Samo da vam se javim

Nikako da dočekamo adsl. Kao da priključuju ne znam šta. Prvih par dana mi nije nedostajao internet, ali već sada padam u blagu krizu.  Napisala sam par postova, a čekajući priključak nikako da se nakačim putem dial-up konekcije, pa da to i postavim. Evo sada sam tek preuzela mailove, pa da se ujedno i vama javim. Počelo je leto za nas, pa samo jurcamo.

Naš novi kutak

04. maj, 2009. Veliki broj ljudi ima problem sa prilagođavanjem, što nikada nije bio moj problem. Gde god da sam i u kakvoj god situaciji da se nađem, bukvalno mi treba 15 minuta da sednem i rešim u svojoj glavi situaciju u kojoj sam, i da prosto i jednostavno nastavim dalje. Tako je bilo i ovog puta. Rekla sam „dragi pusti me samo 15 minuta da iskuliram“. Dobila sam svoj kratki mir, a onda sam se pokrenula i nisam se zaustavila dok sve nije bilo tip top. Naš novi, stari dom.

Ovoga puta ga osećam kao stvarno naš. 01. maja uveče je sve bilo na svom mestu i svako u svom krevetu.. Nismo samo stanari u jednoj od soba sa upotrebom kuhinje i kupatila, kako je ranije bilo u ovom stanu dok je njegova mama ovde živela sa nama, već je ceo naš. Kada se uveče istuširam mogu da izađem gola iz kupatila, to mi je oduvek bio nekakav reper. Gde god pogledam sve je onako kako ja hoću i tamo gde ja hoću i niko to neće da pomeri dok ne kažem ja. Nije ovo „ja, pa ja“, nego se baš radujem što je tako.Kako se ono kaže, „svoj na svome“.

Deca mogu do mile volje da se igraju, vrište, trče, razbacuju i skupljaju igračke, presađuju i polivaju cveće, leže i ovde i onde, onako kako im je volja, a da ne brinem da će nekom smetati i da će ih neko zbog toga popreko pogledati. Ne moram da razmišljam o kiriji. 300 evra stan + 200 za troškove stana. Svakog 15-tog u mesecu. E nećemo više tako. Svakog 15-tog sam obećala sebi i porodici malu žurku. Biće tako.

Drugog maja smo već bili na aerodromu i dobila sam priliku da skočim. Nekako mi se čini nepravedno. Fizički sam se potpuno raspala ovih zadnjih par dana. Ne mogu normalno da legnem i ustanem još od one kragne. Zezaju me ta moja rebra i grudna kost. Kada ne mogu da izdržim popijem Nimulid. Odluku da li ću da skočim ili ne sam trebala sama da donesem. Lakše bi mi bilo da mi je Ivan rekao „nemoj još koji dan da skačeš dok se ne oporaviš potpuno“, nego što mi je rekao „kako ti hoćeš“.

Znam da mi je on dao da biram, da posle ne bih imala razloga da prigovaram, ali mi se nekako čini nepravedno. Nisam baš toliko luda, tako da sam ponudu odbila. Sada mi je već jako žao, ali mislim da je zdravlje najvažnije i da sam samoj sebi najbitnija.

03. maja je opet bilo skakanje. Deca i ja smo ostali kući i gledali avione i padobrance sa terase. Popodne smo im se i mi pridružili. Bilo je baš lepo. Jurcali smo po livadi i gledali u nebo.

Danas mi je loše, psihički. Zašto nisam skočila…kajem se. Osećam se kao da me je sopstveno telo izneverilo. Možda me je i mozak izneverio. Uselio se u mene neki strah od bola. Prilikom skoka iz aviona telo pretrpi određeni dinamički udar i taj trenutak me najviše brine. Teško da me može razumeti neko ko nije prošao kroz sličnu situaciju. Želim, a bojim se. Možda će taj dinamički udar sve da dovede na svoje mesto, a možda i neće. Jebem li ga, probaću, pa šta bude.

10.05.2009.

Juče je bio moj dan, probala sam i bilo je predivno. Nimulid je odradio svoje, tako da me ništa nije bolelo. Ništa nije kvrcnulo.  Jedino čega sam postala svesna na izlasku iz aviona je nedostatak snage. Zanimljivo je da sam ustanovila da mi je leva ruka jača od desne. Preostaje mi da se bacim na vežbanje. Sklekovi, zgibovi i ono što ne mogu da se setim kako se zove. Inače u levoj ruci nosim decu, tako da je ona dovoljno istrenirana i jaka.

Prvi skok je bio sa 1200m, a drugi sa 1500m. Skokovi, kada je sunce na zalasku su najlepši, a meni nekako uvek zapadne taj poslednji let.  I ako je na zemlji juče bilo nešto ispod 30 stepeni na 1500 pred zalazak sunca je bilo 6-7 stepeni. S obzirom da su vrata od aviona skinuta i nije baš bilo prijatno voziti se, ali skočiti je prelepo.

Kao i uvek deca su se odlično provela. Izuzetno je lepo kada slećem padobranom, a njih troje dole viču, mašu i tapšu. „Bravooo mamaaa!“ Tata pored njih sa stanicom u ruci, navodi me. Radi svoj posao.

Sada mi je ostalo da uradim dve simulacije i onda da skočim na slobodno. Simulacija je kada ti gurtna otvara padobran, ali imaš zadatak da iz džepa gde inače stoji pravo padobranče koje otvara padobran na slobodno, izvadiš „falš“ padobranče. Sada se Ana naspavala i ostaje nam da samo pozovemo tatu da dođe po nas ili da pošalje nekog. Danas za mene nema skakanje, ali tu je sutra, prekosutra, celo leto je pred nama.

11. maj, 2009. Opet mi je loše. Jovana je otišla kod babe. Bliže joj je da od nje ide u školu. Prijelo bi mi da se malo isplačem, ali ne mogu. Znam da ona voli tamo da bude i da joj je lepo, pa ne mogu da plačem zbog toga, ali strašno mi nedostaje moje dete.

Znam da je tu, da je blizu, ali boli me duša. Jebem ti školu i ko je izmislio. Zašto u opšte mora redovno da se ide u školu? To sam se pitala i prilikom svog školovanja. Ne mogu i ne smem njoj da kažem ovo svoje razmišljanje, ali ja stvarno mislim da je škola jedno veliko sranje.

Bila sam odličan đak u osnovnoj školi, ali sve mi se nekako čini da je sav taj put od kuće do škole i obrnuto bio totalno uzaludan. Kada sam shvatila da mnogo više mogu da naučim u gradskoj biblioteci nego u školi, negde od petog do sedmom razreda, počela sam da bežim iz škole u biblioteku.

Da… socijalizacija je jako bitna, ali sa druge strane kada pogledam sa kakvom decom provodi vreme u školi, muka mi je. Svaka čast izuzecima. Nije moje dete najbolje, zato što je moje, pa tako pričam, ali vidim divljaštvo, nerazumevanje, podsmevanje, spletke. Bože…neki od njih su spremni na spletkarenje i sa osam, devet godina. Kakvi to ljudi rastu iz nekih od njih?

Ona se socijalizovala još sa godinu i po kad je krenula u obdanište. Mala je da bi razumela zašto postoje takvi „ljudi“, ali postoje. Sa njima raste. Ne sviđa mi se sve to. Velika je i ako je maleni miš. Teško mi je i molim vas nemojte da me kritikujete u vezi ovoga, jer sam besna i na školu i na školstvo i na sve to što naša deca uče i što moraju da prođu, ljuta sam što roditelji ne obraćaju pažnju na svoju decu, pa od njih naprave divljake, a sa druge strane… žao mi je te „divlje, napuštene“ dece.

Ništa ne mogu da preduzmem, a vidim problem. Ne mogu sve krive drine da ispravim, ne mogu svima da budem mama, a njima samo to treba. Mama, tata, čvrst oslonac, a nemaju ga svi.

Neka je…neka je šiba, neka je lomi, očvrsnuće još više. Zna ona da ima svoje gnezdo, zna ona da ima uvek na koga da se osloni, kome da kaže, kome da se požali i isplače na grudima. Ti isti mali, veliki ljudi će sutra odrasti, moraće da postane lav da bi se izborila, a sada skuplja i snagu i iskustva. Ne mogu sve da vam pričam. Možda jednom.

11. maj, 2009. – malo kasnije -

Svi znamo da je padobranstvo, jedan od visoko rizičnih sportova. Sa druge strane statistički gledano, srazmerno… broj padobranaca sa brojem nezgoda i broj učesnika u saobraćaju sa brojem nezgoda…mnogo više ljudi bude povređeno i strada u najobičnijoj vožnji autom, nego u padobranstvu.

To ne znači da ćemo svi sada prestati da se vozimo autom. Tako isto nećemo prestati da se bavimo padobranstvom zato što se neko povredio, imao problem ili ne daj Bože da je stradao.

Svaki padobran ima glavnu i rezervnu kupolu. Ako se iz bilo kog razloga javi problem sa glavnom kupolom, ona se odbacuje i povlači se ručica rezervnog padobrana. Nema problema. Ako padobranac iz bilo kog razloga ne povuče ručicu rezervnog padobrana, pri određenoj brzini i na određenoj visini, automat mu otvara rezervni padobran i opet nema problema.

Automat je, jedan maleni kompjuter koji aktivira rezervni padobran. Prepoznaje problem i otklanja ga tako što otvara rezervnu kupolu padobrana. Zaista je bezbednost na visokom nivou. Pričam za naš klub i za naše đake i neću da ulazim u polemiku sa bilo kim u vezi sa drugim klubovima i slučajevima.

Na nastavniku je da đaka sve što treba nauči na zemlji. Kod nas obuka ne traje sat vremena, što je po meni totalno suludo, već tri, četiri dana, pa ponekad i duže. Budući padobranac se ne pušta u avion dok ne savlada apsolutno sve što je neophodno.

Postoje klubovi u koje dođete, kažete „ja bih skakao“ (ne pričam o tandem skoku) i oni vas za bukvalno sat vremena opreme i strpaju u avion. Njima je dovoljno da donesete lekarsko uverenje da ste sposobni, i da vas bez ikakvog predznanja zakače na gurtnu i bace iz aviona. Kada sletite dole, nemate blage veze šta vam se desilo. Mi tako ne radimo i nikada nećemo.

Molim Boga da nikada ne vidim nekoga ko je „omastio“ zemlju. Ružno je ovo rečeno, ali tako se nažalost kaže. Svega sam se nagledala, ali iz dubine duše želim da svi slete dole lepo, lagano uz ptičije prizemljenje i širok osmeh.

Kada vidim nečiji  problem, pa se na kraju sve dobro završi, prirodno je da se uplašim. Na tuđim greškama pokušavam da naučim. Ovo je jedina oblast u mom životu u kojoj učim i iz tuđih grešaka.

Ništa ja ne pišem bezveze, ima razloga, ali nekom drugom prilikom ću i o tome.

12. maj, 2009.

Danas u klubu imamo redovnu godišnju inspekciju. Nakače se tako, po njih trojica, četvorica inspektora,  svake godine, pa sve provere,  pregledaju opremu, dokumentaciju. Mene to raduje i ne smeta mi, volim kada nam oni odobre dalji  rad i kažu da je sve u redu. Napišu to i udare pečat.

Ovo je izuzetno stresan posao. Ne po nas, kao padobrance. To ne. Skačeš i uživaš. Već kada, recimo đak skače prvi skok ili prvi na slobodno. Stojiš dole na zemlji i posmatraš. Na nastavnicima je da svakog pojedinca nauče sve što treba, ali na svakom od đaka je da to znanje i primene u praksi.

Dokumentacija je stvarno posebna priča. Totalno drugačija od svega što ste imali prilike da vidite. Apsolutno sve što se radi mora da “prođe” i kroz papire. Elektronska forma nije dovoljna i sve se od tih papira duplo piše.

Ovaj posao koji mi radimo stvarno mora mnogo da se voli da bi se radio. Skupo je bavljenje padobranstvom, ali mi od toga ne zarađujemo puno. U pitanju je veeeeeelika ljubav. Naučiti nekoga da uživa u sredini u kojoj nije rođen, koja je neprirodna za čoveka, naučiti nekoga da raširi “krila” i da leti, da vidiš kako se ljudi menjaju na bolje, kako postaju drugačiji, bolji uvek, to stvarno nema cenu.

Šire se vidici. Oseti čovek da sve može, da je jači i bolji nego što je mislio. To…to nema cenu i zato i radimo ovaj posao. Imamo školu padobranstva i imamo još puno ljubavi, volje i živaca da mnoge naučimo da …  Znate kako, moje lično mišljenje da je to učenje življenja.

Ja nisam nastavnik. Još uvek sam samo đak koji se priprema da skoči svoj prvi skok na slobodno. Puno znam, ali moje iskustvo tj. broj skokova  u padobranstvu je mali. Žalosno je što je moje teorijsko znanje veće od nekih nastavnika u Srbiji. Ne mislim bukvalno, već ono što smataram da svaki čovek koji uđe u avion mora da zna i što mora da se nauči. Znam  šta bih ih učila, što mnogi drugi ne rade.

Rekoh već jednom, kao trudni  padobranac, biću jednom padobranac za poštovanje.

Eto samo da vam se javim u isčekivanju adsl-a.

Video – skokovi iz aviona

Pisala sam već više puta o iskakanju iz aviona, ali nisam nikako imala vremena da napravim filmić, jer snimaka  ima stvarno puno, pa je baš teško uklopiti ih. Danas sam uživala dok sam ovo napravila. Evo nečega što mi podiže raspoloženje i daje mi snagu da se što pre oporavim.  Ovo su đaci padobranskog kluba Nebeski dijamant prilikom svojih prvih skokova na gurtnu, a nešto kasnije i na slobodno. Uživajte i vi.

Ja umem da letim :)

Kada odlučite da se bavite padobranstvom, dođete u klub, uradite lekarski, završite obuku, što teorija, što praksa, pa test, pa priprema za skok, pa odvoj od aviona, pa se pripremite i dođe vreme da uđete u avion, a vi mislite „Uuuu jeee napokon ću skočiti.“ 

Dok leti avion, vi gledate dole, posmatrate svet iz neke druge dimenzije, mislite ovo ili ono, zavisi od čoveka do čoveka. Recimo na svom prvom skoku ja sam razmišljala kako nisam imala pojma koliko je Dunav u stvari blizu Lisičjem Jarku. Popnete se na određenu visinu, otvore se vrata od aviona. I onda se čuje glasno KŠŠŠŠŠŠŠŠŠŠŠŠŠŠŠŠŠŠŠŠŠŠ!!!! Nekako mi je ovo „K“ neizbežno.

Spiči vas vetar samo tako, malo se iznenadite, ali onda se setite zašto ste uopšte tu, pa budete neizmerno srećni. Tako ja, ne znam za druge. Avion uđe u nalet i onda ako recimo niste prvi na redu, a ja u većini slučajeva nisam bila, jedan po jedan padobranac iskaču pre vas.

Dođe vreme da i vi iskočite. Smestite svoje dupe na ivicu, lagano izbacite svoje nožice napolje na papučicu i uhvatite se za upornicu jednom rukom. Drugu ruku stavite do prve, dignete dupe i izađete napolje, ruka do ruke i polako dođete do sredine upornice. Odvojite noge od upornice i tako se držite za avion koji leti. Pogledate u nastavnika, on kaže i pokaže „OK“ i onda se pustite sa pogledom na gore i nogama blago savijenim. Gurtna je to. Sledeće je šu šu šu šu…. kupola iznad vas i avion koji vidite kako odleće dalje.

Za prve skokove je taj trenutak jedan od najrelaksirajućih. Pogledate gore kupolu, vidite da su sve komore pune i da je sve ok, uhvatite komande i kažete „Juhuuuuuuuu! Svet je moj.“ Ma šta ja tu ovo ono…to sve ja tako, ne znam za druge. Onda na radio stanici čujete, na primer: „odlično, bravo, uhvati komande i drži taj pravac.“ To nastavnik sa zemlje kaže da je sve ok i da ste dobro obavili taj deo posla.

Sledeće otkrovenje koje sam imala tako u vazduhu je bilo „u jebote vidi kako visim.“ Visite u sistemu, a ispod vas ima recimo 900 metara do zemlje. Predivan osećaj, neopisiv. Mislim da niko nikada nije uspeo da opiše svoje prve skokove onako kako oni to stvarno zaslužuju. Sad ću da vam kažem. Ako je skok iz aviona ono što ste stvarno VI LIČNO ŽELELI, ako to nije zbog toga da ispadnete baja ili riba, zbog tate, druga, devojke, dečka, zbog društva ili ne znam koga. Ako je to ono što baš VI želite, onda je to nešto što je lepše od 12 orgazama za redom. To je za mene skok iz aviona. 

Razgovaram sa svojim nastavnikom padobranstva. Koji je eto sasvim „slučajno“ moj muž. Ništa nije slučajno na ovom svetu. Ovakvih skokova kao što sam vam opisala imam 11. Svi na gurtnu. Proteglo se to moje skakanje na gurtnu. Da ne moramo da vodimo dnevnik nastave ne bih ni znala da je toliko vremena prošlo, ni da je to baš tada bilo.

Znate li vi uopšte kada je bio 11.07.2006.? Ja sam u padobranstvo uplela i ceo svoj život. Od tada sam rodila dvoje dece. Da biste rodili jedno treba vam devet meseci, to svi znamo. Skakala sam i trudna. Onda sam razmišljala. „Ajde da sam ja neki vrhunski padobranac, pa da nastavim da skačem. Ovako samo svoje dete dovodim u opasnost. Dobro, neću da skačem.“

Išli smo na takmičenja. Što sa bebama u stomaku, što bez. Odgledala sam bar hiljadu skokova. Mislite li da sam nešto propustila? Ne! Nisam ja ležala u hladovini i kulira, bila sam tamo na mestu gde se sve dešava, na livadi, na sunđeru, pored elektronike. Jednom rukom pridržavam stomak, drugom držim kameru. Ili u jednoj ruci držim dete, a u drugoj kameru. Ne možete ni da zamislite kako je to.

Tu ste na mestu događanja, a ništa ne možete da preduzmete. Isto kao da ste obožavalac čokolade, a onda vas zatvore u sobu prepunu vaše omiljene čokolade, koju ne možete ni da liznete, gricnete, ništa… samo možete da gledate. Umesto čokolade neka svako stavi ono što najviše voli, pa vidite kako je.

Rasplakah se malopre od sreće.. Bili smo danas u Novom Sadu u vazdušnom tunelu. Mogu vam reći da nije lako, ali da je prelepo. Sve đake sam snimila i svi su se odlično pokazali. Znate li koga nisu snimili? Znate, ne moram ni da vam kažem. A znate li ko je bio najbolji? E ta osoba što je nisu snimili. Gledala sam malopre slike i ta osoba ima jednu jedinu sliku u vazduhu.

O iskakanju na gurtnu sam vam pričala, da biste stekli utisak kako to otprilike izgleda. To jeste padobranstvo, ali po meni nije ni blizu pravog padobranstva. Padobranstvo je letenje. Nisam mogla da znam, umem li ja to i jako sam se plašila da ću se razočarati u sebe, da ću se možda uplašiti, da ću se tumbati…?

Kada je došao red na mene i kada sam prišla vazdušnoj struji, preplavila me je neopisiva sreća. Pored mene su stajali nastavnici da bi mi pomogli da se ustabilim, kao i svima ostalima. Ljudi moji, ja sam letela. Pustili su me i ja sam se digla jedno četiri metra u vazdušnom stubu. Ostalo im je samo da me gledaju.

Kada sam se spustila dole, pošle su mi suze na oči i mahnito sam vikala „…hoću gore, hoću u avion, hoću gooooreeee, na nebooo, ja umem da letim.!“ Buka je stvarno velika, tako da sam se baš drala. Posle toga sam se još par puta podigla i osećala sam se kao da sam baš rođena u vazduhu, da sam od vazduha sazdana.

Kada se podignete gore i ispadnete iz vazdušnog stuba onda naravno padnete dole na sunđer. Toliko sam bila opuštena u vazduhu da mi je jedan pad dole bio jako bolan. Vratni deo sam nekako uklješila ili šta već, tako da sam danas ukočena, samo tako. Ne mogu ni Anu da podignem. Ma to nije ništa u poređenju sa srećom koju osećam. Umem da letim!!!

Vodili smo i Marka sa nama. Rekoh već da je buka neopisiva. Možete onda samo da zamislite kako sve to izgleda jednom detetu, koje tek za neki dan puni dve godine. Jedna devojka se uplašila buke i nije smela ni da proba. Marko je jaaaako, jaaaaako plakao dok smo se popeli do gore, a onda kada je video zašto smo se popeli i čemu tolika buka, oduševeljeno je gledao.

Neke stvari budu urođene, hteli mi to ili ne. Hteli su i njega da ubace unutra, ali ja nisam dala. Svidelo bi mu se sigurno, ali onda više niko drugi ne bi mogao da leti. Tunel bi bio rezervisan samo za njega. Pričam ovo iz iskustva, jer znam kako reaguje u luna parku. Ima vremena za Marka neki drugi put. Ovog puta je njegova mama bila glavni glumac. 

To da jedva čekam da uđem u avion, ne moram ni da vam kažem, ali za sada sam napunila baterije ovim letenjem. Snimke moram da sredim, pa će to malo potrajati, pa zato postavljam ovaj iz tog vazdušnog tunela. Na snimku je prvo Saša Jojić Jokas on ima preko 17000 skokova, a posle njega na snimku su dva đaka. Uživajte šta drugo da vam kažem.

Sve je moguće

Ovako izgleda zastava Tajlanda

Šta je sad, pa to bitno? Pa jeste, ako od boja te zastave može da se napravi nešto ovako.

Šta je to nešto? Ako se malo bliže pogleda, izgleda ovako.

Vide se figure ljudi. Ako pogledamo sledeću fotografiju, vidimo da ti ljudi imaju neki plan.

Kada taj plan sprovedu u delo. To onda izgleda ovako.

Ovaj rekord je postavljen 08. februara, 2006. godine i velika je čast svima njima što su u tome učestvovali. Kada mi god nešto izgleda teško i neverovatno, setim se ovoga i budem srećna, jer je stvarno sve moguće.

http://www.theworldteam.com/index.htm

Nebeski balet

Ko nije probao makar samo da iskoči iz aviona, ne može ni da zamisli koliko je ovo teško. Teško je održati najobičniji stabilan položaj, a ovo je već prava umetnost. Uživajte!