Čega se to plašite i zašto?

Da li znate šta je strah i šta izaziva kod ljudi? Ja ne znam. Kako biste ga vi opisali ili definisali? Šta je za vas strah i šta je vama strašno? Šta vam to oduzima dah i čega se najviše plašite? Vrlo često u svojim tekstovima navodim da su život i zdravlje najvažniji, tako da sve što se tiče toga izuzimamo iz ove moje pričice.

Plašite se mraka, brzine, visine, igle, krvi…ne mogu da nastavim. Jednostavno sam svesna, da u stvari svaki strah negde u dubini potiče, od straha od gubitka života. Tako da ono što rekoh da život i zdravlje izuzmete nikako ne može da se realizuje. Zdravlje i život su osnova svakog straha. Ne izgubiti ih. Strah od bola ih prati u stopu.

Šta je u stvari osnova straha? Pa upravo život i zdravlje. Grešim li? Hm… Ako ipak nekako uspemo da izbegnemo strah za život i zdravlje, koji nam strahovi preostaju? Ja ne umem da ih se setim, jer se u suštini ničega konkretno ne plašim. Ma razumete li me? Ako bismo recimo bili besmrtni, da li bi smo se plašili nečega? Recimo miševa, buba, samoće, zmija, gužve, straha od napuštanja, vode, strah od javnih nastupa… Zbunila sam samu sebe.Verovatno postoji neka selekcija strahova.

Ja se plašim da me neko sa leđa ne ubode nožem u predelu bubrega. Znam zašto se toga plašim. I plašim se same sebe tj. svoje reakcije na određene situacije. Iz nekog iskustva sam naučila da me to može dovesti u velike probleme, koji opet mogu biti rizični za moj život.

Htela sam da vam pričam nešto sasvim drugo, ali eto i o ovome nije loše prodiskutovati. Čega i zašto se plašite?

Kako uskladiti godine sa dušom…ne umem

Znate šta… ja sam u velikom problemu. Verovatno ste vi, tako čitajući sve što pišem, to i videli, još odavno, ali ja tek sada nazirem svoj problem. Zarobljena sam u jednom jako umornom telu sa dušom devojčice koja sve može. Ne vidim način da to promenim. Kako da odmorim telo, da bi moj duh došao do izražaja. Dok razmišljam, maštam, pišem vidim jednu Ivanu. Kada se pogledam u ogledalo vidim neku drugu Ivanu. Izbegavam da se ogledam. Nisam sebi više lepa. Ne…nema to veze sa herpesom, sa bubuljicom na čelu, sa kosom koja je procvetala u proleće, sa tri-četiri kila više. Bore još uvek nemam. Ostarila sam bre.

Sećam se svoje mame kada je imala 34-35 godina. Tada sam ja bila treći razred ko moja Jovana sada. Moja mama je bila lepa. Ja nisam lepa svojoj deci. I dalje imam dobre sise. Posle troje dece, stoje gde im je i mesto. Verovatno bi nekoj paćenici trebalo 25 operacija da bi ih vratile u srazmeru sa dušom. Mada one nikada ne operišu sise zbog ne srazmere sa dušom. U tom slučaju, ja bih morala da ih vratim u fazu pupljenja.

Da pređemo na sve ostalo što žene ne vole kod sebe, zato što je veliko ili malo. Moje dupe je, eto samo jednostavno dupe. Nikada mi niko nije rekao ni da je koščato i malo, jer nikada nije ni bilo, niti mi je ikada iko rekao da sam neka guzata. Dupe ko i svaka guzica. Stomak? Hm…sve mi se nešto čini da su ona tri kila baš tu ostala. Nešto na stomaku, nešto na guzici. To što ja sebe ne vidim lepom nema veze sa tim. Nema nikakve veze sa fizičkim izgledom.

Moj fizički izgled ima veze sa onom dušom što je pomenuh. Nije mi to sve nekako srazmerno. Zato se i ne ogledam. Nije mene briga šta drugi vide. Teško mi pada što ja ne vidim ono što treba da vidim. Što znam da je realno.

Nekako nemam snage da to isto telo koje mi pripada, dovedem u red sa tom dušom koja me vodi. Nisam ni delić rekla ono što sam htela. Čitajte između redova. Glupa sam. Ne umem. Umem ja da nosim svoje godine, ali nikako mi se ne slažu sa onim što imam u duši. Znate šta…ja sam u velikom problemu.

Remont

Uh… treba neko da mi kaže stani!!! Opasno je zajebano kad vam mozak radi 300 na sat, a pored toga radite još hiljadu i po stvari. Prolećno spremanje kuće, deca u punoj snazi, hvala Bogu, nedostaje mi 16 i po vitamina, osećam da ću da poletim, ali avion još nije uzleteo na bezbednu visinu da bih skočila. Nemam snage da se izborim sa vetrom. Hoću li imati snage da izađem na upornicu?

Otvoren prozor, ulazi mi proleće u stan i u dušu. Uhvatila me zuja i napad energije, ali nemam snage da sve to ispratim. Treba mi odmor. Ne mislim na spavanje, treba mi remont celokupnog tela.  Plašim se samo da mi fale neki delovi za taj remont. Uh…

Onanija, samozadovoljavanje, masturbacija ili jednostavno drkanje

Šunjam se po internetu, svašta nešto nađem, pročitam, nasmejem se, a za svoj rođeni kompijuter, to jest za sadržaj u njemu nikako nemam vremena. Ko zna šta sve tu ima? Pronađem tako malopre tekst koji sam pisala za neke novine i nasmejem se slatko, pa da podelim to i sa vama.

Onanija, samozadovoljavanje, masturbacija, drkanje…sve su to reči u našem jeziku koje označavaju radnju za ”ritmičko dodirivanje vlastitih genitalija, zbog seksualnog zadovoljstva i postizanja orgazma”. Vekovima proganjana i osuđivana, onanija je sasvim normalna pojava u čovekovom razvoju seksualnosti i ona uopšte ne deluje štetno na normalan seksualni život. Nije ni porok ni greh, a na ljudsko zdravlje čak deluje pozitivno. Povoljno utiče na emotivan život i psihu.

Sve sam ovo na početku rekla zato što je o samozadovoljavanju ispisano i rečeno toliko gluposti. Na primer u XVIII veku se smatralo da je samozadovoljavanje nepotrebno gubljenje životnih sokova, koje dovodi do isušivanja tela, žutice, tubekuloze, raznih polnih bolesti, a da žene koje masturbiraju, pri tom rađaju nakaznu i perverznu decu.

1928. godine jedan nemački doktor, vrlo cenjen u to vreme, izdao je knjigu u kojoj je sasvim ozbiljno rekao da samozadovoljavanje dovodi do homoseksualnosti.

Čak i u šesdesetim godinama prošlog veka, tadašnji čuveni seksolozi su tvrdili da je masturbiranje u adolescentnom dobu donekle prihvatljivo, ali posle tog perioda je neprihvatljivo i u najmanju ruku neobično, naročito u braku.

Da je sve tako kao što su oni mislili, govorili i pisali, ljudska rasa uopšte ne bi opstala do današnjih dana, a i oni sami su verovatno lagali da se nisu samozadovoljavali. Ipak smo preživeli, nismo poumirali od koje kakvih boleština, zato što volimo da se drkamo.

Sve predrasude su srušene, u dvadeset prvom smo veku i slobodno bez straha i stida smemo ako želimo da se samozadovoljavamo do besvesti. Masturbacija pomaže da se otkrije erotika vlastitog tela, da se spozna koji je nadražaj najjači, šta je to što nam najviše prija i što nas najviše pali.

Žene za razliku od muškaraca, imaju raznovrsnije mogućnosti masturbacija. Imaju više rupica i tačkica koje im mogu pružiti zadovoljstvo. Izbor veštačkih penisa, vibratora ili nečega što liči je stvarno veliki. Dodirivanje klitorisa je vrlo česta metoda koja se primenjuje i pri seksualnom odnosu sa partnerom. Stiskanje bradavica i butina za neke žene je vrlo stimulišuća metoda. Pri masturbaciji – posebno ženskoj – treba biti što maštovitiji, jer će kasnije pri odnosu, telo lakše reagovati na partnerove nadražaje.

Dok žene imaju dosta raznovrsnih mogućnosti masturbiranja, siroti muškarci su ograničeni samo na svoje ruke. Istina je da sada mogu da se kupe i veštačke vagine, ali u većini slučajeva muškarci to rade ručno.

Zanimljiv je primer jednog mladića koji je zaokupljen drkanjem, dobio neodoljivu želju da ga stavi sam sebi u usta. Pošto je to anatomski bilo nemoguće, upisao se na neki kurs joge i posle nekoliko godina upornog vežbanja, uspeo je u svojoj nameri. Tako da je posle toga sam sebi mogao da puši do mile volje. Inače je to po svim definicijama, najteži uopšte postojeći oblik samozadovoljavanja, ali kada je seks u pitanju ništa nije nemoguće i neizvodljivo ako postoji želja.

Jedan drugi primer se prepričava kao vic, ali postoji zapis da se slučaj zaista dogodio u Francuskoj na jednoj seoskoj farmi. Kažu da je neki mladić iz velike želje da se samozadovolji na drugačiji način, navukao na svoj penis muzilicu za mleko i pustio je u pogon. Ipak nakon nekoliko orgazama, kad mu je bilo dosta, nije znao kako da je isključi. Mislio je da ima sreću, pošto mu je pri ruci bio telefon. Krajnje isceđen nazvao je firmu koja mu je prodala mašinu i pitao kako da isključi tu prokletu muzilicu. Odgovor je bio zapanjujući: ”Ništa ne brinite, mašina se isključuje sama, kada namuze pet litara!” 

Ako zanemarimo ova dva ekstremna primera, u većini slučajeva muškarcima je dovoljna samo ruka.

Razmišljam kakvu prigodnu sliku da stavim uz ovaj tekst i setim se Dedinog posta. Neće Deda da se ljuti, zbog ove male krađe.  Možda sada muškarci imaju i zamenu za svoju desnicu ili levicu, zavisi od čoveka do čoveka.

Možda sam i ja "Majka hrabrost"

Majka hrabrost. Možda ste već posetili ovaj sajt, ako jeste onda predpostavljate koliko sam ljuta i besna. Ova zemlja je u totalnom rasulu, a tamo gde mora da postoji red, zakon, humanost i još mnogo toga, je najgore stanje. U srpskim porodilištima. Posetite sajt i sve će vam biti jasno.

Čitam sve ove priče i zgrožavam se. Ispričaću vam i ja svoju. Rodila sam troje zdrave, prave, lepe dečice, što znači da sam se i tri puta porađala, s obzirom da nisu blizanci.

26. 10. 1999. Kraljevo
Naglasiću da me je porađao doktor koji je porađao i moju sestru, tako da smo imali apsolutno poverenje u njega. Između ostalog mi je i vodio celu trudnoću. Hoću za početak da kažem da porođaj može biti divan nezaboravni doživljaj, čak i u Srbiji.

Oni prvi mali bolići su počeli pre podne oko 11. Pošto sam živela blizu porodilišta, doktor nije insistirao da odmah dođem, što je i najvažnija stvar u celom tom mom porođaju. Rekao mi je da se ponašam sasvim normalno kao i svakog drugog dana, da šetkam, raduckam nešto i da se s vremena na vreme javim.

Bio je to izuzetno srećan i lep dan za mene i moju porodicu. Sećam se da sam ljuštila pečenu papriku sa mamom, igrala se sa sestrićima, išla čak i u prodavnicu, da šetkam malo… Sasvim normalan dan, protkan povremenima bolovima. Čitavog dana sam se u stvari otvarala, malo po malo. Kada su naišle prave kontrakcije, istuširala sam se, sredila i odveli su me u porodilište. Evo šta sam napisala posle porođaja.

… Dr. Tanasković me je pregledao u 19:10 na ginekologiji. Odveli su me u porodilište. Vodenjak pukao u 19:45. Bolelo me je, ali izdržljivo. Šaputala sam svojoj bebi. „Hajde bebo, hajde bebo, možeš ti to… izađi polako, čekam te, ne boj se!“ Tačno u 21:00 rodila sam ćerku. Teška 2550g, dugačka 52cm, obim glave 32cm. Zdrava, vitalna, lepa, kočoperna beba. Stavili su mi je na grudi, odmah me je uhvatila za prst, poljubila sam je u glavu. Osećaj je neverovatan. Smejem se i plačem od sreće u isto vreme, tresem se od uzbuđenja. Mnogo volim što je devojčica. Posteljica je izašla u 21:05. Porođaj je prošao super! Dali su nam broj 43. Odvode me u sobu broj 8. Malo sam umorna, ali i dovoljno jaka da odmah ustanem. U pratnji sestre sam se istuširala. Isuviše sam uzbuđena da bih spavala. Celu noć sam se smejala sa ženama po sobi. Zaspala sam tek oko pola 3 a već, u 4 sam se probudila. Promenila posteljinu, istuširala se i sredila za prvi podoj. Nisu je doneli u pola šest. Bilo mi je žao, ali znam da je sve u redu i zato sam neverovatno srećna. Naš prvi susret oko pola deset. Oduševljena sam mojom malom devojčicom. Ima dugu crnu kosicu i tamne oči. Gledam je i pokušavam da shvatim šta se u stvari dešava. Moja kiflica, uvijena, pa me gleda. Dala sam joj da sisa. Vuče kao da je to već mnogo puta radila. Priroda! Oči mi zasuze, pa se smejem, privijam je uz sebe, ljubim je u glavu, tepam joj i dajem joj nezvanično ime Jovana…. Porodili su me doktor Miloš Tanasković i babica Rada Debeljak.

Tako je protekao moj prvi porođaj. Bez ijednog jedinog uboda iglom, bez sečenja, bez ikakvih problema. Bez potplaćivanja, naplaćivanja i ostalih radnji. Bila sam presrećna što je devojčica, što će i ona jednom kad poraste moći da doživi taj divni osećaj porađanja. U takvom mi je sećanju ostao prvi porođaj.

Ide život dalje svojim tokom i tako se preselimo u Beograd. Da sam znala šta je Narodni Front, sigurno bih se ponovo porađala u Kraljevu kod mog divnog doktora. U Narodnom Frontu vam ništa ne znači čak i ako imate vezu, ako vam je ta veza … Evo ispričaću vam.

April mesec, 2007. termin mi je 21. Doktorka mi je u određenom periodu uradila jedan ili dva ultra zvuka, ne sećam se, zakazala pregled za utorak 17. Odemo mi lepo na pregled. Po preporuci joj kupimo bombonjeru i neki parfem. „Videćeš divna je ona, ali voli tako sitne poklončiće, s vremena na vreme.“ Uvede me tamo u onu staklenu ambulantu. Nikada neću da zaboravim taj bol. Šta je ovo ljudi moji? Pa pregled nikada ne boli, pogotovu ne u devetom mesecu. „Nisi ti još otvorena, dođi u petak.“ Ne mogu da se sastavim od bola, siđem nekako. Neću nikada zaboraviti to poniženje. Stojim jadna, umirem od bolova i pružam joj onu ukrasnu kesu. „Doktorka… mali znak pažnje.“. Najradije bih je ubila, a ja se smeškam.

Ja u životu obično plačem samo od besa. Bol podnosim dobro. Kada sam izašla iz ordinacije, plakala sam kao nikad u životu. Odemo na kafu muž i ja, da se malo smirim. Kad ono, boli. Boli sve više i više. Boli, pa ne prestaje. Ceo prvi porođaj me nije tako boleo. Pozovemo je telefonom. Kaže ona da izmerim kontrakcije na koliko su, pa da se javim. Boli da ne mogu da izmerim. Kaže, dođi, ali požuri smena mi se završava u 14h.

Stignemo mi nekako kući da se sredim i dođemo. Kaže opet “daj da te pregledam”, i opet onom svojom ručerdom, kao da je pregledala ovcu, a ne ženu. „Šta te boli, pa samo si dva prsta otvorena, ajde idemo u porođajnu salu.“ Odvedoše me ko pravu ovcu. Kada su me uveli u boks, bila sam u totalnom čudu. Nije meni još vreme, šta rade ovi. Svojim pregledima mi je pokrenula porođaj. Vrište žene, kukaju, plaču, a ja se čudim šta me je snašlo. Naravno odmah su me uboli nekom iglom i nakačili na nešto. To nešto je indukcija. Tek sam kasnije provalila. Boli jebote.

Upadoše onda neki studenti, živi bili, da im anesteziolog pokaže kako se daje epidural. Ne meni, naravno, ja nisam ni stigla da popričam sa nekim o tome, već ženi do mene. Gledam ja tako šta onaj doktor radi i čekam da završi. „Doktore može li i meni epidural“. „Moraš da vidiš sa svojom doktorkom.“ Dođe ona moja i ja pitam. Kaže šapatom „može, ali to košta“. Znam rekoh da košta. Može li? Kaže, „tiho…ali to košta malo više“. „Ama šta košta da košta“. „To ti je 300 evra.“ Ma nek je i 15000, prodaćemo stan, uzećemo kredit, samo daj. Živ bio onaj anesteziolog i onaj koji je izmislio taj epidural, ubode me i meni laknu. Epidural po njima podrazumeva i jaču indukciju, a i doktorka žuri kući na ručak.

Onda su došle neke dve srednjoškolke da mi nameste CTG. Vrte sa onim po stomaku, pipkaju, traže, ne nalaze tonove bebe. Onda je nastala cela zbrka. Skupilo se njih, pa ne znam koliko. Nabili su mi nešto preko usta. To nešto je kiseonik. Rekoh smeta mi ovo. To je zbog bebe. Jedan, dva, tri… i eto ga moj Marko, tačno u 17:05. 2850 težak, 50 dugačak, lep, zdrav, prav, kočoperan. „Ima rupicu na bradi. Odakle mu samo to švalersko obeležje.“ To sam prvo rekla kada sam ga videla. Ponovo ista poplava osećanja. Dobili smo broj 1818 i moja doktorka je mogla da ode na jebeni ručak, sa sve bombonjerom, parfemom i 300evra. Doktorka se zove Jelena Radojević, a anesteziolog se zove Dr. M. Paštar.

Uslovi u Frontu su užasni, ali ima par onih dobrih sestrica koje ti boravak učine podnošljivijim, a i ja sam vedra i vesela osoba tako da neću da se žalim. Želim da naglasim da svako ko može da izbegne doktoru Radojević, da to i učini, jer znam za još par ovakvih slučajeva sa njom. Užas cele priče je u tome, što sam mogla da izgubim dete na samom porođaju. Beba se izmorila i prestala da reaguje. Sve je bilo isuviše brzo i nasilno. Još je i izjavila da bih se porađala do sutradan da nisam snalažljiva. Daleko joj lepa kuća. Žao mi je samo što sve ovo što govorim, ne mogu i da dokažem, ali bilo je baš ovako kako kažem i tačka. Ko mi ne veruje nek ide kod Jelene na porođaj ili neka pošalje nekog sebi dragog.

Treći porođaj. Trudnoća za trudnoćom, beba za bebom. Mart 2008. Kada samo pomislim na koliko pregleda, koje kakvih analiza, vađenja 16 litara krvi, ultrazvukova svakih 15 minuta i ctg-ova, čekanja sa stomakom do zuba po koje kakvim ambulantama, trudna žena mora da preživi, iznerviram se. Sigurna sam da je priroda sve izregulisala, ali sam i srećna što je medicina toliko napredovala. Hvala Bogu meni nije trebala. U toku svoje treće trudnoće sam jednom izvadila krv, uradila 2 ultrazvuka i 1 ctg. U ambulantu sam otišla samo po uput za porođaj. Sve tri trudnoće sam bila izuzetno aktivna i zdrava.

Planiram ja tako da se porodim 1. aprila kada nam tata dođe sa puta. Planiram ja planiram kad ono… U naš veliki bračni krevet sam spakovala Jovanu sa jedne, Marka sa druge strane i sebe u sredinu. Tako smo spavali. Te noći su počeli oni mali bolići, kao sa početka moje priče. Malo po malo. Okrenem se zagrlim Jovanu, spavam malo, pa kad zaboli okrenem se, pa zagrlim Marka. Spavam, spavam, pa me probudi bol. Vrtela sam se, spavala, grlila ih, ljubila i u pola 7 ustala, probudim mamu i kažem, „ovo izgleda počelo, ne idem dok ne popijem kafu.“ Popijem i kafu, sredim se, ono već 7 i 15. U Narodnom Frontu sam bila u 7:45, u boks za porođaj su me brzom brzinom prevezli u 7:55, a već u 08:00 sam držala svoju treću bebu u naručju. Rodila se i Ana. 2750 teška, 49 dugačka, zdrava, prava, kočoperna beba. Dobili smo broj 1798.

Kad su me uveli u boks nikog nije bilo sem jedne mlade, lepe, devojke. Mislila sam da će ona da me pripremi za porođaj, pa će valjda i moja doktorka stići. Promenila sam doktorku, naravno. Stigla sam samo da je pitam „izvini, a ko si ti“. Da nije neki student ili srednjoškolka. Dok je stigla da mi odgovori, već je držala moju Anu. Predivna, mlada babica. Slađa se zove i žao mi je što ne znam kako se preziva. Nikada je više nisam videla. Kada smo se ja i Ana izmazile i izljubile nju su odneli i ja sam već telefonirala. Kulaža totalna. Ležim na onom stolu sva uplakana od sreće i pričam telefonom. Preko puta u boksu čujem „a nije te bolelo kad si se tetovirala, a sad se dereš ko magare?“ Zahvaljujem se Bogu što sam ih sve izbegla.

Nećete mi verovati ko je prvi ušao u boks posle babice. „Divna“ nasmejana doktorka Jelena. Zamalo sam pala u nesvest, ali sam bila presrećna što je sve gotovo i što ona nema šta da prčka po meni. „Jao Ivanice, pa što se nisi javila.“ „Tražila sam vas, ali ste bili na odmoru.“ Ma teraj se, mislim se, od mene više nećeš dobiti ni dinara.

Front ko pravi front, uslovi ko i predhodne godine. Prepovijala sam bebe po sobi, jer nisu sve mame znale kako se to radi, a nije imao ko da im pokaže. Delila neke savete, pomagala sam im koliko sam umela i tako, brzo nam je prošao boravak u tom haosu.

Za kraj ću još i da kažem da su mi izgubili karton. Kako je za manje od godinu dana moguće da se izgubi nečiji karton. Jednostavno je nestao. Šta se sve radi, pomislila sam da je možda i namerno nestao, da ne bih imala nikakvog osnova, ni dokaza protiv bilo koga iz 2007. Razumemo se.

Mislim da svi koji pričaju svoje priče treba da kažu imena tih doktora, jer ako ništa drugo neka ih izbegnu oni koji mogu. Sve u svemu, rađajući svoju decu sam odlično prošla. Samo kada se setim one ogromne žene kako me je ispovređivala, dođe mi da … ma neću više ništa da kažem. Hvala Bogu što je Marko bio jak.

"Pause" i "play"

Nekako se baš dugo spremam da napišem ovu pričicu, ali uvek se nešto desi, tako da ne stignem da napišem baš to što hoću.

Jednostavno je. Umorna sam, strašno sam umorna i treba mi break, pauza, time-out, bar trosatna privremena amnezija, ne bih se žalila ni duža da bude, (ne duža od jednog dana). Nije mi cilj da kukam ovde, ni slično tome, samo hoću svoju PAUZU. Neka bude i pauza za ručak makar, ili bar puš pauza. Bog sami zna odakle mi ovolika snaga. Raspašću se na kraju i od mene će ostati samo ovaj blog.

Pitam se ponekad, “ma odakle ti samo toliki živci”. Ranijih nekih godina sam govorila, da su mi ostala samo četiri živca i da ću, kad i njih potrošim prosto otići “u kurac”! Kad da vidiš, posle ta četiri (potrošena naravno), vidim ja da ih imam mnogo, mnogo više. Imam ih, ali stvarno mi treba malo odmora. Bukvalno nisam stala cele dve godine. Noću ne spavam ko sav normalan svet i ne sećam se više kako izgleda leći uveče i probuditi se ujutru, a da ne ustanem bar pet puta. Kako li to beše izgleda?

Zadovoljavam se svojim minijaturnim trenucima. Ja sam biće koje je nekada, ponekada volelo samoću. Osamim se i uživam u tišini, ćutanju… Nema toga više, a treba mi bre! Izludeću na kraju. Kukam, a znam da mogu još mnogo da izdržim. E baš je čovek čudno biće. Ja bih i ovako i onako. Heh…

Znate onaj film sa onim daljinskim upravljačem. Baš takav jedan mi treba, ali meni na njemu treba samo dva dugmeta “pause” i “play”! Ih što bi to bilo dobro. Klik na “pause” i mir. Posle par sati kliknem na “play”, a ono sve nastavi da se kreće tamo gde je stalo. Ozbiljno sam o tome razmišljala, kao da počinjem da “šiz”!!!

Pitam se koliko bih ja ostarila u međuvremenu kada bi sve ostalo stalo, a ja nastavila u svom miru do sledećeg “play”? Izgleda da stvaram još jednu igru!? Dok sam bila mala često sam pre spavanja igrala takve igre. Igrice “nemoguće maštarije”. Nikada u stvari nisam ni prestala da igram te igrice. U glavi napravim sve moguće kombinacije, pravila, nagrade, ama sve do detalja. “Velikog brata” sam ja izmislila još sa nekih svojih 10 godina. Samo mnogo bolje nego ova sranja što su oni izmislili. Moja verzija je mnogo surovija i meni bar zanimljivija.

Zatvorite nekog u kuću, u mom slučaju mene. U kući ima sve što jednom čoveku treba. S tim što postoji mogućnost da sve čega se seti naruči da mu pošalju. Baš sve, sem novca naravno. Šta će nekome novac dok je tako zatvoren? Kuća može da izgleda baš onako kako kandidat zamisli i da ima sve što zamisli. Može da jede šta hoće, da spava kad hoće, da se kupa kad hoće, piše, slika, vaja, stvara, plete, jebe se sam sa sobom. Sve, baš sve…

Sad se vi pitate, u čemu je caka? Glavana fora je da izdrži tako sam sa sobom, godinu dana, bez mogućnosti da vidi drugo biće. Nema ljudi, nema životinja, nema ni ribica, ni kučića, ni mačića, nema onih koji dostavljaju hranu. Hrana stiže preko pokretne trake. Može da se izađe u dvorište da se vidi nebo, sunce, trava i ništa više. Tako godinu dana. Celih 52 nedelje, 365 dana, ne mogu da računam sad koliko sati i minuta, ali baš toliko. Nagrada? Hm…

Nagrada bi bila nešto što ta osoba najviše želi. Nije ograničeno. Zavisi ko šta želi. Ne mogu da se ispunjavaju želje koje se tiču Boga, a sve ostalo što se tiče sveta može. Eto to je jedna od igrica. Imam ih ja još mnogo… ponekad se pitam jesam li ja uopšte normalna?

Dok ljudi pred spavanje noću misle o problemima, o parama, o životu, braku, ljudima, poslu… koje kakvim sranjima. Ja se igram. Nemam više vremena ni za igre ovakvog tipa, legnem i ćao, dok me neko ne pozove za pet minuta!

Sada sam znači u fazi daljinskog upravljača? Da… i u fazi 500 miliona evra. Ne milion, dva, pet… nego baš 500. Meni pare u životu, ama baš ništa ne znače. Kad imam imam i imaju svi oko mene. Kad nemam, nemam i to je to. Nemam, pa šta… imam, pa šta? Zato mi je baš super da pred spavanje troškarim 500 miliona. I previše sam vam se otvorila ovde, (možda se to ne vidi na prvi pogled, ali jesam) tako da bi troškarenje ove gomile para, bilo davljenje. U stvari već sam vas udavila, a u stvari treba bi samo mali, mali, malecki odmor. Uh…

Volim ovu svoju glavu, jer mi pruža tako puno. Maštam i uživam. Hvala Bogu na mom mozgu. Moja sestra mi ga traži na pozajmicu. Kaže: “daj mi svoj mozak, da odmorim”. Ma ne dam! To je samo moj mozak i samo on može da izmisli sve ono što me čini onim što jesam. U ostalom ni meni niko ne da taj daljinski upravljač.
E baš sam nešto skroz srećna sad, a što nemam pojma. Ljubi vas i voli Ivana, gde god da ste i ma ko jeste!

Sve ovo ovde sam ja!

Skrivena moderna prostitutka

Već neko vreme razmišljam, da li da ovaj, nazovi, interviju postavim na svom blogu? Prošlo je već skoro 3 godine od njega. Tekst je štampan ovako kako vam ga dajem na uvid. Bio je to moj mali pokušaj da možda nekom otvorim oči? Ne znam, mislim da ništa nisam uspela da promenim. Volela bih kada bih devojku iz priče srela u parku gde šetam sa decom, kako gura bebeća kolica, nasmejana i srećna, što je uspela da promeni svoj život. Mislim da su moje nade uzaludne, ali eto volela bih.

Sasvim obična devojka. Lepo građena, negovanog lica i kose. U gomili drugih devojaka ne razlikuje se ni po čemu. Možda bi samo lakše zapala za oko, jer je vrlo lepa. Duga smeđa kosa, zelene prodorne oči, po visini i građi tela mogla bi da bude manekenka, foto-model ili glumica. Nije ništa od toga. Za sebe kaže da je skrivena moderna prostitutka. U celom svom kratkom, mladom životu dostigla je samo to zvanje. Prodaje svoje telo, ali kaže da je duša važna. ”Duša hoće da živi, a telo je ljuštura.”

Ne želim u tekstu da joj menjam ime da joj dajem neko drugo, jer njeno ime je prelepo i nijedno drugo joj ne bi pristajalo. Možete je zvati kako god hoćete, jer takvih devojaka ima previše tako da su sva imena moguća. Neću vam reći ni u kom gradu razgovaramo i gde se dešava radnja, jer sve što sledi u daljem tekstu postoji svuda oko nas, pa ma gde živeli i ma koliko zatvarali oči i pravili se ludi. Pre ovog razgovora sam naivno verovala da su takve stvari moguće samo u velikim gradovima, a da je to ovde u provinciji drugačije. Gde ja to živim? Kakvi to ljudi prolaze pored mene?

Definicaja prostitucije bi nekako ovako glasila – prodaja ženskog tela u seksualnom smislu, muškarcima za novac, hranu, materijalna dobra ili zaštitu. Hiljadama godina ljudi su osuđivali žene zbog prostitucije. Muškarci na vlasti ih osuđuju, krivično gone, a istovremeno ih ti isti i mnogi drugi muškarci kupuju na ulicama, barovima, noćnim klubovima ili kako kaže moja sagovornica, ”sada cveta skrivena moderna prostitucija”.

Čuvajući njen pravi identitet ne mogu vam reći ni kako i gde smo se upoznale. Mada to i nije toliko važno za ono o čemu ćemo dalje govoriti. Došla je u zakazano vreme, obučena kao i bilo koja druga negovana, sređena, lepa devojka. Zamislite je kako god hoćete. To može biti i ona fina devojka iz vašeg komšiluka, što vam svako jutro poželi dobro jutro na stepeništu vaše zgrade ili drugarica vaše ćerke, tako mila i draga dobra devojčica sa kojom se uvek lepo ispričate. To može biti bilo koja devojka. Naručile smo po kaficu, pritisla sam malo dugmence na kome piše ”rec” i priča je krenula.

CH: Na početku svega ću da te pitam, da li si svesna da možda neko može da te prepozna posle ovog našeg razgovora, plašiš li se i zašto si pristala na ovaj razgovor?
- Hoću da pričam. Sve ću da ti kažem. Ne znam zašto, valjda zato što imam priliku? Zato što si me pitala, a do sada me niko, nikada, ništa nije pitao u vezi toga. Mnogi naslućuju kako živim i čime se bavim, ali me niko tako direktno nije pitao, a i ovo je za novine, jel da? Ne plašim se ničega, jer mislim da je moja priča donekle postala svakodnevna. Možda sa nekim odstupanjima. Želim da vidim kako će moj život izgledati na papiru.

CH: To kako će izgledati na papiru, ne treba da te brine. Samo budi iskrena. Hajde da krenemo od početka. Koliko dugo ovde živiš i sa kojim si se povodom doselila, pošto nisi rođena ovde?
- Došla sam septembra meseca ’98. Upisala sam srednju školu i niko nije bio srećniji od mene. Posle mog sela iz kog potičem, ovaj grad je za mene tada bio kao Njujork, ali stvarno. Dolazila sam i ranije u ovaj grad, jer nije moje selo na kraj sveta, ali tada sam došla da živim ovde. Bila sam puna vere i nade da ću lepše i bolje živeti i bila sam spremna da ostvarim sve svoje snove i želje.

CH: Dolazak u ”veliki” grad je za tebe bio nešto sasvim novo, tako da razumem tvoju sreću, ali reci mi gde si živela tada i kako si se uklopila u školi i društvu?
- Tata mi je preko leta našao ovde jednu sobu kod nekih svojih prijatelja. Dobri ljudi, a i lepo smo se slagali. U školi sam se odmah uklopila. Jesam sa sela, ali bilo je tu još takve dece. Verovatno i zbog mog izgleda svi su me odmah prihvatili. Vesele sam prirode, tako da mi nije bio problem da privučem pažnju i brzo steknem prijatelje. Dobro ne baš prijatelje, ali drugove i drugarice. Znaš, mislim da su prijatelji nešto sasvim drugo. Bila sam dobar đak. Nisam bila odlična, ali sam uvek bila među najboljima. Stvarno sam želela da uspem. Prve dve godine sam bila vrlo dobra, a treću sam završila sa dobrim uspehom.

CH: Tvoj život se nije samo svodio na školu i kuću, jesi li stekla prijatelje i van škole, kako si se zabavljala? Mislim momci, izlasci i tako to?
- Ih! Pa bila sam svega željna. Izlazila sam skoro svakog vikenda sa drugaricama tu po gradu. Bilo je tu i nekih ljubavi, ali onako, ništa ozbiljno. Ljudi kod kojih sam stanovala su bili puni razumevanja za mene i moje godine, tako da su moje drugarice često dolazile kod mene. Govorile su ”blago tebi, samo kad nisi sa matorcima”, a moji roditelji su meni nedostajali, nisu bili sa mnom tako da sam ih uvek bila željna. Često sam odlazila kući. Da se vidim sa njima, da im ispričam novosti. Imala sam tada oca, majku i mlađeg brata. Oni su u mene gledali kao u Boga i svega su se odricali zbog mene. Kao da sam završavala ne znam koji fakultet, a ne srednju školu. Najviše sam vremena sa njima provela za vreme bombardovanja. Iako je svima to ostalo u groznom sećanju, meni su ti dani ostali u lepom, kao onda kada sam bila mala. Nikada toliko vremena nisam provela sa svojom porodicom, kao tada. Mislim pre nego što sam otišla u školu.

CH: Slušajući te do sada kako govoriš, izgleda kao da nisi imala ni jedan razlog da skreneš sa tog puta koji si sebi zacrtala. Bila si dobro prihvaćena u novom društvu, završavala si školu, bila dobar đak. Šta je uticalo na tvoj život, pa da ga promeniš iz korena?
- Juna meseca kada sam završila treću godinu, ostala sam ovde u gradu kod drugarice. Želele smo da se malo provedemo, da se opustimo, jer su njeni otputovali u vekendicu. Super smo se zezale. Mogle smo u gradu da ostanemo koliko god želimo, bez obaveze, da po satu idemo kući. Jedne večeri smo izašle u grad. Ništa neuobičajeno, ali ta noć mislim da mi je promenila ceo život.

CH: Promenila život, jedna noć? Znam da se velike stvari u životu dese u trenutku, ali ovo zvuči malo čudno, s obzirom da si planirala svoj život na jedan način, a sada živiš sasvim drugačije. Šta se te noći desilo, što je toliko uticalo na tebe?
- Ne direktno, već onako znaš. To je bio prvi događaj u nizu sledećih. Te večeri sam upoznala dečka u kog sam se odmah zaljubila. Privlačilo nas je nešto neverovatno. Bio je 4 godine stariji od mene. Imala sam 17 godina, na pragu punolotstva, bila sam još uvek nevina, ništa nisam znala o seksu, čak nisam umela ni da se ljubim kako treba. Tako da me on nije privukao na takav način. Jednostavno ne znam.

CH: Zaljubila si se na prvi pogled, da nisi možda ti njega privukla na takav način? Možda je želeo samo seks sa tobom?
- Ne, ne, ne…Posle te noći smo počeli da se viđamo, da izlazimo zajedno. Naučio me je da se ljubim. (smeje se). Vodio me je i kući kod njega, da me upozna sa roditeljima. Govorio je da sam njegova princeza, a ja sam se tako i osećala. Posle nedelju dana smo vodili ljubav i taj dan je kod mene u kalendaru obeležen crvenim flomasterom. Mi smo se stvarno voleli. Sećanje na njega mi i danas posle svega tera suze na oči.

CH: Je li to tvoje gubljenje nevinosti bilo sve od vaše ljubavi? Kod tebe obeleženo crvenim flomaseterom kao vrlo značajan datum, a kod njega recka na zidu? (Gleda me kao da nisam normalna, celu priču mi je već ranije delimično ispričala, smeje se i tako je lepa dok to čini.)
- Ma neee! Šta ti je? To leto sam provela ovde, nisam se vraćala kući. On me je preko veze zaposlio u taksi stanici kao dispičera. Imala sam samo 17 godina, posao, predivnog momka. Iznajmila sam jednu malu garsonjeru uz njegovu pomoć, ceo svet je bio moj. Moji roditelji nisu imali ništa protiv, čak im je bilo i drago što tako mlada uspevam da se sama brinem o sebi. To je bio i ostao najlepši deo moga života, ali je nažalost trajao samo jedno leto.

CH: Jedno leto? To mi nekako zvuči poznato, kao letnja avantura. Šta je pokvarilo tvoju sreću?
- Ih, šta? Sve i svašta. Da ne oduglovačim mnogo. Moj dečko mi je jedne večeri pred sam kraj leta, onako snuždeno, ali prosto i jednostavno rekao da odlazi u Švajcarsku. Ne na nekoliko dana, već eto, seli se, odlazi zauvek. Ima tamo neke rođake koji su mu pomogli, da se tamo zaposli i snađe. Nije tu bilo obećanja, vratiću se, čekaj me i slično. Već odlazi čovek u novi život.

CH: Šta si ti tada uradila, jesi li bila ljuta, kako si reagovala? Pa ipak ste zajedno proveli određeno vreme, nemoguće da nisi znala da planira da ode?
- Stvarno nisam ni naslućivala da ima plan da ode odavde, a tada sam samo ćutala i plakala, on me je grlio u mojoj maloj garsonjeri i govorio da sam mlada, da me tek čeka život, da sam lepa i pametna, da ću naći boljeg momka. I eto tako, ostavio me i sledeće nedelje stvarno otišao u jebenu Švajcarsku. Nije se više ni javio, a nisam ga ni očekivala. Jesam bila mlada, ali nekako zrela.

CH: Misliš da si bila zrela? Kako to misliš, pa bila si klinka bez bilo kakvog iskustva?
- Ma nisam bila glupa da se zanosim, da ga jurim i molim. Znala sam da ga nikada više neću videti. To je bio kraj leta, početak poslednje školske godine, nisam želela da se vraćam u svoj stari stan kod tatinih prijatelja. Navikla sam se na slobodu, ali morala sam da dam otkaz na poslu. Sve je palo u vodu. Platila sam stan za septembar i oktobar. Moji su mi pomogli za sve ostalo. Odlučila sam da idem dalje, da nađem rešenje i nastavim samostalno da živim.

CH: Samostalno da živiš, bez posla, bez para…? Da ideš u školu i da sama sebe izdržavaš? Izvini, ali meni je to smešno, a kažeš da si bila zrela. Samo komentrarišem i ne vidim način na koji si to planirala da izvedeš. Kako si prebolela momka?
- Svi mi dok smo jako mladi, imamo potrebu da budemo samostalni, nadala sam se da ću već nekako naći izlaz. Nemam pojma, sad bih već drugačije postupila. A dečka kako sam prebolela! (ćuti neko vreme kao da skuplja snagu, a onda nastavlja) Ma strašno! Prebolela sam momka tako što mi je poginuo otac. Tada je stvarno propao ceo moj život. Ne mogu o tome. Eto, reći ću ti da je poginuo u saobraćajnoj nesreći tog istog septembra. Ništa više. Nemoj o ocu, molim te.

CH: Žao mi je, to je stvarno velika tragedija, otac ti je bio veliki oslonac u životu, kao uostalom i svima nama. Eh… Dobro, nećemo o tome. Da nastavimo priču dalje, reci mi kako si uopšte dospela ovde gde jesi sada? Šta se dešavalo sa tobom posle te nesreće?
- Posle nesreće, nisam mogla da ostanem kod svoje kuće, nisam mogla da gledam ni majku, ni brata. Nisam mogla da podnesem njihovu tugu. Posle sahrane sam, odmah pobegla u svoju garsonjeru. Znam sada da je to bila možda najveća greška. Ne može se pobeći od bola. Nisam išla u školu, pila sam lekove za smirenje i zalivala ih crnim vinom. Plakala, spavala, padala…Drugarice nisam htela da vidim, niko mi nije više trebao. Pa, za mesec dana sam izgubila dve najveće ljubavi. Onu prvu pravu, oca i onu drugu prvu pravu, dečka. Obojica su za mene bili mrtvi, nestali skoro u isto vreme. Gde je tu pravda? Bila sam na granici da poludim, a nisam imala ni rešenje za svoju egzistenciju. (Priča kroz suze u očima i neki prikriveni bes.)

CH: Užas! Zar ne misliš da si bila potrebna majci i bratu? Nisi mi rekla kako si dospela ovde gde jesi sada?
- Stani polako. (Tek sada pali prvu cigaretu, dok sam ja popušila najmanje tri, otpija gutljaj kisele vode i nastavlja.) Znam da sam im bila potrebna, ali sam bila slomljena. Činilo mi se da su me svi prevarili i ostavili. Želela sam da se posvetim svom bolu, da ga nekako odbolujem, a nisam znala kako. A kako sam dovde dogurala? Preko lažljivog, prljavog jezika, preko debelog, bogatog privatnika. Ma moj život je španska serija.

CH: Nisi videla drugi način da preboliš svoje boli sem da se povučeš u sebe, a niko nikada od sebe pobegao nije. Odakle sad debeli, bogati privatnik u tvom životu?
- Pa ako si rođen pod takvom zvezdom, debeli privatnik će te sačekati i tu iza ćoška. Diskont u koji smo išli da kupujemo piće kada smo pravili sedeljke i žurkice kod mene, u lepa vremena, držao je i dalje drži niko drugi nego taj debeli privatnik. Vidiš sve ovo na meni je od njega. (Pokazuje na svoju ogrlicu i prstenje na rukama.) Pošto je kod njega piće bilo jeftinije, svaki dan sam išla tamo i kupovala po flašu, dve vina. Imala sam para od očeve sahrane. Bedno, ali istinito. Novac sa njegovog sanduka me je neposredno oterao u zagrljaj đavolu.

CH: Zagrljaj đavola! Nisam ovde da te osuđujem i prevaspitavam, ali ne mogu da razumem kako si mogla? Ostavila si majku i brata, pokupila pare i otišla da se opijaš. Nekako mi sve to zvuči isuviše samoživo. Kao da se taj mali đavo krije u tebi samoj?
- Ha, ha (opet se smeje, nekako kiselo)! Sigurno da i u meni samoj postoji mali đavolak, ali pravi đavo koji me prigrlio nije ni nalik meni!

CH: Dobro, ok. Reci mi onda kakve veze ima diskont i piće, sa đavolom?
- Pa tako što sam tamo u diskontu često sretala ovog, zovimo ga debeli. Nije on baš debeli, nego ima onako izražen stomak. On je, ovako na oko, mio čovek i tako se i ponašao. Kulturno, uljudno, ne znam, polako mi se uvlačio u život. ”Kako ste komšinice, šta ima, jeste li dobro danas…?” i sve tako. Nije on mnogo star čovek, imao je tada oko 36 godina, a ja sam tog leta postala punoletna. Ima ženu i decu, a i njih sam ponekad tu sretala. Onako pričljiv, uspeo je jednom da me izmoli da popijemo kafu tu odmah pored u kafiću. Prijao mi je razgovor sa njim, posle mog samovanja, tako da sam se raspričala. Vidiš kao sada sa tobom. Rekla sam mu svoju muku. Dugo smo razgovarali, popili po još jednu kafu. Rastužila ga je moja priča, a onda se iznenada ponudio da pomogne. Rekao je da ima prazan stan, tu u obližnjem naselju, da niko tu ne živi i da mogu odmah da se uselim ako hoću. Odbila sam, pa nemam ja to sa čim da platim. ”Ne moraš da plaćaš”, rekao je, ”živi tu dok ne nađeš neko rešenje”. Eto želi da pomogne.

CH: Verujem da ima mnogo debelih bogatih privatnika, koji bi ”da pomognu”, nesrećnim devojkama, ali popiti sa nekim kafu ne znači i otići sa njim. Koliko si dugo razmišljala, jesi li odmah pristala na njegovu pomoć?
- S obzirom u kakvoj sam situaciji bila, nisam mnogo ni razmišljala, ubedio me je da pristanem. Mladost, ludost ili sudbina, ko zna? Već preko vikenda mi je pomogao da spakujem svoje stvari i uselila sam se u taj njegov prazan stan. Ali kakav stan? Veliki dvosoban, komletno sređen i uređen. Nisam verovala svojim očima. Tada sam se u trenutku uplašila za sebe. Šta će on tražiti kao protivuslugu? Svašta mi je palo na pamet, ali samo u jednom trenutku.

CH: To što ti je u trenutku palo na pamet, kasnije se pokazalo kao tačno. Da li je svoje dobročinstvo, debeli, odmah naplatio?
- E tu je caka! Nije. Nije me ni prstom takao. Pomogao mi je sa torbama, pokazao mi stan, dao mi ključ i ostavio na stolu 1000 dinara, da mi se nađe. Rekla sam da ne želim pare, a on je rekao da to nije ništa i da ne brinem. Da se opustim i uživam, i da će sve biti u redu. Zamolio me je samo da ne dovodim nikoga, jer bi moglo da se pročuje, a onda bi on morao posle to da objašnjava ženi ili već kome.

CH: Recimo da si tada delimično sredila svoj život, imala si gde da živiš, a i ”zadržala” si svoju slobodu. Jesi li posle toga krenula u školu?
- Jesam posle par dana, ali me škola više nije zanimala. Želela sam da se prebacim na vanredno i da nađem neki posao, kako bih mogla sama da se izdržavam. Debeli mi je i tu pomogao, prebacila sam dokumenta i postala vanredni učenik, a posao? Eeee, nisam ni sanjala da sam posao već dobila!

CH: Da li je debeli često dolazio u posetu, jesi li imala nekih problema sa njim?
- Pa, debeli je povremeno dolazio u stan. Ponekad mi je donosio namirnice. Sedeli bismo tako uveče, pričali, postao mi je drag, nekako sam ga volela i poštovala. Nije me dirao. Prestala sam da pijem lekove, ali sam počela da pušim uz debelog. Pušili smo, pili vino, slušali muziku, pričali o svemu. Čak sam debelog vodila i u selo kod mene, da ga upoznam sa majkom kao svog dobročinitelja i sada ponekad ide sa mnom. Moja majka ga je zavolela kao prijatelja i najbližeg rođaka. Ume debeli da se uvuče pod kožu čoveku. Stvarno je tako bilo. Toliko je bio dobar prema meni, da se ponekad pitam i pomislim da me nikada ne bi ni takao da nisam ja prva njega.

CH: Ti njega? (O ovome mi nije pričala ranije i baš sam iznenađena.)
- Da, da ja njega. Jedne večeri je doneo vino i neku kesicu sa nečim zelenim unutra. Nisam tada znala da je to marihuana. Čula sam i čitala o tome, ali nisam pre toga nešto tako ni videla. Zavio je džoint i ponudio me da povučem dim, da probam. Kaže da se opustimo, večeras ne mora kući, žena mu je otputovala sa decom na planinu. Verovala sam mom debelom, tako da sam bez dvoumljenja, zajedno sa njim pušila taj džoint. Posle par dimova marihuane i nekoliko čaša vina, bila sam nekako laka i srećna. Raznežena i setna. Sedeli smo jedno pored drugog i tada sam baš volela mog debelog. Privila sam se uz njega, bio mi je oslonac. Zagrlio me svojom velikom rukom i čini mi se da sam se tada stopila uz njegovo telo.

CH: Da li je tada u trenutku tvoje slabosti, naplatio sve što je učinio za tebe?
- Ne, nije on bio kriv zbog ničega što se dalje dešavalo te večeri! Ne znam zašto, ne znam kako i zbog čega? Privlačio me je tada neverovatno. Samo sam želela da osetim njegove usne na svojima. Pridigla sam se, sela mu u krilo i poljubila ga. Moj debeli je tada podivljao. Ljubili smo se tako divlje i snažno, kao ono na filmu, kad se dvoje dohvate. Želela sam ga celim svojim bićem. Želela sam njegovu težinu na svom slabašnom telu. Bukvalno je pocepao sve sa mene. A kada me je oborio i zalegao preko mene mislila sam da ću da poludim od strasti. Jebao me je čini mi se celu večnost. Smem tako da govorim?

CH: Smeš, slobodno pričaj.
- Prvi put sam tada u stvari videla šta je pravi seks. Šta je zreo muškarac. On je baš nadaren, mislim, znaš? Tu noć je ostao sa mnom. I sećam se kao kroz maglu da me je onako iscrpljenu preko noći jebao bar još četiri puta. Bila sam u polusnu i sećam se samo svojih sisa kako se klate dok me je guzio. Onako kroz senku, u polumraku. Ujutru kada sam se probudila, on je već bio otišao.

CH: Kako si se osećala tog jutra, mislim o čemu si razmišljala posle te noći?
- Ne znam. Čudno, zbunjeno sam se osećala. Mamurno, bolela me je svaka koščica. Kažem sebi, ”ma šta te briga. Imaš sve, on je dobar čovek, proći ćeš bolje nego što si očekivala.”

CH: Posle svega što se izdešavalo te noći, kako je dalje tekla ta vaša, nazovi, veza?
- Pa ne znam. Dolazio je povremeno na seks na brzaka. Nije više bilo mnogo priče, a meni to i nije smetalo. Postala sam njegovo seksi utočište. Ogovarao bi svoju ženu, popio par pića, izjebao bi me i otišao.

CH: On je zadovoljavao svoje i tvoje potrebe, ali jesi li u to vreme izlazila, učila, imala neki svoj život?
- Drugarice sam sve ređe viđala. Izlazila sam ponekad sa njima na kafu ili do grada da prošetamo, uostalom kao i sada. Smetalo mi je što moram da ih lažem, nisam smela da pričam o vezi sa debelim, a i nekako me je bilo sramota. Nisam učila, mislila sam ima vremena za to, ali sam se zato učlanila u biblioteku i puno sam u to vreme čitala. U suštini sam sve podredila debelom. Iz zahvalnosti ili već čega. Želela sam da budem tu kad on naiđe, jer se nikada nije najavljivao i nikada nisam znala kada će da dođe.

CH: U suštini ti si njemu tada bila ljubavnica, a on tebi neko ko te pazi i izdržava?
- Pa tako nekako. Trajalo je to negde oko mesec dana, sve dok jedne večeri nije došao sa još dvojicom, kako mi je rekao, poslovnih prijatelja. Pored tog njegovog diskonta, nemam pojma čime se on još bavi, ali znam da radi još nešto, jer je baš bogat čovek. E tada počinje moja moderna prostitucija, kako ja kažem.

CH: Da li te je debeli pripremio na sve što te je čekalo? Jesi li znala šta te u stvari čeka?
- Nikada ranije nije bilo priče, između nas o tako nečemu. Debeli me je tada odveo u sobu i ovako nešto rekao. ”Slušaj, nemoj da se zajebavaš, ovo su mi mnogo važni ljudi, ako njih izgubim, propao sam, a sa mnom i ti. Opusti se malo, hajde da se zabavimo. Budi slatka i mila kao što jesi.” Zagrlio me, poljubio u usta i izašao.

CH: Ispada da je on sve to uradio iznenada i neplanirano, je li pre toga ikada dovodio nekoga u stan?
- Ne to su bili prvi posetioci od kada sam se ja uselila. Ništa nisam razumela. Izašla sam iz sobe i stavila vodu za kafu. Debeli me je pozvao. Na stolu u dnevnoj sobi su stajala 3-4 džointa, flaša viskija i čaše, koje je debeli stavio na sto. ”Domaćice, ‘ajde nas posluži!” Nasula sam svima viski. Debeli je zapalio džoint i dao mi ga. Oni su pričali nešto, smejali se, a ja sam u čudu pušila džoint, pila viski i razmišljala, kada će ovi da odu da se debeli i ja pojebemo.

CH: Tvoje misli su bile zaokupljene debelim i onim što ste obično radili kada dođe u stan, ali sada niste bili sami, pa su ti posetioci smetali, reci mi kako su izgledali gosti?
- Jedan od njih dvojice je bio baš zgodan i lep mlađi čovek, nekako kao da mi je bio poznat. Kao oni likovi sa televizije koji vode zabavne emisije. Nije on ništa od toga bio, ali mi je tako izgledao. Drugi je bio nešto stariji od debelog, izrazito visok, ali je imao nekako upadljivo buljave oči i bio mi je nekako skroz smešan i čudan.

CH: Kako je dalje teklo veče?
- Polako što si nestrpljiva. (Pali drugu cigaretu i njenim vrhom prebira po piksli.) Ustala sam da zakuvam kafu. Sve mi se ljuljuškalo, jedva sam pogodila vrata. Debeli je došao za mnom, isključio šporet i prosuo vodu, ”ma kakva kafa, dođi ovamo kod nas.” Pojačao je muziku i zatamnio svetlo. Stajala sam na sredini sobe i zbunjeno ih gledala. Zgodni je ustao, da pleše sa mnom. ”Ajde jedan striptiz u dvoje.” Odgurnula sam ga i čini mi se u isti mah me je stigla šamarčina koja me je oborila na pod. ”Šta je kujo, šta se praviš luda?” Debeli je ustao i podigao me sa poda, uhvatio me za kosu i na uvo prošaptao, ”radi šta se od tebe traži da ti ne sateram zube u grlo!”

CH: Kako si reagovala, jesi li plakala, molila…?
- Nisam plakala, bila sam uplašena i zbunjena. Ne znam. Ne sećam se kako sam se skinula, bila sam polupijana i drogirana. Sećam se njihovog smeha, kao da je dopirao negde iz daljine. Debeli je sedeo u fotelji, u jednoj ruci je držao čašu, a drugom je drkao, nekako hladan, bezosećajan. Pitala sam se u sebi da li je to onaj isti čovek, kog sam ja poznavala ili nisam poznavala? Da nije ovo neko drugi? Sve mi je ostalo u sećanju kao kad gledaš slike ili slajdove. Zgodni mi je nabio kurac u usta dok me je buljavi guzio. Mislila sam da umirem. Bila je to noć koju ću ceo život želeti da zaboravim. Ova dvojica su se menjali na meni, okretali ovako i onako…Ja sam samo stenjala i trudila se da dišem. Sećam se čudnih zvukova i mirisa. Nisam plakala, nisam imala snage da se branim. Bila sam kao lutka, predmet sa kojim možeš da uradiš sve što želiš. Kada su obojica svršili po meni, Debeli je ustao sa fotelje podigao me onako razjebanu i odveo u sobu. Zatvorio vrata i rekao, dobro se sećam, ”Bravo mala, dođi sad kod mene!” E tada sam zaplakala, ”nemoj molim te, pusti me da umrem”. ”Nećeš lutko da umreš, niko još od kurca umro nije. Moraćemo malo i guzu da ti razradimo.” Stavio mi ga je u dupe, vrištala sam, plakala, koprcala se, ali nisam mogla da pobegnem. Kad je svršio poljubio me u leđa, pokrio i izašao!

CH: Strašno, zgrožena sam! To je više bilo silovanje nego, kako ti kažeš, moderna prostitucija!
- Ha, ha (smeje se), pa priča je tek počela. Šta si se prepala? Svašta čovek može da preživi, a žena još mnogo više. Baš te noći sam dobila stalno zaposlenje. Postala sam skrivena moderna prostitutka. Ceo sledeći dan sam plakala i besnela po stanu. Nisam imala gde da pobegnem. Debeli je došao uveče i ponašao se kao da se ništa nije dogodilo. Rekao mi je da ćutim i da gledam svoja posla, a ako progovorim da već zna kako će da me kazni. Ćutala sam. Kasnije je počeo da mi dovodi i da šalje i druge muškarce. Rekao bi mi, da dobro znam šta treba da radim.

CH: Da li se još nekada dešavalo da dovede dvojicu ili više muškaraca?
- E, vidiš i to je zanimljivo! Izgleda da je debeli hteo da mi u samom startu da do znanja kako može da bude strašno, pa sam mu kasnije prosto bila zahvalna kada bi doveo po jednog ”prijatelja” i pustio nas same u sobu. Tako da mi i nije bilo loše. Plašila sam se samo da ih ne bude više odjednom. Kažem ti onu prvu noć ću ceo život želeti da zaboravim.

CH: Sada posle toliko vremena, da li misliš da si upala u već napravljenu zamku ili je debelom ideja pala na pamet tek kasnije?
- Kako ja to mogu da znam? Čini mi se da me je u početku želeo za sebe, a da ga je kasnije sve to palilo. Verovatno se oseća moćnim i sviđa mu se to što me poseduje.

CH: Da li dobijaš novac na ruke, za to što radiš, da li znaš da li on uzima novac i koliko naplaćuje to što ti radiš?
- Debeli me dobro pazi. Kakve i koliko koristi on ima od mog posla ne znam tačno, ali meni je ovako postalo dobro. Imam stalne mušterije, desetak njih redovno dolazi kod mene, i još poneko ako naleti, plus debeli. Imam sve što mi treba, oblačim se, kao što vidiš mnogo bolje nego većina mojih vršnjakinja. On mi povremeno pokloni neki lančić ili prsten. Vodio me je i na more dva puta. Ko zna kad bih videla more da nije njega, a i para uvek imam koliko mi treba. Ne previše, ali onako za sebe, a mogu i mojima da pomognem.

CH: Imaš li drugarice, drugove, viđaš li se sa kim?
- Imam dve drugarice još od ranije, sa kojima ponekad izađem uveče u grad, a pored njih sam upoznala još dosta njih. Ipak nije ovo Njujork. Pusti mene debeli, zna da sam dobra i da ćutim. Ja sam manje batina dobila, nego mnoge žene koje su u braku, a mnoge devojke koje se ne bave ovako nečim su spavale sa više muškaraca nego ja. Dobro, samo što ja to radim redovno sa različitim tipovima, ali ja i živim od toga. One se tucaju sa tipovima za džabe, za vožnju besnim kolima ili za dobru večeru, a ja za dobar život. Maštaju da će da se udaju za nekog bogatog tipa koji će da ih izvuče iz bede u kojoj većina živi. Ja se ne zanosim.

CH: Maštaš li ti o nečemu, kako vidiš sebe kroz pet godina?
- Nemam pojma. Školu nisam završila, a po svoj prilici i neću, nemam gde da odem, a i navikla sam se na ovakav život. Dam nekom pičku, a on me ne laže da sam mu sve u životu. Znam ja, da sam samo rupa, a okolo meso! Pička i ništa drugo! (Smeje se.) Pa sve smo mi to! Samo što ja to priznajem. Ko da tebi nikad nisu rekli da si kurva?

CH: (Sad se smejem i ja) Ok, ali zar se ne osećaš poniženom, uvređenom, zar ti ne nedostaje ljubavi?
- Voli mene moj debeli, a što se poniženja tiče…kako ne razumeš? Nisam ništa manje ponižena od onih žena koje često menjaju partnere, čisto radi zadovoljstva ili bilo kakve koristi. Evo pogledaj primer, ja mnogo bolje živim nego žena od debelog. Ona mora da mu kuva, da mu čuva decu, da ga pere, da sluša svaki dan kako gunđa oko ovoga ili onoga, samo da bi on doneo pare kući i da bi ona i deca imali sve. Pritom možda ima i ljubavnika kog mora da krije ko zmija noge. A ja? Ja samo treba da sam sređena, da dobro izgledam i da ga povremeno seksualno zadovoljim. Dobro pored njega još i nekoliko ostalih, ali recimo da su mi to ljubavnici koje njegova žena mora krije, a ja ne moram. Ponekad se čak i pred njim pojebem sa nekim.

CH: Da li njegova žena zna za tebe, ipak je to dug period, a ovo nije baš veliki grad?
- Baš me briga. Mislim da ne zna ni za mene, ni za stan u kom živim. Ćuti i ona, i gleda svoja posla.

CH: Reci mi još da li si razmišljala da skupiš neke pare, da nešto prodaš i da odeš odavde, da pobegneš?
- Jesam jedno vreme i o tome razmišljala. Znaš, skupi mi se sve ponekad, pa plačem i budem ljuta na sebe, ali još uvek ne znam gde bih otišla. Biću kod debelog dok me bude hteo, još sam mlada imam 22 godine, pa mislim da kad dođe vreme odem u Beograd ili neki drugi veći grad gde baš niko ne zna ništa o meni, da nađem neki poslić u kafiću ili nešto slično. Da nađem momka i da se udam. Pa, lepa sam, a i spretna, ne može mi niko odoleti. Biću ovde dok me debeli bude želeo, valjda mu neće pasti na pamet da me proda Turcima. (Smeje se, uzima čašu sa vodom, ispija do kraja i kaže.) E pa mislim da bi to bilo to! Moram da idem sada, večeras imam zakazano, pa da se malo spremim.

Uzima svoju tobricu, ustaje od stola. Rukujemo se ”ćao, ćao” i uz osmeh odlazi! Gledam za njom. Korača tako sigurnim korakom kao da je pošla da osvaja svet. Ostajem nekako zbunjena, kako je došla, tako je i otišla. Kao vetar. Ispraznila dušu i otišla dalje. Zovem konobara da mi donese ‘ladno, veliko, točeno od 0.5. Dosta mi je kafe i kisele vode. Razmišljam o devojci, da li je ona luda, mentalno zaostala, pametna ili šta već? Nije ni jedno od toga. Mogla sam da se zakunem da ovakvih stvari nema u mom gradu, a u ovakvu priču nikada ne bih poverovala da je nisam lično čula iz usta ove devojke.

Ispijam lagano hladno pivo i kao da me pročišćava. Osećam se nekako prljavo, ne zbog devojke, već zato što sada znam kako i od čega živi, a ne mogu ništa da promenim. Besna sam. Imam želju da napišem, ko je taj debeli. Želim nekako da pomognem ovoj devojci…Ali kako pomoći nekome, ko ne želi pomoć? Nekome ko više i ne vidi da ima problem? Ko je kriv za ovaj uništeni život? Momak koji je otišao, otac koji je poginuo, debeli ili sama devojka? Društvo u kom živimo? Ne znam, možda bi joj se sve ovo desilo i da je živela u Španiji? Koliko ovakvih slučajeva ima oko nas, tu u našem komšiluku?

Ko zna, možda mogu i ovako da joj pomognem? Pročitaće ovo, pa će prelomiti i otići iz pakla u kom i nije ni svesna da živi? U stvari sam isuviše ljuta da bih napisala bilo kakav komentar. Zaključke donosite sami.

Tvoje telo samo tvoja briga!

Šta je koga briga za moje telo? To je MOJE! Kao što mi niko ne može oduzeti pravo da razmišljam i činim šta želim, pravo da osećam, volim ili ne volim, ne može mi niko ni zabraniti da činim sa svojim telom ono što želim i što mislim da mi treba. Ako je sve u skladu sa zakonom, ako nikoga ne ugrožavam svojim ponašenjem i postupcima prema svom telu, šta je onda koga briga šta ja radim sa njim. To je sporazum između mene i Boga. Možda vi ne verujete u Boga, ali šta to mene briga, ovo je moje telo, ispaštaću ja, ne vi.

Zato vas molim prestanite da me smarate sa glupim reklamama, da je strašno ružno imati više kilograma nego što treba. Kako vi znate koliko meni treba? Hoću da jedem, sve ono što volim, onda kada ja to želim i koliko želim. Ne trebaju mi nikakve kalorijske tablice, ne želim da znam koliko sarmi zamenjuje jedna votka-đus ili jedno pivo 0.5! Šta to mene briga? Ješću i piću koliko god hoću!

Moja pokojna baba nije imala priliku da isproba uloške sa krilcima. Rodila je troje zdrave i prave dece, bez moderne medicine. Neću se odreći uložaka sa krilcima, ali šta me briga koliko dobro upijaju.

Baš mi se sviđaju moje noge i sise, i nije me briga da li ih je neka žena operisala i zašto. To je njeno telo i njena briga. Ne zanimaju me tuđi utisci, da li to boli ili ne ili da li su za to ili protiv toga. Moje noge me za sada sasvim dobro služe, a sise su mi najlepše na svetu. Neću ništa da menjam i ne zanima me gde to može da se uradi. Ima li ko šta pametno da mi kaže i predloži? Želim da budem neobaveštena o svim tim stvarima koje ženama ”olakšavaju” život, čineći ih lepšim, boljim i pametnijim. Znam da ima onih koji žele da budu obavešteni i koji žele da promene svoje telo, ali mene to ne zanima. Gde god se okrenem samo o tome se priča.

Kakve su to samo gluposti. Gde da pobegnem od svega toga? Hoće li mi neko ispričati neku lepu priču? Postoji li reklama za šetnju i prirodu? Ne postoji, jer nema kome da se ispostavi račun za troškove reklame. Hoće li me neko razumeti ako kažem da mi treba samo malo prostora i vazduha? Želim takvu reklamu! Ne verujem da će se ikada pojaviti, ali ako kažem da mi trebaju nove sise, nova frizura, novi dečko ili muž…svi će znati tačno da mi kažu gde mogu da nađem rešenje za takav problem.

Šta sve ljudi ne čine da bi se svideli drugima? Kažu, svidite se sebi, a ako ste sebi lepi bićete lepi i drugima. Hoću li biti srećnija ako u ogledalu svako jutro vidim sopstveni odraz lica, sa savršenim usnama, perfektnom šminkom i izveštačenim osmehom? ”Jao kako sam lepa! Sigurno ću im se svideti!” Ne želim nikom da se sviđam na takav način, ne želim savršene usne, ja sam ono što jesam i ne želim biti drugačija. Zato prestanite da me savetujete.

Želim da budem čupava do podne, ma ceo dan neću da se češljam, e baš volim da plašim decu po kući, to su moja deca i ja ću biti kriva ako budu istraumirana zbog toga! Ako ništa drugo zapamtiće sigurno, čupavu mamu, koja ide po kući peva i zasmejava ih, e to treba da zapamte. … A to dal’ je mama imala 5 kila više sigurno im neće biti važno!

Ja to ne radim, a ti?

 Dok sam honorarno radila za jedne naše nedeljne novine, urednici su došli na ideju da pokrenu još jedan list, između ostalih koje izdaju, čija bi tematika bila blaga erotika, uostalom nisam baš ni sigurna kakva im je ideja bila, ali znam da niko nije hteo da piše, o tim ‚‚stvarima‚‚ … Sve su to bile neke fine ‚‚damice”, koje imaju gomilu ideja kako ovo na 10 načina, ono na 5 načina, šta jesti, kako smršati, kako osvojiti, ma znate već o čemu pričam. Gomila podataka sa interneta, par lepih sličica, dobra naslovna i eto ti novina. Međutim tu je trebalo i nešto konkretno da se pročita, a one sve ‚‚nafurane ribetine”, novinarke, pazi molim te… novinarke isto koliko sam i ja vodoinstalater. Svaka čast izuzecima! Ne potcenjujem nikoga, ali u novinarstvu ima toliko sujete, da je to čudo jedno. No, nema to sad veze.

 Pozovu me u fazonu ‚‚e dal’ bi možda mogla…”, daju mi temu, ja kažem ‚‚baš lepo”, napišem, pošaljem, podignem pare i baš me briga! Čak nisam ni dolazila u redakciju. Bilo je dozvoljeno upotrebiti i po koju ‚‚vulgarnu” reč, iako su to bile onako baš kulturne novine, tako da sam mogla opušteno da pišem! Rezltat tog mog tadašnjeg pisanje između ostalih je i sledeći tekst!

JA TO NE RADIM, A TI?

 Banana, sasvim obično južno voće, ali spada u deset najerotičnijih stvari na svetu. Nije ni čudo što mi je neprijatno da je pojedem u kancelarili ili negde na javnom mestu. Čini mi se da svi  gledaju u mene i ocenjuju me. Kao da su mi ušli u spavaću sobu u najintimnijem trenutku. Sam čin skidanja njene kore, onda kada se pojavljuje sladak plod, stvara mi nervozu,  a onda gledam da je što pre smandrljam u sebe.

Banana u spavaćoj sobi je nešto sasvim drugo. Mmm! To je mesto gde njeno konzumiranje može da bude više nego poželjno. Da se razumemo, banana ide u usta, gde joj je i mesto. Izuzetan način da se zagolica mašta muškarca. Malo vežbe nikad nije štetno.

”To” na šta banana asocira, ”to” o čemu se ne priča, ima svoje ime kao i sve ostalo. Drugačije na svim jezicima, felacio, blow job…i ko zna kako sve ne, ali po narodski rečeno, ”to” je pušenje kurca. Ne želim da budem vulgarna, ali u srpskom narodu većina običnog sveta, zna šta je felacio tak kada se kaže na srpskom jeziku. Nije da smo mi neobrazovani, već je nekako slađe. Kad sam već kod Srba i kad već koristim te narodske reči… možda ste pomislili da naše babe i dede i raniji preci nisu radili takve stvari? Pitam se onda koliko li je stara izreka ”jebem te u usta!”? Zanemarimo Srbe i psovke, nećemo o poreklu, a to šta su naši preci radili, da li su se samo psovali ili su psovke sprovodili u praksi, znaju samo oni, laka im crna zemlja bila.

S obzirom da je felacio i dalje nekako tabu tema, žene vrlo retko pričaju o tome. Ako bi se u nekom društvu kojim slučajem pomenulo, većina žena kaže da im je to gadno, da je fuj i da one to ne rade. C c c c! Ma šta kažeš? Ko onda zadovoljava sve te muškarce koji vole da se pohvale drugarima, kako mu je sinoć jedna mnogo dobra cica, mnogo dobro popušila? Nisu to žene koje su pala s Marsa, jer na Marsu nema žena. To smo mi same, bile dobre cice ili ne. Istina je da je seksualnost prirodna potreba čoveka koja se javlja snagom nagona i traži zadovoljenje, a sve ono što jedan par radi prilikom seksualnog odnosa svojom voljom nije fuj, nije gadno i nije nenormalno.

Porno filmovi su jedini način da se jedna ”neiskusna” žena, obuči. Mislim, da vidi druge žene u akciji prilikom felacia. Jedino ako ne preferira grupni seks, pa sve to može da vidi i uživo. U pornićima, felacio ponekad može da izgleda vulgarno i ponižavajuće, ali u suštini svako radi svoj posao najbolje što zna. Možda može da vam se smuči od količine sperme u ustima tih žena, ali na kraju krajeva to je samo film. Čak i one retko kada sve progutaju. Ne može da škodi ako pogledate neki od mnogobrojnih porno filmova. Ima i onih koji mogu da budu izuzetno poučni, a možda uspete i da savladate tehniku ”dubokog grla”. Reč je o metodi pri kojoj žena uspeva da stavi u usta ceo muški ud. Kažu da nije mnogo teško, samo ako se opuste mišići vrata. Gutači mačeva, među kojima ima i žena, stvarno uspevaju da kroz svoje grlo stave mač sebi u želudac. Oni su pored porno zvezda, dokaz da postojanje dubokog grla nije bajka. San svakog muškarca je možda, jedna gutačica mačeva, koja bi osim na mačeve, svoju nadarenost dokazivala i u krevetu, bez straha da se poseče.

 Postavljam sebi pitanje kako na papiru opisati i objasniti sam felacio? Mislim da je jako neukusno da vam pričam iz svog iskustva, jer i nisam baš vešta u tome. Eto je ta ženska sujeta! He, he! Ne radim ja ”to”! Hajde onda da napravimo jednu malu pričicu. Zamislite jedan par, ili zamislite sebe, kako god želite. Atmosfera po vašem izboru, onako kako vi najviše volite. Mesto dešavanja neka bude dnevna ili spavaća soba. Tu ljudi obično imaju najviše slobode. Šta još? Ma ništa više, bez posebnih uvoda pređimo na stvar.

…On se zavali u fotelju, a ona kleknu između njegovih nogu, spremna da ga zadovolji. Polako je otkopčavala jedno po jedno dugme na njegovim pantalonama, nežno mu istovremeno gladeći muda, preko tankog džinsa. Zavuče ruku i izvadi njegov veliki penis. Dug najmanje 18 cm, mogao joj je zaći duboko u grlo, a istovremeno i tako debeo da bi joj mogao milovati nepca. Videvši kako se uspravio i pozdravio je, zaključi da je se mnogo uželeo. Sagnula je glavu i krenula u akciju, načulivši uši, kako bi mogla da čuje njegove uzdahe. Prelazila je vrhom jezika preko glavića, po malom prorezu na njegovom vrhu. Onda je lagano krenula da se spušta, istovremeno palacajući jezikom. Sisala ga je i stvarala vakuum od koga je penis još više nabrekao. Glava joj se kretala gore-dole i nabijala ga je sebi sve dublje i više u usta. Obuzela je pohlepa. Jednu ruku je stavila sebi između nogu, igrala se svojim klitorisom, a drugu ruku je prevlačila preko njegovog uda u savršenom ritmu sa glavom. Onda ga je izvadila iz usta i nekoliko puta prešla jezikom od korena penisa, pa sve do vrha. Naglo ga je zatim vratila u usta i nastavila predhodnu igru. Ubrzala je ritam. Sve brže se kretala gore-dole, a obe ruke su pratile taj tempo. Svršavala je! Drhtavim telom joj je strujalo neopisivo uzbuđenje, dok se dizala i spuštala i dalje sa penisom u ustima. Onda je pod jezikom osetila blago treperenje. Svršavao je i on. Prvi mlaz njegove sperme završi joj u ustima. Onda ga ona izvadi i izdrka ga sebi po vratu i grudima. Nasmeši se i klonu glavom na njegovu butinu, svesna da je zadovoljila i sebe i njega…

Prava mala erotska pričica. Kratka, ali opisuje ono što smo hteli da opiše. Ceo proces, naravno može i treba što duže da traje. Sve što je duže to je i bolje. Šta ima u tome ružno? Kada nekoga volite, onda želite i da ga zadovoljite? Ako vam nije glupo da njegovu glavu gurate sebi među noge, onda opušteno i vi svoju ponekad stavite među njegove. Ne treba da budete gutačica mačeva, da znate tehniku ”dubokog grla”, ne morate da gledate porno filmove da biste uradili ovako nešto. Mislim da se priroda za sve postarala, još u našem ranom detinjstvu.

 ORALNO RAZDOBLJE

 ”Sigmund Frojd me naučio ovo: novorođenče živi i voli ustima. Čini to na pet načina…sisanjem, obuhvaćanjem, držanjem, grickanjem i ispljuvavanjem. Glad odraslih može nastati zato što nisu dobili dovoljno ljubavi u ranom detinjstvu. Ili hrane. Ukratko, zato što su bili lišeni toga.

Ta opsednutost oralnim razdobljem tera ljude na čudne postupke… neprestano nastoje ugoditi sebi kroz usta. Cigareta, flaša piva, kuglica sladoleda, guma za žvakanje. Ne može se reći da je ”loše” lizati sladoled ili piti pivo. Povremeno to rado činim i ja. Čak je i Frojd pušio cigare.

Uglavnom odrasle osobe, pogotovu žene, ne mogu biti zadovoljne dokle god njima vladaju ti infantilni oralni nagoni. Šta god stekle, novac ili slavu, to je samo nadoknada za ono što u stvari stvarno žele.

P.S. A Ti znaš o čemu je reč.”

(Iz pisma dr. Yunga svojoj majci)

 Šta još reći? Možda taj Frojd i nije bio baš blesav?

U stvari, e baš nećemo da pričamo o felaciju, ne moramo da ga opisujemo, ne treba da se hvalimo, a ako hoćemo, nećemo nikad da priznamo da nam je to ”čudo” ikad prišlo bliže glavi, od pupka ili eventualno grudi. To je samo naša stvar.

Ma šta vam ja tu pričam, kad ”to” ne radim skoro nikad i baš mi je muka od ”toga”. Ne znam samo kako ”to” neko može da radi! Fuj! Tako je kad vam kažem i tačka, a vi kako hoćete, zaključke donosite sami, samo vas molim nemojte da me gledate dok jedem bananu.

Šta ti je to?

Zamislite situaciju:

Već neko vreme se muvate sa tipom, koji je na oko sve ono o čemu ste oduvek sanjali. Recimo, visok, crn, izuzetno građen, sa ekstra guzom, koja vas prosto mami da je šljapnete. Zavisi šta ko voli. Možda je plav, sa nebo plavim očima, momak građen kao san snova. Sve ono o čemu ste oduvek maštali. Kada vas pogleda, naježite se od želje za njim. Zanemarimo izgled, on je čak i pun kao brod, vozi najnoviji mercedes C klase ili možda BMW Z4, ima sopstveni trosoban stan u centru, kuću u Rosama i vikendicu tu negde blizu. Izvodi vas na ekstra luksuzna mesta, očaran je vama i čak je počeo da vam kupuje skupe poklone. Poštuje vas kao da ste boginja, a vi se pored njega osećate kao princeza iz bajke. Povremeno se pitate zašto ga je uopšte ostavila bivša devojka? Kako je ovca mogla da ga prevari i ode sa njegovim najboljim drugom? Ma šta vas to briga. On je sada vaš. Ostalo vam je samo još da mu se predate. Da se predate čarima njegovog čarobnog tela i da ga sačuvate samo za sebe. Ah!

Dozvolili ste sebi da se napokon totalno opustite u naručju tog muškarca. Večera u njegovom stanu, uz sveće i laganu muziku je divan uvod za sve ono što ste sigurni da vas očekuje te noći. Odnosi vas u svom naručju u spavaću sobu, spušta vas na krevet, ljubi vas i mazi kao niko do tada. Toliko je vešt u toj disciplini da ste vlažni i na samu pomisao da vam zađe u međunožje. Očekujete da vaša unutrašnjost napokon bude ispunjena njegovom snagom i muškošću. Želite ga toliko jako da ste već spremni da vrisnete kada ga primite u sebe.

Skida sa vas deo po deo vaše odeće. Predajete mu se i spremni ste na sve divne seksualne stvari. Ležite na leđima, raširenih nogu, prste ste upleli u njegovu divnu kosu i sasvim tiho šapućete ”uzmi me, uđi u mene, želim te…” Vaš predivni muškarac, vešto sa sebe skida pantalone i svoje gaćice. Vi opušteno ležite, žmurite i očekujete njegovu silinu i snagu. On uzbuđeno govori kako ste jedina i najbolja. Tu je iznad vas i još samo da vam ga stavi i da započnete taj fantastičan seksi ples. A onda!!! Šta vam je to stavio između nogu? Da li je to ono što mislite da jeste …ili? Mali! Doduše tvrd, ali toliko mali da biste najradije vrisnuli od smeha. Pa to njegovo parčence ne može ni vaš ulaz da ispuni. Dok ste još u šoku, osećate da se po vašem stomaku izlila njegova muškost. Dok ste trepnuli on već izmučen leži pored vas, gleda vas svojim krupnim plavim okicama i kaže: ”Draga, bilo je divno, ovako nešto nikada do sada nisam doživeo.” Uz osmeh od uva do uva, prikrivajući napad smeha, odgovarate: ”Lepi moj, ovako nešto ni ja do sada nisam doživela!”

Mazite ga po svilenkastoj kosici i jednostavno vam ga je žao. Shvatili ste zašto je njegova bivša devojka tako pokvareno otišla od njega. Hoćete li ga i vi ostaviti? Možda je u redu da ujutru odete do dobro snabdevenog seksi šopa i kupite jedan veeeliki vibrator i da ostanete uz svog bogatog, lepog momka koji u gaćama nema gotovo ništa? Možda je poštenije da ga ostavite na vreme i da se vratite svom bivšem, koji je još uvek zaljubljen u vas? Isproban je i pokazao se kao savršen ljubavnik. Istina je da mučenik radi od jutra do sutra i da jedva sastavlja kraj sa krajem, ali noći sa njim se pretvaraju u prave seksi orgije. Šta ima veze što ponekad nema para ni na piće da vas izvede? Hm!?

Savet da vam se ovako nešto nikada ne desi je jako jednostavan. Pre nego da dozvolite sebi da sa muškarcem završite u krevetu, još dok ste obučeni, dobro ga napalite i opipajte sa svih strana. Bez obzira na njegove avione i kamione, nema dobrog seksa, bez dobre ”sprave”.