ste skočili i deveti i deseti skok.

Da … u devetom skoku tog istog dana, sam potpuno uživala. Bacila sam se u zagrljaj nebu sa osmehom na licu. U zagrljaj životu. Srećna, presrećna što živim, što me ima, što me vole i čekaju dole. Eeeeeej…. Tako skočiš i sam si tada na nebu, visiš u sistemu, a iznad tebe padobran. Pomaže ti da uživaš do kraja. To malo materijala je odgovorno za tvoj život. Odgovoran si sam, ali to malo materijala te deli od brzine i kraja. Brzina i ništa iznad tebe je smrt. A šta je smrt? Pogrešan trenutak života. I znaš da ako ti se desi neko sranje sa padobranom, imaš vremena do kraja života da rešiš problem.

I tako na današnji dan pre 34 godine, tačno u 12 popodne, rodila se jedna Ivana. Željeno, drugo žensko dete. Sada padobranac. Živimo normalno, ne krademo, ne otimamo nikome, pošteni smo i volimo. Volimo jedno drugo, volimo da živimo, volimo našu decu, volimo nebo, vodu, zemlju…volimo ono iz čega smo sazdani.

Svoje sopstene godine ne pamtim. Stvari i događaje pamtim po tome kada su se desili, ne po tome koliko sam godina imala. I dalje imam samo 14. Čik dokaži da nije tako. Mada mi je 13 draži broj.

I tako puno sam napisala i znam da ti možda ništa nije jasno. E zbog toga sam uvek pisala samo sebi. Meni je uvek jasno. Ma nema veze. I već je kasno i mrzi me da prekucam sve ovo, ali hoću. Papir i olovka su keva pisanja. ‚‚Treća mašina‚‚ će da pričeka svoj red peglanja. Danas popodne ću skočiti još jedan skok 11-ti, rođendanski i …ma ništa, uživaću, voleću život još više i ništa mi neće biti teško!