Boško Buha

Razmišljam nešto. Juče u Beogradu ludnica. Došao taj neki jebeni Amerikanac i oni ga po njihovom protokolu zaštitili kao belog medveda, a već danas čovek ladnije od leda, ušao u zgradu Predsedništva Srbije sa cele dve bombe. Bar tako kažu.

Dok nisam čula celu vest, prvo mi je palo na pamet da je kidnapovan Tadić. Verovatno sam odgledala mnogo sličnih filmova, pa mi mašta radi u tom pravcu ili mi je proradila podsvest, tj. videla sam stvar onako kako bih volela da je vidim. Sve u nadi da će se nešto promeniti. A neće?

Proglasiće čoveka ludim, možda će ga i ubiti, možda će se ubiti sam.

Dragan Marić je čovek koji je radio sve i svašta, ali po svemu sudeći radio je to pošteno i uspeo da dođe do nekog kapitala. Više puta sam se pitala da li je neko uspeo u ovoj zemlji da stekne neki veći kapital, a da to bude pošteno? Naglašavam ovo, pošteno, jer da nije bilo, opet kažem, pošteno, ne bi on sada morao da preti bombama. Štrajkovao glađu, pretio da će da se spali, sudio se, terao se sa lopovima i prevarantima i izgubio na sudu.

Poslao je mail na 11 000 adresa i niko ga nije ozbiljno shvatio. Najavio je ovo što je danas uradio. Nadam se samo da u 16:00 neće morati i da aktivira bombu, jer verujem da će to i da uradi.

U ovoj zemlji ništa nije u redu. U ovoj zemlji se dešavaju velika sranja. U ovoj zemlji je nemoguće živeti pošteno. U ovoj zemlji… u ovoj zemlji… Jebem mu mater, kakva je ovo zemlja? Koja je ovo zemlja? Gde se ja to nalazim? Pošten narod će da završi u ludnicama i zatvorima, grobljima i u najboljem slučaju u siromaštvu. Najbolja situacija je sačuvati glavu.

Oduvek su me snajperisti oduševljavali, ali i Boško Buha ne zaostaje za njima.

Srbija "zemlja raznih mogućnosti"

Ova zemlja je jedna smešna, skupina ludaka, lopova, prevaranata i ostalih klovnova. Dobro, to svi znamo, ništa novo nisam rekla. Verovatno ni do kraja ovog teksta neću ništa novo reći, ali možda vam bude zanimljivo da saznate šta još može u ovoj zemlji, a da ni u jednoj drugoj ne može i da nikome nigde ne bi palo na pamet, da se to može. Što nigde ne može u Srbiji je sasvim normalno.

Naš klub je samofinansirajući. Radimo sa nadom da ćemo naći nekog sponzora. Sva takmičenja, ekipe našeg kluba, plaća klub, tj. mi. Takva je politika kluba od kada on postoji, tj. to je politika moga muža, a sada i moja, jer sam deo svega toga. Sve bi to bilo lepo i šareno kada bismo živeli u normalnoj zemlji.

Padobrani i prateća oprema su skupi. Tako je svuda u svetu. Plaćanje aviona košta za svako uzletanje, za svakog padobranca koji uđe u avion. Svaki padobranac plaća za svoje skokove, znači daju pare nama na ruke, odnosno meni. Nakupi se tu baš lepa suma novca i ja budem srećna, bar na kratko da te pare budu kod mene. Na kraju dana, kada se mi preračunamo sa vlasnikom aviona i kad platimo šta smo dužni za taj dan, pokupe mi sve te pare i nama u novčaniku ostane taman toliko da kupimo pampers, mleko, hleb, nešto za frižider i za dušu, po neko hladno pivo. Ne žalim se, jer radimo ono što volimo i tako je kako jeste. Sve je to u redu, mada su skokovi kod nas najjeftiniji. Moj muž kao veliki zaljubljenik u padobranstvo, ne želi da poveća cenu skoka. Kod drugih je za 8 evra skuplje. Dobro i to je u redu. Šta onda nije u redu?

Juna meseca, 2005. godine, padobranski klub Nebeski dijamant je potpisao ugovor sa Jugopetrolom o sponzorstvu. Oni nama gorivo, mi njima reklamni padobran.

Tekst koji sledi je deo ponude za sponzorstvo, nakon čega je potpisan i validan ugovor.

„…Naš klub bi se ugovorom obavezao prema Vašoj kompaniji da napravi padobran sa logotipom koji Vi odredite vidljiv sa sve tri strane padobrana (cena padobrana je 5500 eura u dinarskoj protivvrednosti) i sa rokom trajanja od 6 godina, zavisno od kvaliteta padobrana tj. uputstva proizvođača. Taj padobran bio bi vidljiv na svim takmičenjima na kojima naš klub učestvuje kako u zemlji tako i u inostranstvu (7-10 takmičenja na godišnjem nivou), kao i na vazuholovnim (aero-mitinzi) i kulturno-propagadnim manifestacijama (fudbalske utakmice, koncerti, auto i moto trke, razne promocije … itd.). Baner i link bi bio postavljen na našem sajtu (www.nebeskidijamant.co.yu), kao i postavka banera-zastavice na mestu prizemljenja na svakoj akciji i takmičenju u kojem naš klub učestvuje.

Ujedno biste imali mogućnost vršenja promocije na takmičenju koje organizuje naš klub – Vidovdanski Padobranski Kup koji se održava svake godine u poslednjoj nedelji juna.“

I bi tako. Padobran je pošteno urađen, gorivo preuzeto i brzo potrošeno. Ugovor je ugovor i naš klub ga je ispoštovao. Prošle godine u februaru, Narodna Banka Srbije nas obaveštava da je naš račun blokiran od strane Jugopetrola. Potražuju sumu od jebem li ga koliko para, (celokupna vrednost ugovora). Dok smo se snašli i okrenuli, advokat nam kaže, „pa nemate više pravo na žalbu, evo ovde piše, vidiš ovde (najsitnija moguća štampana slova na dnu dopisa na pečatu) rok žalbe 3 dana“ . Tada je prosto bilo nemoguće pronaći nadležnog za taj ugovor i za naš slučaj. Samo su nas prebacivali sa jednog na drugog. Mi imamo naš primerak ugovora, ali više nemamo pravo na žalbu. Jugopetrol više ne postoji, postao je NIS, NIS je sad skoro prodat Rusima. Tako da bismo odblokirali račun, na kraju ćemo morati da se spakujemo i da odemo pravac u Rusiju kod glavnog baje.

Imamo takmičarski padobran, sa trajnom reklamom firme koja više ne postoji i koja nas tereti za novac kao da ugovor koji je potpisan uopšte ne postoji. Prevarili su nas. Kada je Jugopetrol trebao da postane NIS neko je shvatio da im više i ne treba reklama, pa su lepo odustali od svega i blokirali nam račun za gorivo koje su nam dali, bez obzira što smo ih mi reklamirali cele tri godine i što smo svoju stranu ugovora ispunili do kraja. Da bi se račun odblokirao mora da se uplati ta i ta suma novca. Ako bismo sada ugovorili sponzorstvo i potpisali ugovor sa nekom normalnom, postojećom firmom i oni nam uplatili novac. Prvo bi bio skinut deo koji potražuje nepostojeća firma.

Pa vi sad vidite šta sve može u ovoj našoj zemlji.Račun firme može da vam po kratkom postupku blokira bilo ko, bez ikakvog osnova. Eto jednostavno, blokira vas i ćao. Ako se ne javite trgovinskom sudu u roku od 3 dana, ako uopšte uspete da pročitate šta tu piše, onda više i nemate pravo da se žalite, nego da platite, pa i ako nikome ništa ne dugujete. Svega mi na kraju ću da se spakujem i odoh pravo u Rusiju, a vi ako vas kojim slučajem neko iznervira i stane vam na žulj, a znate da ima firmu, eto možete da mu blokirate račun i da verujete da neće videti sitna slova na pečatu. Može i ustaljena klasična srpska psovka ili pretnja da postane: „Nemoj da se zajebavaš sa mnom, blokiraću ti račun!“.

Evo još malo reklame za nepostojeću firmu. Mi i dalje poštujemo ugovor.

Kako pljuvati "stoku" bez zakonskih posledica?

I tako, lepo ja spremim slike iz Italije, smanjim ih na razumnu veličinu, od 800 slika izaberem, pa ne znam tačno koliko i spremim se da napišem jednu lepu pričicu… kad ono…

…Onda lepo pitam, “Da li nekoga, ko kaže da sam ja, IM kurva, na internetu, imam pravo da tužim sudu”, kažu “imaš“! E pa onda, ja neću reći ime i prezime, te i te osobe, koju želim da ispljujem, da me ne bi tužila, jer mi to stvarno ne treba u životu. Mada čisto sumnjam da ta i ta osoba uopšte zna šta je to internet, blog i svoje mišljenje o nečemu. Na svom blogu imam pravo da kažem, to i to, da ne spominjem ničije ime i prezime, i da pljujem koliko god hoću. Ako se neko prepozna u tome, to je onda problem te i te osobe, ne moj.

Ljudi moji, pa ja sam neko, ko mnogo voli ljude. Neko, ko i u lošim ljudima traži ono dobro, da ih opravdam za ono što rade nekom ili što rade meni ili meni bliskim ljudima. Ne mogu ja nikoga da pljujem… onako stvarno. Samo sam besna i ljuta…. to mene brzo prođe, ali ovo traje već danima. Zato što taj neko, ne da mira, ni meni, ni meni dragima.

Verovatno neću ni uspeti da ispričam o čemu se radi. Krenem, pa stanem, pa odlutam, pa sve tako. Nije mi čudno, kada devojke i devojčice od 18, 20 ili nešto više godina se začude, tuđem ponašanju, pa se pitaju, kada će da nauče. Čudno mi je i prosto smešno, donekle i bolno… Kada ću bre, ja, matora drtina, da naučim više, da su mnogi ljudi, prosto rečeno, stoka!!!???

O čemu se u stvari radi? Nije važno o čemu se radi, jer to što se radi, može da se radi u bilo čemu. U bilo kojoj profesiji, grupi ljudi, može čak i u porodici, može i na ulici, može svuda gde ima ‚‚stoke‚‚. Stoka je grupa domaćih životinja od koje čovek i ima koristi, ali ljudska stoka, e to vam je nešto od čega celi ljudski rod nikada nije imao, niti će imati bilo kakve koristi, ma i majke koje to rađaju, to ne mogu da vole… Ma lažem, te iste majke su tu tzv. stoku, vaspitale da budu takva stoka, pa su samim tim i one stoka. Bravo mala, baš si im ga šuknula!

Opet ne rekoh šta htedoh! Zamislite da ste jadni i sami. U nečemu. U nekoj situaciji. Sami, i niko vam ne želi pomoći. Beznadežni ste, tužni, plačljivi, sami. Tražite spas, izlaz, ali ga nema. Nema ko da vam pomogne. Svi koji mogu, neće. Oni koji ne mogu, recimo, hoće, ali jednostavno ne umeju. I onda vi nađete ‚‚budalu‚‚, koja sve od sebe da, da vam pomogne, učini vam život lepšim, ispuni vam SVE VAŠE SNOVE, eeeej, SVE što se te stvari tiče. Pomogne vam maksimalno u vezi te stvari, koja vam je, bezmalo uništila život. Onda budeti srećni, zadovoljni, svoji, ali ne i zahvalni. Ne treba nikom vaša zahvalnost, ali bar toj osobi od vas ne treba ni nož u leđa, a vi baš to uradite. Kako ja takve ljude da razumem? Kako u takvoj osobi da nađem to nešto dobro, što postoji u svima? Da li postoji, pitam se sada?

I ta ista osoba, tada, kada vam zabije taj nož, nastavi i dalje da rovari, da vas pljuje, psuje, da vam ne da mira, da vam šalje preteće poruke, da druge ljude navodi na zlo protiv vas. Ne mogu da razumem i neću. U stvari, ipak razumem. Sve mogu da razumem… ta i ta osoba je toliko jadna i nesigurna u sebe, da se jednostavno plaši vas, jer u svojoj gluposti i zlobi ne ume da vam vrati dobrotom. Sve to dobro što je primila, ne ume u svojoj nečovečnosti, da uzvrati. Jako čudna situacija.

Tu sad dolazi do izražaja vaš karakter. Da li toj i toj osobi, vratiti milo za drago ili…? E tako ja puknem, pa bih ovo, pa bih ono… ali ipak, ništa ne preduzmem. Dođem tako na svoj blog ispraznim se i pustim da to rešava onaj što nam svima sudi… i za dobro i za loše.

Eto nikoga nisam spomenula, ničije ime navela, ništa novo nisam rekla, ali sam ipak sve ispričala. Meni je lakše, nekako lepše, a niko ne može da me tuži! Toliko sam u pravu da bih celu priču i mogla da ispričam, ali nemam vremena da se teram po sudu sa budalama. Borimo se za život i zdravlje, to je sada najvažnije! Ali nije mi jasno zašto nas napadaju sada, kada smo tako slabi? Znam i na to odgovor. Neke zveri napadaju samo onda kada je ‚‚žrtva‚‚ ranjena, nemaju hrabrosti da napadnu kada smo u punoj snazi. Ne znaju ‚‚zveri‚‚ da nam samo daju veću snagu da preživimo i da ih porazimo do kraja!!!!