Koliko visoko "skačete"?

Čuli ste možda nekad za „buve artiste“. Znam pričicu kako ih treniraju. Buve zatvore u malu posudu sa staklenim poklopcem. Buve ko buve, skaču. Tuku glavom u poklopac. Nakon nekog vremena, shvate i kažu: „Dosta mi je više lupanja glavom u poklopac.“ i počnu da skaču niže. Kada počnu da skaču niže, to je znak dreseru da su naučile lekciju. Sklone poklopac sa posude i buve bi mogle da iskoče, ali ipak ne iskaču, jer su naučile skakati niže.

Mnoge od nas su učili da „skačemo“ samo do određene visine. Celog života nam porodica, društvo, država ili naši unutrašnji strahovi govore: „Samo toliko možeš postići. Samo toliko visoko možeš skočiti. To je sve što možeš. Nisi tako značajan. Nisi toliko važan. Nisi vredan. Samo si prosečan pojedinac i ništa posebno ne možeš postići.“ Naučeni tako, kao i one buve, skačemo samo do određene visine, ne usuđujući se da poskočimo malo više. Strah da ćemo lupiti glavom u poklopac bude preveliki.

A vi? Skačete li onoliko visoko koliko vam dopuštaju vaše sposobnosti ili ste se predali zbog vaše okoline i negativnih primedbi? Jedini način da izbegnete kritikovanje je ne govoriti ništa, ne raditi ništa i ne biti ništa. Strašno.

Zamislite da imate čarobni štapić kojim možete da mahnete iznad određene oblasti svog života. Kad mahnete tim štapićem, vaše želje postaju stvarnost. Koje biste to želje ostvarili sebi? Sve što um čovekov može da zamisli i poveruje, može i da postigne. Dve glavne prepreke na putu do ostvarivanja svojih želja, ciljeva i snova su strah i sumnja. Protivotrov su odvažnost i samopouzdanje, a ključevi za odvažnost i samopouzdanje su znanje i stručnost. Zvuči komplikovano, ali nije.

Sve dok čovek uči i ima želju da se usavršava u bilo kojoj oblasti, on može i da uspe. Uvek ima nešto novo da se nauči, da se nadogradi znanje, da se postane stručniji i da se to znanje iskoristi u prave svrhe. Ovakav princip može da se upotrebi u bilo kojoj oblasti života.

Ciljaj na Mesec! Ako i promašiš – bićeš među zvezdama.

Samo sada je važno, ostalo su sitnice

Ne volim cirkularne poruke, mailove i slične stvari, ali ovo po meni zaslužuje mesto na mom blogu. Dobila sam od Drvenog Advokata, ne znam ko je napisao i nadam se da mi niko neće zameriti. Ako neko zna neka mi kaže rado ću linkovati.

“ŽIVI SAMO ZA DANAS KAO DA NIKADA NEĆEŠ UMRIJETI I DOBRO PAMTI OVO…

PROČITAJ, ZAPAMTI, IZBRIŠI

Moj prijatelj otvori jednu od ladica koja je pripadala njegovoj ženi.Izvadi jedan zamotuljak u rižinom papiru i reče: ‘Ovo nije bilo što, ovo je nešto specijalno.’

Odmotao je paketić i odbacio papir, i onda se duboko zagledao u biranu svilu i čipku. Ona je ovo kupila kad smo bili prvi put u New York-u, prije otprilike osam ili devet godina. Nije to nikad upotrijebila. Čuvala je to za neku ‘specijalnu priliku’.

Dobro…ja mislim da je sada prigodna prilika za to’. Prišao je krevetu i položio rublje pored druge garderobe, koju će ona imati – na pogrebu.

Njegova žena je umrla.

Okrene se prema meni i reče:’Ne čuvaj nikada ništa za neke specijalne prilike, svaki dan u tvom životu je specijalan’.

Još uvijek mislim na njegove riječi…one su promijenile moj život. Više čitam, a čistim manje. Sjedim na terasi uživam u pejzažu, i ne smeta mi korov u vrtu.

Provodim više vremena s porodicom, a manje na poslu.Shvatio sam da je život u suštini jedna cjelina ispunjena užicima, a ne tečaj preživljavanja.

Više ništa ne čuvam. Upotrebljavam svoje kristalne čaše svaki dan.. Obučem svoj novi sako kad idem u supermarket, ako mi je želja.

Ja ne čuvam svoj najbolji parfem za specijalne izlaske, ja ga upotrebljavam uvijek kad poželim. Fraze…’jednog dana’ i ‘jednog od ovih dana’su nestale iz mog rječnika.

Ako nešto vrijedi vidjeti, slušati ili raditi, onda ja to želim vidjeti, slušati ili raditi SADA. Ja nisam siguran u to što bi žena mog prijatelja uradila, da je samo znala da je neće biti ovdje sutra.

Ja mislim da bi ona bila više u kontaktu sa svojom familijom, svojim najbližim prijateljima.

Ona bi možda nazvala svoje stare prijatelje i molila za oproštaj za neke nesporazume, i pomirila se s njima. Vjerujem da bi ona išla jesti u kineski restoran, to je njena omiljena hrana.

Upravo ove neučinjene male stvari što meni smetaju, ako bih ja znao da su mi sati izbrojani. Smeta me što sam prestao sretati svoje dobre prijatelje koje sam ‘jednog dana’ htio kontaktirati.

Smeta mi što ne pišem pisma, koja sam mislio pisati ‘jednog od ovih dana’. Smeta mi i žalosti me da nisam rekao svojim roditeljima, svojoj braći i djeci, češće, koliko ih volim.

Sada pokušavam ne zakasniti, ne držim po strani, ili čuvam nešto, što može obogatiti naš život sa smijehom ili radošću.

I svaki dan kažem samom sebi, da je danas jedan specijalan dan… Svaki dan, svaki sat, svaka minuta… je specijalna.

Ako si ti dobio/la ovu poruku, znači da te netko voli, a postoje i osobe koje ti voliš. Ako si prezauzet, da pošalješ ovo dalje drugim osobama, i kažeš samom sebi da ćeš poslati ‘jednog od ovih dana’…čuvaj se! ‘Jednog od ovih dana’ je tako daleko…. ponekad ne dođe nikada više…”

Korak bliže svojim snovima

Dok sam još uvek online…a neću biti jedno dva, tri dana, da vam se svima zahvalim na lepim željama i podršci. Hvala vam puno.

Selimo se u naš stan, koji je to uvek i bio, samo što smo morali da se iselimo iz njega zato što nismo bili sami. Njegova mama je živela tu sa nama, pisala sam već o tome .

U ovom stanu u kome smo do sada živeli, ostali su samo kreveci, krevet, sto, kompjuteri i igračke…sve ostalo je već našlo svoje mesto u NAŠEM stanu. Nemam pojma odakle mi snaga da kuckam ovo. Moja sestra i ja smo sve, apsolutno sve, sredile. “Od igle do lokomotive.” Do 5 ujutru, kao dva ludaka slagale smo stvari i pravile raspored, gde će šta da stoji. Bez i malo skromnosti ću reći, da sam prosto sigurna, da vrlo mali broj ljudi na svetu može sve to da izvede, što smo nas dve.

Tata je prvo sve to prevezao i ubacio u stan, onda se vratio,  morao je da čuva decu, a nas dve smo otišle i sredile. Sutra je samo ostalo da ove veće stvari ubacimo i da nastavimo da živimo kao da se ništa nije desilo.

Prelepi pogled na Beograd menjamo za prelepi pogled na naš aerodrom. Sada nam do posla treba 10 minuta, a do sada nam je trebalo 27km. Znam da zvuči suludo, ali eto tako je bilo iz više razloga. Na kiriju i ostale troškove oko stana smo za dve godine potrošili preko 10 000 evra. I ovo zvuči suludo, ali tako je. Pitam se samo odakle nama tolike pare. Strašno.

Nemam više snage, moram i da spavam ponekad, po malo, pa zato odoh u krevet, a vama svima hvala još jednom. Sledeći post pišem iz svog novog kutka, posle žurke koju ćemo odmah da napravimo. Kao što neko reče u komentarima, na predhodnom postu, korak bliže do hangara snova.

Ja umem da letim :)

Kada odlučite da se bavite padobranstvom, dođete u klub, uradite lekarski, završite obuku, što teorija, što praksa, pa test, pa priprema za skok, pa odvoj od aviona, pa se pripremite i dođe vreme da uđete u avion, a vi mislite „Uuuu jeee napokon ću skočiti.“ 

Dok leti avion, vi gledate dole, posmatrate svet iz neke druge dimenzije, mislite ovo ili ono, zavisi od čoveka do čoveka. Recimo na svom prvom skoku ja sam razmišljala kako nisam imala pojma koliko je Dunav u stvari blizu Lisičjem Jarku. Popnete se na određenu visinu, otvore se vrata od aviona. I onda se čuje glasno KŠŠŠŠŠŠŠŠŠŠŠŠŠŠŠŠŠŠŠŠŠŠ!!!! Nekako mi je ovo „K“ neizbežno.

Spiči vas vetar samo tako, malo se iznenadite, ali onda se setite zašto ste uopšte tu, pa budete neizmerno srećni. Tako ja, ne znam za druge. Avion uđe u nalet i onda ako recimo niste prvi na redu, a ja u većini slučajeva nisam bila, jedan po jedan padobranac iskaču pre vas.

Dođe vreme da i vi iskočite. Smestite svoje dupe na ivicu, lagano izbacite svoje nožice napolje na papučicu i uhvatite se za upornicu jednom rukom. Drugu ruku stavite do prve, dignete dupe i izađete napolje, ruka do ruke i polako dođete do sredine upornice. Odvojite noge od upornice i tako se držite za avion koji leti. Pogledate u nastavnika, on kaže i pokaže „OK“ i onda se pustite sa pogledom na gore i nogama blago savijenim. Gurtna je to. Sledeće je šu šu šu šu…. kupola iznad vas i avion koji vidite kako odleće dalje.

Za prve skokove je taj trenutak jedan od najrelaksirajućih. Pogledate gore kupolu, vidite da su sve komore pune i da je sve ok, uhvatite komande i kažete „Juhuuuuuuuu! Svet je moj.“ Ma šta ja tu ovo ono…to sve ja tako, ne znam za druge. Onda na radio stanici čujete, na primer: „odlično, bravo, uhvati komande i drži taj pravac.“ To nastavnik sa zemlje kaže da je sve ok i da ste dobro obavili taj deo posla.

Sledeće otkrovenje koje sam imala tako u vazduhu je bilo „u jebote vidi kako visim.“ Visite u sistemu, a ispod vas ima recimo 900 metara do zemlje. Predivan osećaj, neopisiv. Mislim da niko nikada nije uspeo da opiše svoje prve skokove onako kako oni to stvarno zaslužuju. Sad ću da vam kažem. Ako je skok iz aviona ono što ste stvarno VI LIČNO ŽELELI, ako to nije zbog toga da ispadnete baja ili riba, zbog tate, druga, devojke, dečka, zbog društva ili ne znam koga. Ako je to ono što baš VI želite, onda je to nešto što je lepše od 12 orgazama za redom. To je za mene skok iz aviona. 

Razgovaram sa svojim nastavnikom padobranstva. Koji je eto sasvim „slučajno“ moj muž. Ništa nije slučajno na ovom svetu. Ovakvih skokova kao što sam vam opisala imam 11. Svi na gurtnu. Proteglo se to moje skakanje na gurtnu. Da ne moramo da vodimo dnevnik nastave ne bih ni znala da je toliko vremena prošlo, ni da je to baš tada bilo.

Znate li vi uopšte kada je bio 11.07.2006.? Ja sam u padobranstvo uplela i ceo svoj život. Od tada sam rodila dvoje dece. Da biste rodili jedno treba vam devet meseci, to svi znamo. Skakala sam i trudna. Onda sam razmišljala. „Ajde da sam ja neki vrhunski padobranac, pa da nastavim da skačem. Ovako samo svoje dete dovodim u opasnost. Dobro, neću da skačem.“

Išli smo na takmičenja. Što sa bebama u stomaku, što bez. Odgledala sam bar hiljadu skokova. Mislite li da sam nešto propustila? Ne! Nisam ja ležala u hladovini i kulira, bila sam tamo na mestu gde se sve dešava, na livadi, na sunđeru, pored elektronike. Jednom rukom pridržavam stomak, drugom držim kameru. Ili u jednoj ruci držim dete, a u drugoj kameru. Ne možete ni da zamislite kako je to.

Tu ste na mestu događanja, a ništa ne možete da preduzmete. Isto kao da ste obožavalac čokolade, a onda vas zatvore u sobu prepunu vaše omiljene čokolade, koju ne možete ni da liznete, gricnete, ništa… samo možete da gledate. Umesto čokolade neka svako stavi ono što najviše voli, pa vidite kako je.

Rasplakah se malopre od sreće.. Bili smo danas u Novom Sadu u vazdušnom tunelu. Mogu vam reći da nije lako, ali da je prelepo. Sve đake sam snimila i svi su se odlično pokazali. Znate li koga nisu snimili? Znate, ne moram ni da vam kažem. A znate li ko je bio najbolji? E ta osoba što je nisu snimili. Gledala sam malopre slike i ta osoba ima jednu jedinu sliku u vazduhu.

O iskakanju na gurtnu sam vam pričala, da biste stekli utisak kako to otprilike izgleda. To jeste padobranstvo, ali po meni nije ni blizu pravog padobranstva. Padobranstvo je letenje. Nisam mogla da znam, umem li ja to i jako sam se plašila da ću se razočarati u sebe, da ću se možda uplašiti, da ću se tumbati…?

Kada je došao red na mene i kada sam prišla vazdušnoj struji, preplavila me je neopisiva sreća. Pored mene su stajali nastavnici da bi mi pomogli da se ustabilim, kao i svima ostalima. Ljudi moji, ja sam letela. Pustili su me i ja sam se digla jedno četiri metra u vazdušnom stubu. Ostalo im je samo da me gledaju.

Kada sam se spustila dole, pošle su mi suze na oči i mahnito sam vikala „…hoću gore, hoću u avion, hoću gooooreeee, na nebooo, ja umem da letim.!“ Buka je stvarno velika, tako da sam se baš drala. Posle toga sam se još par puta podigla i osećala sam se kao da sam baš rođena u vazduhu, da sam od vazduha sazdana.

Kada se podignete gore i ispadnete iz vazdušnog stuba onda naravno padnete dole na sunđer. Toliko sam bila opuštena u vazduhu da mi je jedan pad dole bio jako bolan. Vratni deo sam nekako uklješila ili šta već, tako da sam danas ukočena, samo tako. Ne mogu ni Anu da podignem. Ma to nije ništa u poređenju sa srećom koju osećam. Umem da letim!!!

Vodili smo i Marka sa nama. Rekoh već da je buka neopisiva. Možete onda samo da zamislite kako sve to izgleda jednom detetu, koje tek za neki dan puni dve godine. Jedna devojka se uplašila buke i nije smela ni da proba. Marko je jaaaako, jaaaaako plakao dok smo se popeli do gore, a onda kada je video zašto smo se popeli i čemu tolika buka, oduševeljeno je gledao.

Neke stvari budu urođene, hteli mi to ili ne. Hteli su i njega da ubace unutra, ali ja nisam dala. Svidelo bi mu se sigurno, ali onda više niko drugi ne bi mogao da leti. Tunel bi bio rezervisan samo za njega. Pričam ovo iz iskustva, jer znam kako reaguje u luna parku. Ima vremena za Marka neki drugi put. Ovog puta je njegova mama bila glavni glumac. 

To da jedva čekam da uđem u avion, ne moram ni da vam kažem, ali za sada sam napunila baterije ovim letenjem. Snimke moram da sredim, pa će to malo potrajati, pa zato postavljam ovaj iz tog vazdušnog tunela. Na snimku je prvo Saša Jojić Jokas on ima preko 17000 skokova, a posle njega na snimku su dva đaka. Uživajte šta drugo da vam kažem.

Hangar u Brazilu

Puno toga sam podelila sa vama. Svega i svačega je tu bilo za godinu i nešto. Želim i ovo da podelimo. Uživajte u mojim snovima, možda se setite i nekih svojih.

Kako nazvati mesto svojih snova? Znate šta je hangar? Mesto gde se smeštaju avioni i prateća oprema. Hangar je objekat koji postoji na svakom aerodromu. A znate li šta je „hangar u Brazilu“? To je mesto mojih snova. Tu je neko napravio neku veliku zgradu, smestio u nju par aviona, zmajeva, sunđera, nekog alata, koje čega. Na običnoj livadi napravio poletno, sletnu stazu. Maštao o ovome i onome. Sigurno je to bilo jako davno. Ne znam istoriju baš te tačke sveta, ali sam sigurna da ću vam je jednom ispričati. Ko se i kada setio, da baš tu u taj hangar, pored svega što tu postoji, uzida i moje snove?

Nisam mogla sa svojih 13. godina da znam da su moji snovi ugrađeni negde čak tamo, jako daleko u jednu običnu zgradu, koja se zove „hangar u Brazilu“. U Brazilu sigurno postiji na stotine hangara, ali samo u ovaj su se smestili moji snovi. Kada je jako toplo, padobranci ponekad pakuju svoje padobrane u takvim hangarima. Prijatno je hladno unutra. Želim da jednog sasvim običnog toplog dana, legnem na padobranski sto, postavljen baš na ovoj, žuto obeleženoj tački i kažem „…baš je danas lep dan, malo sam pospana, ali čeka me nezapakovan padobran i imam 15 minuta do poletanja aviona. Diži se mala, pakuj i opremaj se!“. Zasuziše mi oči.

Jeste li vi sigurni u nešto? Teško je biti siguran u bilo šta, ali eto…ja sam sigurna da svi moji snovi, do sada ne ostvareni, čuče i čekaju me baš tamo. Više mi ovde ništa ne može biti problem, baš me briga za sve gluposti. Život je uživanje, nije muka. Čega se sećate? …Kada pomislite na neke probleme i teške trenutke, kažite sebi „ma ne mogu da mislim o tome, to me smara, umara, rastužuje….“. Mislite na lepe i možda trenutno nedostižne stvari i trenutke. Mislite na sve ono lepo što vam se desilo, mislite na ono lepo što želite da vam se desi.

Zaista želim da recimo sledeće godine, kada padne sneg negde posle Nove Godine, kada stegne mraz i zima, a vama bude više dosta svega, negde na nekom blogu kao komentar ostavite podršku nekome ili kao post, podršku sami sebi… „…ma seti se one blesave Ivane i njenog „hangara u Brazilu“…blesa bila i ostala, ali pogledaj njen poslednji post.“ Koji će biti recimo, baš o ležanju na padobranskom stolu i razmišljanju o ovome što vam sada pišem.

Nemojte da vam bude teško. Pogledajte ovaj snimak. Pojačajte zvuk Uživajmo zajedno. Primetićete da ne postoji ponuda za „skydiving“. Obećavam vam da će je biti i to u mojoj režiji i produkciji, sa mnom u glavnoj ulozi.

Gde je vaš „hangar u Brazilu“?

Snovi su sve

Verovatno svi vi znate šta su snovi. Neke svoje snove ste ostvarili, neke niste. Od nekih ste odustali, mislite da je prošlo vreme i da nemate više šanse da ih ostvarite. Ostali su zaboravljeni kao tiha patnja, negde u vašoj podsvesti. Uzdahnete tako ponekad kada pomislite na njih, a onda se okrenete svojoj svakodnevnici i kažete sebi “nema veze”. IMA VEZE! Jako je važno ostvariti svoje snove. Važno je isto koliko i živeti. Život bez snova, nije život. Snovi su sve. Snovi su ono što nas pokreće i navodi da sebi život učinimo lepšim.

Nije san maštati o 10 148 259 dolara na računu. Šta će nekom tolike pare za normalan i srećan život? To je san pred spavanje, da se lakše zaspi, ali to nije san koji život čini bogatijim. Koliko ste svojih snova ostvarili? Šta ste silno želeli da postanete, a šta ste postali? Jeste li maštali o tome da postanete doktor, glumica, kuvar, električar, mašinovođa, a šta je sada vaše zanimanje?

Jesu li kradljivci snova uspeli da vam ukradu snove? Jeste li želeli da obiđete svet? Da li je vaša želja bila da kupite čamac i pecate ribu? Jeste li poželeli kuću u planini ili na obali mora? Jeste li ikada želeli da vozite bubu, možda je to bio vaš san? Ferari ili Porše? Ma jeste li ikada poželeli da se opustite do daske i da ludujete, bez brige šta će ko reći o vama?  Svi smo mi različiti, svi imamo različite snove, a ja vas pitam koliko ste svojih snova ostvarili?

Dovoljno je samo jako, jaaaako želeti. Kada čovek želi, onda se i potrudi da to i ostvari. Ima cilj pred sobom, kada stigne do njega, onda postavi neki drugi san sebi kao izazov. Tako sebi život pretvara u život vredan življenja.

Ne…izgovori ne postoje. Situacija, politika, nemaština, ovo, ono…NE. Odbijam da prihvatim takve izgovore za odbacivanje svojih snova. Rekoh već, neka moj poslednji dan života bude i sutra. Moći ću da kažem sebi “živela si Ivana…ostvarila si deo svojih snova…nisi sve, ali ko zna zašto je to dobro…sve je zbog nečega dobro…a ti si Ivana živela svoje snove….uspela si da Živiš sa velikim Ž.”

Dok ne dođe taj moj poslednji dan, daću sve od sebe da većinu onoga za šta mnogi misle da je ludost, ostvarim. Nemojte da odustaje od sebe i svojih snova, nikada. Snovi su stvarno sve. Don`t give up!

"Pause" i "play"

Nekako se baš dugo spremam da napišem ovu pričicu, ali uvek se nešto desi, tako da ne stignem da napišem baš to što hoću.

Jednostavno je. Umorna sam, strašno sam umorna i treba mi break, pauza, time-out, bar trosatna privremena amnezija, ne bih se žalila ni duža da bude, (ne duža od jednog dana). Nije mi cilj da kukam ovde, ni slično tome, samo hoću svoju PAUZU. Neka bude i pauza za ručak makar, ili bar puš pauza. Bog sami zna odakle mi ovolika snaga. Raspašću se na kraju i od mene će ostati samo ovaj blog.

Pitam se ponekad, “ma odakle ti samo toliki živci”. Ranijih nekih godina sam govorila, da su mi ostala samo četiri živca i da ću, kad i njih potrošim prosto otići “u kurac”! Kad da vidiš, posle ta četiri (potrošena naravno), vidim ja da ih imam mnogo, mnogo više. Imam ih, ali stvarno mi treba malo odmora. Bukvalno nisam stala cele dve godine. Noću ne spavam ko sav normalan svet i ne sećam se više kako izgleda leći uveče i probuditi se ujutru, a da ne ustanem bar pet puta. Kako li to beše izgleda?

Zadovoljavam se svojim minijaturnim trenucima. Ja sam biće koje je nekada, ponekada volelo samoću. Osamim se i uživam u tišini, ćutanju… Nema toga više, a treba mi bre! Izludeću na kraju. Kukam, a znam da mogu još mnogo da izdržim. E baš je čovek čudno biće. Ja bih i ovako i onako. Heh…

Znate onaj film sa onim daljinskim upravljačem. Baš takav jedan mi treba, ali meni na njemu treba samo dva dugmeta “pause” i “play”! Ih što bi to bilo dobro. Klik na “pause” i mir. Posle par sati kliknem na “play”, a ono sve nastavi da se kreće tamo gde je stalo. Ozbiljno sam o tome razmišljala, kao da počinjem da “šiz”!!!

Pitam se koliko bih ja ostarila u međuvremenu kada bi sve ostalo stalo, a ja nastavila u svom miru do sledećeg “play”? Izgleda da stvaram još jednu igru!? Dok sam bila mala često sam pre spavanja igrala takve igre. Igrice “nemoguće maštarije”. Nikada u stvari nisam ni prestala da igram te igrice. U glavi napravim sve moguće kombinacije, pravila, nagrade, ama sve do detalja. “Velikog brata” sam ja izmislila još sa nekih svojih 10 godina. Samo mnogo bolje nego ova sranja što su oni izmislili. Moja verzija je mnogo surovija i meni bar zanimljivija.

Zatvorite nekog u kuću, u mom slučaju mene. U kući ima sve što jednom čoveku treba. S tim što postoji mogućnost da sve čega se seti naruči da mu pošalju. Baš sve, sem novca naravno. Šta će nekome novac dok je tako zatvoren? Kuća može da izgleda baš onako kako kandidat zamisli i da ima sve što zamisli. Može da jede šta hoće, da spava kad hoće, da se kupa kad hoće, piše, slika, vaja, stvara, plete, jebe se sam sa sobom. Sve, baš sve…

Sad se vi pitate, u čemu je caka? Glavana fora je da izdrži tako sam sa sobom, godinu dana, bez mogućnosti da vidi drugo biće. Nema ljudi, nema životinja, nema ni ribica, ni kučića, ni mačića, nema onih koji dostavljaju hranu. Hrana stiže preko pokretne trake. Može da se izađe u dvorište da se vidi nebo, sunce, trava i ništa više. Tako godinu dana. Celih 52 nedelje, 365 dana, ne mogu da računam sad koliko sati i minuta, ali baš toliko. Nagrada? Hm…

Nagrada bi bila nešto što ta osoba najviše želi. Nije ograničeno. Zavisi ko šta želi. Ne mogu da se ispunjavaju želje koje se tiču Boga, a sve ostalo što se tiče sveta može. Eto to je jedna od igrica. Imam ih ja još mnogo… ponekad se pitam jesam li ja uopšte normalna?

Dok ljudi pred spavanje noću misle o problemima, o parama, o životu, braku, ljudima, poslu… koje kakvim sranjima. Ja se igram. Nemam više vremena ni za igre ovakvog tipa, legnem i ćao, dok me neko ne pozove za pet minuta!

Sada sam znači u fazi daljinskog upravljača? Da… i u fazi 500 miliona evra. Ne milion, dva, pet… nego baš 500. Meni pare u životu, ama baš ništa ne znače. Kad imam imam i imaju svi oko mene. Kad nemam, nemam i to je to. Nemam, pa šta… imam, pa šta? Zato mi je baš super da pred spavanje troškarim 500 miliona. I previše sam vam se otvorila ovde, (možda se to ne vidi na prvi pogled, ali jesam) tako da bi troškarenje ove gomile para, bilo davljenje. U stvari već sam vas udavila, a u stvari treba bi samo mali, mali, malecki odmor. Uh…

Volim ovu svoju glavu, jer mi pruža tako puno. Maštam i uživam. Hvala Bogu na mom mozgu. Moja sestra mi ga traži na pozajmicu. Kaže: “daj mi svoj mozak, da odmorim”. Ma ne dam! To je samo moj mozak i samo on može da izmisli sve ono što me čini onim što jesam. U ostalom ni meni niko ne da taj daljinski upravljač.
E baš sam nešto skroz srećna sad, a što nemam pojma. Ljubi vas i voli Ivana, gde god da ste i ma ko jeste!

Sve ovo ovde sam ja!