Kako uskladiti godine sa dušom…ne umem

Znate šta… ja sam u velikom problemu. Verovatno ste vi, tako čitajući sve što pišem, to i videli, još odavno, ali ja tek sada nazirem svoj problem. Zarobljena sam u jednom jako umornom telu sa dušom devojčice koja sve može. Ne vidim način da to promenim. Kako da odmorim telo, da bi moj duh došao do izražaja. Dok razmišljam, maštam, pišem vidim jednu Ivanu. Kada se pogledam u ogledalo vidim neku drugu Ivanu. Izbegavam da se ogledam. Nisam sebi više lepa. Ne…nema to veze sa herpesom, sa bubuljicom na čelu, sa kosom koja je procvetala u proleće, sa tri-četiri kila više. Bore još uvek nemam. Ostarila sam bre.

Sećam se svoje mame kada je imala 34-35 godina. Tada sam ja bila treći razred ko moja Jovana sada. Moja mama je bila lepa. Ja nisam lepa svojoj deci. I dalje imam dobre sise. Posle troje dece, stoje gde im je i mesto. Verovatno bi nekoj paćenici trebalo 25 operacija da bi ih vratile u srazmeru sa dušom. Mada one nikada ne operišu sise zbog ne srazmere sa dušom. U tom slučaju, ja bih morala da ih vratim u fazu pupljenja.

Da pređemo na sve ostalo što žene ne vole kod sebe, zato što je veliko ili malo. Moje dupe je, eto samo jednostavno dupe. Nikada mi niko nije rekao ni da je koščato i malo, jer nikada nije ni bilo, niti mi je ikada iko rekao da sam neka guzata. Dupe ko i svaka guzica. Stomak? Hm…sve mi se nešto čini da su ona tri kila baš tu ostala. Nešto na stomaku, nešto na guzici. To što ja sebe ne vidim lepom nema veze sa tim. Nema nikakve veze sa fizičkim izgledom.

Moj fizički izgled ima veze sa onom dušom što je pomenuh. Nije mi to sve nekako srazmerno. Zato se i ne ogledam. Nije mene briga šta drugi vide. Teško mi pada što ja ne vidim ono što treba da vidim. Što znam da je realno.

Nekako nemam snage da to isto telo koje mi pripada, dovedem u red sa tom dušom koja me vodi. Nisam ni delić rekla ono što sam htela. Čitajte između redova. Glupa sam. Ne umem. Umem ja da nosim svoje godine, ali nikako mi se ne slažu sa onim što imam u duši. Znate šta…ja sam u velikom problemu.

Dragi moji prijatelji

Ne mogu da smirim ludo srce. Svratila sam kod Aurore i poželela joj srećan put. Radujem se zbog nje. Što je uspela da pobegne iz mraka. Zbog nade da će makar njoj biti bolje. S osmehom na licu i pod utiskom, svratim na blog još jedne mlade devojke Ellye. Pročitam njen post i ponovo mi se smrači. Ona nada u bolje sutra se rasprši na hiljadu komada i kao bumerang me naša stvarnost opali po sred čela.

Pogledam mog Marka veselog, razdraganog. Naspavao se, pa se rasanjuje, razvlači se po krevetu. Voli da leži i kulira uz crtaće. Brblja nešto i zadirkujemo se. Steglo mi se srce još jače. Pune mi oči suza, stislo mi se u duši nešto i ne pušta. Šta nas tek čeka i hoće li ikada biti bolje? Hoće li i on morati jednog dana da se spakuje i ode odavde sa jednom putnom torbom i albumom punim slika? Ne zato što želi da putuje, već zato što želi bolje da živi. Kako to da sprečim? Kako da svojoj deci život u ovoj NAŠOJ zemlji učinim srećnim i boljim? Uvek kažem da smo prvo živi i zdravi, to je u stvari i jedini pravi uslov za sreću. Ljubav. Da nema ljubavi ne bi ni nas bilo. To jesu najvažnije stvari u životu. Znam.

Gde god oko sebe pogledam, samo tuga, jad i čemer. Beznađe. Ulicom neki mrtvi ljudi hodaju. Ima i gladnih, i smrznutih, ostavljenih, samih, bednih, prevarenih, nesrećnih, jadnih. To je postao život u Srbiji. Ne mogu da se zavaravam da to ne vidim, jer vidim i jasno je kao dan, da nam je svima sve gore i teže.

Neću ja posustati, neće me napustiti optimizam, ali sam u stvari prestravljena. Koliko je danas praznih frižidera u Srbiji? Samo nemoj više niko da me laže da u Srbiji nema gladnih. Srbija je jadna, oskrnavljena, na kolenima, gladna i ostaće pusta. Za par godina stvarno će svi Srbi moći da stanu pod jednu krušku.