Hangar u Brazilu

Puno toga sam podelila sa vama. Svega i svačega je tu bilo za godinu i nešto. Želim i ovo da podelimo. Uživajte u mojim snovima, možda se setite i nekih svojih.

Kako nazvati mesto svojih snova? Znate šta je hangar? Mesto gde se smeštaju avioni i prateća oprema. Hangar je objekat koji postoji na svakom aerodromu. A znate li šta je „hangar u Brazilu“? To je mesto mojih snova. Tu je neko napravio neku veliku zgradu, smestio u nju par aviona, zmajeva, sunđera, nekog alata, koje čega. Na običnoj livadi napravio poletno, sletnu stazu. Maštao o ovome i onome. Sigurno je to bilo jako davno. Ne znam istoriju baš te tačke sveta, ali sam sigurna da ću vam je jednom ispričati. Ko se i kada setio, da baš tu u taj hangar, pored svega što tu postoji, uzida i moje snove?

Nisam mogla sa svojih 13. godina da znam da su moji snovi ugrađeni negde čak tamo, jako daleko u jednu običnu zgradu, koja se zove „hangar u Brazilu“. U Brazilu sigurno postiji na stotine hangara, ali samo u ovaj su se smestili moji snovi. Kada je jako toplo, padobranci ponekad pakuju svoje padobrane u takvim hangarima. Prijatno je hladno unutra. Želim da jednog sasvim običnog toplog dana, legnem na padobranski sto, postavljen baš na ovoj, žuto obeleženoj tački i kažem „…baš je danas lep dan, malo sam pospana, ali čeka me nezapakovan padobran i imam 15 minuta do poletanja aviona. Diži se mala, pakuj i opremaj se!“. Zasuziše mi oči.

Jeste li vi sigurni u nešto? Teško je biti siguran u bilo šta, ali eto…ja sam sigurna da svi moji snovi, do sada ne ostvareni, čuče i čekaju me baš tamo. Više mi ovde ništa ne može biti problem, baš me briga za sve gluposti. Život je uživanje, nije muka. Čega se sećate? …Kada pomislite na neke probleme i teške trenutke, kažite sebi „ma ne mogu da mislim o tome, to me smara, umara, rastužuje….“. Mislite na lepe i možda trenutno nedostižne stvari i trenutke. Mislite na sve ono lepo što vam se desilo, mislite na ono lepo što želite da vam se desi.

Zaista želim da recimo sledeće godine, kada padne sneg negde posle Nove Godine, kada stegne mraz i zima, a vama bude više dosta svega, negde na nekom blogu kao komentar ostavite podršku nekome ili kao post, podršku sami sebi… „…ma seti se one blesave Ivane i njenog „hangara u Brazilu“…blesa bila i ostala, ali pogledaj njen poslednji post.“ Koji će biti recimo, baš o ležanju na padobranskom stolu i razmišljanju o ovome što vam sada pišem.

Nemojte da vam bude teško. Pogledajte ovaj snimak. Pojačajte zvuk Uživajmo zajedno. Primetićete da ne postoji ponuda za „skydiving“. Obećavam vam da će je biti i to u mojoj režiji i produkciji, sa mnom u glavnoj ulozi.

Gde je vaš „hangar u Brazilu“?

Brazil…najnoviji poduhvat

Brazil, Španija, Kolumbija, Kuba i Amerika samba, rumba ća, ća, ća…

Pevam na sav glas i boli me dupe za krizu u Srbiji. Šta ima veze što treba da platimo kiriju, što je frižider prazan i što baš nisam sigurna kako ćemo da kupimo mleko i hleb. Da krademo nećemo, da se bavimo nekim mutnim radnjama i kriminalom nećemo, da ćemo da preživimo, hoćemo i što ja onda ne bih pevala? Pevam i vrckam dupetom. Brazil, Španija, Kolumbija, Kuba i Amerika opsa, opsa, opsa saaa…

Možda neko pomisli da sam načisto odlepila, ali cvrc. Nisam. Neće se dušmani radovati, nek pocrkaju. Nikada u stvari nisam bila ovako jaka, čvrsta i ludo hrabra. Laknulo mi je, jer sam donela odluku. Rekoh vam već, kada meni padne neka ideja na pamet, pa ja to lepo stavim na papir, ja to i ostvarim. Upravo sada stavljam na papir, a u realizaciju plana sam već krenula. Mic po mic, malo po malo i onda… Brazil, Španija, Kolumbija….

Vrlo malo je ljudi u ovoj zemlji ostalo, koji se neće odreći svojih snova o boljem i lepšem životu. Svi kažu „biće bolje“, „strpimo se“, „snađimo se“, ma šta znam, šta sve ne. Ovde poštenim radom ne može da se živi normalno. Znači ovako, ja ne želim da živim od danas do sutra, čekajući da se nešto promeni, jer ovde se ništa na bolje neće promeniti.

Da se razbolim od brige i nerviranja, da me napadne neka rakčina od sekiracije, e pa neće moći. Da me moja rođena deca sutra okrivljuju zato što sam se predala i što nisam nešto preduzela i što žive tako kako žive, e pa neću ni to. Život je samo jedan, pa makar postojala i reinkarnacija. Ovaj život, ja kao Ivana Momčilović, samo jednom živim i hoću da ga živim, neću da životarim, neću da se patim, odbijam da budem samo broj. U ovoj zemlji svi smo mi samo brojevi. E pa neću!!!

Kako ja da nateram ženu da nam vrati naše pare, 2500 evra? Kako da nateram Jugopetrol da nam deblokira račun? Kako da nateram državu da nam uplati 3 000 000 dinara koje nam duguje, na taj isti račun? Kako da nateram kišu i sneg da ne padaju? Kako da nateram sunce da sija? Nikako. Pa šta? Treba li stvarno da se razbolim zbog para. Svašta. Samo da smo živi i zdravi, a ostalo ćemo da rešimo. Onako usput, živeći.

Italija Belluno 2008. Svetski kup u padobranstvu. Italijani, Nemci, Francuzi, Amerikanci, Emirati, Poljaci, Španci, Slovenci, Hrvati, Holanđani, Rusi, Mađari, Slovaci, Česi, Englezi, Austrijanci, Srbi i jedan jedini Brazilac u majici srpske reprezentacije, Marcelo Ricci. E taj Brazilac će da bude jedna od karika u lancu koja će da nam pomogne da promenimo život na bolje, zauvek. Zvao je on nas i tada, da idemo tamo, ali nismo bili spremni. Sada počinjemo sa pripremama i do jeseni idemo u osvajanje Brazila. On ima svoju dropzonu, Vertical Speed u Brazilu, a nama sem livade i jednog aviona ništa više i ne treba. On ima i livadu i avion.

Neću da vam pričam sve detalje, da ne malerišem,  ali eto rešila sam i to. Stigli su nam i gosti. Frižider smo napunili. Dugove i dalje nismo naplatili. Pare za kiriju nismo našli, moraćemo da se selimo u ponedeljak. Ma boli nas dupe, važno je da smo zajedno i da ništa i niko ne može da nas posvađa i rasturi. Idemo na žurku večeras, da proslavimo ideju sa svojim prijateljima. Šta će nama pare za sreću? Srećni smo što imamo jedno drugo i našu decu. Spremni smo za osvajanje sveta. Vreme je za pokret. Vremena nema na pretek, jer život je jedan i tačka.