Samo da vam se javim

Nikako da dočekamo adsl. Kao da priključuju ne znam šta. Prvih par dana mi nije nedostajao internet, ali već sada padam u blagu krizu.  Napisala sam par postova, a čekajući priključak nikako da se nakačim putem dial-up konekcije, pa da to i postavim. Evo sada sam tek preuzela mailove, pa da se ujedno i vama javim. Počelo je leto za nas, pa samo jurcamo.

Naš novi kutak

04. maj, 2009. Veliki broj ljudi ima problem sa prilagođavanjem, što nikada nije bio moj problem. Gde god da sam i u kakvoj god situaciji da se nađem, bukvalno mi treba 15 minuta da sednem i rešim u svojoj glavi situaciju u kojoj sam, i da prosto i jednostavno nastavim dalje. Tako je bilo i ovog puta. Rekla sam „dragi pusti me samo 15 minuta da iskuliram“. Dobila sam svoj kratki mir, a onda sam se pokrenula i nisam se zaustavila dok sve nije bilo tip top. Naš novi, stari dom.

Ovoga puta ga osećam kao stvarno naš. 01. maja uveče je sve bilo na svom mestu i svako u svom krevetu.. Nismo samo stanari u jednoj od soba sa upotrebom kuhinje i kupatila, kako je ranije bilo u ovom stanu dok je njegova mama ovde živela sa nama, već je ceo naš. Kada se uveče istuširam mogu da izađem gola iz kupatila, to mi je oduvek bio nekakav reper. Gde god pogledam sve je onako kako ja hoću i tamo gde ja hoću i niko to neće da pomeri dok ne kažem ja. Nije ovo „ja, pa ja“, nego se baš radujem što je tako.Kako se ono kaže, „svoj na svome“.

Deca mogu do mile volje da se igraju, vrište, trče, razbacuju i skupljaju igračke, presađuju i polivaju cveće, leže i ovde i onde, onako kako im je volja, a da ne brinem da će nekom smetati i da će ih neko zbog toga popreko pogledati. Ne moram da razmišljam o kiriji. 300 evra stan + 200 za troškove stana. Svakog 15-tog u mesecu. E nećemo više tako. Svakog 15-tog sam obećala sebi i porodici malu žurku. Biće tako.

Drugog maja smo već bili na aerodromu i dobila sam priliku da skočim. Nekako mi se čini nepravedno. Fizički sam se potpuno raspala ovih zadnjih par dana. Ne mogu normalno da legnem i ustanem još od one kragne. Zezaju me ta moja rebra i grudna kost. Kada ne mogu da izdržim popijem Nimulid. Odluku da li ću da skočim ili ne sam trebala sama da donesem. Lakše bi mi bilo da mi je Ivan rekao „nemoj još koji dan da skačeš dok se ne oporaviš potpuno“, nego što mi je rekao „kako ti hoćeš“.

Znam da mi je on dao da biram, da posle ne bih imala razloga da prigovaram, ali mi se nekako čini nepravedno. Nisam baš toliko luda, tako da sam ponudu odbila. Sada mi je već jako žao, ali mislim da je zdravlje najvažnije i da sam samoj sebi najbitnija.

03. maja je opet bilo skakanje. Deca i ja smo ostali kući i gledali avione i padobrance sa terase. Popodne smo im se i mi pridružili. Bilo je baš lepo. Jurcali smo po livadi i gledali u nebo.

Danas mi je loše, psihički. Zašto nisam skočila…kajem se. Osećam se kao da me je sopstveno telo izneverilo. Možda me je i mozak izneverio. Uselio se u mene neki strah od bola. Prilikom skoka iz aviona telo pretrpi određeni dinamički udar i taj trenutak me najviše brine. Teško da me može razumeti neko ko nije prošao kroz sličnu situaciju. Želim, a bojim se. Možda će taj dinamički udar sve da dovede na svoje mesto, a možda i neće. Jebem li ga, probaću, pa šta bude.

10.05.2009.

Juče je bio moj dan, probala sam i bilo je predivno. Nimulid je odradio svoje, tako da me ništa nije bolelo. Ništa nije kvrcnulo.  Jedino čega sam postala svesna na izlasku iz aviona je nedostatak snage. Zanimljivo je da sam ustanovila da mi je leva ruka jača od desne. Preostaje mi da se bacim na vežbanje. Sklekovi, zgibovi i ono što ne mogu da se setim kako se zove. Inače u levoj ruci nosim decu, tako da je ona dovoljno istrenirana i jaka.

Prvi skok je bio sa 1200m, a drugi sa 1500m. Skokovi, kada je sunce na zalasku su najlepši, a meni nekako uvek zapadne taj poslednji let.  I ako je na zemlji juče bilo nešto ispod 30 stepeni na 1500 pred zalazak sunca je bilo 6-7 stepeni. S obzirom da su vrata od aviona skinuta i nije baš bilo prijatno voziti se, ali skočiti je prelepo.

Kao i uvek deca su se odlično provela. Izuzetno je lepo kada slećem padobranom, a njih troje dole viču, mašu i tapšu. „Bravooo mamaaa!“ Tata pored njih sa stanicom u ruci, navodi me. Radi svoj posao.

Sada mi je ostalo da uradim dve simulacije i onda da skočim na slobodno. Simulacija je kada ti gurtna otvara padobran, ali imaš zadatak da iz džepa gde inače stoji pravo padobranče koje otvara padobran na slobodno, izvadiš „falš“ padobranče. Sada se Ana naspavala i ostaje nam da samo pozovemo tatu da dođe po nas ili da pošalje nekog. Danas za mene nema skakanje, ali tu je sutra, prekosutra, celo leto je pred nama.

11. maj, 2009. Opet mi je loše. Jovana je otišla kod babe. Bliže joj je da od nje ide u školu. Prijelo bi mi da se malo isplačem, ali ne mogu. Znam da ona voli tamo da bude i da joj je lepo, pa ne mogu da plačem zbog toga, ali strašno mi nedostaje moje dete.

Znam da je tu, da je blizu, ali boli me duša. Jebem ti školu i ko je izmislio. Zašto u opšte mora redovno da se ide u školu? To sam se pitala i prilikom svog školovanja. Ne mogu i ne smem njoj da kažem ovo svoje razmišljanje, ali ja stvarno mislim da je škola jedno veliko sranje.

Bila sam odličan đak u osnovnoj školi, ali sve mi se nekako čini da je sav taj put od kuće do škole i obrnuto bio totalno uzaludan. Kada sam shvatila da mnogo više mogu da naučim u gradskoj biblioteci nego u školi, negde od petog do sedmom razreda, počela sam da bežim iz škole u biblioteku.

Da… socijalizacija je jako bitna, ali sa druge strane kada pogledam sa kakvom decom provodi vreme u školi, muka mi je. Svaka čast izuzecima. Nije moje dete najbolje, zato što je moje, pa tako pričam, ali vidim divljaštvo, nerazumevanje, podsmevanje, spletke. Bože…neki od njih su spremni na spletkarenje i sa osam, devet godina. Kakvi to ljudi rastu iz nekih od njih?

Ona se socijalizovala još sa godinu i po kad je krenula u obdanište. Mala je da bi razumela zašto postoje takvi „ljudi“, ali postoje. Sa njima raste. Ne sviđa mi se sve to. Velika je i ako je maleni miš. Teško mi je i molim vas nemojte da me kritikujete u vezi ovoga, jer sam besna i na školu i na školstvo i na sve to što naša deca uče i što moraju da prođu, ljuta sam što roditelji ne obraćaju pažnju na svoju decu, pa od njih naprave divljake, a sa druge strane… žao mi je te „divlje, napuštene“ dece.

Ništa ne mogu da preduzmem, a vidim problem. Ne mogu sve krive drine da ispravim, ne mogu svima da budem mama, a njima samo to treba. Mama, tata, čvrst oslonac, a nemaju ga svi.

Neka je…neka je šiba, neka je lomi, očvrsnuće još više. Zna ona da ima svoje gnezdo, zna ona da ima uvek na koga da se osloni, kome da kaže, kome da se požali i isplače na grudima. Ti isti mali, veliki ljudi će sutra odrasti, moraće da postane lav da bi se izborila, a sada skuplja i snagu i iskustva. Ne mogu sve da vam pričam. Možda jednom.

11. maj, 2009. – malo kasnije -

Svi znamo da je padobranstvo, jedan od visoko rizičnih sportova. Sa druge strane statistički gledano, srazmerno… broj padobranaca sa brojem nezgoda i broj učesnika u saobraćaju sa brojem nezgoda…mnogo više ljudi bude povređeno i strada u najobičnijoj vožnji autom, nego u padobranstvu.

To ne znači da ćemo svi sada prestati da se vozimo autom. Tako isto nećemo prestati da se bavimo padobranstvom zato što se neko povredio, imao problem ili ne daj Bože da je stradao.

Svaki padobran ima glavnu i rezervnu kupolu. Ako se iz bilo kog razloga javi problem sa glavnom kupolom, ona se odbacuje i povlači se ručica rezervnog padobrana. Nema problema. Ako padobranac iz bilo kog razloga ne povuče ručicu rezervnog padobrana, pri određenoj brzini i na određenoj visini, automat mu otvara rezervni padobran i opet nema problema.

Automat je, jedan maleni kompjuter koji aktivira rezervni padobran. Prepoznaje problem i otklanja ga tako što otvara rezervnu kupolu padobrana. Zaista je bezbednost na visokom nivou. Pričam za naš klub i za naše đake i neću da ulazim u polemiku sa bilo kim u vezi sa drugim klubovima i slučajevima.

Na nastavniku je da đaka sve što treba nauči na zemlji. Kod nas obuka ne traje sat vremena, što je po meni totalno suludo, već tri, četiri dana, pa ponekad i duže. Budući padobranac se ne pušta u avion dok ne savlada apsolutno sve što je neophodno.

Postoje klubovi u koje dođete, kažete „ja bih skakao“ (ne pričam o tandem skoku) i oni vas za bukvalno sat vremena opreme i strpaju u avion. Njima je dovoljno da donesete lekarsko uverenje da ste sposobni, i da vas bez ikakvog predznanja zakače na gurtnu i bace iz aviona. Kada sletite dole, nemate blage veze šta vam se desilo. Mi tako ne radimo i nikada nećemo.

Molim Boga da nikada ne vidim nekoga ko je „omastio“ zemlju. Ružno je ovo rečeno, ali tako se nažalost kaže. Svega sam se nagledala, ali iz dubine duše želim da svi slete dole lepo, lagano uz ptičije prizemljenje i širok osmeh.

Kada vidim nečiji  problem, pa se na kraju sve dobro završi, prirodno je da se uplašim. Na tuđim greškama pokušavam da naučim. Ovo je jedina oblast u mom životu u kojoj učim i iz tuđih grešaka.

Ništa ja ne pišem bezveze, ima razloga, ali nekom drugom prilikom ću i o tome.

12. maj, 2009.

Danas u klubu imamo redovnu godišnju inspekciju. Nakače se tako, po njih trojica, četvorica inspektora,  svake godine, pa sve provere,  pregledaju opremu, dokumentaciju. Mene to raduje i ne smeta mi, volim kada nam oni odobre dalji  rad i kažu da je sve u redu. Napišu to i udare pečat.

Ovo je izuzetno stresan posao. Ne po nas, kao padobrance. To ne. Skačeš i uživaš. Već kada, recimo đak skače prvi skok ili prvi na slobodno. Stojiš dole na zemlji i posmatraš. Na nastavnicima je da svakog pojedinca nauče sve što treba, ali na svakom od đaka je da to znanje i primene u praksi.

Dokumentacija je stvarno posebna priča. Totalno drugačija od svega što ste imali prilike da vidite. Apsolutno sve što se radi mora da “prođe” i kroz papire. Elektronska forma nije dovoljna i sve se od tih papira duplo piše.

Ovaj posao koji mi radimo stvarno mora mnogo da se voli da bi se radio. Skupo je bavljenje padobranstvom, ali mi od toga ne zarađujemo puno. U pitanju je veeeeeelika ljubav. Naučiti nekoga da uživa u sredini u kojoj nije rođen, koja je neprirodna za čoveka, naučiti nekoga da raširi “krila” i da leti, da vidiš kako se ljudi menjaju na bolje, kako postaju drugačiji, bolji uvek, to stvarno nema cenu.

Šire se vidici. Oseti čovek da sve može, da je jači i bolji nego što je mislio. To…to nema cenu i zato i radimo ovaj posao. Imamo školu padobranstva i imamo još puno ljubavi, volje i živaca da mnoge naučimo da …  Znate kako, moje lično mišljenje da je to učenje življenja.

Ja nisam nastavnik. Još uvek sam samo đak koji se priprema da skoči svoj prvi skok na slobodno. Puno znam, ali moje iskustvo tj. broj skokova  u padobranstvu je mali. Žalosno je što je moje teorijsko znanje veće od nekih nastavnika u Srbiji. Ne mislim bukvalno, već ono što smataram da svaki čovek koji uđe u avion mora da zna i što mora da se nauči. Znam  šta bih ih učila, što mnogi drugi ne rade.

Rekoh već jednom, kao trudni  padobranac, biću jednom padobranac za poštovanje.

Eto samo da vam se javim u isčekivanju adsl-a.

Nebeski dijamant

www.nebeskidijamant.com je dobio svoj osnovni oblik. Oduzeo mi je dosta vremena, a sa druge strane i nije. Sama sebi sam oduzela vreme. Počnem jedno, pa skrenem na drugo, pa opet na prvo, a onda na treće i pogubim se skroz. Sitnica kao što je redosled kategorija… „kad pre svanu?“ Izaberem temu, kažem sebi „to je ta“, pa čačkam, čačkam i onda shvatim da mi se u stvari uopšte ne sviđa. Onda u pokušaju da nađem drugu neku, opet izgubim vreme i tako bi išlo u nedogled, da nisam sela i smirila se.

Prvi i najveći problem mi je napravio računar. Usporio je, da je to bilo neverovatno. Pričala sam vam skoro da sam ga sređivala i kada je opet počeo da se gasi, nervni slom sam dobila. Drugo mi nije preostalo nego da uzmem šrafciger u ruke. Ljudi moji! Ako i malo volite svoj računar, otvorite ga ili ako se plašite da nešto ne pokvarite, dajte nekome ko se razume, da ga otvori i uradi najnormaniju stvar. Očistite ga! Koliko prašine, ma pravog đubreta je bilo unutra. Jedan poveliki miš bi imao za bundu, od one crne masne prašinčine… i kafa i sok i pivo i ko zna šta sve ne. Dobro je da nije crkao. Posle toga za divno čudo, radi kao da je nov. Očistila sam ga do visokog sjaja.

Drugi problem je kao što rekoh moje gubljenje u gomili stvari koje sam sebi zadala za zadatak. Hoću ovo, ovako i nikako drugačije. Za par tema sam postala ekspert, da bih na kraju shvatila da ipak to nije ono što hoću. Logo ovakav, onakav…ova plava, ne, ne, bolja je ona, ova slova, ona slova, ma baš sam budala. Sada ako hoćete možete i da ga pogledate, ali opet ću reći da nije gotovo i da nije ono što hoću, ali može se pustiti u rad. Dobrodošli ste naravno.

Sa druge strane ne osećam nikakvo zadovoljstvo što je gotovo. Prazna sam i ja bih sada dalje nešto, drugačije, lepše, bolje. Povremeno sam i neki post pročitala, ali sam ispala iz toka dešavanja. Sinoć sam se jako potresla kada sam čula šta se desilo malom Lavu, a sa druge strane sam se i obradovala što će sve na kraju biti u redu. Ako išta može da znači, a možda i može, šaljemo im svu pozitivnu energiju i svu našu snagu.  Život je totalno sranje i trebao bi da poštedi decu, ali na žalost nije tako. Samo Gospod Bog decu da nam čuva, svega ostalog će biti. Zdravlje i život samo.

Sada ću početi da pišem na svom blogu. Srediću ga malo, da mi bude lepo kad dođem na njega. Ovako mi je isuviše hladan, prazan. Nisam to ja. Eto samo da se javim. Ne osećam zadovoljstvo zbog završenog posla. Tako to obično biva. Uložimo sebe, a rezultat na kraju nas ne usreći, ma koliko da je dobar. 

Naše male kopije

Mislim da ne moram ništa više reći.

Mali savet – Aptamil

Već duže vreme hoću ovo da napišem, ali me uvek nešto odvuče na drugu stranu. Od kada sam postavila „Nedelje trudnoće“ svakodnevno na moj blog dolaze buduće mame da se raspitaju o svemu i svačemu. Svraćaju i mame koje su se tek porodile, pa imaju problema sa dojenjem, svašta nešto. Imam jedan mali savet za mame koje nemaju dovoljno mleka ili iz nekog drugog razloga dohranjuju svoje bebe veštačkim mlekom. Sa svojom decom sam koristila „Aptamil“ i mogu da ga preporučim svim mamama.

Prošle godine u parku, tata, Jovana, Jana, Marko i ja trudna i debela, sretali smo bračni par sa malim dečakom. Reč, dve i tako. Zapita se mama te bebe kako postižemo sve, pa kako ja trudna izlazim na kraj sa tolikom decom, a ona ni sa jednim ne može da izađe na kraj, tamo ovamo i dotaknemo se Aptamila. Tu ja ishvalim Aptamil, a ona kaže „ma jeste dobar, nego ustajem noću po 10 puta, kuvam flašice, vodu, hladim, mućkam, bućkam…muka živa.“ Odvukoše me na drugu stranu, rastasmo se, a ne rekoh ženi šta i kako mi radimo. Njen mali verovatno već dugo nije na veštačkom mleku, ali mnoga druga deca jesu, a ovo bi bio savet za sve mame i tate koji noću zbog „bućkanja“ Aptamila ustaju po celu noć.

Kupite jedan dobar, lep, veliki termos, dve, tri flašice za mleko. Svako veče pre nego da legnete prokuvate vodu, ohladite na određenu temperaturu, sipate u termos i dobro zatvorite. Operete flašice i prateću opremu i sve to sa Aptamilom stavite na dohvat ruke, do vašeg kreveta, privučete krevetac do vas i spavate. Poželjno je da imate kutiju za veštačko mleko, lakše je. Kada beba počne da se budi, sipate vodu iz termosa u čistu flašicu, stavite određeni broj kašičica mleka, (o ivicu kutije mleka izravnate da se ne biste mučili sa nožem) stavite poklopac na flašicu i promućkate. Bebici flašicu „potkočite“ pelenom i još pospana beba dobije šta želi, a da ne stigne da se probudi i da vi ne mrdnete iz toplog kreveta. Beba dobije lep, ukusan, svež obrok. Sledeći put kada se beba probudi, postupak ponoviti sa drugom čistom flašicom, tako da opet ne morate da se motate po kuhinji.

Na ovaj način, beba nauči da ne mora svaki put kada je gladna da bude izvađena iz kreveca, da se rasani, da plače, da čeka, pa tako vremenom počne i po celu noć da spava. Eto to je taj prost i jednostavan savet, ali ne seti se svako, pa ovako možda nekome mogu da pomognem.

I za kraj da kažem ŽIVELO DOJENJE I SISE PUNE MLEKA… ako na žalost nema mleka u njima onda ŽIVEO APTAMIL!

Praviti se "normalan" :)

Divan dan, kao i svaki Božić. Kažu da sve ono što radite za Božić, radićete i cele godine. Mi Momčilovići smo se potrudili da radimo ono što najviše volimo. Da skitaramo. Bili smo na ručak-večeri, kod bliskih rođaka, prijatelja.

Ana i ja smo dobile paricu u česnici. Bićemo puuuuune para cele godine. Srećna sam što decu smem da odvedem bilo gde i da budem sigurna da će biti normalna i dobra. Stvarno je teško u današnje vreme decu vaspitati da budu takva. Obožavam izjavu svoje sestre, koja inače ima dobru decu. Ona često u zajebanciji  kaže svojim momcima, “pravite se da ste normalni”.  :D

Mi smo se “toliko pravili da smo normalni”, da smo zaslužili da nas opet pozovu u goste. Kada sa dvoje malecke dece, odete u goste, a možete i da sednete i da jedete, pričate, popijete, a da ne vrištite i traumirate domaćine svojim prisustvom … ma ponosna sam na njih skroz.

Praviti se “normalan” :)

Divan dan, kao i svaki Božić. Kažu da sve ono što radite za Božić, radićete i cele godine. Mi Momčilovići smo se potrudili da radimo ono što najviše volimo. Da skitaramo. Bili smo na ručak-večeri, kod bliskih rođaka, prijatelja.

Ana i ja smo dobile paricu u česnici. Bićemo puuuuune para cele godine. Srećna sam što decu smem da odvedem bilo gde i da budem sigurna da će biti normalna i dobra. Stvarno je teško u današnje vreme decu vaspitati da budu takva. Obožavam izjavu svoje sestre, koja inače ima dobru decu. Ona često u zajebanciji  kaže svojim momcima, “pravite se da ste normalni”.  :D

Mi smo se “toliko pravili da smo normalni”, da smo zaslužili da nas opet pozovu u goste. Kada sa dvoje malecke dece, odete u goste, a možete i da sednete i da jedete, pričate, popijete, a da ne vrištite i traumirate domaćine svojim prisustvom … ma ponosna sam na njih skroz.

Mala priča o maloj Mariji…mala Marija zaslužuje veliku priču

Više od mesec dana nosim u sebi priču o Mariji. Mala Marija. Nije ona mala. Veća je za glavu od moje Jovane. Moram bre, da se isplačem za tim detetom. Duša me boli. Jedna sasvim obična priča me je podsetila da u ovoj godini moram i da se isplačem. Hvala ti Suske. Pomerila si me svojom običnom pričom i podsetila, da ostavljam nešto nedorečeno.

Prvi razred je moja Jovana završila u Kraljevu. Teška godina za nas. Jako teška i jako srećna. Jovani se mama udala, ostala trudna, a igrom slučaja Jovana je već bila upisana u školu sa svojim starim drugarima u Kraljevu. Taj prvi razred će zauvek da obeleže putovanja Beograd Kraljevo, Kraljevo Beograd. Suza za suzom. Osmeh za osmehom. Osmeh za suzom. Hvala mojoj mami zauvek. Hvala mojoj Jovani.

Kako god, brzo nam je prošao prvi razred u toj rascepljenosti, u tim putovanjima, u tim …uh … ceo život će mi faliti taj ….samo naš prvi razred. Duša me boli. Ivana ko Ivana živi sada i ovde, što je bilo bilo je. Jovana ko Jovana, više joj i nije važno gde je nekada išla u školu. Blago moje.

Drugi razred. Beograd, Banovo Brdo, Banović Strahinja. Novi stan, novi grad, nova škola. Ako ste me bar malkice upoznali kroz sve moje tekstove, onda ste upoznali i moju Jovanu. Bar delimično, jer krv nije voda, a to dete liči na mene. Pametnija je od mene, lepša je od mene, o koliko je samo dobronamernija i tvrdoglavija, to ne umem da opišem. Moja drndulina. Poštujem je neizmerno kao ličnost. Ona je moj vodič. Znate li šta poštujem? Tamo gde sam ja bila plačipička, moja Jovana je borac. Nije što je moja, ali to dete je ličnost.

Kraj prvog polugodišta, drugog razreda. Odem na roditeljski. Učiteljica joj je stvarno dobra žena, ali…ali u knjižici joj je ovako napisala „zanemaruje tuđe osećaje i probleme“. Ne baš tako, ali slično nešto. U fazonu, baš je briga za sve što se oko nje dešava. Čekaj da se setim tačno. Ma šta da se setim… prenosno je rekla da je moje dete bezosećajno za tuđe muke i probleme.

Idem niz ono brdo i plačem. Jebe mi se za ocene. Kriva sam. Moje dete je postalo bezosećajno na tuđu muku. Kakva sam ja to majka? Jedva čekam ovaj sada roditeljski da vidim šta će sada da napiše kao utisak.

Moje dete je inače druželjubivo. Sitniš je, ali ume da vodi i ne da na sebe. Vole je deca. Tako da je u našoj kući tog drugog razreda, prodefilovalo mnogo njih. Drugari, drugarice, rođendani, telefonski pozivi i slično. Radovala sam se što voli da ide u školu, što ima dobro društvo, što nije zapostavljena, zanemarena. Uključila se u sve.

Roditeljski sastanci počinju i završavaju se sa kukanjem i vapajem učiteljice. „Družite se sa svojom decom. Pričajte, igrajte se…“ Ne razumem. Pa kad pogledam ljude oko sebe svi su super. Šta priča ova žena? Za nikog od roditelja ne bih rekla da ne ume da trči i smeje se sa svojim detetom. Mora da preteruje ta učiteljica.

Treći razred. Zabrinuti smo. Najlepše i najčešće društvo su joj Marko, Ana i Lara. Svi do dve godine starosti. Brat i sestre. I dalje rado ide u školu, sve je ok, po njenoj priči. Dolaze povremeno deca, ali sve ređe. Ne zove ih. Razgovaramo, o čemu se radi tu radi? „Mama, pa sve je u redu.“ Nije u redu. Znam da nešto nije u redu. Roditeljski sastanci, sa divnom učiteljicom, koja se trudi da zbliži i decu i roditelje. Sa divinim nasmešenim roditeljima. Ne menja se ništa, sem što moje dete odbija da se druži sa njima.

Jovanin 9. rodjendan. Pravimo žurku kući. Svi kažu, „ženo nisi normalna“. „Uzmite igraonicu.“ Ne. Želim da ih vidim ovde, sve. Želim da nam svima bude lepo. Želim da ih ja zabavim. Da pamte. Ja to umem i volim.

Sigurna sam da će pamtiti Jovanin rođendan, ali… !!! Ali bre!!! Apsolutno za sve na ovom svetu imam opravdanje, za decu posebno. Vika, vriska, dreka… ludilo. Pa tu i jesmo da ludujemo. Ali… uh…. Postoji tu jedan momenat koji me je strašno uplašio. Trenutak kada sam shvatila, zašto moje dete izbegava da se druži sa većinom njih. Ne znam u stvari koji je to trenutak tačno. Verovatno ceo utisak koji su ostavili na mene, je taj… da većina njih nikada neće biti normalna. Žao mi je što to moram da kažem, ali to jeste istina. Ja uvek govorim istinu.

Situacija. Tri dečaka. Guraju se, vrište, skaču kao nenormalni. Priđem „šta vam je, u čemu je problem?“. „Ma ništa, vatamo se za jajca.“ „Molim….Pa zar vas ne boli?“ „Mene ne boli…hihihihihi…baš mi je super.“ „Mene boli kad jako stisnu…hihihihihi.“ „Mene ne boli ni malo, baš mi je super…ja mogu da izdržim i kad me jako stisnu za jajce.“ …. „Jeste li vi pederi, pa se vatate?“ „HAHAHAHAHHAHA…. Nismo, ali kad neće devojčice, vatamo se sami…..HAHAHAHHAHAHA“!!!!

ŠOK! U najmanju ruku šok! Posmatram ostale. Posmatram Jovanu. Ljudi moji. Šta je bre ovo? Jovana sedi između svoje tetke i Jane. Gleda me tužno. Priđem. „Mama, a kada će da odu?“ „Nemoj mila, pa zvali smo ih.“ „Ma baš me briga vidiš bre, da su to luda deca. Želim da idu kući i da se igram sa Janom i Markom.“ Otišli su posle sat, dva…rodjendan je prošao. Ne, ne želim više takve žurke za svoje dete. Većina te dece uopšte nije u vinkli. Žao mi ih je…ali ne mogu ja da spasem ceo svet.

Nije mi više bilo čudno što su mom detetu najbolje društvo Jana, Marko, Ana i Lara. Braća i sestre. Što rođeni, što ne….bebe ili predškolci, to su bre naša deca. Vaspitana.

Ovo je ipak priča o Mariji. Jednoga dana, dolazi kući sa drugaricom. Nisam ih ranije viđala zajedno. „Mama niko neće da sedi sa njom. Sedi sama i svi je zezaju.“ Moja cura, naravno voli da ispravlja krive drine. Bože na koga li je?

Lepa devojčica, ta drugarica, nosi naočare, viša je naravno od moje Jovane, za glavu. Rekoh već da imam mišicu. Dve lepe devojčice. Ručale, završile domaći, zatvorile se u sobicu. Imaju tajne. Išle napolje, u park. Vraćale se. Devojčica svaki put kaže „doviđena“, „dobar dan“. Smejuljim se. Šta me pozdravlja 15 puta? Bila je, koliko je bila. Jovana je ispraća. Vraća se u stan i daje mi do znanja da je boli glava, da joj ne smetam, da je ostavim na miru u sobi.

Ja sam jedna dosadnuša. Naravno da je neću pustiti, dok ne utvrdim razlog. Marko spava, Ana stoji u dupku pored nas dve. „Šta je bilo Dragice? (draga pa Dragica).“ „Ma ništa, pusti me.“ „Ma kako ništa. Nešto te muči Milanka moja? (mila, pa Milanka).“ Bože što si ti dosadna žena. Nije mi ništa, pusti me na miru.“ „Dragice“ umiljavam se… „ti svojoj mami sve smeš da kažeš.“ „Smem, ali to je tajna mama. Rekla mi je tajnu, najveću.“ Pune se suzama, moje drage oči. „Reci mami. Znaš da sam ja tvoja čuvarka tajni, malih i velikih. Neću nikom reći.“ „Znaš mama,… molim te nemoj da kažeš nikom. Znaš mama, pa ona….“ „Šta je ona?“ „Nju svi zezaju u školi. Niko je ne voli.“ „Što bre? Baš je dobra i draga.“ „Ne znam što je ne vole, mama….znaš mama… nemoj nikom da kažeš…mama, bre….bre pa ona je usvojena.“ Plače moje dete. Plačem ja sa njom. Plačem i sada. „Kako bre mama neko može da ostavi dete? Vidi mama Anu. Ona je bila manja od Ane kad su je ostavili. Kaže da nisu imali para da je čuvaju. Ostavili je skroz, onako u domu. Usvojili su je kad je imala tri godine ovi sadašnji tata i mama, a nju mama svi zezaju u školi, a tajna je ovo što sam ti rekla. E neće ona da ima najružnije stikere. Sve ću ja da joj dam.“ Demonstrativno lepi u Marijin album najlepše svoje stikere i potapa ih suzama. „Kako neko može da ostavi dete, reci mi?“ O Bože… Kako svom detetu da objasnim ono što ni ja ne razumem. „i ko zna kako sada živi. Ja ću da skupim pare i da joj kupim ranac za školu, stalno isti nosi. I sve ću svoje stvari koje su lepe, a ne trebaju mi da joj dam.“ Prestani Ivana…trajao je taj razgovor, trajao i trajao…

Marija počinje redovno da dolazi kod nas. Jedva sam čekala da čujem utiske, Jovanine posete njoj. „Mama, pa ona ima divnog tatu. Pravio nam je palačinke, radio domaći sa nama, a onda smo se igrali. Ima tako lepe igračke.“ „Vidiš Dragice, da ponekad i ono što na prvi pogled izgleda strašno, može biti lepo i dobro. Da je nisu usvojili, možda bi živela u nekom domu i mučila se, ko zna kako.“ Radovala se moja Jovana, radovala se ja sa njima.

Odlazi Marija jednog dana kući. „Mama, ona je trebala da ide na neke časove glume i slagala je tatu da je bila, samo da bismo duže bile zajedno.“ Uh…. Mala Marija laže. Poseta školi nije ni malo bila ohrabrujuća, Marija svašta nešto laže. Moja Jovana da bi joj se što više približila je popustila u školi. Zezaju Jovanu u školi oni isti što se igraju sa jajcima. Zovu je ciganka, pikavac. Ne vole je više. Druže se njih dve i još dva muška „pikavca“. Moja mišica se busa. Ne da se. Brani drugaricu, koja je za glavu viša. Učiteljica kaže da nikoga ne sažaljeva i da za nikoga nema privilegije. Uh…zar će se moje dete samo boriti za jedno, jadno ostavljeno dete?

Rekla sam joj u petak da postoje ljudi koji lažu, da bi imali prijatelje, lažu ljudi i da ne bi ostali sami, lažu ljudi zbog svega i svačega. Jovana je u petak plakala kao velika. Samo je govorila. „Mama ja neću prestati da se družim sa njom. Neću mama nikada da je i ja ostavim.“ . Moja pametnica. Danas mi kaže. „Rekla sam Mariji. Ili će da prestane da laže ili ću prestati da je volim. Nisam joj rekla da nećemo da se družimo nego da neću da je volim. Znaš mama da neću ni da se družim, ako nastavi da laže, ali neće ona više da laže nikog, obećala mi je..“

Sigurna sam da vam ni deo osećaja nisam prenela. Sigurna sam da sam nešto propustila. Sutra je roditeljski, već danas u stvari…već je pola 5. Uh … baš me je mučila priča o Mariji. Jovana se neće odreći Marije, neće je ostaviti. Moja osnovna priča je da mora da joj objasi da ne sme da laže, jer prijatelji se ne lažu. Marija nije ni lagala prijatelja, lagala je roditelje, učiteljicu, okolinu. „Mama ona će sve tebi da kaže, rekla mi je. Za NG ćemo da zovemo njenog tatu i mamu, pa vi pričajte sa njima. Samo da znaš, neka me i zovu ciganka, ja neću prestati da se družim sa njom.“

Zanima me samo da ove godine vidim šta će učiteljica napisati u knjižicu. Ako bude napisala nešto slično kao prošle godine. „zanemaruje tuđe osećaje i probleme“, javno ću tu na roditeljskom da iscepam knjižicu na komadiće.

I još nešto sam sigurna. Deca se vaspitavaju do šeste godine. Ko god da je to rekao i utvrdio, bio je u pravu. Nismo sve vreme bile zajedno u prvom razredu, ali moja draga je već 26. oktobra napunila sedam. Bila je već vaspitana. Ma mislim da sam još tog istog 26. oktobra, 1999. kada sam je rodila, završila veći deo vaspitanja. Geni su čudo.

Radujem se

Počeo je poslednji petak ove godine. Ne sećam se kada sam se ovako lepo osećala pred Novu Godinu. Ne očekujem ništa spektakularno da će da se desi, ali mi je baš lepo. Radujem se praznicima koji dolaze, kao klinka od 7 godina i jedva čekam da unesemo jelku u kuću. Volela bih i paketić da dobijem, pun slatkiša i igračaka, kao nekad. Šta li mi je? Tri je posle ponoći, a ja maštam o paketićima.

Baš volim neparne godine i neparne rođendane, ova godina će baš takva biti, neparna. Radujem se, jer i dani postaju sve duži, bliži se leto.

Četrdeset godina braka – slavljenje ljubavi

Ovo je priča o četrdeset godina. Pre četrdeset godina, dvoje mladih ljudi su odlučili da provedu život zajedno. Rekli su im „ne smete“, rekli su „mladi ste“, „nećete uspeti“, rekli su… Njih nije bilo briga šta je ko rekao, oni su odlučili. Pre četrdeset godina, ove noći, oni su proveli zajedno, prvu bračnu noć.

Naravno mladi. Za takve korake se samo mladi odlučuju. Ona 18 godina, on svega 23. Imali su iznajmljeni stančić, sobu, jedan rešo, jedan dušek, zelenu zavesu za prozor, dve stolice, dve viljuške, noža, dva tanjira, imali su tako malo i gotovo ništa, ali imali su jedno drugo i verovali su u ljubav.

Ponosna sam na to dvoje. Tako se radujem što ih poznajem. Igrom slučaja ih poznajem. Igrom slučaja, jer roditelje ne možemo da biramo. Neću vam sada pisati njihovu priču, jer četrdeset godina nije malo i zaslužuje puno više pažnje, nego što ja ovde umem i mogu da kažem.

Radujem se što smo još jutros svi bili zajedno sa njima. Svi mi koji smo proistekli iz te njihove ljubavi. Iz ljubavi se stiču najvrednije stvari u životu…. a stekli su tako mnogo dve ćerke, nekoliko zetova, petoro unučića, daće Bog, duplo više praunučića. Mladi su krenuli u zajednički život, tako da su mladi postali baba i deda, a tako će biti i sa sledećim zvanjem, prababa i pradeda. Najstariji unuk ima već 16 godina. Godine lete, tako da će već za njihovih 50 godina zajedničkog života imati i praunučiće.

Nisam umela jutros da im kažem šta osećam i da im čestitam. Neka ovaj mali tekst i par slika budu moja mala čestitka. Mama i Joco, srećan vam život bio.

Možda sam i ja "Majka hrabrost"

Majka hrabrost. Možda ste već posetili ovaj sajt, ako jeste onda predpostavljate koliko sam ljuta i besna. Ova zemlja je u totalnom rasulu, a tamo gde mora da postoji red, zakon, humanost i još mnogo toga, je najgore stanje. U srpskim porodilištima. Posetite sajt i sve će vam biti jasno.

Čitam sve ove priče i zgrožavam se. Ispričaću vam i ja svoju. Rodila sam troje zdrave, prave, lepe dečice, što znači da sam se i tri puta porađala, s obzirom da nisu blizanci.

26. 10. 1999. Kraljevo
Naglasiću da me je porađao doktor koji je porađao i moju sestru, tako da smo imali apsolutno poverenje u njega. Između ostalog mi je i vodio celu trudnoću. Hoću za početak da kažem da porođaj može biti divan nezaboravni doživljaj, čak i u Srbiji.

Oni prvi mali bolići su počeli pre podne oko 11. Pošto sam živela blizu porodilišta, doktor nije insistirao da odmah dođem, što je i najvažnija stvar u celom tom mom porođaju. Rekao mi je da se ponašam sasvim normalno kao i svakog drugog dana, da šetkam, raduckam nešto i da se s vremena na vreme javim.

Bio je to izuzetno srećan i lep dan za mene i moju porodicu. Sećam se da sam ljuštila pečenu papriku sa mamom, igrala se sa sestrićima, išla čak i u prodavnicu, da šetkam malo… Sasvim normalan dan, protkan povremenima bolovima. Čitavog dana sam se u stvari otvarala, malo po malo. Kada su naišle prave kontrakcije, istuširala sam se, sredila i odveli su me u porodilište. Evo šta sam napisala posle porođaja.

… Dr. Tanasković me je pregledao u 19:10 na ginekologiji. Odveli su me u porodilište. Vodenjak pukao u 19:45. Bolelo me je, ali izdržljivo. Šaputala sam svojoj bebi. „Hajde bebo, hajde bebo, možeš ti to… izađi polako, čekam te, ne boj se!“ Tačno u 21:00 rodila sam ćerku. Teška 2550g, dugačka 52cm, obim glave 32cm. Zdrava, vitalna, lepa, kočoperna beba. Stavili su mi je na grudi, odmah me je uhvatila za prst, poljubila sam je u glavu. Osećaj je neverovatan. Smejem se i plačem od sreće u isto vreme, tresem se od uzbuđenja. Mnogo volim što je devojčica. Posteljica je izašla u 21:05. Porođaj je prošao super! Dali su nam broj 43. Odvode me u sobu broj 8. Malo sam umorna, ali i dovoljno jaka da odmah ustanem. U pratnji sestre sam se istuširala. Isuviše sam uzbuđena da bih spavala. Celu noć sam se smejala sa ženama po sobi. Zaspala sam tek oko pola 3 a već, u 4 sam se probudila. Promenila posteljinu, istuširala se i sredila za prvi podoj. Nisu je doneli u pola šest. Bilo mi je žao, ali znam da je sve u redu i zato sam neverovatno srećna. Naš prvi susret oko pola deset. Oduševljena sam mojom malom devojčicom. Ima dugu crnu kosicu i tamne oči. Gledam je i pokušavam da shvatim šta se u stvari dešava. Moja kiflica, uvijena, pa me gleda. Dala sam joj da sisa. Vuče kao da je to već mnogo puta radila. Priroda! Oči mi zasuze, pa se smejem, privijam je uz sebe, ljubim je u glavu, tepam joj i dajem joj nezvanično ime Jovana…. Porodili su me doktor Miloš Tanasković i babica Rada Debeljak.

Tako je protekao moj prvi porođaj. Bez ijednog jedinog uboda iglom, bez sečenja, bez ikakvih problema. Bez potplaćivanja, naplaćivanja i ostalih radnji. Bila sam presrećna što je devojčica, što će i ona jednom kad poraste moći da doživi taj divni osećaj porađanja. U takvom mi je sećanju ostao prvi porođaj.

Ide život dalje svojim tokom i tako se preselimo u Beograd. Da sam znala šta je Narodni Front, sigurno bih se ponovo porađala u Kraljevu kod mog divnog doktora. U Narodnom Frontu vam ništa ne znači čak i ako imate vezu, ako vam je ta veza … Evo ispričaću vam.

April mesec, 2007. termin mi je 21. Doktorka mi je u određenom periodu uradila jedan ili dva ultra zvuka, ne sećam se, zakazala pregled za utorak 17. Odemo mi lepo na pregled. Po preporuci joj kupimo bombonjeru i neki parfem. „Videćeš divna je ona, ali voli tako sitne poklončiće, s vremena na vreme.“ Uvede me tamo u onu staklenu ambulantu. Nikada neću da zaboravim taj bol. Šta je ovo ljudi moji? Pa pregled nikada ne boli, pogotovu ne u devetom mesecu. „Nisi ti još otvorena, dođi u petak.“ Ne mogu da se sastavim od bola, siđem nekako. Neću nikada zaboraviti to poniženje. Stojim jadna, umirem od bolova i pružam joj onu ukrasnu kesu. „Doktorka… mali znak pažnje.“. Najradije bih je ubila, a ja se smeškam.

Ja u životu obično plačem samo od besa. Bol podnosim dobro. Kada sam izašla iz ordinacije, plakala sam kao nikad u životu. Odemo na kafu muž i ja, da se malo smirim. Kad ono, boli. Boli sve više i više. Boli, pa ne prestaje. Ceo prvi porođaj me nije tako boleo. Pozovemo je telefonom. Kaže ona da izmerim kontrakcije na koliko su, pa da se javim. Boli da ne mogu da izmerim. Kaže, dođi, ali požuri smena mi se završava u 14h.

Stignemo mi nekako kući da se sredim i dođemo. Kaže opet “daj da te pregledam”, i opet onom svojom ručerdom, kao da je pregledala ovcu, a ne ženu. „Šta te boli, pa samo si dva prsta otvorena, ajde idemo u porođajnu salu.“ Odvedoše me ko pravu ovcu. Kada su me uveli u boks, bila sam u totalnom čudu. Nije meni još vreme, šta rade ovi. Svojim pregledima mi je pokrenula porođaj. Vrište žene, kukaju, plaču, a ja se čudim šta me je snašlo. Naravno odmah su me uboli nekom iglom i nakačili na nešto. To nešto je indukcija. Tek sam kasnije provalila. Boli jebote.

Upadoše onda neki studenti, živi bili, da im anesteziolog pokaže kako se daje epidural. Ne meni, naravno, ja nisam ni stigla da popričam sa nekim o tome, već ženi do mene. Gledam ja tako šta onaj doktor radi i čekam da završi. „Doktore može li i meni epidural“. „Moraš da vidiš sa svojom doktorkom.“ Dođe ona moja i ja pitam. Kaže šapatom „može, ali to košta“. Znam rekoh da košta. Može li? Kaže, „tiho…ali to košta malo više“. „Ama šta košta da košta“. „To ti je 300 evra.“ Ma nek je i 15000, prodaćemo stan, uzećemo kredit, samo daj. Živ bio onaj anesteziolog i onaj koji je izmislio taj epidural, ubode me i meni laknu. Epidural po njima podrazumeva i jaču indukciju, a i doktorka žuri kući na ručak.

Onda su došle neke dve srednjoškolke da mi nameste CTG. Vrte sa onim po stomaku, pipkaju, traže, ne nalaze tonove bebe. Onda je nastala cela zbrka. Skupilo se njih, pa ne znam koliko. Nabili su mi nešto preko usta. To nešto je kiseonik. Rekoh smeta mi ovo. To je zbog bebe. Jedan, dva, tri… i eto ga moj Marko, tačno u 17:05. 2850 težak, 50 dugačak, lep, zdrav, prav, kočoperan. „Ima rupicu na bradi. Odakle mu samo to švalersko obeležje.“ To sam prvo rekla kada sam ga videla. Ponovo ista poplava osećanja. Dobili smo broj 1818 i moja doktorka je mogla da ode na jebeni ručak, sa sve bombonjerom, parfemom i 300evra. Doktorka se zove Jelena Radojević, a anesteziolog se zove Dr. M. Paštar.

Uslovi u Frontu su užasni, ali ima par onih dobrih sestrica koje ti boravak učine podnošljivijim, a i ja sam vedra i vesela osoba tako da neću da se žalim. Želim da naglasim da svako ko može da izbegne doktoru Radojević, da to i učini, jer znam za još par ovakvih slučajeva sa njom. Užas cele priče je u tome, što sam mogla da izgubim dete na samom porođaju. Beba se izmorila i prestala da reaguje. Sve je bilo isuviše brzo i nasilno. Još je i izjavila da bih se porađala do sutradan da nisam snalažljiva. Daleko joj lepa kuća. Žao mi je samo što sve ovo što govorim, ne mogu i da dokažem, ali bilo je baš ovako kako kažem i tačka. Ko mi ne veruje nek ide kod Jelene na porođaj ili neka pošalje nekog sebi dragog.

Treći porođaj. Trudnoća za trudnoćom, beba za bebom. Mart 2008. Kada samo pomislim na koliko pregleda, koje kakvih analiza, vađenja 16 litara krvi, ultrazvukova svakih 15 minuta i ctg-ova, čekanja sa stomakom do zuba po koje kakvim ambulantama, trudna žena mora da preživi, iznerviram se. Sigurna sam da je priroda sve izregulisala, ali sam i srećna što je medicina toliko napredovala. Hvala Bogu meni nije trebala. U toku svoje treće trudnoće sam jednom izvadila krv, uradila 2 ultrazvuka i 1 ctg. U ambulantu sam otišla samo po uput za porođaj. Sve tri trudnoće sam bila izuzetno aktivna i zdrava.

Planiram ja tako da se porodim 1. aprila kada nam tata dođe sa puta. Planiram ja planiram kad ono… U naš veliki bračni krevet sam spakovala Jovanu sa jedne, Marka sa druge strane i sebe u sredinu. Tako smo spavali. Te noći su počeli oni mali bolići, kao sa početka moje priče. Malo po malo. Okrenem se zagrlim Jovanu, spavam malo, pa kad zaboli okrenem se, pa zagrlim Marka. Spavam, spavam, pa me probudi bol. Vrtela sam se, spavala, grlila ih, ljubila i u pola 7 ustala, probudim mamu i kažem, „ovo izgleda počelo, ne idem dok ne popijem kafu.“ Popijem i kafu, sredim se, ono već 7 i 15. U Narodnom Frontu sam bila u 7:45, u boks za porođaj su me brzom brzinom prevezli u 7:55, a već u 08:00 sam držala svoju treću bebu u naručju. Rodila se i Ana. 2750 teška, 49 dugačka, zdrava, prava, kočoperna beba. Dobili smo broj 1798.

Kad su me uveli u boks nikog nije bilo sem jedne mlade, lepe, devojke. Mislila sam da će ona da me pripremi za porođaj, pa će valjda i moja doktorka stići. Promenila sam doktorku, naravno. Stigla sam samo da je pitam „izvini, a ko si ti“. Da nije neki student ili srednjoškolka. Dok je stigla da mi odgovori, već je držala moju Anu. Predivna, mlada babica. Slađa se zove i žao mi je što ne znam kako se preziva. Nikada je više nisam videla. Kada smo se ja i Ana izmazile i izljubile nju su odneli i ja sam već telefonirala. Kulaža totalna. Ležim na onom stolu sva uplakana od sreće i pričam telefonom. Preko puta u boksu čujem „a nije te bolelo kad si se tetovirala, a sad se dereš ko magare?“ Zahvaljujem se Bogu što sam ih sve izbegla.

Nećete mi verovati ko je prvi ušao u boks posle babice. „Divna“ nasmejana doktorka Jelena. Zamalo sam pala u nesvest, ali sam bila presrećna što je sve gotovo i što ona nema šta da prčka po meni. „Jao Ivanice, pa što se nisi javila.“ „Tražila sam vas, ali ste bili na odmoru.“ Ma teraj se, mislim se, od mene više nećeš dobiti ni dinara.

Front ko pravi front, uslovi ko i predhodne godine. Prepovijala sam bebe po sobi, jer nisu sve mame znale kako se to radi, a nije imao ko da im pokaže. Delila neke savete, pomagala sam im koliko sam umela i tako, brzo nam je prošao boravak u tom haosu.

Za kraj ću još i da kažem da su mi izgubili karton. Kako je za manje od godinu dana moguće da se izgubi nečiji karton. Jednostavno je nestao. Šta se sve radi, pomislila sam da je možda i namerno nestao, da ne bih imala nikakvog osnova, ni dokaza protiv bilo koga iz 2007. Razumemo se.

Mislim da svi koji pričaju svoje priče treba da kažu imena tih doktora, jer ako ništa drugo neka ih izbegnu oni koji mogu. Sve u svemu, rađajući svoju decu sam odlično prošla. Samo kada se setim one ogromne žene kako me je ispovređivala, dođe mi da … ma neću više ništa da kažem. Hvala Bogu što je Marko bio jak.

Možda sam i ja “Majka hrabrost”

Majka hrabrost. Možda ste već posetili ovaj sajt, ako jeste onda predpostavljate koliko sam ljuta i besna. Ova zemlja je u totalnom rasulu, a tamo gde mora da postoji red, zakon, humanost i još mnogo toga, je najgore stanje. U srpskim porodilištima. Posetite sajt i sve će vam biti jasno.

Čitam sve ove priče i zgrožavam se. Ispričaću vam i ja svoju. Rodila sam troje zdrave, prave, lepe dečice, što znači da sam se i tri puta porađala, s obzirom da nisu blizanci.

26. 10. 1999. Kraljevo
Naglasiću da me je porađao doktor koji je porađao i moju sestru, tako da smo imali apsolutno poverenje u njega. Između ostalog mi je i vodio celu trudnoću. Hoću za početak da kažem da porođaj može biti divan nezaboravni doživljaj, čak i u Srbiji.

Oni prvi mali bolići su počeli pre podne oko 11. Pošto sam živela blizu porodilišta, doktor nije insistirao da odmah dođem, što je i najvažnija stvar u celom tom mom porođaju. Rekao mi je da se ponašam sasvim normalno kao i svakog drugog dana, da šetkam, raduckam nešto i da se s vremena na vreme javim.

Bio je to izuzetno srećan i lep dan za mene i moju porodicu. Sećam se da sam ljuštila pečenu papriku sa mamom, igrala se sa sestrićima, išla čak i u prodavnicu, da šetkam malo… Sasvim normalan dan, protkan povremenima bolovima. Čitavog dana sam se u stvari otvarala, malo po malo. Kada su naišle prave kontrakcije, istuširala sam se, sredila i odveli su me u porodilište. Evo šta sam napisala posle porođaja.

… Dr. Tanasković me je pregledao u 19:10 na ginekologiji. Odveli su me u porodilište. Vodenjak pukao u 19:45. Bolelo me je, ali izdržljivo. Šaputala sam svojoj bebi. „Hajde bebo, hajde bebo, možeš ti to… izađi polako, čekam te, ne boj se!“ Tačno u 21:00 rodila sam ćerku. Teška 2550g, dugačka 52cm, obim glave 32cm. Zdrava, vitalna, lepa, kočoperna beba. Stavili su mi je na grudi, odmah me je uhvatila za prst, poljubila sam je u glavu. Osećaj je neverovatan. Smejem se i plačem od sreće u isto vreme, tresem se od uzbuđenja. Mnogo volim što je devojčica. Posteljica je izašla u 21:05. Porođaj je prošao super! Dali su nam broj 43. Odvode me u sobu broj 8. Malo sam umorna, ali i dovoljno jaka da odmah ustanem. U pratnji sestre sam se istuširala. Isuviše sam uzbuđena da bih spavala. Celu noć sam se smejala sa ženama po sobi. Zaspala sam tek oko pola 3 a već, u 4 sam se probudila. Promenila posteljinu, istuširala se i sredila za prvi podoj. Nisu je doneli u pola šest. Bilo mi je žao, ali znam da je sve u redu i zato sam neverovatno srećna. Naš prvi susret oko pola deset. Oduševljena sam mojom malom devojčicom. Ima dugu crnu kosicu i tamne oči. Gledam je i pokušavam da shvatim šta se u stvari dešava. Moja kiflica, uvijena, pa me gleda. Dala sam joj da sisa. Vuče kao da je to već mnogo puta radila. Priroda! Oči mi zasuze, pa se smejem, privijam je uz sebe, ljubim je u glavu, tepam joj i dajem joj nezvanično ime Jovana…. Porodili su me doktor Miloš Tanasković i babica Rada Debeljak.

Tako je protekao moj prvi porođaj. Bez ijednog jedinog uboda iglom, bez sečenja, bez ikakvih problema. Bez potplaćivanja, naplaćivanja i ostalih radnji. Bila sam presrećna što je devojčica, što će i ona jednom kad poraste moći da doživi taj divni osećaj porađanja. U takvom mi je sećanju ostao prvi porođaj.

Ide život dalje svojim tokom i tako se preselimo u Beograd. Da sam znala šta je Narodni Front, sigurno bih se ponovo porađala u Kraljevu kod mog divnog doktora. U Narodnom Frontu vam ništa ne znači čak i ako imate vezu, ako vam je ta veza … Evo ispričaću vam.

April mesec, 2007. termin mi je 21. Doktorka mi je u određenom periodu uradila jedan ili dva ultra zvuka, ne sećam se, zakazala pregled za utorak 17. Odemo mi lepo na pregled. Po preporuci joj kupimo bombonjeru i neki parfem. „Videćeš divna je ona, ali voli tako sitne poklončiće, s vremena na vreme.“ Uvede me tamo u onu staklenu ambulantu. Nikada neću da zaboravim taj bol. Šta je ovo ljudi moji? Pa pregled nikada ne boli, pogotovu ne u devetom mesecu. „Nisi ti još otvorena, dođi u petak.“ Ne mogu da se sastavim od bola, siđem nekako. Neću nikada zaboraviti to poniženje. Stojim jadna, umirem od bolova i pružam joj onu ukrasnu kesu. „Doktorka… mali znak pažnje.“. Najradije bih je ubila, a ja se smeškam.

Ja u životu obično plačem samo od besa. Bol podnosim dobro. Kada sam izašla iz ordinacije, plakala sam kao nikad u životu. Odemo na kafu muž i ja, da se malo smirim. Kad ono, boli. Boli sve više i više. Boli, pa ne prestaje. Ceo prvi porođaj me nije tako boleo. Pozovemo je telefonom. Kaže ona da izmerim kontrakcije na koliko su, pa da se javim. Boli da ne mogu da izmerim. Kaže, dođi, ali požuri smena mi se završava u 14h.

Stignemo mi nekako kući da se sredim i dođemo. Kaže opet “daj da te pregledam”, i opet onom svojom ručerdom, kao da je pregledala ovcu, a ne ženu. „Šta te boli, pa samo si dva prsta otvorena, ajde idemo u porođajnu salu.“ Odvedoše me ko pravu ovcu. Kada su me uveli u boks, bila sam u totalnom čudu. Nije meni još vreme, šta rade ovi. Svojim pregledima mi je pokrenula porođaj. Vrište žene, kukaju, plaču, a ja se čudim šta me je snašlo. Naravno odmah su me uboli nekom iglom i nakačili na nešto. To nešto je indukcija. Tek sam kasnije provalila. Boli jebote.

Upadoše onda neki studenti, živi bili, da im anesteziolog pokaže kako se daje epidural. Ne meni, naravno, ja nisam ni stigla da popričam sa nekim o tome, već ženi do mene. Gledam ja tako šta onaj doktor radi i čekam da završi. „Doktore može li i meni epidural“. „Moraš da vidiš sa svojom doktorkom.“ Dođe ona moja i ja pitam. Kaže šapatom „može, ali to košta“. Znam rekoh da košta. Može li? Kaže, „tiho…ali to košta malo više“. „Ama šta košta da košta“. „To ti je 300 evra.“ Ma nek je i 15000, prodaćemo stan, uzećemo kredit, samo daj. Živ bio onaj anesteziolog i onaj koji je izmislio taj epidural, ubode me i meni laknu. Epidural po njima podrazumeva i jaču indukciju, a i doktorka žuri kući na ručak.

Onda su došle neke dve srednjoškolke da mi nameste CTG. Vrte sa onim po stomaku, pipkaju, traže, ne nalaze tonove bebe. Onda je nastala cela zbrka. Skupilo se njih, pa ne znam koliko. Nabili su mi nešto preko usta. To nešto je kiseonik. Rekoh smeta mi ovo. To je zbog bebe. Jedan, dva, tri… i eto ga moj Marko, tačno u 17:05. 2850 težak, 50 dugačak, lep, zdrav, prav, kočoperan. „Ima rupicu na bradi. Odakle mu samo to švalersko obeležje.“ To sam prvo rekla kada sam ga videla. Ponovo ista poplava osećanja. Dobili smo broj 1818 i moja doktorka je mogla da ode na jebeni ručak, sa sve bombonjerom, parfemom i 300evra. Doktorka se zove Jelena Radojević, a anesteziolog se zove Dr. M. Paštar.

Uslovi u Frontu su užasni, ali ima par onih dobrih sestrica koje ti boravak učine podnošljivijim, a i ja sam vedra i vesela osoba tako da neću da se žalim. Želim da naglasim da svako ko može da izbegne doktoru Radojević, da to i učini, jer znam za još par ovakvih slučajeva sa njom. Užas cele priče je u tome, što sam mogla da izgubim dete na samom porođaju. Beba se izmorila i prestala da reaguje. Sve je bilo isuviše brzo i nasilno. Još je i izjavila da bih se porađala do sutradan da nisam snalažljiva. Daleko joj lepa kuća. Žao mi je samo što sve ovo što govorim, ne mogu i da dokažem, ali bilo je baš ovako kako kažem i tačka. Ko mi ne veruje nek ide kod Jelene na porođaj ili neka pošalje nekog sebi dragog.

Treći porođaj. Trudnoća za trudnoćom, beba za bebom. Mart 2008. Kada samo pomislim na koliko pregleda, koje kakvih analiza, vađenja 16 litara krvi, ultrazvukova svakih 15 minuta i ctg-ova, čekanja sa stomakom do zuba po koje kakvim ambulantama, trudna žena mora da preživi, iznerviram se. Sigurna sam da je priroda sve izregulisala, ali sam i srećna što je medicina toliko napredovala. Hvala Bogu meni nije trebala. U toku svoje treće trudnoće sam jednom izvadila krv, uradila 2 ultrazvuka i 1 ctg. U ambulantu sam otišla samo po uput za porođaj. Sve tri trudnoće sam bila izuzetno aktivna i zdrava.

Planiram ja tako da se porodim 1. aprila kada nam tata dođe sa puta. Planiram ja planiram kad ono… U naš veliki bračni krevet sam spakovala Jovanu sa jedne, Marka sa druge strane i sebe u sredinu. Tako smo spavali. Te noći su počeli oni mali bolići, kao sa početka moje priče. Malo po malo. Okrenem se zagrlim Jovanu, spavam malo, pa kad zaboli okrenem se, pa zagrlim Marka. Spavam, spavam, pa me probudi bol. Vrtela sam se, spavala, grlila ih, ljubila i u pola 7 ustala, probudim mamu i kažem, „ovo izgleda počelo, ne idem dok ne popijem kafu.“ Popijem i kafu, sredim se, ono već 7 i 15. U Narodnom Frontu sam bila u 7:45, u boks za porođaj su me brzom brzinom prevezli u 7:55, a već u 08:00 sam držala svoju treću bebu u naručju. Rodila se i Ana. 2750 teška, 49 dugačka, zdrava, prava, kočoperna beba. Dobili smo broj 1798.

Kad su me uveli u boks nikog nije bilo sem jedne mlade, lepe, devojke. Mislila sam da će ona da me pripremi za porođaj, pa će valjda i moja doktorka stići. Promenila sam doktorku, naravno. Stigla sam samo da je pitam „izvini, a ko si ti“. Da nije neki student ili srednjoškolka. Dok je stigla da mi odgovori, već je držala moju Anu. Predivna, mlada babica. Slađa se zove i žao mi je što ne znam kako se preziva. Nikada je više nisam videla. Kada smo se ja i Ana izmazile i izljubile nju su odneli i ja sam već telefonirala. Kulaža totalna. Ležim na onom stolu sva uplakana od sreće i pričam telefonom. Preko puta u boksu čujem „a nije te bolelo kad si se tetovirala, a sad se dereš ko magare?“ Zahvaljujem se Bogu što sam ih sve izbegla.

Nećete mi verovati ko je prvi ušao u boks posle babice. „Divna“ nasmejana doktorka Jelena. Zamalo sam pala u nesvest, ali sam bila presrećna što je sve gotovo i što ona nema šta da prčka po meni. „Jao Ivanice, pa što se nisi javila.“ „Tražila sam vas, ali ste bili na odmoru.“ Ma teraj se, mislim se, od mene više nećeš dobiti ni dinara.

Front ko pravi front, uslovi ko i predhodne godine. Prepovijala sam bebe po sobi, jer nisu sve mame znale kako se to radi, a nije imao ko da im pokaže. Delila neke savete, pomagala sam im koliko sam umela i tako, brzo nam je prošao boravak u tom haosu.

Za kraj ću još i da kažem da su mi izgubili karton. Kako je za manje od godinu dana moguće da se izgubi nečiji karton. Jednostavno je nestao. Šta se sve radi, pomislila sam da je možda i namerno nestao, da ne bih imala nikakvog osnova, ni dokaza protiv bilo koga iz 2007. Razumemo se.

Mislim da svi koji pričaju svoje priče treba da kažu imena tih doktora, jer ako ništa drugo neka ih izbegnu oni koji mogu. Sve u svemu, rađajući svoju decu sam odlično prošla. Samo kada se setim one ogromne žene kako me je ispovređivala, dođe mi da … ma neću više ništa da kažem. Hvala Bogu što je Marko bio jak.

Mali ljudi – veliki koraci

Gledam u male dečije nožice i razmišljam. “Kuda će ga sve, te nožice odvesti?” Često razmišljam o tome kada gledam decu i njihovu igru. Trče, skaču, neki spretni, neki smotani, nesigurni i mali, prvi koraci, prvi pređen put od do… Strepnja: “Drži ga, pašće!” Držiš ga za ruku, a on hoda, trčka, sav srećan ide u osvajanje sveta.

Prva prava šetnja po parku, prvi Jovanini koraci. Sećam se bila je sreda. Moje prvo dete, sa svojim prvim koracima. Jesen, opalo lišće tako zanimljivo šušti pod nogama.”Šta li je sad pa to?”, pita se malena glava. Sedim na klupi i gledam je. Korak, dva, pet, udaljava se polako, gledajući u nešto tamo, “jako zanimljivo”. Već je desetak metara daleko od mene, najdalje što je do tada uspela svojom zaslugom i snagom. Smešim joj se, mašem, oči mi se pune suzama od sreće i od spoznaje, da je to maleno biće, deo mene, uspelo da se “osamostali” i krene hrabro napred, bez moje ruke i podrške.

Nešto kasnije krenula je u obdanište, sa malim rančićem na leđima, neodoljivim osmehom na licu, puna samopouzdanja i vere u sebe, sigurnim korakom je koračala u nepoznato. Srce je htelo da mi iskoči. Došla sam kući uplakana i sa željom da se odmah vratim po nju.
“Ko je uopšte izmislio obdanište? Čemu sve to? Deca treba da budu uz svoje roditelje? Ne dam je, moja je, ne dam je nikom?…”
A onda, osvešćenje! …

“Budi hrabra glupačo. Život ide dalje. Kako ćeš je “sutra” ispratiti na avion za Ameriku, ako poželi? Kako ćeš je pustiti u grad sa drugaricama, dečkom? Možeš li joj pomoći da završi fakultet koji želi? Kako ćeš joj pomoći da obuče venčanicu, da iznese trudnoći, povije svoju bebu? Kako ćeš joj uopšte biti podrška u životu, ako je sada ne pustiš da tako velika i hrabra, ide u obdanište?”

I sada plačem kada se setim tog trenutka, kada sam prelomila u svom ograničenom mozgu da granice ne postoje i da ma koliko ona bila moja, prvo je svoja. Svako ima svoj život, a život ide dalje, nema pauze, nema izmišljenih igara. Tu smo da to shvatimo i da živimo.

Mali prvi koraci su se pretvorili u “velike” atletičarske. Moja ptica trkačica je najsitnija, ali najbrža od sve dece. Još u tom istom obdaništu, kada u nečemu nije mogla da bude najbolja, nudila je revanš. “Hoćeš da se trkamo, pa ko pobedi bolji je.” Oni svi viši i veći od nje su rado pristajali u nadi da će čas pobediti “tu malu”. Međutim, “triiii, četiiiiri sad!”, već na onom “sad!” su ostajali zbunjeni iza njenih leđa, dok je ona ponosno svaki put dobijala trku. Nije bilo važno što su veći, možda jači, možda i malo stariji, što su dečaci, što su ovo ili ono, ona je trčala kao na krilima vetra i pobeđivala.

Četiri godine, četrnaest kila, 2 kilometra za 13 minuta! Pet godina, petnaest kila, šest godina šesnaest kila, sad već ima celih dvadest kilograma i svojih osam godina. Čudo moje. Trči, ne dodiruje zemlju. Već odavno je ne mogu stići kada se jurcamo. Trenira atletiku i mislim, pristrasno ili ne, ako bude nastavila, možda ćete se setiti ove priče, kada jednom bude donela zlatnu medalju sa Olimpijade.

Marko je prohodao sa devet meseci. On u život ide, zagledan u nebo. Nijedan avion ne može da mu promakne. Hodajući tako, često se zveki u glavu. Padne, ustane, više čak i ne plače zbog toga. Priča nekim svojim jezikom, pokazuje gore, raduje se i maše. Kada ne gleda u nebo, skakuće i igra. Nijedna pesma ne može da prođe, a da je on ne isprati svojom koreografijom. Možda na zemlji neće biti brz, ali sam sigurna da će nebo biti njegova ljubav i da će umeti da igra.

Ana se trudi. Trenutno je dubak njeno primarno prevozno sredstvo. Mlatara nožicama i tako se kreće od tačke A do tačke B. Sve je jača i sigurnija. Sve je više svoja, ali ja sam već naučila lekciju.

Moji mali ljudi čine velike korake i ispunjavaju mi život i srce srećom. Spremna sam da ih “sutra” ispratim, pa ma gde da požele da odu. Rastem i učim zajedno sa njima. Prvi koraci su uvek i najteži.

Moj Marko

Ti spavaš…
Gledam te, udišem te…
Svet je podudaran, ovde noć,
negde na nekom mestu dan…
Ovde nežnost,
tamo negde nasilje…
Ovde početak, negde kraj!
U kojem trenutku svojih snova ćeš se probuditi
i udostojiti me svog pogleda?

Voli te mama!