Dođe ponekad i takav dan, ali idemo dalje

Eto ne moram iz kuće da mrdnem, a svašta nešto se desi, što me pomeri sa mesta. Prvo su mi jutros javili da je moj stric, tatin rođeni brat operisan. Izvadili su iz njega tumorčinu tešku 3 kilograma i 600 grama. Ne mogu da verujem da se tolika sila smestila u jednog visokog, ali mršavog čoveka. Jednjak, želudac, deo pluća, pankreas, slezina, ne znam da li još nešto ima, a da nije zahvatila rakčina. Potresla sam se, i ako sam i sama znala da postoji mogućnost za tako nešto.

Mi smo inače jako zanimljiva porodica. Mislim na primarnu, u kojoj sam odrasla. Porodica i familija sa Jocove strane. Joco je inače Zoran, moj ćale i ne zovem ga drugačije, osim Joco. Taj nadimak sam mu lično dala kada sam imala 3-4 godine. Svi mi se držimo zajedno, volimo se, ali sve se svodi na dobru zajebanciju. Stvari koje se dešavaju prihvatamo kroz šalu, pa ma koliko da su loše. Kada je loše i teško, pravimo se blesavi i šalimo se i ako nešto nije za šalu. Tako je bilo i kada se stric razboleo, tj. kada smo saznali da je bolestan. I on nije stric, on je čiča Boban.

Još na prvom pregledu doktorske prognoze su bile strašne. Ali NE! Mi smo to prihvatili kao, ništa strašno. Čiča Boban je to jutro bio kod nas u stanu u Kraljevu. O Bože, da vidite samo taj duh, tu snagu. Sigurna sam da je odmah znao da je nešto bezveze, ali pravio se lud. Ni jednog sekunda ne možete da vidite strah ili pad tog duha. Njemu lično doktor nije rekao na šta sumnja, ali ubeđena sam da je znao.

Nešto kasnije su ga smestili u bolnicu u Beogradu. Gde su ga ispitivali i eto, operisali. Nije to odeljenje gde može da se vidi nešto lepo, ali on na sve to kaže „…sačuvaj Bože kakvih boleština ima, rakčina napala ljude.“

Lazac, selo u kom su odrasli moj Joco i čiča Boban. Imaju i sestru, Pepanu. Inače joj je pravo ime Branka, što sam saznala sa svojih 15 godina. Lazac. Ne mogu. Stvarno ne mogu o tome i nije bitno šta sam htela reći. Drugi put o Lascu.

Druga vest koja me je razdrmala je dijagnoza koju je dobio, mala beba, Nikola. Pre mesec dana je imao epileptične napade. Zdrava, prava, izrazito napredna beba sa svojih 4-5 meseci je imala epi napade. On je inače sin od sestre mog muža. Predivno malo biće koje obožavam. Danas je bio na pregledu, dali su mu dijagnozu koja je grozna, ali znam da mu u stvari nije ništa. Folira mali bezobraznik.

Dolazi do izražaja ono što sam malopre pomenula. Mi Nešovići tako gledamo na stvari. Kada je loše i crno, znamo da ima i lošije i crnje, ali se dobrom nadamo, jer dobro činimo.

Nisam doktor, čak ni medicinski radnik, ali jednostavno znam šta mu je i sigurna sam da će to sutra potvrditi na skeneru. To je mali problem koji se rešava vremenom. On nema nikakve fizičke probleme. Mislim da je toliko napredan, da mozak nije stigao da isprati razvoj tela, ali će sve biti u redu u to sam sigurna. Tačka.

Neću o tome šta sam sve pročitala o datoj dijagnozi, neću o tome šta sve može da izazove takvo stanje, jednostavno nije mu malo bilo dobro i sada je na ispitivanju za svaki slučaj.

Ovakav moj stav, tj. stav koji sam ponela iz kuće je daleko od bežanja od istine, mada baš tako zvuči i izgleda. Moj stav daje dodatnu snagu koja je neophodna da se kroz neke probleme prođe ili da se problemi prihvate. Sa ovakvim svojim stavom sam u stanju da drugima dam podršku.

Samo trenutno

Trenutni izgled bloga je baš tako, samo trenutni. Nemam vremena, da bih sve vratila na staro, a neke nove vesti su me prekinule u pola posla. Pričaću vam. Svi smo zdravo i dobro, ali nisu neki nama dragi ljudi, javiću vam se do večeras. Pozdrav

"Zašto sam sekretarici dao otkaz?"

Ovako nešto ne može da se desi mom mužu, iz prostog razloga što sam ja njegova sekretarica, ali vi ostali muškarci koji imate sekretarice, čuvajte se da se ne nađete u ovakvoj situaciji. 

“Pre dve nedelje sam napunio 39 godina. Ujutru, na svoj rođendan, sam se probudio prilično neraspoložen,  ali  godine čine svoje! Otišao sam u kuhinju uveren da će mi žena osvežiti dan sa jednim: “Dobro jutro i srećan rođendan, mužiću moj zlatni!”, a  verovatno me i iznenadi nekim poklonom. Ništa. Nije rekla ni dobro jutro, a kamoli ostalo čemu sam se nadao!

Dobro, pomislio sam, s godinama postanu takve, ali deca, ona su me se sigurno setila. Takođe nisu ništa rekli. Duboko razočaran otišao sam na posao. Čim sam ušao u kancelariju, dočekala me je moja sekretarica Lidija sa osmehom na licu i procvrkutala:

“Dobro jutro, gospodine šefe, i sve najbolje za Vaš rođendan!”

Odmah sam se osećao bolje. Ipak se neko setio da mi je danas rođendan. Udubio sam se u posao i radio do podneva. Tada je na vrata pokucala Lidija:

“Znate šefe, danas je tako lep dan, a i rođendan Vam je, pozivam Vas na ručak!”.

“To je najlepša stvar koju sam danas čuo”, odvratih, “Idemo!”

Otišli smo na ručak u odlični mali intimni restoran na periferiji, priuštili sebi martini (nekoliko) i beskrajno uživali u odličnoj hrani. Kad smo se vraćali nazad, Lidija je rekla: “Znate šefe, tako je poseban dan, zašto se vraćati u kancelariju?”.

“Stvarno ste u pravu”, rekao sam, kao svaki dobar šef zadovoljan svojom sekretaricom. “Onda Vas pozivam kod sebe na čašu vina!”, reče ona. Pristao nam, naravno.

U njenom stanu sam se udobno smestio, Lidija nam je sipala vino i kad smo se kucnuli, rekla je: “Samo trenutak, šefe, da obučem nešto udobnije!”.

“Svakako, samo napred!”, odgovorio sam, vidno uzbuđen i u treptavom isčekivanju. Otišla je u spavaću sobu i vratila se posle nekih pet minuta.

U rukama je nosila veliku tortu, a iza nje su išli moja žena, moja deca, prijatelji i nekoliko kolega s posla. I svi su pevali “Happy birthday to You…”.

A ja sam sedeo na kauču potpuno iznenađen i go.”

Istina i laž

Još od ranog detinjstva nas uče da ne smemo da lažemo, da je bolje da kažemo istinu, pa ma kakva da je, nego da izmišljamo i govorimo laži. Sećate li se kako su vam roditelji to objasnili?

Ne smeš da lažeš? Reci mami istinu? Kaži kako je bilo, neću nikom da kažem, biće to naša tajna. Tajna! Odmah se sukobi sa istinom. Znači neću da ti kažem, jer je to moja i Simina tajna. Prećutkivanje. Zar prećutati istinu, nije isto što i laž? Po meni jeste. Ljudi koji imaju puno tajni, smatram da su izuzetni lažovi.

Kako bi svet izgledao da se sve zna, da se govori samo istina i da nema tajni? Kada bismo izgubili moć da slažemo, bilo koga, bilo šta. Možda bi svi bili mnogo bolji. Znali bismo da će sve što kažemo i uradimo da se sazna, jer nismo sposobni da lažemo, pa bismo više pazili šta radimo i šta pričamo. Hm…?

Ne verujem da bi bilo bolje. Mislim da bi ceo svet propao, za manje od jednog dana, kada bi ljudski rod izgubio sposobnost laganja. Kada bi u jednoj porodici svi sve znali o svim članovima iste, ne bi možda ni veče dočekali zajedno. Da ne pominjem neke organizacije, partije, skupštine, državu… Bez moći laganja, svet bi propao za čas posla.

Bez moći laganja, svaki čovek bi morao da se suoči sam sa sobom, da se seti svih svojih laži, prećutanih „istina“, tajni, svojih, tuđih koje nosi u svojoj „životnoj torbi“. Morao bi da se zamisli sam sa sobom, a onda da sve svoje laži ispriča drugima. Nije dovoljno da ih ispriča bilo kome, nego svakom lično, onako u lice da kaže šta ga je slagao.

Lažete li vi? Neki će reći, „ne ja ne lažem, ja samo govorim istinu, pa šta bude“. Hm…? Onda vam neće biti problem da recimo nedelju dana ili dve, pazite šta govorite i da svima govorite samo istinu. Mužu, deci, šefu, komšinici, kolegama na poslu, drugarici, dečku, telefonskom sagovorniku… ma bilo kome, samo istinu. Da li smete? Ja sam se ozbiljno zamislila.

Istina je da nas od malih nogu uče da ne lažemo, ali kroz život se pokaže da je to nemoguće, pa se zato slobodno opustite i slažite ponekad bez griže savesti.  Možda bi propao svet, da ne učinite tako.

Koliko visoko "skačete"?

Čuli ste možda nekad za „buve artiste“. Znam pričicu kako ih treniraju. Buve zatvore u malu posudu sa staklenim poklopcem. Buve ko buve, skaču. Tuku glavom u poklopac. Nakon nekog vremena, shvate i kažu: „Dosta mi je više lupanja glavom u poklopac.“ i počnu da skaču niže. Kada počnu da skaču niže, to je znak dreseru da su naučile lekciju. Sklone poklopac sa posude i buve bi mogle da iskoče, ali ipak ne iskaču, jer su naučile skakati niže.

Mnoge od nas su učili da „skačemo“ samo do određene visine. Celog života nam porodica, društvo, država ili naši unutrašnji strahovi govore: „Samo toliko možeš postići. Samo toliko visoko možeš skočiti. To je sve što možeš. Nisi tako značajan. Nisi toliko važan. Nisi vredan. Samo si prosečan pojedinac i ništa posebno ne možeš postići.“ Naučeni tako, kao i one buve, skačemo samo do određene visine, ne usuđujući se da poskočimo malo više. Strah da ćemo lupiti glavom u poklopac bude preveliki.

A vi? Skačete li onoliko visoko koliko vam dopuštaju vaše sposobnosti ili ste se predali zbog vaše okoline i negativnih primedbi? Jedini način da izbegnete kritikovanje je ne govoriti ništa, ne raditi ništa i ne biti ništa. Strašno.

Zamislite da imate čarobni štapić kojim možete da mahnete iznad određene oblasti svog života. Kad mahnete tim štapićem, vaše želje postaju stvarnost. Koje biste to želje ostvarili sebi? Sve što um čovekov može da zamisli i poveruje, može i da postigne. Dve glavne prepreke na putu do ostvarivanja svojih želja, ciljeva i snova su strah i sumnja. Protivotrov su odvažnost i samopouzdanje, a ključevi za odvažnost i samopouzdanje su znanje i stručnost. Zvuči komplikovano, ali nije.

Sve dok čovek uči i ima želju da se usavršava u bilo kojoj oblasti, on može i da uspe. Uvek ima nešto novo da se nauči, da se nadogradi znanje, da se postane stručniji i da se to znanje iskoristi u prave svrhe. Ovakav princip može da se upotrebi u bilo kojoj oblasti života.

Ciljaj na Mesec! Ako i promašiš – bićeš među zvezdama.

Kako sam zavolela sebe

“Volela bih da sam pametna. Nisam. Volela bih da sam lepa. Nisam. Volela bih da sam dobra. Nisam. Volela bih da sam posebna. Nisam. Ni po čemu se ne izdvajam od proseka.”

Ovo bi vam Ivana rekla pre par godina. Kako godine brzo lete i kako sam ja u međuvremenu omatorila, bilo bi to rečeno pre celih deset godina i neku godinu više.

Najveći problem koji možemo da imamo sa samim sobom je ne voljenje sebe. Ako ne volite sebe, onda nikada ne možete biti dovoljno dobri ni drugima. To je jedna od najvećih istina ovoga sveta. Ako dozvolite da tuđe mišljenje gradi vašu sliku o vama samima, onda ste u velikom problemu.

Jednostavno nikada nećete biti ni dovoljno pametni, ni dovoljno lepi ili dobri i ni po čemu posebni nećete biti. Nećete se izdvojiti od proseka u svojim očima. A slika o vama koju drugi vide je baš ono što vi vidite u sebi. Nema tu mnogo kamuflaže. Sve se vidi, sve se zna.

U osobi koja ne voli sebe, ne možete videti nekoga koga ste dostojni da volite. Ljudi drugim ljudima čine samo ono što ih puste da im urade. Ne govorim o ekstremnom nasilju. Ako volite sebe, onda im nećete dozvoliti da vam čine ono što ne želite.

Kako sam zavolela sebe? Najjednostavnije. Ne postoji biće na zemlji koje mogu bolje da razumem, čije mane mogu bolje da opravdam i shvatim, ne postoji osoba koja me tako brzo može ubediti u svoje mišljenje. Ta ista osoba ume da bude i lepa i pamtna i ume da se obuče, baš onako kako volim.

Pametna je taman onoliko da mi ne zadaje nepotrebne probleme, razumemo se odlično po svim pitanjima. Neće me nikada izneveriti. Neće nikada dozvoliti da me ponize, neće ništa da trpi, nikada me neće izneveriti. Volim je, jer mi je toliko dobrog donela. Ono loše dok je nisam zavolela sam joj oprostila.

Da je ne volim ja, niko je drugi nikada zavoleo ne bi. Umiljata mačkica ili divlja  lavica,  nebitno je. Volim je baš takvu kakva jeste, jer bolju od nje nemam i ne poznajem.

Ako ne volite sebe, onda vas niko drugi nikada voleti neće. Ako ne mislite da ste dostojni ljubavi prema sebi, onda vam nikada ni drugi neće pružiti ni dovoljno pažnje, ni dovoljno poštovanja, ni dovoljno ljubavi.

Odlični razlozi za razvod braka

Pre par dana sam htela da pišem o odličnim razlozima za razvod braka,   a noćas pročitam jedan post i shvatim da sve to i nije baš za zajebanciju.

Meni došlo da se razvedem pre par nedelja kada sam sa dragim bila sama kući. Doživela sam šok. Fino ja lepo napunila kadu, pa zapenila ko luda. Romantike radi upalila sveće, pustila muzikicu, ma i pićence donela. Legla u kadu i razdrala se  svojim umilnim glasićem, dozivajući svoj dragog, voljenog muža da dođe.

Uplašen je upao u kupatilo misleći da sam se povredila, ne daj Bože pala i razbila glavu.

“Šta je bilo?”

“Ništa nije bilo, zvala sam te da mi se pridružiš.”

“E ne mogu sada, tek za jedno 15-tak minuta, da završim nešto.”

To reče i izađe kao da u kupatilu nije zatekao ništa neobično. Lakše bi mi bilo da me je polio hladnom vodom. “E nećeš majci za 15 minuta da dođeš, jer mene neće biti ni u kupatilu, ma ni u stanu.”, mislim ja besna i okupam se za tili čas. Izađem iz kupatila i krenem da pišem post o razlozima za razvod braka, kad eto ti ga on, ko kučence se umiljava i trt, mrt… odustanem da odmah zorom zovem advokata.

Hoću da se razvedem i kada odemo na aerodrom i svi skaču, a ja kao blesava jurcam za decom. Svi mogu samo ja ne mogu. To je već stvar finansija. E tada uvek hoću da se razvedem. Zaboravim na to onda kada odemo sami na aerodrom i on me opremi i pošalje gore, dok on stoji dole sa decom i radio stanicom me navodi, da ne bih sletela u Zrenjanin.

Prošle godine sam se za malo razvela kada mi je rekao da ne mogu i ja da idem u Italiju na takmičenje, jer sve plaća savez. Tu sam totalno odlepila. “Ma kakav savez, koji padobranac je ikada video dinar od jebanog saveza. Samo ti idi neka mene ovde, nek’ crknem.” Posle toga se ispostavilo da je samo hteo da me iznenadi. “Tebi čovek ne može ni iznenađenje da napravi.” Ma zajebi ti to iznenađenje, kad se umalo ne razvedoh.

E kad opere sudove i ostavi kašike, viljuške i noževe, uz izgovor da to ne voli da pere. Pošandrcam i odmah u glavi spremam zahtev za razvod braka. 

Tako se ja redovno razvodim i o tome sam htela da vam pričam, a onda sinoć pročitam post O JEDNOJ ŽENI i NJENOM MUŽU (morate to pročitati)  i shvatim da sve to stvarno nije za zajebanciju. Jebote, pa ljudi svuda oko nas imaju prave probleme, a mi se zezamo sa jednom tako ozbiljnom društvenom institucijom.

Napisala sam tamo dva komentara, pa se mislim da li sam trebala? Šta koga briga šta ja mislim o tome? Sa druge strane to su samo komentari, a i blogovi postoje da bi se pisalo i komentarisalo. Jebem li ga.

Od jutros samo trčkam za mojim dragim, pa ga grlim, ljubim, štipkam i pričam da ga obožavam. Zna on da ja samo tako trtljam po kući, kada se iznerviram,  ali da ga ne bih dala ni za šta na svetu. Ni za princa, ni za konja, ni za život iz bajke i da sve ono što činim za njega i našu decu, radim iz srca i iz ljubavi. I da znam da sve ono što on čini za mene i nas, potiče iz iskrene ljubavi. Pa ko ne bi voleo ovako “divnu”  ženu.   

Samo sada je važno, ostalo su sitnice

Ne volim cirkularne poruke, mailove i slične stvari, ali ovo po meni zaslužuje mesto na mom blogu. Dobila sam od Drvenog Advokata, ne znam ko je napisao i nadam se da mi niko neće zameriti. Ako neko zna neka mi kaže rado ću linkovati.

“ŽIVI SAMO ZA DANAS KAO DA NIKADA NEĆEŠ UMRIJETI I DOBRO PAMTI OVO…

PROČITAJ, ZAPAMTI, IZBRIŠI

Moj prijatelj otvori jednu od ladica koja je pripadala njegovoj ženi.Izvadi jedan zamotuljak u rižinom papiru i reče: ‘Ovo nije bilo što, ovo je nešto specijalno.’

Odmotao je paketić i odbacio papir, i onda se duboko zagledao u biranu svilu i čipku. Ona je ovo kupila kad smo bili prvi put u New York-u, prije otprilike osam ili devet godina. Nije to nikad upotrijebila. Čuvala je to za neku ‘specijalnu priliku’.

Dobro…ja mislim da je sada prigodna prilika za to’. Prišao je krevetu i položio rublje pored druge garderobe, koju će ona imati – na pogrebu.

Njegova žena je umrla.

Okrene se prema meni i reče:’Ne čuvaj nikada ništa za neke specijalne prilike, svaki dan u tvom životu je specijalan’.

Još uvijek mislim na njegove riječi…one su promijenile moj život. Više čitam, a čistim manje. Sjedim na terasi uživam u pejzažu, i ne smeta mi korov u vrtu.

Provodim više vremena s porodicom, a manje na poslu.Shvatio sam da je život u suštini jedna cjelina ispunjena užicima, a ne tečaj preživljavanja.

Više ništa ne čuvam. Upotrebljavam svoje kristalne čaše svaki dan.. Obučem svoj novi sako kad idem u supermarket, ako mi je želja.

Ja ne čuvam svoj najbolji parfem za specijalne izlaske, ja ga upotrebljavam uvijek kad poželim. Fraze…’jednog dana’ i ‘jednog od ovih dana’su nestale iz mog rječnika.

Ako nešto vrijedi vidjeti, slušati ili raditi, onda ja to želim vidjeti, slušati ili raditi SADA. Ja nisam siguran u to što bi žena mog prijatelja uradila, da je samo znala da je neće biti ovdje sutra.

Ja mislim da bi ona bila više u kontaktu sa svojom familijom, svojim najbližim prijateljima.

Ona bi možda nazvala svoje stare prijatelje i molila za oproštaj za neke nesporazume, i pomirila se s njima. Vjerujem da bi ona išla jesti u kineski restoran, to je njena omiljena hrana.

Upravo ove neučinjene male stvari što meni smetaju, ako bih ja znao da su mi sati izbrojani. Smeta me što sam prestao sretati svoje dobre prijatelje koje sam ‘jednog dana’ htio kontaktirati.

Smeta mi što ne pišem pisma, koja sam mislio pisati ‘jednog od ovih dana’. Smeta mi i žalosti me da nisam rekao svojim roditeljima, svojoj braći i djeci, češće, koliko ih volim.

Sada pokušavam ne zakasniti, ne držim po strani, ili čuvam nešto, što može obogatiti naš život sa smijehom ili radošću.

I svaki dan kažem samom sebi, da je danas jedan specijalan dan… Svaki dan, svaki sat, svaka minuta… je specijalna.

Ako si ti dobio/la ovu poruku, znači da te netko voli, a postoje i osobe koje ti voliš. Ako si prezauzet, da pošalješ ovo dalje drugim osobama, i kažeš samom sebi da ćeš poslati ‘jednog od ovih dana’…čuvaj se! ‘Jednog od ovih dana’ je tako daleko…. ponekad ne dođe nikada više…”

Smrt je samo jedan trenutak

Naređujem vam da čuvate svoje zdravlje, da idete kod lekara na redovne preglede. Naređujem vam da se svaki dan smejete i radujete sebi i svojim bližnjima. Svojoj deci i roditeljima. Ne nisam ja neko ko uopšte ume da naređuje, niti neko ko ima to pravo, samo sam uplašena, užasnuta, skamenjena.

Rećiću vam nešto u šta je teško poverovati, u šta još uvek ni sama ne verujem. Ispred naših ulaznih vrata leži mrtav čovek.

Dragi je spremio svoj specijalitet, deca su zadremala, napravili smo po hladan špricer i uživali u mirisima koji se šire iz kuhinje. Šetkam se u novom brusu po kući i super mi je. Klopa je gotova, pozvao me je da se poslužim, pa da ručamo. Neko zvoni na vrata, on kaže „otvori“, ja kažem „ne znam gde mi je majica, otvori ti“, on otvara. Čujem iz kuhinje šta pričaju. Uzima priznanicu, čujem komšiju kako kaže „samo ovo odnesite u poštu i ovde upišite iznos.“ To su bile poslednje reči mrtvog čoveka koji sada leži ispred naših vrata.

Tada se zateturao, pao. Ja u svom novom brusu istrčavam na vrata. Ivan viče „zovi hitnu pomoć“. Zovem 94 „molim vas hitno dođite“, diktiram adresu, pitaju me da li je svestan, kažem da nije, kažem da izgleda da je srce, „molim vas požurite, umreće nam pred vratima.“

Izlazim ispred, on diše, ropće, ja mu kažem „…nemoj čiko, drži se, ne daj se…možeš ti to, ajde čiko!!!“. On je komšija iz susedne zgrade, dolaze njegova supruga i sin. Čiko više ne reaguje. Žena kuka, držim je, sedim sa njom na stepenicama, dolazi hitna…reanimiraju ga, daju mu neke inekcije, infuziju… Ne…nije čika izdržao.

Pokrili su ga belim pokrivačem, hitna je otišla, došao je grobar. Čekamo policiju.

Verujem u Boga, upalila sam kandilo i sveću. Deca nikada ne spavaju u ovo vreme. Sada su spavali. Ana se evo probudila, Marko još uvek spava, Ivan čeka policiju, ja sam … ja sam dobila želju da vam naredim da brinete o sebi.

Sve ovo što sam vam ispričala se desilo i dalje se dešava ispred naših ulaznih vrata. Hvala Bogu da je Ivan bio kod kuće, da nisam bila sama. Niko nikada ne zna kada i gde će doći čas da odemo. Nekako ne ide uz mene da naređujem. Molim vas brinite o sebi i svom zdravlju.

Srećan joj rođendan!

Danas punim 35 godina. Kako će samo brzo doći dan kada će ove dve cifre zameniti mesta. Mirna sam, spokojna, ispunjena. Imala sam sreće do sada i želja mi je da me ta ista sreća prati i dalje. Pa rođendan mi je. To je dan kada imamo pravo da zamislimo bar jednu želju.

Jako lepo detinjstvo je iza mene. Imam divne roditelje i sestru, koji su mi od samog mog rođenja život činili lepim. Neke ljude život šiba, baca, maltretira ih, a meni je tako jednostavno od samog početka lepo. Nije to baš bez i malo moje zasluge, ali čovek stvarno treba da ima sreće, jer roditelje i primarnu porodicu ne možemo da biramo, a to je osnov srećnog budućeg života. Kako kome zapadne, tako mu i bude.

Dok smo bili u Kraljevu srela sam školsku drugaricu koju nisam videla punih 20 godina. Nisam je prepoznala, ona mene jeste. Obradovala sam se i bilo mi je drago što je vidim i ako se nismo puno družile.

Tada sam je okarekterisala kao nekog ko pokušava da kupi prijatelje. Stalno je po grupu „glavnih“ vodila na kolače, kupovala im skupe, lepe sveske, olovke, gumice, šnalice… Poklanjala neke svoje lepe stvari. Uvek je imala para i drugi su je iskorišćavali.

Nismo se puno družile, jer ja sam bila glavna u nekom drugom svetu u kom sam i ostala glavna, tako da me njene pare, pokloni i takve gluposti nisu zanimali.

Dovela sam decu u park na vožnju kolcima. Ona je bila tu. Njeno dete je to odavno preraslo. Radi tu za nekog lika, stoji na suncu po ceo dan i meri po 10 minuta za svaku vožnju, za neke male pare.

Potresla me je njena priča. Nekoliko dana po dva puta 10 minuta može biti stvarno puno ako nekome želiš da ispričaš svoj život u rasponu od 20 godina. Ona je htela, imala je potrebu, pa je i pričala, pričala, pričala…

Neću prepričavati iz poštovanja prema njoj, ali blago je reći da je život bio grub prema njoj. Nije imala sreće!!! Nije ona imala ni puno pameti, ali opravdavam je vaspitanjem koje je stekla i primarnom porodicom, tako da samo sreća preostaje. Definitivno je nije imala.

Ispričala mi je i šta je sa nekim našim drugaricama iz osnovne bilo. Jedna je rodila dvoje dece do 21. od dva oca. Pevala je po kafanama dok je bila mlada i lepa, a onda se udala za nekog trećeg, čiču. Živi u jednom selu u okolini. Kaže: „…ugojila se kao svinja i propala. Pije neke lekove za smirenje, leči se od nečega…“ Dok smo bili deca pevala je najlepše u celoj školi. Posle njenog glasa nikada nisam čula tako lep dečiji glas i danas mi odzvanja u ušima.

Druga je srećna. „Udala se, živi u Nišu. Muž joj je…ma znaš onaj NN sa televizije. Ima para kao blata i ne možeš da zamisliš kako se dobro oblači. Videla sam je za Novu Godinu.“ To joj je najveći uspeh u životu.

Za treću sam i ja čula. Pre par godina joj je prepuklo srce. Bukvalno. Ušla je u kupatilo i nikada više nije izašla. To što je bila najlepša, najpametnija, naj u svemu, a pri tom posle par godina postala i težak naj narkoman, neću da pričam. Žao mi je.

Svega i svačega sam se naslušala od moje drugarice koja je nekada pokušavala da kolačima kupi prijatelje. Šta se desilo sa tom decom? Ima tu i lepih priča, ali nekako mi se to čini ne srazmerno sa ovim lošim.

Šta je poenta ove moje priče? Danas mi je rođendan, htela sam nešto važno reći. Uvek nešto važno kažem za svoj rođendan, možda ne bude pametno, možda bude nekom i glupo, ali meni bude važno, a to i jeste suština.

SREĆA. Kako sam ja živela proteklih 20 godina od završetka svoje osnovne škole? Prva godina srednje škole. Nisam htela da idem u školu. Nije mi se sviđalo odeljenje, ni profesori, ni ništa. „Obolela“ sam od jednog vida epilepsije. Doktori su to potvrdili na naučnoj osnovi i ja sam imala dooobar razlog da školu posećujem samo ponekad.

Eto kako mi imamo dobre doktore. Znate vi već odavno da sam ja kreten, ali sam tada baš bila budala. Kad god mi se nije išlo u školu, „bolela“ me je glava. Onda su doktori istraživali i na kraju utvrdili, „vrlo mudro“ da imam tu epilepsiju. Strašno.

Nikada nisam popila ni jedan jedini lek protiv te bolesti, i ako su mi ih prepisivali, ali sam imala divna putovanja od Kraljeva do Beograda sa svojom mamom, po raznim „eminentnim“ klinikama. Sada mi je mnogo smešno. Smešno je i mojoj mami, ali tada joj nije bilo, kasnije sam joj ja sve to priznala. Nije me ubila, bila je presrećna. Baš mi je bilo zanimljivo da kada dođem u školu, a to je bilo stvarno vrlo retko, profesor me prozove, a ja sva ponosna ustanem i kažem: „Znate profesore ja nisam spremna da odgovaram, imam epilepsiju.“ Obožavala sam to da im radim. Ostanu zabrinuti i u šoku.

Morala sam da polažem razredni ispit zbog nedovoljnog broja časova. Za dve nedelje sam morala da položim sve predmete da bih upisala drugu godinu. Nisu uopšte bili popustljivi. Učila sam ko kreten. Od 14 predmeta položila sam 11., a onda sam sela i razmislila. „Ako položim još jedan predmet, svakako ću proći razred, jer mi onda samo dva ostaju za avgust. Ja to ne želim. Ne mogu da ih gledam još tri godine.

Ostali su mi fizičko, odbrana i zaštita i biologija. Smešno. Ako se ne pojavim na fizičkom, pala sam razred. Pojavila sam se ja u školi, ali kada je zvonilo nisam ušla u školu, u salu, ostala sam da sedim na stepenicama, rešena da krenem u neki drugi život. Došla sam kući i rekla: „Ja ponavljala.“ i sva srećna otišla na bazen.

Posle toga sam završila srednju ekonomsku. Od mojih 5 godina „srednjeg“ školovanja, jedva da sam trećinu provela u školi. Ma ne možete ni da zamislite kako je meni bilo dobro. Moj drug Miško i ja smo bili tandem snova. Dobri moj Miško. Bio je ludo zaljubljen u mene, a ja nisam mogla da se zabavljam sa nekim ko ide sa mnom u odeljenje, tako da smo bili najbolji drugari sve do mature. Da nam nije bilo Ivanove tetke, koja nam je bila razredna, da nam pravda časove (tetka mog sadašnjeg muža) polagali bismo razredni ispit svake godine. Bila sam u šoku kada sam saznala ko mu je tetka. Bili smo vrlo dobri đaci.

I tako. Prođe jedno divno leto. Voleli se Miško i ja kao niko nikada. On ode u vojsku, ja na fakultet. Nas dvoje smo za neku drugu celu priču.

Fakultet. Osvanuću…bolje da preskočim. U stvari već sam osvanula, ali ipak drugi neki put. Reći ću samo da imam još samo jedan ispit već godinama i da sam rešila da ću da ostanem da sedim na stepenicama. Ne treba mi. Sve sam ja dala u roku. Bila rešila, ali onda sam skontala da mi je ipak draže da nešto kao razlog ostavim i dušmanima, da se raduju. Ma neću da ga završim iz principa. Dobro jesam budala, priznajem, ali stvarno još uvek ne vidim razlog zašto bih ga završila.

Moj najveći problem u životu je bio kada sam… Ne znam stvarno. Nikada nisam imala najvećih problema. Ako su to i bili veliki problemi, meni nisu, jer sam ih rešila, onako usput, kao kroz igru, kao kroz šalu. Samo da je zdravlja i života.

Nisam imala pameti da sebi udesim život onako kako sam želela od malih nogu. Nije to pamet. Sreća me je pratila i udesila mi život onako kako je najbolje za mene, onako kako je stvarno dobro, baš do jaja. Želim da me sreća prati, ali želim i da naučim da to poštujem. Čini mi se da umem da poštujem sreću, ali sa druge strane kad dođu teški dani, ne smem da zaboravim da jesam rođena pod srećnom zvezdom.

Neću da vam pričam ni o deci, ni o braku, ni o ljubavi, ni o čemu više neću da vam pričam. Do sledećeg rođendana ima dana, tako da ću vam pričati već. Ko razume shvatiće, ko ne razume nije morao ni da čita. Imala je Ivana sreće u životu i samo da je sreća i dalje prati. To joj želim. Srećan joj rođendan.

Čega se to plašite i zašto?

Da li znate šta je strah i šta izaziva kod ljudi? Ja ne znam. Kako biste ga vi opisali ili definisali? Šta je za vas strah i šta je vama strašno? Šta vam to oduzima dah i čega se najviše plašite? Vrlo često u svojim tekstovima navodim da su život i zdravlje najvažniji, tako da sve što se tiče toga izuzimamo iz ove moje pričice.

Plašite se mraka, brzine, visine, igle, krvi…ne mogu da nastavim. Jednostavno sam svesna, da u stvari svaki strah negde u dubini potiče, od straha od gubitka života. Tako da ono što rekoh da život i zdravlje izuzmete nikako ne može da se realizuje. Zdravlje i život su osnova svakog straha. Ne izgubiti ih. Strah od bola ih prati u stopu.

Šta je u stvari osnova straha? Pa upravo život i zdravlje. Grešim li? Hm… Ako ipak nekako uspemo da izbegnemo strah za život i zdravlje, koji nam strahovi preostaju? Ja ne umem da ih se setim, jer se u suštini ničega konkretno ne plašim. Ma razumete li me? Ako bismo recimo bili besmrtni, da li bi smo se plašili nečega? Recimo miševa, buba, samoće, zmija, gužve, straha od napuštanja, vode, strah od javnih nastupa… Zbunila sam samu sebe.Verovatno postoji neka selekcija strahova.

Ja se plašim da me neko sa leđa ne ubode nožem u predelu bubrega. Znam zašto se toga plašim. I plašim se same sebe tj. svoje reakcije na određene situacije. Iz nekog iskustva sam naučila da me to može dovesti u velike probleme, koji opet mogu biti rizični za moj život.

Htela sam da vam pričam nešto sasvim drugo, ali eto i o ovome nije loše prodiskutovati. Čega i zašto se plašite?

100% neka vradžbina :)

Meni definitivno nije dobro. Moždano sam obamrla. Ako možete da mi poverujete, svaki dan pišem po jedan post, ali ništa ne objavim. Baš mi nije jasno šta se desilo?

Standardno uvek po 15 otvorenih stranica, sa jedne na drugu, sa druge na treću, pa na petu i tako čitam, gledam… pa sve što napišem, pa pročitam,  ništa više nema smisla posle svega.

Pisala sam vam o tome kako sam bila lopov u prošlom životu, kako smo se proveli na takmičenju, kako planiramo odlazak u Rijeku, kako planiram da uživo prenosim skokove padobranaca, kako želim da se istetoviram, pa kako se ljudi zajebu sa izborom i tetovaže i majstora, kako nisam dobro uradila svoj domaći zadatak i dobila keca pre neki dan…

Smislim, napišem,  pročitam, obrišem…baš tim redom. Kao da je neko bacio neku vradžbinu na moj blog.   Sad još samo da kliknem na “Publish” da razbucam tu magiju. 

Sve se vraća

Pitam se često, “zašto imam potrebu da pomognem svima?”. Ako čujem da neko meni drag, blizak, ma i dalek i nepoznat ima neki problem, ja bih da pomognem. Ne mogu ja ceo svet da spasim, ali pitam se odakle u opšte takva potreba u meni? Da se odmah na početku razumemo i da otklonimo tu osnovnu ljudsku potrebu da mu se drugi zahvaljuju, da ga kuju u zvezde, da je učinio dobro delo, da je dobar, velikodušan, da mu duguju neku uslugu, da možda može da zaradi, da uspe u nečemu povezanim sa tim…NE.

Ne podnosim da mi se neko zahvaljuje zbog nečega, da me spominje, da se zna, da me hvali, da priča o meni, ništa od toga nije osnov mojoj potrebi da pomažem ljudima.

Samim tim, što dođem u situaciju da nekome pomognem mene čini srećnom. Neka to bude i neka glupost. Nisam neko ko ne ume da kaže “ne”. Umem i koristim to čuveno “ne”. Znači ne dovodim sebe u situaciju da me drugi ljudi iskorišćavaju. Umem da budem i gruba i surovo iskrena. Ne uvlačim se nikome, ali moja potreba da pomognem postoji i opstaje.

Prosto ne mogu da se setim situacije u kojoj je nekome trebala pomoć, a da sam ja ostala po strani. Ne namećem se, već jednostavno pomognem i sklonim se. Ne trebaju mi zasluge. Taj osećaj u kom sam  svesna da je nekome bolje zbog nečega što sam učinila mi je sasvim dovoljna.  Ne volim nepravdu, kada vidim da je neko ugrožen na bilo koji način, umešam se kao da mi život od toga zavisi.

Sa druge strane, kada meni treba pomoć, ne umem da tražim. Na kraju krajeva, čak kada želim i čašu vode, bude mi teško da tražim. Lakše mi je da sama ustanem i uzmem šta mi treba.

Najteže mi je kada vidim rešenje nečijeg problema, ali sam nemoćna da toj osobi pomognem. Neke stvari se uče samo iz ličnog iskustva. To vam je kao da nekome objašnjavate koliko gusta treba da bude smesa za knedle. Dok par puta ne pokuša sam i budu mu i tvrde i raspadnu se, neće naučiti. Sa strane gledate i tačno znate koliko još griza treba da doda, ali … jbga. To su njegove knedle.

Kako to da vam objasnim? Recimo…vozimo se autobusom. Autobus se pokvari. Svi putnici izađu iz busa, noć je, svi su ljuti i nervozni. Vozač pokušava da popravi autobus. Naravno, ne mešam se. Vreme prolazi. Prolaze druga vozila. Niko ne reaguje. Svi samo psuju i negoduju.

Priđem, posmatram. Skontam šta je problem. Vozač nema potreban alat i pukao je kaiš.  Zaustavim kamion, jer znam da on sigurno ima alat. Nemaju kaiš. Uđem u bus i gospođu koja drema zamolim da skine svoje najlonske čarape. Nemam pojma odakle to znam, ali znam da ženske najlonske čarape mogu da zamene jebani kaiš. Ostalo prepustim vozaču autobusa i kamiondžiji.  Autobus popravljen, svi srećni i zadovoljni, gospađa ostala bez čarapa. Meni lepo.

Ne kažem da se niko drugi ne bi setio da zaustavi neko vozilo, to je normalno i sasvim očekivano, ali odlaže se, čeka se, prolazi vreme. Ne razumem zašto ljudi uvek od drugih očekuju da reše nešto, bez volje da pomognu ili upotrebe neko svoje znanje. Sasvim im je dovoljno, “platio sam kartu, želim da stignem gde sam krenuo, baš me briga za sve drugo…grrrr. “

Ovo mi sada nekako glup primer. Ne želim da pričam o konkretnijim, ličnijim primerima, samo me zanima odakle mi tolika potreba da “spašavam” svet. Pоmažete li drugima i koliko drugi pomažu vama? Nekako mislim da se sve vraća. Ovako ili onako, sve uvek dođe na svoje.

Mislim da sve to ima neku dublju psihološku stranu.

Uspela sam da se vratim

Totalno sam ispala iz fazona blogovanja. Drage volje bi nešto da pišem, ali nemam baš nikakvu ideju. Pametnije je da čitam, jer se za ovo vreme dok me nije bilo, u readeru se nakupilo skoro 400 postova. Sve mi žao što nemam vremena sve da pročitam.

Što se tiče adsl-a, nemam reči. Kod mene ništa ne može lako. Ljudi sve lepo priključili kad su i rekli, ali napali me neki gremlini. Protok normalan, ip, wan, lan, dns, dhcp…trista čuda, sve ok, a neće ništa da otvori u browseru. Radio je samo gtalk i ništa više. Sačuvaj bože! Dolazio stručan čovek tri puta i nije uspeo. Neće, pa neće.

E sinoć se iznerviram i jutros ga namestim. Pitaju me kako, ja kažem “jebem li ga”. Čačkam, čačkam i na kraju kad uspem, budem toliko srećna da ne umem ni da se hvalim. Ovog puta sam stvarno htela da izbegnem maltretiranje i da sve prepustim “majstoru”, ali eto. Moj komp samo mene sluša. Stručan čovek je došao danas i četvrti put, jer nisam mogla više da se mučim, pa je samo povezao dva kompa.

Šta da vam pišem, kad sam umno totalno izmučena.  Odoh da čitam, a za pisanje ima vremena.

Samo da vam se javim

Nikako da dočekamo adsl. Kao da priključuju ne znam šta. Prvih par dana mi nije nedostajao internet, ali već sada padam u blagu krizu.  Napisala sam par postova, a čekajući priključak nikako da se nakačim putem dial-up konekcije, pa da to i postavim. Evo sada sam tek preuzela mailove, pa da se ujedno i vama javim. Počelo je leto za nas, pa samo jurcamo.

Naš novi kutak

04. maj, 2009. Veliki broj ljudi ima problem sa prilagođavanjem, što nikada nije bio moj problem. Gde god da sam i u kakvoj god situaciji da se nađem, bukvalno mi treba 15 minuta da sednem i rešim u svojoj glavi situaciju u kojoj sam, i da prosto i jednostavno nastavim dalje. Tako je bilo i ovog puta. Rekla sam „dragi pusti me samo 15 minuta da iskuliram“. Dobila sam svoj kratki mir, a onda sam se pokrenula i nisam se zaustavila dok sve nije bilo tip top. Naš novi, stari dom.

Ovoga puta ga osećam kao stvarno naš. 01. maja uveče je sve bilo na svom mestu i svako u svom krevetu.. Nismo samo stanari u jednoj od soba sa upotrebom kuhinje i kupatila, kako je ranije bilo u ovom stanu dok je njegova mama ovde živela sa nama, već je ceo naš. Kada se uveče istuširam mogu da izađem gola iz kupatila, to mi je oduvek bio nekakav reper. Gde god pogledam sve je onako kako ja hoću i tamo gde ja hoću i niko to neće da pomeri dok ne kažem ja. Nije ovo „ja, pa ja“, nego se baš radujem što je tako.Kako se ono kaže, „svoj na svome“.

Deca mogu do mile volje da se igraju, vrište, trče, razbacuju i skupljaju igračke, presađuju i polivaju cveće, leže i ovde i onde, onako kako im je volja, a da ne brinem da će nekom smetati i da će ih neko zbog toga popreko pogledati. Ne moram da razmišljam o kiriji. 300 evra stan + 200 za troškove stana. Svakog 15-tog u mesecu. E nećemo više tako. Svakog 15-tog sam obećala sebi i porodici malu žurku. Biće tako.

Drugog maja smo već bili na aerodromu i dobila sam priliku da skočim. Nekako mi se čini nepravedno. Fizički sam se potpuno raspala ovih zadnjih par dana. Ne mogu normalno da legnem i ustanem još od one kragne. Zezaju me ta moja rebra i grudna kost. Kada ne mogu da izdržim popijem Nimulid. Odluku da li ću da skočim ili ne sam trebala sama da donesem. Lakše bi mi bilo da mi je Ivan rekao „nemoj još koji dan da skačeš dok se ne oporaviš potpuno“, nego što mi je rekao „kako ti hoćeš“.

Znam da mi je on dao da biram, da posle ne bih imala razloga da prigovaram, ali mi se nekako čini nepravedno. Nisam baš toliko luda, tako da sam ponudu odbila. Sada mi je već jako žao, ali mislim da je zdravlje najvažnije i da sam samoj sebi najbitnija.

03. maja je opet bilo skakanje. Deca i ja smo ostali kući i gledali avione i padobrance sa terase. Popodne smo im se i mi pridružili. Bilo je baš lepo. Jurcali smo po livadi i gledali u nebo.

Danas mi je loše, psihički. Zašto nisam skočila…kajem se. Osećam se kao da me je sopstveno telo izneverilo. Možda me je i mozak izneverio. Uselio se u mene neki strah od bola. Prilikom skoka iz aviona telo pretrpi određeni dinamički udar i taj trenutak me najviše brine. Teško da me može razumeti neko ko nije prošao kroz sličnu situaciju. Želim, a bojim se. Možda će taj dinamički udar sve da dovede na svoje mesto, a možda i neće. Jebem li ga, probaću, pa šta bude.

10.05.2009.

Juče je bio moj dan, probala sam i bilo je predivno. Nimulid je odradio svoje, tako da me ništa nije bolelo. Ništa nije kvrcnulo.  Jedino čega sam postala svesna na izlasku iz aviona je nedostatak snage. Zanimljivo je da sam ustanovila da mi je leva ruka jača od desne. Preostaje mi da se bacim na vežbanje. Sklekovi, zgibovi i ono što ne mogu da se setim kako se zove. Inače u levoj ruci nosim decu, tako da je ona dovoljno istrenirana i jaka.

Prvi skok je bio sa 1200m, a drugi sa 1500m. Skokovi, kada je sunce na zalasku su najlepši, a meni nekako uvek zapadne taj poslednji let.  I ako je na zemlji juče bilo nešto ispod 30 stepeni na 1500 pred zalazak sunca je bilo 6-7 stepeni. S obzirom da su vrata od aviona skinuta i nije baš bilo prijatno voziti se, ali skočiti je prelepo.

Kao i uvek deca su se odlično provela. Izuzetno je lepo kada slećem padobranom, a njih troje dole viču, mašu i tapšu. „Bravooo mamaaa!“ Tata pored njih sa stanicom u ruci, navodi me. Radi svoj posao.

Sada mi je ostalo da uradim dve simulacije i onda da skočim na slobodno. Simulacija je kada ti gurtna otvara padobran, ali imaš zadatak da iz džepa gde inače stoji pravo padobranče koje otvara padobran na slobodno, izvadiš „falš“ padobranče. Sada se Ana naspavala i ostaje nam da samo pozovemo tatu da dođe po nas ili da pošalje nekog. Danas za mene nema skakanje, ali tu je sutra, prekosutra, celo leto je pred nama.

11. maj, 2009. Opet mi je loše. Jovana je otišla kod babe. Bliže joj je da od nje ide u školu. Prijelo bi mi da se malo isplačem, ali ne mogu. Znam da ona voli tamo da bude i da joj je lepo, pa ne mogu da plačem zbog toga, ali strašno mi nedostaje moje dete.

Znam da je tu, da je blizu, ali boli me duša. Jebem ti školu i ko je izmislio. Zašto u opšte mora redovno da se ide u školu? To sam se pitala i prilikom svog školovanja. Ne mogu i ne smem njoj da kažem ovo svoje razmišljanje, ali ja stvarno mislim da je škola jedno veliko sranje.

Bila sam odličan đak u osnovnoj školi, ali sve mi se nekako čini da je sav taj put od kuće do škole i obrnuto bio totalno uzaludan. Kada sam shvatila da mnogo više mogu da naučim u gradskoj biblioteci nego u školi, negde od petog do sedmom razreda, počela sam da bežim iz škole u biblioteku.

Da… socijalizacija je jako bitna, ali sa druge strane kada pogledam sa kakvom decom provodi vreme u školi, muka mi je. Svaka čast izuzecima. Nije moje dete najbolje, zato što je moje, pa tako pričam, ali vidim divljaštvo, nerazumevanje, podsmevanje, spletke. Bože…neki od njih su spremni na spletkarenje i sa osam, devet godina. Kakvi to ljudi rastu iz nekih od njih?

Ona se socijalizovala još sa godinu i po kad je krenula u obdanište. Mala je da bi razumela zašto postoje takvi „ljudi“, ali postoje. Sa njima raste. Ne sviđa mi se sve to. Velika je i ako je maleni miš. Teško mi je i molim vas nemojte da me kritikujete u vezi ovoga, jer sam besna i na školu i na školstvo i na sve to što naša deca uče i što moraju da prođu, ljuta sam što roditelji ne obraćaju pažnju na svoju decu, pa od njih naprave divljake, a sa druge strane… žao mi je te „divlje, napuštene“ dece.

Ništa ne mogu da preduzmem, a vidim problem. Ne mogu sve krive drine da ispravim, ne mogu svima da budem mama, a njima samo to treba. Mama, tata, čvrst oslonac, a nemaju ga svi.

Neka je…neka je šiba, neka je lomi, očvrsnuće još više. Zna ona da ima svoje gnezdo, zna ona da ima uvek na koga da se osloni, kome da kaže, kome da se požali i isplače na grudima. Ti isti mali, veliki ljudi će sutra odrasti, moraće da postane lav da bi se izborila, a sada skuplja i snagu i iskustva. Ne mogu sve da vam pričam. Možda jednom.

11. maj, 2009. – malo kasnije -

Svi znamo da je padobranstvo, jedan od visoko rizičnih sportova. Sa druge strane statistički gledano, srazmerno… broj padobranaca sa brojem nezgoda i broj učesnika u saobraćaju sa brojem nezgoda…mnogo više ljudi bude povređeno i strada u najobičnijoj vožnji autom, nego u padobranstvu.

To ne znači da ćemo svi sada prestati da se vozimo autom. Tako isto nećemo prestati da se bavimo padobranstvom zato što se neko povredio, imao problem ili ne daj Bože da je stradao.

Svaki padobran ima glavnu i rezervnu kupolu. Ako se iz bilo kog razloga javi problem sa glavnom kupolom, ona se odbacuje i povlači se ručica rezervnog padobrana. Nema problema. Ako padobranac iz bilo kog razloga ne povuče ručicu rezervnog padobrana, pri određenoj brzini i na određenoj visini, automat mu otvara rezervni padobran i opet nema problema.

Automat je, jedan maleni kompjuter koji aktivira rezervni padobran. Prepoznaje problem i otklanja ga tako što otvara rezervnu kupolu padobrana. Zaista je bezbednost na visokom nivou. Pričam za naš klub i za naše đake i neću da ulazim u polemiku sa bilo kim u vezi sa drugim klubovima i slučajevima.

Na nastavniku je da đaka sve što treba nauči na zemlji. Kod nas obuka ne traje sat vremena, što je po meni totalno suludo, već tri, četiri dana, pa ponekad i duže. Budući padobranac se ne pušta u avion dok ne savlada apsolutno sve što je neophodno.

Postoje klubovi u koje dođete, kažete „ja bih skakao“ (ne pričam o tandem skoku) i oni vas za bukvalno sat vremena opreme i strpaju u avion. Njima je dovoljno da donesete lekarsko uverenje da ste sposobni, i da vas bez ikakvog predznanja zakače na gurtnu i bace iz aviona. Kada sletite dole, nemate blage veze šta vam se desilo. Mi tako ne radimo i nikada nećemo.

Molim Boga da nikada ne vidim nekoga ko je „omastio“ zemlju. Ružno je ovo rečeno, ali tako se nažalost kaže. Svega sam se nagledala, ali iz dubine duše želim da svi slete dole lepo, lagano uz ptičije prizemljenje i širok osmeh.

Kada vidim nečiji  problem, pa se na kraju sve dobro završi, prirodno je da se uplašim. Na tuđim greškama pokušavam da naučim. Ovo je jedina oblast u mom životu u kojoj učim i iz tuđih grešaka.

Ništa ja ne pišem bezveze, ima razloga, ali nekom drugom prilikom ću i o tome.

12. maj, 2009.

Danas u klubu imamo redovnu godišnju inspekciju. Nakače se tako, po njih trojica, četvorica inspektora,  svake godine, pa sve provere,  pregledaju opremu, dokumentaciju. Mene to raduje i ne smeta mi, volim kada nam oni odobre dalji  rad i kažu da je sve u redu. Napišu to i udare pečat.

Ovo je izuzetno stresan posao. Ne po nas, kao padobrance. To ne. Skačeš i uživaš. Već kada, recimo đak skače prvi skok ili prvi na slobodno. Stojiš dole na zemlji i posmatraš. Na nastavnicima je da svakog pojedinca nauče sve što treba, ali na svakom od đaka je da to znanje i primene u praksi.

Dokumentacija je stvarno posebna priča. Totalno drugačija od svega što ste imali prilike da vidite. Apsolutno sve što se radi mora da “prođe” i kroz papire. Elektronska forma nije dovoljna i sve se od tih papira duplo piše.

Ovaj posao koji mi radimo stvarno mora mnogo da se voli da bi se radio. Skupo je bavljenje padobranstvom, ali mi od toga ne zarađujemo puno. U pitanju je veeeeeelika ljubav. Naučiti nekoga da uživa u sredini u kojoj nije rođen, koja je neprirodna za čoveka, naučiti nekoga da raširi “krila” i da leti, da vidiš kako se ljudi menjaju na bolje, kako postaju drugačiji, bolji uvek, to stvarno nema cenu.

Šire se vidici. Oseti čovek da sve može, da je jači i bolji nego što je mislio. To…to nema cenu i zato i radimo ovaj posao. Imamo školu padobranstva i imamo još puno ljubavi, volje i živaca da mnoge naučimo da …  Znate kako, moje lično mišljenje da je to učenje življenja.

Ja nisam nastavnik. Još uvek sam samo đak koji se priprema da skoči svoj prvi skok na slobodno. Puno znam, ali moje iskustvo tj. broj skokova  u padobranstvu je mali. Žalosno je što je moje teorijsko znanje veće od nekih nastavnika u Srbiji. Ne mislim bukvalno, već ono što smataram da svaki čovek koji uđe u avion mora da zna i što mora da se nauči. Znam  šta bih ih učila, što mnogi drugi ne rade.

Rekoh već jednom, kao trudni  padobranac, biću jednom padobranac za poštovanje.

Eto samo da vam se javim u isčekivanju adsl-a.

Korak bliže svojim snovima

Dok sam još uvek online…a neću biti jedno dva, tri dana, da vam se svima zahvalim na lepim željama i podršci. Hvala vam puno.

Selimo se u naš stan, koji je to uvek i bio, samo što smo morali da se iselimo iz njega zato što nismo bili sami. Njegova mama je živela tu sa nama, pisala sam već o tome .

U ovom stanu u kome smo do sada živeli, ostali su samo kreveci, krevet, sto, kompjuteri i igračke…sve ostalo je već našlo svoje mesto u NAŠEM stanu. Nemam pojma odakle mi snaga da kuckam ovo. Moja sestra i ja smo sve, apsolutno sve, sredile. “Od igle do lokomotive.” Do 5 ujutru, kao dva ludaka slagale smo stvari i pravile raspored, gde će šta da stoji. Bez i malo skromnosti ću reći, da sam prosto sigurna, da vrlo mali broj ljudi na svetu može sve to da izvede, što smo nas dve.

Tata je prvo sve to prevezao i ubacio u stan, onda se vratio,  morao je da čuva decu, a nas dve smo otišle i sredile. Sutra je samo ostalo da ove veće stvari ubacimo i da nastavimo da živimo kao da se ništa nije desilo.

Prelepi pogled na Beograd menjamo za prelepi pogled na naš aerodrom. Sada nam do posla treba 10 minuta, a do sada nam je trebalo 27km. Znam da zvuči suludo, ali eto tako je bilo iz više razloga. Na kiriju i ostale troškove oko stana smo za dve godine potrošili preko 10 000 evra. I ovo zvuči suludo, ali tako je. Pitam se samo odakle nama tolike pare. Strašno.

Nemam više snage, moram i da spavam ponekad, po malo, pa zato odoh u krevet, a vama svima hvala još jednom. Sledeći post pišem iz svog novog kutka, posle žurke koju ćemo odmah da napravimo. Kao što neko reče u komentarima, na predhodnom postu, korak bliže do hangara snova.

Nikada nigde ne žurim, uvek svuda stignem

Ovih dana sam u totalnom haosu. Nemam vremena da pišem o Subotici i dešavanjima tamo. Bilo nam je super. Vikend je proleteo. Ana se odlično provela i zaslužila je da je vodimo na sva moguća takmičenja. Nije to mesto gde treba voditi decu, ali na svakom takmičenju imate da vidite i decu i pse. Neko nema gde da ostavi decu, a neko kuče. Jbga, tako je.

U nedelju smo se vratili. Mama je već dovela Jovanu i Marka i morala je odmah da se vrati u Kraljevo. Njena maćeha je bila jako bolesna već godinama i došlo je vreme da umre. Rekla joj je da će da je sačeka  da dođe iz Beograda. Tako je i bilo. Ružna mi je reč maćeha, ali tako je. Kako drugačije objasniti, ko je to umro.

U utorak je bila sahrana.  Ivan i ja smo otišli u KV. Plakala sam, ispraznila sam se i …i eto to je nešto što sve nas sačeka na kraju. Dva metra duboka raka i ništa.

Uveče smo već morali da se vratimo. Otišli smo do Čačka da moja sestra ostavi auto i pravac Beograd. Došla je sa nama da mi pomogne oko selidbe. U ovom stanu je ostalo još malo stvari da se preveze do novog stana i to je to. Večeras smo sestra i ja u tom našem stanu, sređujemo sve i gotovo.

Kao što sam već mnogo puta do sada rekla, brzo živim. Za nedelju dana se toliko toga izdešavalo. U stvari ovoj nedelji još nije kraj. Koji je dan danas uopšte??? …Sreda. Do nedelje ću ja već da uredim svoj novi kutak i javljam vam se sa novim pričama. Ovo sam vam se samo javila, jer sam na maloj pauzi, da ne pomislite da sam nešto ljuta.

Samo za "moju" južnu prugu

06:05 Svanulo je…za par sati putujemo u Suboticu. Nemojte da čitate post, ako ne možete da odslusate sve priloge. Ne čitajte ako nemate živaca da slušate.

Priča će već jednom doći… sama od sebe… Život mi ovde, deca mi ovde, ljubav mi ovde, sve što vredi u ovom mom malom životu je ovde,  ali deo mladosti … uh… ta mladost i ta “južna pruga”. Vranje, Niš, truba mi dušu cepa. Napisala sam tada, “mlada sam, duša mi mlada, telo mi mlado, kosa mi mlada, a duša kao da je stara… iz nekog drugog vremena, kao da potičem”. Ispirčaću vam priču jednom, kad smognem snage, a sada samo oslušnite muziku.

Ovo je prava narodna muzika i uz ovo ću uvek da polomim kafanu. Ne uz Peperse, ne uz Stonse, Metalicu ili Panteru…Uz njih ide neka druga ja. Uz ovo što ćete čuti se lomi kafana. Neka mi neko kaže da ovo nije muzika, da ovo nije pevanje, da ovo nije ono što “cepa”…reći ću mu da je folirant, da je neko ko ne zna šta vredi, da je neko ko ne razume ništa.

Naravno da ne želim da bilo čiji muzički ukus dovedem u pitanje i da bilo koga uvredim na bilo koji način. Neću da se zameram sa čovekom. Moj blog, moja muzika, moj život… moja mladost na hiljadu načina. Žao mi onih koji mladost imali nisu.

Staniša Stošić, laka mu crna zemlja bila. Veliki je bio i legenda postao. Slava mu. Žao mi je što ga nisam upoznala i što nije pevao samo za mene. Bilo je šanse, da peva za jednu najobičniju mene. Prošle godine 09. aprila, završio je svoj veliki život.

Onda, sada i zauvek. Duša mi zaplače, zajeca, srce mi se stegne, reči nemam. Velika sam i smem da plačem od srca. Ljubav je ono što nas pokreće i na ovu i na onu stranu. Ko razume, shvatiće, ko ne razume, uskraćen je za bogatstvo.

Dimitrijo sine Mitre

Azra…Mito bekrijo. Nije Džoni odoleo da ne otpeva ono što vredi.

Znate…možda vam ponešto i mogu reći. Pokrenula me muzika. Ne mogu da spavam sada. Luda sam… i šta sad? Pa niko vas ne tera ni da čitate, ni da slušate.

Znam da je moj dragi voleo jednu divnu Jelenu. Hoću da puknem ponekad, ali…ali bila je Jelana tako lepa, tako otkačena, divna, voleli su se. Ona je volela mog dragog, on je voleo nju. Bila je i padobranac, umela je i da ga prati, volela je i brzu vožnju motorem, ma …Jelena je bila čudo. Nisam ironična.  Možda tako zvučim, ali zaista nisam ironična. Da nije otac moje dece u pitanju, navijali bih za Jelenu.

Hteo je da je oženi, kupio joj je prsten, voleo je do kraja i nazad, volela je i ona njega…ali…. ali neko ko to sve gleda odozgo je imao sasvim druge planove za jednog Ivana i jednu Jelenu.

Pošto znate da imamo puno dece, da vam kažem…nije Jelena majka ni jednom našem detetu. Ivan i Jelena nisu imali sreće. Svako je otišao na svoju stranu.

Dok su Ivan i Jelana skakali iz aviona, vozili se motorom i pravili planove za budućnost, tamo negde daleko od njih jedan Nenad i jedna Ivana su se voleli na sasvim drugačiji način. Ništa manje zanimljiv.

Nisu skakali iz aviona i ako su želeli, nisu se vozili motorem, nisu radili ništa zanimljivo. Studirali su, živeli sa gomilom padobranaca iz 63. padobranske, bili su njegovi drugari od rođena,  igrali preferans, šetali, svadjali se, bili se, gađali se peglama, pili, bili privođeni u sup, jer Nenad i Ivana su umeli da naprave skandal, kakav se ne pamti ili bolje reći ne pamti se pre njih dvoje.

Nenad i Ivana su se, eto samo tako…voleli. Bolesno voleli. Znate li šta je bolesna ljubav?  Bolesna ljubav je kada želiš da od nekoga napraviš ono što on nije, kada ga uslovljavaš, ovako, onako.  On je od Ivane hteo da napravi Vranjanku, a ona …ona ništa nije htela da napravi od njega. Želela je samo da ostane ono što je bila tada, što je želela da ostane, ono što je sada. Niko i ništa, ali ne Vranjanka.

Kažu stari “što južnije, to tužnije”. Svaka Vranjanka zna o kući, deci, kuhinji, porodici, ono što ja neću znati ni da još troje rodim.

Nenad i Ivana …sigurna sam da veće “skandaldžije” nikada u životu niste videli. Jedino da ste ih poznavali tada. O kako bih volela da ovo ikada pročita neko ko ih je poznavao.

Ulazi, brucoš, Ivana, u malu mračnu studntsku sobu u kojoj se na najmanjem mogućem TV-u, gleda neki fudbal. U sobici najmanje 15 “matorih”, od kojih se niko ni ne nazire u mraku. Ivana kaže “Ćao”, oni u glas kažu “ćao”. Nenad tada ugleda Ivanu i drugu pored sebe kaže “uh bre…biće moja ili ničija”. Sve se kasnije saznalo.

Kad razmislim sada, bio je Nenad tada u pravu. Niko Ivanu nikada neće imati tako, pa nek se svet okrene naopačke. Pa makar se Jelena sutra pojavila na vratima i rekla da će mi odvesti muža u sam Brazil. Tako je i tačka.

Sasvim “slučajno” nigde nije imalo mesta za jedno ekstra dupence sem do Nenada. Ona ništa živo nije videla, sem ekrana TV-a, jer je bilo ugašeno svetlo. Eeee…kada se u tom mraku pojavila i gajbica, dve, tri piva…pa dobra muzika. Ma…  Ona nije gledala, ali uši ima. Čula je. Neko tu blizu nje, rekao je da su žene glupe. Uuuuuuuuuuuuu jeeeee….razlog za raspravu. “Izvini molim te, šta si to rekao?” “Pa žene su glupe, ne znaju kako treba sa muškarcima, a sa nama je tako lako.” Rekao je Nenad tada, najveću istinu ovoga sveta.

Kada su prvi put izašli zajedno, posvađali su se. On je rekao da …ma nije važno. Posvađali su se, pa su se posle toga smejali, ljubili…oni su se eto tako prirodno, prosto, jednostavno voleli.

Ne mogu vam više pričati o Nenadu i Ivani. Nepismena sam. Kako objasniti da je njih dvoje jedva privelo, bukvalno šest pandura u “maricu”. Manjem broju pandura, bilo je nemoguće da reše takav slučaj. Ona mu sedi u krilu, a on joj kaže “kad nas sad budu bili, samo se skupi i stavi ruke na glavu, bleso moja. Jebem nas, još ćemo i najebati što smo ludi i što se volimo”. .. a ona mu kaže…”ma šta nas briga, neka biju ako moraju…kad se volimo nije ni važno.”

Nenad i Ivana su cela knjiga.  Od svega ostala je samo “Žal za mladost”. Neko ko to sve gleda odozgo je imao sasvim druge planove za njih dvoje.

Prosto ne mogu da verujem da je uopše čovek sposoban da zaboravi jednu Jelenu. Ne može se to, sigurna sam. Jedna je bre, samo jedna je Jelena, a Nenad i Ivana, ma ko ih jebe kad su bili i suviše svoji i suviše ludi i suviše su se voleli. Njih je tako lako zaboraviti. Ne zaslužuju pažnju.

Neko ko to sve gleda odozgo je imao sasvim druge planove

ZA JEDNOG IVANA I JEDNU IVANU.

Svako živi sa svojom savešću

Ne umem da pišem o ovome o čemu želim. Pokušavala sam više puta. Napišem, pa obrišem. Nije da ne umem, nego sve mislim nema smisla. Pokušavam u životu da na sve gledam sa lepše i vedrije strane. Da se smejem i kad mi nije do smeha, da pevam i kad mi se plače, da se sklonim kad vidim da postoji mogućnost da se iznerviram, jer izbegavam da se nerviram. Loša sam onda. Umem svašta i da kažem i da uradim. Srećom pored sebe imam čoveka koji sve to razume i koji me u svemu podržava.

Neki od vas su roditelji, neki nisu, ali svi ste vi nečija deca. Kako se osećaju deca koja su zanemarena od svojih roditelja? Znate…ne pričam ja o maloj deci, pričam o nama odraslima. Jovana i Marko su u Kraljevu kod mojih, sada za ovaj mali raspust. Uželeli se baba i deda.  Ana je ovde sa nama.

Sutra smo trebali da idemo na takmičenje u Suboticu, a da Anu čuva ova druga baba. I ako je prvo rekla da nema nikakvih problema, jutros je došla i rekla da ne može. Mora da čuva drugo dvoje unučića od ćerke, koja je pri tom tu, sa mužem i ne putuju nigde i živi sa njima. Sede po ceo dan i gledaju se.

Kaže “plašim se”. Plaši se da čuva rođenu unuku, koja pri tom ima godinu dana, sama hoda, ume ponešto i da kaže, nije neki divljak, malo jede, ne troši ništa, znači treba samo da joj sipa mleko u flašicu, da joj presvuče pelenu, prošeta malo sa njom i uveče je spusti u krevatac kad joj se prispava, ne mora čak ni da je uspavljuje.

Ja se samo nasmešim, kažem “ma OK, vodimo i Anu, nema problema”, a u sebi hoću da puknem. Zbog nepravde. Iskuliram ja, iskulira dragi. Znam ja da su to naša deca i da nam niko nije držao sveću dok smo ih pravili, ali ja ne volim nepravdu. Nepravda je prema mom dragom, ne prema meni. Ja na svoju majku uvek mogu da se oslonim. Uvek…a on?

Neću valjda nikada toliko da poludim, da nekad sutra, svoju rođenu decu odvajam na takav način, svoje rođene unučiće, a daće Bog da ih bude što više. Ima da im kažem ako ikada budem tako nešto uradila, odmah da me odvedu u neku od onih žutih zgrada i da me hospitalizuju, zauvek.

Pri svemu ovome, treba da spakujem sve do poslednje stvari iz ovog jebenog stana i da se preselimo u naš stan. Prvo što ću da uradim ima da odem da mi izgraviraju onu pločicu za na vrata.  Odatle samo u Brazil mogu da se preselim i ne primam nikog. Ni u goste. Može da dođe u pola noći i pola dana, svako ko može u oči da me pogleda i da mi kaže da mu je drago što me vidi. Svi oni koji iz bilo kog razloga ne smeju u oči da me gledaju, mi i ne trebaju, ni za kad!!!

Potrošili smo gomilu para uz onu stvar, plaćajući kiriju, zato što je “nekome trebao mir” i što “mladi i matori ne mogu da žive zajedno”, “eto za tri meseca možete da nađete pristojan stan, ja sam ovde navikla”. Taj neko je posle dva meseca digao dupe i preselio se kod ćerke.  Da joj pomogne. I taj neko je i dan danas kod ćerke, a stan od preko 70 kvadrata stoji prazan. Dveee godine rođače!!! Pri tom ta ista osoba mrtva hladna kaže, “ne znam šta ste čekali do sada?”.

Loša sam kad se naljutim i iznerviram. Drago mi je što nikada ništa od ovoga nisam njoj rekla i neću. Ja sam lepo vaspitano dete.  Meni je u stvari mnogo žao što je ona takva. Ma čudna je. Još bih je sada i pravdala. Prođe mene bes i ništa. Eto sada bih rado sve ovo obrisala, kao i mnogo puta do sada, ali neću. Moram jednom da stavim tačku na sve to. Idemo dalje. TAČKA!

Večeras ćemo da preselimo većinu stvari, da se spakujemo i sutra smo u Subotici. Organizovali smo se. Imamo tamo sobu za nas, a meni neće biti prvi put da u jednoj ruci držim dete, a u drugoj kameru. Sigurna sam da će i Ani biti dobro i zabavno. Obećavam vam odlične snimke i vrhunsku zabavu dok ih budete gledali.  Svako živi sa svojom savešću.

Reklamiram se, pa sta

Dragi moji drugari. Predhodni post…tj. vcast je bila parodija na Blogowkog, odnosno na njegov vcast. Nagrada i nije bitna, ali tamo niko nije glasao za mene.  Niste ni imali pojma, većina vas, jer se tamo skupila Twitter ekipa, a većina vas nisu twiterasi. E pa sad, odete lepo tamo i kažete šta mislite o mom vcastu, bar neka me neko pomene, pa neka bude i ružnom kontekstu. Sve me duša boli, jedva sam sise zadržala da mi ne isplivaju, a niko ništa. Ajde neka se bar neko javi, pa makar neka mi se samo ime spomene. 

,,