Moj dragi otvorio blog

Šta mu bi i šta ga je nateralo ne znam? O čemu će da piše ni to ne znam, ali drago mi, baš. Mora da ga malo reklamiram, da ne odustane pre nego i da je počeo. Može tu biti svega i svačega. “Ja protiv moje žene” zvuči obećavajuće, pa ćemo da vidimo.

Hteo da stavi neke banane, ali ipak sam ga uverila da besni psi bolje stoje uz naslov bloga. Ispašće još i da sam ga namerno pogrešno linkovala. Nisam majke mi.

Crveno je boja ljubavi

14. februar, 29. mart, 17. april, 24. avgust ili 26. oktobar… sasvim svejedno, svaki dan je stvoren za ljubav i svaki dan treba da se slavi i obeležava… osmehom, poljupcem, dodirom ruke, pogledom, jednostavnim znakom pažnje, jer ljubav se živi svaki dan.

A sad malo ona

Znam mnogi će reći da je rano, da će opet pasti sneg, da zimi nije još kraj. E pa jeste! Zimi je kraj, onda kada ja hoću. Možda sam malo požurila, ali tako mi je lepo i tako se radujem ovom suncu i mirisu proleća da sam se kao medved probudila i ne vraćam se na spavanje. Jedva čekam da kupim novi kupaći, naočare  za sunce i papuče. Ne treba mi ništa više.

Opet sam se zaljubila. Svakog proleća se zaljubim ludo i brzo. Imam i leptiriće u stomaku i srce mi s vremena na vreme jako zalupa. To zavisi od onoga o čemu mislim. Pomislim na zagrljaj, na pogled pravo u oči, na trenutak kada se šćućurim uz to telo koje volim, a srce ludo…hoće da iskoči. Još nije počelo proleće, a ja se osećam tako. Šta će tek biti u maju? Zračiću na kilometar.

Blagoslovena sam tim umećem. Umem da se zaljubljujem iznova i iznova i iznova…Drugačije ne umem da živim. Ako bih prestala da se zaljubljujem u proleće, to bi značilo da sam nastavila da spavam zimski san i da mi više ništa nije važno.

Ne može da bude dosadno, ne može da pređe u naviku, ne može da prestane da bude važno voleti i biti voljen.  Čik neka mi odoli. Onog proleća kada mi bude odoleo, sledeću zimu nećemo dočekati zajedno. Ako mi odoli on, neće neko drugi. Ljubav mora da se neguje, obnavlja, održava. U ljubavi je sve važno. U ljubavi sa mnom je sve važno, kao i u životu sa mnom. Kako mogu da znam kako je u drugim životima? U mom životu je tako. To sam ja.

Ja, sklopljena od delića mene, činim ono što jesam. Neponovljiva kao i svi mi. Najzanimljivije u tom upoznavanju sebe mi je što se nikada upoznati neću. Malo mi je tužno, što me u tom slučaju, ni drugi neće upoznati do kraja. Slika koju ljudi imaju o meni, zavisi od trenutka kada su me upoznali. Neko me upozna zimi, a neko u proleće.

Okrenimo svet

Ovaj post jedne meni jako drage osobe, mi već par dana stoji tako otvoren. Mogla sam odmah da dam odgovor, ali nekako bi bio površan. Tako ozbiljno pitanje, traži i ozbiljno razmišljanje i odgovor, a i nekako sam tako raspoložena ovih dana.

Svi mi, se bar ponekad pitamo, čemu sve ovo? Što da živimo, kada ćemo svakako umreti? Što da stvaramo, rađamo, što da postojimo? Pravde nema, stradaju, umiru i nedužni?

Svako ima drugi odgovor. Neko živi za decu, nekome je smisao života ljubav, nekome umetnost, neko smatra da je smisao uživati. Ljudi smo, pa svako ima svoj način da svoj život učini podnošljivijim i smislenim.

Svaki put kada upoznamo neku osobu, samim tim menjamo i svoj i život te osobe. Dovoljno je samo i rukovanje. Prosto zastajanje za sekund, menja tok stvari, tok života. Zamisli koliko toga onda menja samo jedna napisana knjiga. Knjiga koju će pročitati neko, sutra, ko zna kada. Zamisli samo koliko tek onda stvari može da promeni nečije rođenje, nečija smrt. Sve ima svoju svrhu, svako rukovanje, svako prosto „dobar dan“. Ništa nije slučajno.

Zašto govoriti o 500 000 godina, kad je za nas i 100 godina mnogo. Kad kažemo 100 godina, pa razmislimo malo… ni 50 nije malo. 50 godina je duplo od 25. Kada neko ima 25, to je već zrela i lepa mladost. Sa malo sreće doživimo dvadesetpetu. Čas posla o razmišljanju o 500 000 godina, dođemo na 25 ili 5… ili na prva ili poslednja 3 dana života. Na trenutak. Trenutak rađanja ili trenutak smrti. Iz života niko nije izašao živ.

Svrha je da to, dok si živ…budeš ŽIV! Svrha je da taj period dok jesi živ ispuniš najbolje što umeš. Makar to bilo i nezamislivo kratko. Kada bi nam neko sutra rekao da imamo još mesec dana života, kako bi iskoristili to vreme? Da li bi sebe mučili pitanjem, „šta je svrha mog života?“ ili bi iskoristili svaki trenutak da živite? Prosto i jednostavno. Svako od nas ostavi trag. Neizbrisiv. Makar postojali na ovoj planeti i 15 sekundi, makar umrli na rođenju, sigurno je da ćemo ostaviti trag. Patiće za nama, ako ništa drugo. Neću da ulazim u to, kako i koliko menjamo sve oko sebe samim svojim postojanjem. Prestaću da pišem blog, jer sam postala površna.

Zamislite sebe u mrtvačkom sanduku, kako nepomično i nemoćno ležite. Što ste uradili, uradili ste. Nema više ništa što biste pružili drugima. Šta biste voleli da tada kažu o vama, tu, nad vašim mrtvim telom? Pitanje na koje ne smeju svi da odgovore, scena koju ne smeju svi da zamisle.

Još davno sam rekla i sigurna sam da ću uspeti. Između svog prvog i svog poslednjeg dana života, želim da okrenem svet naopačke, da učinim nešto što nikada niko pre nije, neće se možda ni znati da sam to ja uradila, ali sam sigurna da će svet naopako stajati onoga dana kada budem otišla, srećna i nasmejana. Pitate se kako? Jednostavno, možda zastanem na trenutak, pružim nekom ruku, kažem nekom reč, dam nekom podstrek da uspe, da napreduje, da odustane od sulude misli ili da svoju ideju sprovede u delo. Bilo šta, bilo kome. Moj život ima smisao, samim mojim postojanjem. Tako i vaš. Svrha života može biti i samo jedan trenutak koji vam se možda sada čini nevažan. Sve je važno.

Rodio se Nikola

Pre dva minuta rodio se Nikola. Ništa više ne umem da kažem. Sve je prošlo u najboljem redu. Ljubim vas i grlim sve.  :D

Praviti se “normalan” :)

Divan dan, kao i svaki Božić. Kažu da sve ono što radite za Božić, radićete i cele godine. Mi Momčilovići smo se potrudili da radimo ono što najviše volimo. Da skitaramo. Bili smo na ručak-večeri, kod bliskih rođaka, prijatelja.

Ana i ja smo dobile paricu u česnici. Bićemo puuuuune para cele godine. Srećna sam što decu smem da odvedem bilo gde i da budem sigurna da će biti normalna i dobra. Stvarno je teško u današnje vreme decu vaspitati da budu takva. Obožavam izjavu svoje sestre, koja inače ima dobru decu. Ona često u zajebanciji  kaže svojim momcima, “pravite se da ste normalni”.  :D

Mi smo se “toliko pravili da smo normalni”, da smo zaslužili da nas opet pozovu u goste. Kada sa dvoje malecke dece, odete u goste, a možete i da sednete i da jedete, pričate, popijete, a da ne vrištite i traumirate domaćine svojim prisustvom … ma ponosna sam na njih skroz.

Šaljemo ljubav

I tako već par dana, planira Ivana da napiše koju reč. Nemam pojma koji je datum, dok ne pogledam na računaru. Ups…2:23 već je šesti januar. Naša novogodišnja žurka je trajala do juče popodne.

Bilo je ludo i nezaboravno. Dolazio je i Deda Mraz, samo što ga deca nisu videla. Došao je kad su spavali, doneo poklone, popio kafu sa mnom i pomogao mi oko sarme. Što Deda Mraz ume da kuva to je čudo jedno. Prva sarma koju sam u životu napravila je bila više nego izuzetna. To je zato što mi je Deda Mraz pomogao i otkrio mi par trikova.

Žao mi je što nisam odmah pisala dok je sve bilo sveže. Svaki dan od 30.12. do danas je za po jednu malu priču. Postaviću slike i napisati po koju reč… tako ću se prisećati.

Ovako smo počeli… neko je već bio bos, a neko je pokušavao da pobegne iz kadra. Neko je pio pivo…

…a neko kratka pića…

Marko se brinuo šta će biti kada se sestre ponapijaju.

…a tetki i bebi se svidela sarma.

Devojke su pošandrcale.

I ako nastavim ovako osvanuću…bukvalno.  Gomila doživljaja, na kraju stare i na  početku Nove Godine…. I kako god …dok sam ja sve slike pregledala i sredila, a ono još malo, pa svanjava.

Nema tu šta puno da se priča, pogledajte slike, a ja odoh da spavam, već je 4:10 … Zaslužila sam i ja malo sna, a vama od srca šaljemo ljubav. Puno ljubavi. Da cele godine budete voljeni.

Ovako smo počeli

Mala priča o maloj Mariji…mala Marija zaslužuje veliku priču

Više od mesec dana nosim u sebi priču o Mariji. Mala Marija. Nije ona mala. Veća je za glavu od moje Jovane. Moram bre, da se isplačem za tim detetom. Duša me boli. Jedna sasvim obična priča me je podsetila da u ovoj godini moram i da se isplačem. Hvala ti Suske. Pomerila si me svojom običnom pričom i podsetila, da ostavljam nešto nedorečeno.

Prvi razred je moja Jovana završila u Kraljevu. Teška godina za nas. Jako teška i jako srećna. Jovani se mama udala, ostala trudna, a igrom slučaja Jovana je već bila upisana u školu sa svojim starim drugarima u Kraljevu. Taj prvi razred će zauvek da obeleže putovanja Beograd Kraljevo, Kraljevo Beograd. Suza za suzom. Osmeh za osmehom. Osmeh za suzom. Hvala mojoj mami zauvek. Hvala mojoj Jovani.

Kako god, brzo nam je prošao prvi razred u toj rascepljenosti, u tim putovanjima, u tim …uh … ceo život će mi faliti taj ….samo naš prvi razred. Duša me boli. Ivana ko Ivana živi sada i ovde, što je bilo bilo je. Jovana ko Jovana, više joj i nije važno gde je nekada išla u školu. Blago moje.

Drugi razred. Beograd, Banovo Brdo, Banović Strahinja. Novi stan, novi grad, nova škola. Ako ste me bar malkice upoznali kroz sve moje tekstove, onda ste upoznali i moju Jovanu. Bar delimično, jer krv nije voda, a to dete liči na mene. Pametnija je od mene, lepša je od mene, o koliko je samo dobronamernija i tvrdoglavija, to ne umem da opišem. Moja drndulina. Poštujem je neizmerno kao ličnost. Ona je moj vodič. Znate li šta poštujem? Tamo gde sam ja bila plačipička, moja Jovana je borac. Nije što je moja, ali to dete je ličnost.

Kraj prvog polugodišta, drugog razreda. Odem na roditeljski. Učiteljica joj je stvarno dobra žena, ali…ali u knjižici joj je ovako napisala „zanemaruje tuđe osećaje i probleme“. Ne baš tako, ali slično nešto. U fazonu, baš je briga za sve što se oko nje dešava. Čekaj da se setim tačno. Ma šta da se setim… prenosno je rekla da je moje dete bezosećajno za tuđe muke i probleme.

Idem niz ono brdo i plačem. Jebe mi se za ocene. Kriva sam. Moje dete je postalo bezosećajno na tuđu muku. Kakva sam ja to majka? Jedva čekam ovaj sada roditeljski da vidim šta će sada da napiše kao utisak.

Moje dete je inače druželjubivo. Sitniš je, ali ume da vodi i ne da na sebe. Vole je deca. Tako da je u našoj kući tog drugog razreda, prodefilovalo mnogo njih. Drugari, drugarice, rođendani, telefonski pozivi i slično. Radovala sam se što voli da ide u školu, što ima dobro društvo, što nije zapostavljena, zanemarena. Uključila se u sve.

Roditeljski sastanci počinju i završavaju se sa kukanjem i vapajem učiteljice. „Družite se sa svojom decom. Pričajte, igrajte se…“ Ne razumem. Pa kad pogledam ljude oko sebe svi su super. Šta priča ova žena? Za nikog od roditelja ne bih rekla da ne ume da trči i smeje se sa svojim detetom. Mora da preteruje ta učiteljica.

Treći razred. Zabrinuti smo. Najlepše i najčešće društvo su joj Marko, Ana i Lara. Svi do dve godine starosti. Brat i sestre. I dalje rado ide u školu, sve je ok, po njenoj priči. Dolaze povremeno deca, ali sve ređe. Ne zove ih. Razgovaramo, o čemu se radi tu radi? „Mama, pa sve je u redu.“ Nije u redu. Znam da nešto nije u redu. Roditeljski sastanci, sa divnom učiteljicom, koja se trudi da zbliži i decu i roditelje. Sa divinim nasmešenim roditeljima. Ne menja se ništa, sem što moje dete odbija da se druži sa njima.

Jovanin 9. rodjendan. Pravimo žurku kući. Svi kažu, „ženo nisi normalna“. „Uzmite igraonicu.“ Ne. Želim da ih vidim ovde, sve. Želim da nam svima bude lepo. Želim da ih ja zabavim. Da pamte. Ja to umem i volim.

Sigurna sam da će pamtiti Jovanin rođendan, ali… !!! Ali bre!!! Apsolutno za sve na ovom svetu imam opravdanje, za decu posebno. Vika, vriska, dreka… ludilo. Pa tu i jesmo da ludujemo. Ali… uh…. Postoji tu jedan momenat koji me je strašno uplašio. Trenutak kada sam shvatila, zašto moje dete izbegava da se druži sa većinom njih. Ne znam u stvari koji je to trenutak tačno. Verovatno ceo utisak koji su ostavili na mene, je taj… da većina njih nikada neće biti normalna. Žao mi je što to moram da kažem, ali to jeste istina. Ja uvek govorim istinu.

Situacija. Tri dečaka. Guraju se, vrište, skaču kao nenormalni. Priđem „šta vam je, u čemu je problem?“. „Ma ništa, vatamo se za jajca.“ „Molim….Pa zar vas ne boli?“ „Mene ne boli…hihihihihi…baš mi je super.“ „Mene boli kad jako stisnu…hihihihihi.“ „Mene ne boli ni malo, baš mi je super…ja mogu da izdržim i kad me jako stisnu za jajce.“ …. „Jeste li vi pederi, pa se vatate?“ „HAHAHAHAHHAHA…. Nismo, ali kad neće devojčice, vatamo se sami…..HAHAHAHHAHAHA“!!!!

ŠOK! U najmanju ruku šok! Posmatram ostale. Posmatram Jovanu. Ljudi moji. Šta je bre ovo? Jovana sedi između svoje tetke i Jane. Gleda me tužno. Priđem. „Mama, a kada će da odu?“ „Nemoj mila, pa zvali smo ih.“ „Ma baš me briga vidiš bre, da su to luda deca. Želim da idu kući i da se igram sa Janom i Markom.“ Otišli su posle sat, dva…rodjendan je prošao. Ne, ne želim više takve žurke za svoje dete. Većina te dece uopšte nije u vinkli. Žao mi ih je…ali ne mogu ja da spasem ceo svet.

Nije mi više bilo čudno što su mom detetu najbolje društvo Jana, Marko, Ana i Lara. Braća i sestre. Što rođeni, što ne….bebe ili predškolci, to su bre naša deca. Vaspitana.

Ovo je ipak priča o Mariji. Jednoga dana, dolazi kući sa drugaricom. Nisam ih ranije viđala zajedno. „Mama niko neće da sedi sa njom. Sedi sama i svi je zezaju.“ Moja cura, naravno voli da ispravlja krive drine. Bože na koga li je?

Lepa devojčica, ta drugarica, nosi naočare, viša je naravno od moje Jovane, za glavu. Rekoh već da imam mišicu. Dve lepe devojčice. Ručale, završile domaći, zatvorile se u sobicu. Imaju tajne. Išle napolje, u park. Vraćale se. Devojčica svaki put kaže „doviđena“, „dobar dan“. Smejuljim se. Šta me pozdravlja 15 puta? Bila je, koliko je bila. Jovana je ispraća. Vraća se u stan i daje mi do znanja da je boli glava, da joj ne smetam, da je ostavim na miru u sobi.

Ja sam jedna dosadnuša. Naravno da je neću pustiti, dok ne utvrdim razlog. Marko spava, Ana stoji u dupku pored nas dve. „Šta je bilo Dragice? (draga pa Dragica).“ „Ma ništa, pusti me.“ „Ma kako ništa. Nešto te muči Milanka moja? (mila, pa Milanka).“ Bože što si ti dosadna žena. Nije mi ništa, pusti me na miru.“ „Dragice“ umiljavam se… „ti svojoj mami sve smeš da kažeš.“ „Smem, ali to je tajna mama. Rekla mi je tajnu, najveću.“ Pune se suzama, moje drage oči. „Reci mami. Znaš da sam ja tvoja čuvarka tajni, malih i velikih. Neću nikom reći.“ „Znaš mama,… molim te nemoj da kažeš nikom. Znaš mama, pa ona….“ „Šta je ona?“ „Nju svi zezaju u školi. Niko je ne voli.“ „Što bre? Baš je dobra i draga.“ „Ne znam što je ne vole, mama….znaš mama… nemoj nikom da kažeš…mama, bre….bre pa ona je usvojena.“ Plače moje dete. Plačem ja sa njom. Plačem i sada. „Kako bre mama neko može da ostavi dete? Vidi mama Anu. Ona je bila manja od Ane kad su je ostavili. Kaže da nisu imali para da je čuvaju. Ostavili je skroz, onako u domu. Usvojili su je kad je imala tri godine ovi sadašnji tata i mama, a nju mama svi zezaju u školi, a tajna je ovo što sam ti rekla. E neće ona da ima najružnije stikere. Sve ću ja da joj dam.“ Demonstrativno lepi u Marijin album najlepše svoje stikere i potapa ih suzama. „Kako neko može da ostavi dete, reci mi?“ O Bože… Kako svom detetu da objasnim ono što ni ja ne razumem. „i ko zna kako sada živi. Ja ću da skupim pare i da joj kupim ranac za školu, stalno isti nosi. I sve ću svoje stvari koje su lepe, a ne trebaju mi da joj dam.“ Prestani Ivana…trajao je taj razgovor, trajao i trajao…

Marija počinje redovno da dolazi kod nas. Jedva sam čekala da čujem utiske, Jovanine posete njoj. „Mama, pa ona ima divnog tatu. Pravio nam je palačinke, radio domaći sa nama, a onda smo se igrali. Ima tako lepe igračke.“ „Vidiš Dragice, da ponekad i ono što na prvi pogled izgleda strašno, može biti lepo i dobro. Da je nisu usvojili, možda bi živela u nekom domu i mučila se, ko zna kako.“ Radovala se moja Jovana, radovala se ja sa njima.

Odlazi Marija jednog dana kući. „Mama, ona je trebala da ide na neke časove glume i slagala je tatu da je bila, samo da bismo duže bile zajedno.“ Uh…. Mala Marija laže. Poseta školi nije ni malo bila ohrabrujuća, Marija svašta nešto laže. Moja Jovana da bi joj se što više približila je popustila u školi. Zezaju Jovanu u školi oni isti što se igraju sa jajcima. Zovu je ciganka, pikavac. Ne vole je više. Druže se njih dve i još dva muška „pikavca“. Moja mišica se busa. Ne da se. Brani drugaricu, koja je za glavu viša. Učiteljica kaže da nikoga ne sažaljeva i da za nikoga nema privilegije. Uh…zar će se moje dete samo boriti za jedno, jadno ostavljeno dete?

Rekla sam joj u petak da postoje ljudi koji lažu, da bi imali prijatelje, lažu ljudi i da ne bi ostali sami, lažu ljudi zbog svega i svačega. Jovana je u petak plakala kao velika. Samo je govorila. „Mama ja neću prestati da se družim sa njom. Neću mama nikada da je i ja ostavim.“ . Moja pametnica. Danas mi kaže. „Rekla sam Mariji. Ili će da prestane da laže ili ću prestati da je volim. Nisam joj rekla da nećemo da se družimo nego da neću da je volim. Znaš mama da neću ni da se družim, ako nastavi da laže, ali neće ona više da laže nikog, obećala mi je..“

Sigurna sam da vam ni deo osećaja nisam prenela. Sigurna sam da sam nešto propustila. Sutra je roditeljski, već danas u stvari…već je pola 5. Uh … baš me je mučila priča o Mariji. Jovana se neće odreći Marije, neće je ostaviti. Moja osnovna priča je da mora da joj objasi da ne sme da laže, jer prijatelji se ne lažu. Marija nije ni lagala prijatelja, lagala je roditelje, učiteljicu, okolinu. „Mama ona će sve tebi da kaže, rekla mi je. Za NG ćemo da zovemo njenog tatu i mamu, pa vi pričajte sa njima. Samo da znaš, neka me i zovu ciganka, ja neću prestati da se družim sa njom.“

Zanima me samo da ove godine vidim šta će učiteljica napisati u knjižicu. Ako bude napisala nešto slično kao prošle godine. „zanemaruje tuđe osećaje i probleme“, javno ću tu na roditeljskom da iscepam knjižicu na komadiće.

I još nešto sam sigurna. Deca se vaspitavaju do šeste godine. Ko god da je to rekao i utvrdio, bio je u pravu. Nismo sve vreme bile zajedno u prvom razredu, ali moja draga je već 26. oktobra napunila sedam. Bila je već vaspitana. Ma mislim da sam još tog istog 26. oktobra, 1999. kada sam je rodila, završila veći deo vaspitanja. Geni su čudo.

Radujem se

Počeo je poslednji petak ove godine. Ne sećam se kada sam se ovako lepo osećala pred Novu Godinu. Ne očekujem ništa spektakularno da će da se desi, ali mi je baš lepo. Radujem se praznicima koji dolaze, kao klinka od 7 godina i jedva čekam da unesemo jelku u kuću. Volela bih i paketić da dobijem, pun slatkiša i igračaka, kao nekad. Šta li mi je? Tri je posle ponoći, a ja maštam o paketićima.

Baš volim neparne godine i neparne rođendane, ova godina će baš takva biti, neparna. Radujem se, jer i dani postaju sve duži, bliži se leto.

Četrdeset godina braka – slavljenje ljubavi

Ovo je priča o četrdeset godina. Pre četrdeset godina, dvoje mladih ljudi su odlučili da provedu život zajedno. Rekli su im „ne smete“, rekli su „mladi ste“, „nećete uspeti“, rekli su… Njih nije bilo briga šta je ko rekao, oni su odlučili. Pre četrdeset godina, ove noći, oni su proveli zajedno, prvu bračnu noć.

Naravno mladi. Za takve korake se samo mladi odlučuju. Ona 18 godina, on svega 23. Imali su iznajmljeni stančić, sobu, jedan rešo, jedan dušek, zelenu zavesu za prozor, dve stolice, dve viljuške, noža, dva tanjira, imali su tako malo i gotovo ništa, ali imali su jedno drugo i verovali su u ljubav.

Ponosna sam na to dvoje. Tako se radujem što ih poznajem. Igrom slučaja ih poznajem. Igrom slučaja, jer roditelje ne možemo da biramo. Neću vam sada pisati njihovu priču, jer četrdeset godina nije malo i zaslužuje puno više pažnje, nego što ja ovde umem i mogu da kažem.

Radujem se što smo još jutros svi bili zajedno sa njima. Svi mi koji smo proistekli iz te njihove ljubavi. Iz ljubavi se stiču najvrednije stvari u životu…. a stekli su tako mnogo dve ćerke, nekoliko zetova, petoro unučića, daće Bog, duplo više praunučića. Mladi su krenuli u zajednički život, tako da su mladi postali baba i deda, a tako će biti i sa sledećim zvanjem, prababa i pradeda. Najstariji unuk ima već 16 godina. Godine lete, tako da će već za njihovih 50 godina zajedničkog života imati i praunučiće.

Nisam umela jutros da im kažem šta osećam i da im čestitam. Neka ovaj mali tekst i par slika budu moja mala čestitka. Mama i Joco, srećan vam život bio.

Još jedan decembar

Decembar…pa kad pre mamu mu jebem?  Svi nešto sumiraju kraj godine, prave planove za sledeću, ovo ono, a ja još ne kontam da je već decembar. Tako ću verovatno i u julu da se čudim „kad pre juli?“.

Porasla nam deca. Evo još malo, pa će ovi mali i u školu da krenu.  E baš tako leti vreme. Ani već raste četvrti zub. Učimo je da hoda. Dubak je prevazišla, nije joj više zanimljiv. Napravi korak, dva sama. Od tate do mame i od mame do tate. Već ima osam meseci, a prošle godine u ovo vreme, se još uvek muvala po mom stomaku. Ne mogu se čudom načuditi. 

Jovana treći razred. Ej bre, treći!… a kao da joj je juče porastao četvrti zub. Jana je pre neki dan proslavila šesti rođendan, a upoznala sam je kad još nije znala da kaže R. Smejem se sama sa sobom i kažem „…e mladosti moja!“ 

Marko… kao što nam je svima u porodici predodređeno, je već postao svetski putnik. Drugo je to bilo, kad ga mi odvedemo kod babe i dede u Kraljevo, a mi odemo na dan, dva, pet na neko takmičenje… Ali sada…sada je sam otputovao. Mislim ne baš sam, imao je babinu podršku tokom puta. Selo dete u autobus i otišlo. Ispratila ga majka. E kad mi srce nije puklo. Od … ne znam… od miline neke. Od ponosa. Ko zna kako sam se osećala? Mali onako, dao babi ruku i otišao. Samo sam se izgubila u gužvi. Kao poslednji debil sam se krila iza trefike, da ga vidim, a da on mene ne vidi. Da se ne rasplače ili da ne traži, mamu, tatu… Ma jok. Nije se ni okrenuo. Otišao je u sredu, a već je nedelja i još se nije rasplakao. Progovorio je. Doduše srpski nešto slabije, ali zato na italijanskom tečno razgovara sa dedom.

Marko u Kraljevu

Mi…nas dvoje. 25. novembra nam je bilo dve godine braka. Dve godine tek, a kao da je prošlo 15. Ne…nije nam postalo dosadno kao da smo 15 godina u braku, nego se toliko stvari izdešavalo. Volimo se, ljubimo se, želimo se, ali umemo i da se posvađamo, na krv i nož. E to da vam je videti. Svađaju se ljudi oko svega i svačega, a mi najviše oko preferansa. Bezobrazan je do bola i nazad, a i ja ne zaostajem. Sve u svemu nemamo preča posla nego igramo preferans preko neta.

Deca se razbežala, Mare u Kraljevu, Joka kod babe u Železniku, Jana kod mame, samo je Ana kod kuće, a kad posle toliko dece jedno ostane u kući, to vam je isto kao da ste sami. Ne potcenjujemo mi Anino prisustvo, naravno da ne. Čak se i ona čudi ovom miru, a i nekako smo joj više posvećeni. Čudi se dete, gde svi odoše. Znam samo da deca koja rastu zajedno sa drugom decom, budu mnogo srećnija i pametnija.

Učimo Anu da hoda, igramo preferans, svađamo se zbog istog… i maštamo, kako bi bilo lepo dobiti na lotou. Već sledećeg dana bi Jovana, Jana, Marko i Ana mogli da očekuju još jednog člana ekipe. Ne treba nama loto za još jednog člana. Lako je obući, nego ih ne može čovek nahraniti. Pa vi vidite kako nama protiče decembar. 

Jedan od onih dana

Jedan od onih dana, koje pamtiš ceo život 15. septembar, 2008. Ne umem da opišem kako se osećam. Operacija je bila uspešna, pacijent je ostao živ i tako će da ostane još dugo, dugo godina. Kao da sam pijana, a ništa pila nisam. Smejem se, pa bih onda plakala od olakšanja, a ne mogu. Sve ovo vreme nisam zaplakala. Kao da se sve ovo nije događalo nama. Baš sam ponekad čudan lik, samoj sebi. Kao da gledam sebe i sve što mi se dešava, sa strane, iz nekog drugog ugla. Valjda mi je tako bilo najlakše da sve ovo prebrodim.

U petak smo moj dragi i ja išli u bolnicu. Izvadili su mu kilo i po krvi, za koje kakve analize, primili ga na odeljenje, a onda nas poslali kući. Kažu: “kući će bolje da se pripremi za operaciju.” Kupili smo taj neki lek. Vikend smo proveli u stanu. Nismo išli na aerodrom. (Ja u stvari ne umem da budem duhovita.)

Negde sam pominjala da imam svoje tekstove pisane u wordu sačuvane na hardu, i da valjda neće sistem da padne, pa da pogubim tekstove. Upravo se to desilo. Moj dragi mi je oborio sistem. Pao je! Što sve ovo pričam? Aha, pa tako sam provela vikend. Spašavajući hard. Uspela sam, a onda sam narezivala diskove, sređivala dokumentaciju i snimke sa skakanja, dečijih rođendana i ostalih dešavanja. Jurcala sa Markom, nosala Anu po kući, radila domaći sa Jovanom, donosila i odnosila neke čajeve, supice, lekove i … I tako s vremena na vreme legla pored njega grlila ga jako, ljubila ga i udarala mu čvrge i šamarčiće, psovala ga što mi je sjebo kompijuter i … i kad ga pogledam u oči vidim… vidim da ne moramo ništa da pričamo…i …  O kako prijaju ove suze, napokon!!! Nekako me peru, rasterećuju, otklanjaju tu muku koju sam vukla sa sobom poslednjih mesec dana. Hvala Bogu da je mogu sada sprati sa sebe, sa nas.

Ana nijednom nije plakala noću, od kako se rodila. Probudi se, promeškolji, uzme flašicu i nastavi da spava. … ali prošlu noć je plakala na sav glas, iz dubokok sna se probudi i počne da vrišti. Zdrava je, ništa je ne boli, a plače. Uzmem je u naručje, ućuti se. Kao da je osećala nešto. … U šest sam probudila mog dragog i nastavila da spavam. Tako smo se dogovorili. Da ne pravimo nikakvu frku i jurnjavu, da se ponašamo kao da ide na šišanje. (Ko još u šest ujutru ide na šišanje?) Ustao je, sredio se i otišao. Javio se oko 10. Spreman, puši pljugu u nekom hodniku i čeka da ga pozovu na operaciju. … Ja? Ja ništa, eto tako samo. Ništa. Uobičajeno sve.

U 12:59 zove, nikada neću da zaboravim njegov glas. Tih, pospan, mamuran, skupio snagu, zove i kaže: “Dođi, gotovo je”.  Kako sam došla do njega ne znam, ali došla sam. Leži, sa onim cevčicama po rukama, spava. Dotaknem mu obraz rukom, poljubim ga, on otvori oči, pogleda me,

pitam “kako si?”,

kaže “sve me boli”,

“šta kaže doktor?”,

“kaže da je sve u redu, da ću biti dobro”,

pitam “jel` ti treba nešto?”,

on još tiše kaže nešto,

pitam “šta si rekao?”,

on se osmehne i kaže “5000 evra”.

(duša moja, za razliku od mene on jeste duhovit)

Sve ovo vreme sam znala da će sve biti u redu. A on? Večeras mi je priznao. Nije bio tako uveren da će biti nas. Kaže: “Legnem tako uveče i razmišljam kako sve da organizujem, pa ako ja odem da vas ne ostavim u nekim problemima.”  Mislio je na nas i kada se pitao hoće li ga biti. Uh! A ja sam mu odmah na početku ove agonije rekla da mu ne padne na pamet da mi slučajno umre. Rekla sam mu da neću ni da ga sahranjujem, ni na grob da mu dolazim i da ću da budem toliko ljuta da ću da se razvedem. Hahahahaha… O Bože. Baš mi je bilo i tužno i teško da ga gledam kako mi pred očima kopni, mršavi, ruka mu nije deblja od moje. Uh… samo da mi dođe kući. Obećala sam mu da ću da ga izudaram i da ga vratim u bolnicu na oporavak od batina.

Pre svega toga nam je ostalo da se oporavimo od operacije i onda da nastavimo tamo gde smo stali.  Mislim da smo posle svega ovoga samo postali jači i nekako se još više volimo. Kažu da većina ljudi ne zna koliko nešto voli dok to nešto ne izgubi. Ja znam koliko volim i ne želim to da izgubim. Bar ne još jedno 70 godina.

Hvala vam svima koji ste bili uz nas. Stvarno mi je značilo i znači mi puno. Hvala vam još jednom.

Pogledaj u nebo

Da ima nas

Korak iznad duge – tanka linija
Opet tvoje misli govorim na glas
Koliko ću puta oterati strah
Samo da si tu i da ima nas

Prečicom do snova – korak ili dva
Koliko je samo kilometara
Pravim te od svega što mi neko da
Nek’ nam dobar vetar snove pogura

Pogledaj u sunce, iznad oblaka
To što tamo vidiš – to smo ti i ja
Pogledaj u nebo – pogledaj u san
To se zove ljubav – to smo ti i ja

Opet mi o svemu – pričaj na sav glas
Ponekad o sreći – i da li ima nas..

Sve dane tvoje kupiću
Baš sve, reči što se nikad ne čuju
Sve grane što nam dušu spajaju
Toliko te volim – samo budi tu

Pogledaj u sunce, iznad oblaka
To što tamo vidiš – to smo ti i ja
Pogledaj u nebo – pogledaj u san
To se zove ljubav – to smo ti i ja

Pogledaj u nebo…..

Samo da ima nas

Imam veliki problem. Treba da se suočim sa jako ozbiljnom situacijom, a ja i dalje tu ozbiljnu situaciju vidim kao nešto dobro, jer je sve zbog nečega dobro. Kao nešto što nije ništa strašno. Kao zajebanciju koju ćemo kao i sve drugo do sada da izdržimo, prevaziđemo, pobedimo. Večiti optimista, na teškim mukama. Verujem u Boga, pa se pitam, šta treba iz ovoga što nam se dešava, da naučimo, jer će na kraju, naravno sve biti u redu. Molim za život i zdravlje, a zdravlje nas izdalo. Svi mi zajedno smo jedno, pa zato često i pričam u množini. Što zadesi jednog od nas utiče na sve druge, pa bilo lepo ili ružno.

Hvala Bogu, deca su nam zdrava, zdrava sam i ja, tata je u pitanju. Nije baš da ima grip, nije ni prehlada od uragana koji smo preživeli u Italiji, nije ni ništa drugo uobičajeno, jednostavno imamo neki tumorčić. Kako ružna reč tumor? E sa tim treba da se suočimo! Ne, ovo ne mogu reći u množini. Treba ja da se suočim, on se suočio, stao mu je na crtu, ali ja nekako ne mogu. Ne znam sa čim treba da se borim. Kad ovako govorim, kažem sebi da patetišem i dramim, da lupetam i pričam gluposti, ali kako god, on postoji i treba da se operiše.

I operisaće se, sada pije lekove da bi ublažio neku infekciju i operacija treba da se izvede za mesec dana. Kažem ja sebi, pa kad je za mesec dana onda nije opasno, jer da je opasno bilo bi odmah. Šta još da kažem, šta sebi da kažem, jer se ja ovo sebi obraćam. Tako je, kako je. Mrzim ovu teskobu, mrzim crne misli koje mi nalete, mrzim bolnice, mrzim da se suočavam sa ozbiljnim situacijama. Ma ne želim ozbiljne situacije… Ali… to je ipak samo život i malo se ja tu šta pitam. Biće kako treba da bude, a mi… mi ćemo dati sve od sebe da bude onako kako je dobro za nas.

Ljubav…definicija ili kombinovanje?

Postoje razne definicije ljubavi. Mnogi poznati, pametni, učeni, pismeni, iskusni ljudi rekli su šta misle o ljubavi. Baš me briga za njih! Šta je za vas ljubav? Imate li vi svoju definiciju?

Baš ružno rečeno!!! Mislim da je definicija za ljubav, ružno rečeno. Ja ne volim definicije, formule, jednačine, funkcije, nejednačine… Ne volim striktnost. Pogotovu ne za ljubav. Jedino što sam iz matematike volela, bila je kombinatorika. Kombinovanje, ovoga i onoga! Šta to sve treba da se iskombinuje, da biste na kraju dobili ljubav?

Tako prosto i glupo zvuči reč ljubav, kao i sve druge, kada se više puta ponove. Verujete li u tu istu reč ljubav… na prvi pogled? Verujete li u ljubav za ceo život? Da li verujete da se samo jednom iskreno voli? Zanima me šta vi mislite o tome, a ne tamo neki učeni, pismeni, iskusni, pametni i poznati ljudi! Ne mislim da vi to niste, ali eto… šta biste rekli da je ljubav za vas?

Dovoljan je i pogled

Naše oči, naše usne, koje se dvoume između osmeha i ćutanja. Odlučujemo se na gledanje i ćutanje, a u stvari sve vreme razgovaramo jezikom koji smo prepoznali. Jezikom koji se zove Ljubav. Vodimo ljubav pogledom. Bez ijednog glasa, govorimo jedno drugom, naše tajne, naše istine, naše strahove i želje! Prepoznajem se u tvojim očima! Opisujemo do poslednjeg detalja naše snove. Naše oči govore umesto naših usana. Milujemo dušu jedno drugom. U tvojim očima vidim sebe. Ne razumem, ali meni baš tako izgleda. Dovoljno mi je da te pogledam i da znam da ti jesi deo mene koji mi ceo život nedostaje. Ulaziš mi kroz zenice u najskriveniji deo duše. Očima mi govoriš sve o sebi, govoriš mi ono što već odavno znam, ali te puštam da mi objasniš još jednom. Pa poznajem te ceo svoj život, tri života. Uvek si bio prisutan negde u meni, baš ti, znam, osećam…baš ti!!! Nama je i pogled dovoljan, posle toliko godina čekanja. Naša prošlost i naša budućnost se spajaju u našim očima u tom trenutku sadašnjosti. Kada bi se neko usudio da tada stane između nas, jednostavno bi ga spržila naša energija, naša strast i snaga. Ubila bi ga naša hrabrost da budemo slobodni, oslobođeni predrasuda, slobodni fizički, moralno, duhovno! Ti i ja…