Samo sada je važno, ostalo su sitnice

Ne volim cirkularne poruke, mailove i slične stvari, ali ovo po meni zaslužuje mesto na mom blogu. Dobila sam od Drvenog Advokata, ne znam ko je napisao i nadam se da mi niko neće zameriti. Ako neko zna neka mi kaže rado ću linkovati.

“ŽIVI SAMO ZA DANAS KAO DA NIKADA NEĆEŠ UMRIJETI I DOBRO PAMTI OVO…

PROČITAJ, ZAPAMTI, IZBRIŠI

Moj prijatelj otvori jednu od ladica koja je pripadala njegovoj ženi.Izvadi jedan zamotuljak u rižinom papiru i reče: ‘Ovo nije bilo što, ovo je nešto specijalno.’

Odmotao je paketić i odbacio papir, i onda se duboko zagledao u biranu svilu i čipku. Ona je ovo kupila kad smo bili prvi put u New York-u, prije otprilike osam ili devet godina. Nije to nikad upotrijebila. Čuvala je to za neku ‘specijalnu priliku’.

Dobro…ja mislim da je sada prigodna prilika za to’. Prišao je krevetu i položio rublje pored druge garderobe, koju će ona imati – na pogrebu.

Njegova žena je umrla.

Okrene se prema meni i reče:’Ne čuvaj nikada ništa za neke specijalne prilike, svaki dan u tvom životu je specijalan’.

Još uvijek mislim na njegove riječi…one su promijenile moj život. Više čitam, a čistim manje. Sjedim na terasi uživam u pejzažu, i ne smeta mi korov u vrtu.

Provodim više vremena s porodicom, a manje na poslu.Shvatio sam da je život u suštini jedna cjelina ispunjena užicima, a ne tečaj preživljavanja.

Više ništa ne čuvam. Upotrebljavam svoje kristalne čaše svaki dan.. Obučem svoj novi sako kad idem u supermarket, ako mi je želja.

Ja ne čuvam svoj najbolji parfem za specijalne izlaske, ja ga upotrebljavam uvijek kad poželim. Fraze…’jednog dana’ i ‘jednog od ovih dana’su nestale iz mog rječnika.

Ako nešto vrijedi vidjeti, slušati ili raditi, onda ja to želim vidjeti, slušati ili raditi SADA. Ja nisam siguran u to što bi žena mog prijatelja uradila, da je samo znala da je neće biti ovdje sutra.

Ja mislim da bi ona bila više u kontaktu sa svojom familijom, svojim najbližim prijateljima.

Ona bi možda nazvala svoje stare prijatelje i molila za oproštaj za neke nesporazume, i pomirila se s njima. Vjerujem da bi ona išla jesti u kineski restoran, to je njena omiljena hrana.

Upravo ove neučinjene male stvari što meni smetaju, ako bih ja znao da su mi sati izbrojani. Smeta me što sam prestao sretati svoje dobre prijatelje koje sam ‘jednog dana’ htio kontaktirati.

Smeta mi što ne pišem pisma, koja sam mislio pisati ‘jednog od ovih dana’. Smeta mi i žalosti me da nisam rekao svojim roditeljima, svojoj braći i djeci, češće, koliko ih volim.

Sada pokušavam ne zakasniti, ne držim po strani, ili čuvam nešto, što može obogatiti naš život sa smijehom ili radošću.

I svaki dan kažem samom sebi, da je danas jedan specijalan dan… Svaki dan, svaki sat, svaka minuta… je specijalna.

Ako si ti dobio/la ovu poruku, znači da te netko voli, a postoje i osobe koje ti voliš. Ako si prezauzet, da pošalješ ovo dalje drugim osobama, i kažeš samom sebi da ćeš poslati ‘jednog od ovih dana’…čuvaj se! ‘Jednog od ovih dana’ je tako daleko…. ponekad ne dođe nikada više…”

Proćiće i to… Cvele

Sigurno bi me se Cvele setio kada bismo se sreli, ali ne verujem da bi mu ikada palo na pamet da ga pamtim i da tamo negde daleko od njega, pišem o njemu. Nismo se videli 5-6 godina.

Što baš Cvele? Eto, pade mi na pamet par njegovih izjava, pa sam ga povezala sa opuštenim razmišljanjem o jebanom životu.

Kada sam ga upoznala imao je oko 42-43 godine. Profesionalni konobar, veseo čovek sa širokim osmehom na licu. Uvek. Izađe Cvele iz kafane u kojoj je radio i u 4 ujutru ugleda dečka koji skače po haubi njegovog auta. Svi ostali potrče da ga oteraju sa haube, psuju ga, viču, a Cvele mrtav hladan kaže „Šta vam je bre ljudi, mora da mu nešto nije dobro, čim u 4 ujutru mora da skače po automobilu. Pustite ga, proćiće i to. Hahaha…“

Dođe klinac kod njega i kaže da želi da ostavi utisak pred devojčicom, kako je opasan lik. Dogovori se sa Cveletom da ga ovaj sve sluša, što mali zatraži kad bude došao. Dođu tako klinac i devojčica, naruče piće, picu, a Cvele trčka oko stola. „Izvolite gospodine, da li je sve u redu, treba li Vam još nešto…“ i sve tako. Onda ga mali pozove, izvadi žvaku iz usta i kaže mu. „Slušaj matori, da mi čuvaš ovu žvaku dok budem večerao, pa da mi je posle vratiš, da te ne bih sredio. Jesi li razumeo?“ „Nema problema gospodine.“ Cvele donese tacnu i sa širokim osmehom prihvati da čuva žvaku. Mala ostane zapanjena i nešto kasnije povaljena, a Cvele i klinac se upišaju od smeha.

Cvele je bio dugo godina u braku, a onda se zaljubio u drugu neku ženu. Odlepio totalno za njom. Kažu mu: „Nemoj Cvele, šta ti je, imaš dobru i lepu ženu. Zajebi tu švaleraciju, ostavićete žena ako te provali.“ On na to kaže: „Volim ja moju bračnu saputnicu, ali šta da radim. Kad spavam sa ženom, ko da spavam sa stricem, ama baš ništa ne osećam. Eeee…a ova je zmaj. Pogleda me samo i ja sam skoro gotov. Jebi ga šta da radim, proćiće i to.“

Nažalost, par godina kasnije Cveletova žena je poginula u saobraćajnoj nesreći. Nije nikada saznala da joj je muž „šarao“. Voleo je Cvele nju, bez obzira na sve. Ostao je sam sa ćerkom, ali Cvele optimista kao i uvek. Preboleo i nastavio dalje. Nije više Cvele konobar, sad je vlasnik jedne od najboljih kafana u Kraljevu. Čim budem ponovo otišla tamo, idem kod Cveleta u kafanu, da popijemo po koju domaću radžu i da još po nešto naučim od njega. Cvele je samo takav lik.

Okrenimo svet

Ovaj post jedne meni jako drage osobe, mi već par dana stoji tako otvoren. Mogla sam odmah da dam odgovor, ali nekako bi bio površan. Tako ozbiljno pitanje, traži i ozbiljno razmišljanje i odgovor, a i nekako sam tako raspoložena ovih dana.

Svi mi, se bar ponekad pitamo, čemu sve ovo? Što da živimo, kada ćemo svakako umreti? Što da stvaramo, rađamo, što da postojimo? Pravde nema, stradaju, umiru i nedužni?

Svako ima drugi odgovor. Neko živi za decu, nekome je smisao života ljubav, nekome umetnost, neko smatra da je smisao uživati. Ljudi smo, pa svako ima svoj način da svoj život učini podnošljivijim i smislenim.

Svaki put kada upoznamo neku osobu, samim tim menjamo i svoj i život te osobe. Dovoljno je samo i rukovanje. Prosto zastajanje za sekund, menja tok stvari, tok života. Zamisli koliko toga onda menja samo jedna napisana knjiga. Knjiga koju će pročitati neko, sutra, ko zna kada. Zamisli samo koliko tek onda stvari može da promeni nečije rođenje, nečija smrt. Sve ima svoju svrhu, svako rukovanje, svako prosto „dobar dan“. Ništa nije slučajno.

Zašto govoriti o 500 000 godina, kad je za nas i 100 godina mnogo. Kad kažemo 100 godina, pa razmislimo malo… ni 50 nije malo. 50 godina je duplo od 25. Kada neko ima 25, to je već zrela i lepa mladost. Sa malo sreće doživimo dvadesetpetu. Čas posla o razmišljanju o 500 000 godina, dođemo na 25 ili 5… ili na prva ili poslednja 3 dana života. Na trenutak. Trenutak rađanja ili trenutak smrti. Iz života niko nije izašao živ.

Svrha je da to, dok si živ…budeš ŽIV! Svrha je da taj period dok jesi živ ispuniš najbolje što umeš. Makar to bilo i nezamislivo kratko. Kada bi nam neko sutra rekao da imamo još mesec dana života, kako bi iskoristili to vreme? Da li bi sebe mučili pitanjem, „šta je svrha mog života?“ ili bi iskoristili svaki trenutak da živite? Prosto i jednostavno. Svako od nas ostavi trag. Neizbrisiv. Makar postojali na ovoj planeti i 15 sekundi, makar umrli na rođenju, sigurno je da ćemo ostaviti trag. Patiće za nama, ako ništa drugo. Neću da ulazim u to, kako i koliko menjamo sve oko sebe samim svojim postojanjem. Prestaću da pišem blog, jer sam postala površna.

Zamislite sebe u mrtvačkom sanduku, kako nepomično i nemoćno ležite. Što ste uradili, uradili ste. Nema više ništa što biste pružili drugima. Šta biste voleli da tada kažu o vama, tu, nad vašim mrtvim telom? Pitanje na koje ne smeju svi da odgovore, scena koju ne smeju svi da zamisle.

Još davno sam rekla i sigurna sam da ću uspeti. Između svog prvog i svog poslednjeg dana života, želim da okrenem svet naopačke, da učinim nešto što nikada niko pre nije, neće se možda ni znati da sam to ja uradila, ali sam sigurna da će svet naopako stajati onoga dana kada budem otišla, srećna i nasmejana. Pitate se kako? Jednostavno, možda zastanem na trenutak, pružim nekom ruku, kažem nekom reč, dam nekom podstrek da uspe, da napreduje, da odustane od sulude misli ili da svoju ideju sprovede u delo. Bilo šta, bilo kome. Moj život ima smisao, samim mojim postojanjem. Tako i vaš. Svrha života može biti i samo jedan trenutak koji vam se možda sada čini nevažan. Sve je važno.