Samo za "moju" južnu prugu

06:05 Svanulo je…za par sati putujemo u Suboticu. Nemojte da čitate post, ako ne možete da odslusate sve priloge. Ne čitajte ako nemate živaca da slušate.

Priča će već jednom doći… sama od sebe… Život mi ovde, deca mi ovde, ljubav mi ovde, sve što vredi u ovom mom malom životu je ovde,  ali deo mladosti … uh… ta mladost i ta “južna pruga”. Vranje, Niš, truba mi dušu cepa. Napisala sam tada, “mlada sam, duša mi mlada, telo mi mlado, kosa mi mlada, a duša kao da je stara… iz nekog drugog vremena, kao da potičem”. Ispirčaću vam priču jednom, kad smognem snage, a sada samo oslušnite muziku.

Ovo je prava narodna muzika i uz ovo ću uvek da polomim kafanu. Ne uz Peperse, ne uz Stonse, Metalicu ili Panteru…Uz njih ide neka druga ja. Uz ovo što ćete čuti se lomi kafana. Neka mi neko kaže da ovo nije muzika, da ovo nije pevanje, da ovo nije ono što “cepa”…reći ću mu da je folirant, da je neko ko ne zna šta vredi, da je neko ko ne razume ništa.

Naravno da ne želim da bilo čiji muzički ukus dovedem u pitanje i da bilo koga uvredim na bilo koji način. Neću da se zameram sa čovekom. Moj blog, moja muzika, moj život… moja mladost na hiljadu načina. Žao mi onih koji mladost imali nisu.

Staniša Stošić, laka mu crna zemlja bila. Veliki je bio i legenda postao. Slava mu. Žao mi je što ga nisam upoznala i što nije pevao samo za mene. Bilo je šanse, da peva za jednu najobičniju mene. Prošle godine 09. aprila, završio je svoj veliki život.

Onda, sada i zauvek. Duša mi zaplače, zajeca, srce mi se stegne, reči nemam. Velika sam i smem da plačem od srca. Ljubav je ono što nas pokreće i na ovu i na onu stranu. Ko razume, shvatiće, ko ne razume, uskraćen je za bogatstvo.

Dimitrijo sine Mitre

Azra…Mito bekrijo. Nije Džoni odoleo da ne otpeva ono što vredi.

Znate…možda vam ponešto i mogu reći. Pokrenula me muzika. Ne mogu da spavam sada. Luda sam… i šta sad? Pa niko vas ne tera ni da čitate, ni da slušate.

Znam da je moj dragi voleo jednu divnu Jelenu. Hoću da puknem ponekad, ali…ali bila je Jelana tako lepa, tako otkačena, divna, voleli su se. Ona je volela mog dragog, on je voleo nju. Bila je i padobranac, umela je i da ga prati, volela je i brzu vožnju motorem, ma …Jelena je bila čudo. Nisam ironična.  Možda tako zvučim, ali zaista nisam ironična. Da nije otac moje dece u pitanju, navijali bih za Jelenu.

Hteo je da je oženi, kupio joj je prsten, voleo je do kraja i nazad, volela je i ona njega…ali…. ali neko ko to sve gleda odozgo je imao sasvim druge planove za jednog Ivana i jednu Jelenu.

Pošto znate da imamo puno dece, da vam kažem…nije Jelena majka ni jednom našem detetu. Ivan i Jelena nisu imali sreće. Svako je otišao na svoju stranu.

Dok su Ivan i Jelana skakali iz aviona, vozili se motorom i pravili planove za budućnost, tamo negde daleko od njih jedan Nenad i jedna Ivana su se voleli na sasvim drugačiji način. Ništa manje zanimljiv.

Nisu skakali iz aviona i ako su želeli, nisu se vozili motorem, nisu radili ništa zanimljivo. Studirali su, živeli sa gomilom padobranaca iz 63. padobranske, bili su njegovi drugari od rođena,  igrali preferans, šetali, svadjali se, bili se, gađali se peglama, pili, bili privođeni u sup, jer Nenad i Ivana su umeli da naprave skandal, kakav se ne pamti ili bolje reći ne pamti se pre njih dvoje.

Nenad i Ivana su se, eto samo tako…voleli. Bolesno voleli. Znate li šta je bolesna ljubav?  Bolesna ljubav je kada želiš da od nekoga napraviš ono što on nije, kada ga uslovljavaš, ovako, onako.  On je od Ivane hteo da napravi Vranjanku, a ona …ona ništa nije htela da napravi od njega. Želela je samo da ostane ono što je bila tada, što je želela da ostane, ono što je sada. Niko i ništa, ali ne Vranjanka.

Kažu stari “što južnije, to tužnije”. Svaka Vranjanka zna o kući, deci, kuhinji, porodici, ono što ja neću znati ni da još troje rodim.

Nenad i Ivana …sigurna sam da veće “skandaldžije” nikada u životu niste videli. Jedino da ste ih poznavali tada. O kako bih volela da ovo ikada pročita neko ko ih je poznavao.

Ulazi, brucoš, Ivana, u malu mračnu studntsku sobu u kojoj se na najmanjem mogućem TV-u, gleda neki fudbal. U sobici najmanje 15 “matorih”, od kojih se niko ni ne nazire u mraku. Ivana kaže “Ćao”, oni u glas kažu “ćao”. Nenad tada ugleda Ivanu i drugu pored sebe kaže “uh bre…biće moja ili ničija”. Sve se kasnije saznalo.

Kad razmislim sada, bio je Nenad tada u pravu. Niko Ivanu nikada neće imati tako, pa nek se svet okrene naopačke. Pa makar se Jelena sutra pojavila na vratima i rekla da će mi odvesti muža u sam Brazil. Tako je i tačka.

Sasvim “slučajno” nigde nije imalo mesta za jedno ekstra dupence sem do Nenada. Ona ništa živo nije videla, sem ekrana TV-a, jer je bilo ugašeno svetlo. Eeee…kada se u tom mraku pojavila i gajbica, dve, tri piva…pa dobra muzika. Ma…  Ona nije gledala, ali uši ima. Čula je. Neko tu blizu nje, rekao je da su žene glupe. Uuuuuuuuuuuuu jeeeee….razlog za raspravu. “Izvini molim te, šta si to rekao?” “Pa žene su glupe, ne znaju kako treba sa muškarcima, a sa nama je tako lako.” Rekao je Nenad tada, najveću istinu ovoga sveta.

Kada su prvi put izašli zajedno, posvađali su se. On je rekao da …ma nije važno. Posvađali su se, pa su se posle toga smejali, ljubili…oni su se eto tako prirodno, prosto, jednostavno voleli.

Ne mogu vam više pričati o Nenadu i Ivani. Nepismena sam. Kako objasniti da je njih dvoje jedva privelo, bukvalno šest pandura u “maricu”. Manjem broju pandura, bilo je nemoguće da reše takav slučaj. Ona mu sedi u krilu, a on joj kaže “kad nas sad budu bili, samo se skupi i stavi ruke na glavu, bleso moja. Jebem nas, još ćemo i najebati što smo ludi i što se volimo”. .. a ona mu kaže…”ma šta nas briga, neka biju ako moraju…kad se volimo nije ni važno.”

Nenad i Ivana su cela knjiga.  Od svega ostala je samo “Žal za mladost”. Neko ko to sve gleda odozgo je imao sasvim druge planove za njih dvoje.

Prosto ne mogu da verujem da je uopše čovek sposoban da zaboravi jednu Jelenu. Ne može se to, sigurna sam. Jedna je bre, samo jedna je Jelena, a Nenad i Ivana, ma ko ih jebe kad su bili i suviše svoji i suviše ludi i suviše su se voleli. Njih je tako lako zaboraviti. Ne zaslužuju pažnju.

Neko ko to sve gleda odozgo je imao sasvim druge planove

ZA JEDNOG IVANA I JEDNU IVANU.

VCast – Skinula sam kragnu, pa pravo u kadu

Dobro… znam, trebala sam da se našminkam malo, pa da budem lepa ko slika, da ugasim pljugu, da napravim penu na vreme, da zanemarim sise, da svašta nešto…ali nema veze, važno je da se dobro zezamo.

Skinula sam kragnu, pa pravo u kadu from Ivana Momcilovic on Vimeo.

Snimak iz vazdušnog tunela

Nije neki naročito dobar snimak, ali s obzirom da sam sve vreme držala Marka u krilu, da smo sedili na veoma uzanom prostoru i da nisam zbog njega mogla nigde da se pomerim, drugačije nije moglo. Drugi put, obećavam mnogo bolje snimke i zanimljiviji spotić. Neki od đaka su prvi put osetili lepotu “slobodnog pada”. Odlučili smo da od sada redovno posećujemo Novi Sad i ovaj vazdušni tunel.

Nebeski dijamant – Wind Tunnel from Ivana Momcilovic on Vimeo.

Video – skokovi iz aviona

Pisala sam već više puta o iskakanju iz aviona, ali nisam nikako imala vremena da napravim filmić, jer snimaka  ima stvarno puno, pa je baš teško uklopiti ih. Danas sam uživala dok sam ovo napravila. Evo nečega što mi podiže raspoloženje i daje mi snagu da se što pre oporavim.  Ovo su đaci padobranskog kluba Nebeski dijamant prilikom svojih prvih skokova na gurtnu, a nešto kasnije i na slobodno. Uživajte i vi.

Slučajni VCast… :))))

Šta se desi kada roditelji četvoro maloletne dece izađu u noćni provod posle dužeg vremena? 

Uputstvo za gledanje:

1. Prvo utišajte svoje zvučnike.

2. Ako slučajno imate slušalice na ušima utišajte malo više, da se ne biste prepali od mog “milog glasića i smeha” . Zvučim kao da sam celu noć pevala u kafani, a nisam.

3. Ako su u blizini vaša deca, (a i neka tuđa) nemojte da gledate sa njima, jer će deca možda imati noćne more, a i rečnik nije primeren deci. Popilo se malo.

4. Ako se pitate “šta joj bi da ovo postavi?”, reći ću “a što da ne?”. Možda se i vi nasmejete, a i malo šale na svoj račun nikad nije na odmet. Bar meni.

Izlazite što češće, a ako hoćete dođite nam u goste, adresu znate. Još uvek se ne selimo.

Šta više lupetam, pogledajte slučajni VCast, a možda to i nije, ma nema veze, samo nek je veselo.

Taxi from Ivana Momcilovic on Vimeo.