Istina i laž

Još od ranog detinjstva nas uče da ne smemo da lažemo, da je bolje da kažemo istinu, pa ma kakva da je, nego da izmišljamo i govorimo laži. Sećate li se kako su vam roditelji to objasnili?

Ne smeš da lažeš? Reci mami istinu? Kaži kako je bilo, neću nikom da kažem, biće to naša tajna. Tajna! Odmah se sukobi sa istinom. Znači neću da ti kažem, jer je to moja i Simina tajna. Prećutkivanje. Zar prećutati istinu, nije isto što i laž? Po meni jeste. Ljudi koji imaju puno tajni, smatram da su izuzetni lažovi.

Kako bi svet izgledao da se sve zna, da se govori samo istina i da nema tajni? Kada bismo izgubili moć da slažemo, bilo koga, bilo šta. Možda bi svi bili mnogo bolji. Znali bismo da će sve što kažemo i uradimo da se sazna, jer nismo sposobni da lažemo, pa bismo više pazili šta radimo i šta pričamo. Hm…?

Ne verujem da bi bilo bolje. Mislim da bi ceo svet propao, za manje od jednog dana, kada bi ljudski rod izgubio sposobnost laganja. Kada bi u jednoj porodici svi sve znali o svim članovima iste, ne bi možda ni veče dočekali zajedno. Da ne pominjem neke organizacije, partije, skupštine, državu… Bez moći laganja, svet bi propao za čas posla.

Bez moći laganja, svaki čovek bi morao da se suoči sam sa sobom, da se seti svih svojih laži, prećutanih „istina“, tajni, svojih, tuđih koje nosi u svojoj „životnoj torbi“. Morao bi da se zamisli sam sa sobom, a onda da sve svoje laži ispriča drugima. Nije dovoljno da ih ispriča bilo kome, nego svakom lično, onako u lice da kaže šta ga je slagao.

Lažete li vi? Neki će reći, „ne ja ne lažem, ja samo govorim istinu, pa šta bude“. Hm…? Onda vam neće biti problem da recimo nedelju dana ili dve, pazite šta govorite i da svima govorite samo istinu. Mužu, deci, šefu, komšinici, kolegama na poslu, drugarici, dečku, telefonskom sagovorniku… ma bilo kome, samo istinu. Da li smete? Ja sam se ozbiljno zamislila.

Istina je da nas od malih nogu uče da ne lažemo, ali kroz život se pokaže da je to nemoguće, pa se zato slobodno opustite i slažite ponekad bez griže savesti.  Možda bi propao svet, da ne učinite tako.

Moje Kraljevo i još po nešto

08. jun, 2009. ponedeljak 13:23  Beograd – autobuska stanica -

Posle ko zna koliko vremena, nalazim se u autobusu za moje Kraljevo. Nisam se vozila busom, pa stvarno ne pamtim od kada. Jedne godine sam po našoj maloj zemljici prešla preko 8000km samo autobusom. Sa ove tačke gledišta mi to izgleda totalno blesavo, ali tada mi je bilo više nego lepo i zanimljivo. Kada god bi mi bilo dosadno, sela bih u bus i otputovala negde. Gore, dole, levo, desno. Kao da sam imala buve u gaćama.

Deca su nam u Kraljevu, danas je šesti dan kako ih nisam videla. Imam osećaj da su meseci prošli. Uznemirena sam, kuva mi nešto u stomaku, steglo mi se srce. Evo bus kreće. Nadam se da će me navedeni simptomi popuštati sa svakim pređenim kilometrom.

U Rijeku nismo otišli zbog meteo situacije. Vikend je bio grozan za skakanje, tako da nismo pogrešili i nije mi žao. Sve je zbog nečega dobro, ali sam se ovih par dana osećala krivom, jer su deca kod babe i dede, a mi u Beogradu i nismo otišli na put.

Trebala sam ove dane da iskoristim za odmor, ali meni je sve ovo bilo samo mučenje. Planirali smo da u sredu odemo po decu, ali ja ne mogu više da čekam.

Vikened ni u Beogradu nije bio dobar za skakanje tako da nisam još uvek skočila na slobodno. Uveče pred spavanje, a čini mi se i tokom noći ponavljam postupak u glavi… skok…1001, 1002, 1003… i iznad glave imam otvoren padobran. Važno je da se ono što treba da se uradi na nebu, prvo uradi na zemlji. Vežbom, ali i u glavi.

Bila sam srećna i pozitivno uzbuđena, ali čekanje iz dana u dan mi je unelo još veću nervozu. Prvo zbog dece, a onda i zbog skoka. I jebem li ga šta se sve odigravalo u mojoj  šašavoj glavi.

Jovana je na rekreativnoj na Rudniku. Sutra ćemo i nju da dovezemo u Kraljevo. Tata je u Bgdu, ali još samo malo, pa će cela ekipa ponovo biti na okupu.

Jedva čekam da padne noć i da se šćućurim uz moje klince.

13. jun, 2009. subota – Kraljevo -

Proletelo je vreme od piskaranja u busu, pa do danas i nikako nisam imala vremena da otkucam ovo prethodno pisanije. Uživamo kod babe i dede. Po ceo dan samo negde skitaramo.  Imam poseban odnos prema ovom gradu i uvek će za mene biti najlepši i najdraži.

Smirila sam se, ali i dalje se čudno osećam. Kao da sam izašla iz same sebe. Shatila sam da sam postala pametnija što se tiče nekih životnih stvari. Ja koja sam uvek skakala “na prvu loptu”, skontala sam da je to mnogo, mnogo glupo. Zar sam morala da prođem kroz milion i jednu glupu situaciju da bih se naučila pameti.

Još dok sam bila u Bgdu imali smo jednu situaciju sa nekim nadrkanim ljudima. Našla sam se na mestu gde mi nikako nije bilo mesto. Situacija je bila više nego napeta. Pijana budala koja viče na sav glas i preti. Razlog vam ne mogu objašnjavati, ali neko ko nam je bio jako drag, skoro kao rod rođeni, nam je napravio velike probleme.  Sve se dešavalo na javnom mestu i kroz glavu mi je munjevito prolazila hiljadu i jedna kombinacija. Na kraju sam pijanoj budali rekla “Ti jesi veći i jači od mene, ali sigurno nisi luđi. Mislim da ti je pametnije da se smiriš.” Mlad je i sigurna sam da nije ni svestan šta je sve moglo da ga snađe zbog njegovog ponašanja. Iskulirali smo ga, a ja sam sva ponosna na sebe shvatila da sam postala pametna.

Šta su ti godine i iskustvo? Na pragu 35-te sam napokon naučila da se ništa ne postiže isterivanjem pravde i ispravljanjem krivih drina. Pustiš budalu, iskuliraš, okreneš se i odeš, pa neka misli šta god hoće. Ranijih nekih godina bismo sigurno,  zahvaljujući samo mojoj nepromišljenosti i temperamentu svi završili ili u supu ili na urgentnom. Zavisi kako bi se ko snašao. Ponosna sam na sebe, jer smo to veče dragi i ja, sa svojim prijateljima, završili na Adi uz dobro Češko pivo i muziku.

Za sve ono što drugi ljudi rade uvek mogu da nađem opravdanje, ali osoba koja nas je uvukla u celu tu neprijatnu situaciju me je totalno razočarala. Žao mi je, ali to nije moja sramota, već njegova.

Samo da vam se javim

Nikako da dočekamo adsl. Kao da priključuju ne znam šta. Prvih par dana mi nije nedostajao internet, ali već sada padam u blagu krizu.  Napisala sam par postova, a čekajući priključak nikako da se nakačim putem dial-up konekcije, pa da to i postavim. Evo sada sam tek preuzela mailove, pa da se ujedno i vama javim. Počelo je leto za nas, pa samo jurcamo.

Naš novi kutak

04. maj, 2009. Veliki broj ljudi ima problem sa prilagođavanjem, što nikada nije bio moj problem. Gde god da sam i u kakvoj god situaciji da se nađem, bukvalno mi treba 15 minuta da sednem i rešim u svojoj glavi situaciju u kojoj sam, i da prosto i jednostavno nastavim dalje. Tako je bilo i ovog puta. Rekla sam „dragi pusti me samo 15 minuta da iskuliram“. Dobila sam svoj kratki mir, a onda sam se pokrenula i nisam se zaustavila dok sve nije bilo tip top. Naš novi, stari dom.

Ovoga puta ga osećam kao stvarno naš. 01. maja uveče je sve bilo na svom mestu i svako u svom krevetu.. Nismo samo stanari u jednoj od soba sa upotrebom kuhinje i kupatila, kako je ranije bilo u ovom stanu dok je njegova mama ovde živela sa nama, već je ceo naš. Kada se uveče istuširam mogu da izađem gola iz kupatila, to mi je oduvek bio nekakav reper. Gde god pogledam sve je onako kako ja hoću i tamo gde ja hoću i niko to neće da pomeri dok ne kažem ja. Nije ovo „ja, pa ja“, nego se baš radujem što je tako.Kako se ono kaže, „svoj na svome“.

Deca mogu do mile volje da se igraju, vrište, trče, razbacuju i skupljaju igračke, presađuju i polivaju cveće, leže i ovde i onde, onako kako im je volja, a da ne brinem da će nekom smetati i da će ih neko zbog toga popreko pogledati. Ne moram da razmišljam o kiriji. 300 evra stan + 200 za troškove stana. Svakog 15-tog u mesecu. E nećemo više tako. Svakog 15-tog sam obećala sebi i porodici malu žurku. Biće tako.

Drugog maja smo već bili na aerodromu i dobila sam priliku da skočim. Nekako mi se čini nepravedno. Fizički sam se potpuno raspala ovih zadnjih par dana. Ne mogu normalno da legnem i ustanem još od one kragne. Zezaju me ta moja rebra i grudna kost. Kada ne mogu da izdržim popijem Nimulid. Odluku da li ću da skočim ili ne sam trebala sama da donesem. Lakše bi mi bilo da mi je Ivan rekao „nemoj još koji dan da skačeš dok se ne oporaviš potpuno“, nego što mi je rekao „kako ti hoćeš“.

Znam da mi je on dao da biram, da posle ne bih imala razloga da prigovaram, ali mi se nekako čini nepravedno. Nisam baš toliko luda, tako da sam ponudu odbila. Sada mi je već jako žao, ali mislim da je zdravlje najvažnije i da sam samoj sebi najbitnija.

03. maja je opet bilo skakanje. Deca i ja smo ostali kući i gledali avione i padobrance sa terase. Popodne smo im se i mi pridružili. Bilo je baš lepo. Jurcali smo po livadi i gledali u nebo.

Danas mi je loše, psihički. Zašto nisam skočila…kajem se. Osećam se kao da me je sopstveno telo izneverilo. Možda me je i mozak izneverio. Uselio se u mene neki strah od bola. Prilikom skoka iz aviona telo pretrpi određeni dinamički udar i taj trenutak me najviše brine. Teško da me može razumeti neko ko nije prošao kroz sličnu situaciju. Želim, a bojim se. Možda će taj dinamički udar sve da dovede na svoje mesto, a možda i neće. Jebem li ga, probaću, pa šta bude.

10.05.2009.

Juče je bio moj dan, probala sam i bilo je predivno. Nimulid je odradio svoje, tako da me ništa nije bolelo. Ništa nije kvrcnulo.  Jedino čega sam postala svesna na izlasku iz aviona je nedostatak snage. Zanimljivo je da sam ustanovila da mi je leva ruka jača od desne. Preostaje mi da se bacim na vežbanje. Sklekovi, zgibovi i ono što ne mogu da se setim kako se zove. Inače u levoj ruci nosim decu, tako da je ona dovoljno istrenirana i jaka.

Prvi skok je bio sa 1200m, a drugi sa 1500m. Skokovi, kada je sunce na zalasku su najlepši, a meni nekako uvek zapadne taj poslednji let.  I ako je na zemlji juče bilo nešto ispod 30 stepeni na 1500 pred zalazak sunca je bilo 6-7 stepeni. S obzirom da su vrata od aviona skinuta i nije baš bilo prijatno voziti se, ali skočiti je prelepo.

Kao i uvek deca su se odlično provela. Izuzetno je lepo kada slećem padobranom, a njih troje dole viču, mašu i tapšu. „Bravooo mamaaa!“ Tata pored njih sa stanicom u ruci, navodi me. Radi svoj posao.

Sada mi je ostalo da uradim dve simulacije i onda da skočim na slobodno. Simulacija je kada ti gurtna otvara padobran, ali imaš zadatak da iz džepa gde inače stoji pravo padobranče koje otvara padobran na slobodno, izvadiš „falš“ padobranče. Sada se Ana naspavala i ostaje nam da samo pozovemo tatu da dođe po nas ili da pošalje nekog. Danas za mene nema skakanje, ali tu je sutra, prekosutra, celo leto je pred nama.

11. maj, 2009. Opet mi je loše. Jovana je otišla kod babe. Bliže joj je da od nje ide u školu. Prijelo bi mi da se malo isplačem, ali ne mogu. Znam da ona voli tamo da bude i da joj je lepo, pa ne mogu da plačem zbog toga, ali strašno mi nedostaje moje dete.

Znam da je tu, da je blizu, ali boli me duša. Jebem ti školu i ko je izmislio. Zašto u opšte mora redovno da se ide u školu? To sam se pitala i prilikom svog školovanja. Ne mogu i ne smem njoj da kažem ovo svoje razmišljanje, ali ja stvarno mislim da je škola jedno veliko sranje.

Bila sam odličan đak u osnovnoj školi, ali sve mi se nekako čini da je sav taj put od kuće do škole i obrnuto bio totalno uzaludan. Kada sam shvatila da mnogo više mogu da naučim u gradskoj biblioteci nego u školi, negde od petog do sedmom razreda, počela sam da bežim iz škole u biblioteku.

Da… socijalizacija je jako bitna, ali sa druge strane kada pogledam sa kakvom decom provodi vreme u školi, muka mi je. Svaka čast izuzecima. Nije moje dete najbolje, zato što je moje, pa tako pričam, ali vidim divljaštvo, nerazumevanje, podsmevanje, spletke. Bože…neki od njih su spremni na spletkarenje i sa osam, devet godina. Kakvi to ljudi rastu iz nekih od njih?

Ona se socijalizovala još sa godinu i po kad je krenula u obdanište. Mala je da bi razumela zašto postoje takvi „ljudi“, ali postoje. Sa njima raste. Ne sviđa mi se sve to. Velika je i ako je maleni miš. Teško mi je i molim vas nemojte da me kritikujete u vezi ovoga, jer sam besna i na školu i na školstvo i na sve to što naša deca uče i što moraju da prođu, ljuta sam što roditelji ne obraćaju pažnju na svoju decu, pa od njih naprave divljake, a sa druge strane… žao mi je te „divlje, napuštene“ dece.

Ništa ne mogu da preduzmem, a vidim problem. Ne mogu sve krive drine da ispravim, ne mogu svima da budem mama, a njima samo to treba. Mama, tata, čvrst oslonac, a nemaju ga svi.

Neka je…neka je šiba, neka je lomi, očvrsnuće još više. Zna ona da ima svoje gnezdo, zna ona da ima uvek na koga da se osloni, kome da kaže, kome da se požali i isplače na grudima. Ti isti mali, veliki ljudi će sutra odrasti, moraće da postane lav da bi se izborila, a sada skuplja i snagu i iskustva. Ne mogu sve da vam pričam. Možda jednom.

11. maj, 2009. – malo kasnije -

Svi znamo da je padobranstvo, jedan od visoko rizičnih sportova. Sa druge strane statistički gledano, srazmerno… broj padobranaca sa brojem nezgoda i broj učesnika u saobraćaju sa brojem nezgoda…mnogo više ljudi bude povređeno i strada u najobičnijoj vožnji autom, nego u padobranstvu.

To ne znači da ćemo svi sada prestati da se vozimo autom. Tako isto nećemo prestati da se bavimo padobranstvom zato što se neko povredio, imao problem ili ne daj Bože da je stradao.

Svaki padobran ima glavnu i rezervnu kupolu. Ako se iz bilo kog razloga javi problem sa glavnom kupolom, ona se odbacuje i povlači se ručica rezervnog padobrana. Nema problema. Ako padobranac iz bilo kog razloga ne povuče ručicu rezervnog padobrana, pri određenoj brzini i na određenoj visini, automat mu otvara rezervni padobran i opet nema problema.

Automat je, jedan maleni kompjuter koji aktivira rezervni padobran. Prepoznaje problem i otklanja ga tako što otvara rezervnu kupolu padobrana. Zaista je bezbednost na visokom nivou. Pričam za naš klub i za naše đake i neću da ulazim u polemiku sa bilo kim u vezi sa drugim klubovima i slučajevima.

Na nastavniku je da đaka sve što treba nauči na zemlji. Kod nas obuka ne traje sat vremena, što je po meni totalno suludo, već tri, četiri dana, pa ponekad i duže. Budući padobranac se ne pušta u avion dok ne savlada apsolutno sve što je neophodno.

Postoje klubovi u koje dođete, kažete „ja bih skakao“ (ne pričam o tandem skoku) i oni vas za bukvalno sat vremena opreme i strpaju u avion. Njima je dovoljno da donesete lekarsko uverenje da ste sposobni, i da vas bez ikakvog predznanja zakače na gurtnu i bace iz aviona. Kada sletite dole, nemate blage veze šta vam se desilo. Mi tako ne radimo i nikada nećemo.

Molim Boga da nikada ne vidim nekoga ko je „omastio“ zemlju. Ružno je ovo rečeno, ali tako se nažalost kaže. Svega sam se nagledala, ali iz dubine duše želim da svi slete dole lepo, lagano uz ptičije prizemljenje i širok osmeh.

Kada vidim nečiji  problem, pa se na kraju sve dobro završi, prirodno je da se uplašim. Na tuđim greškama pokušavam da naučim. Ovo je jedina oblast u mom životu u kojoj učim i iz tuđih grešaka.

Ništa ja ne pišem bezveze, ima razloga, ali nekom drugom prilikom ću i o tome.

12. maj, 2009.

Danas u klubu imamo redovnu godišnju inspekciju. Nakače se tako, po njih trojica, četvorica inspektora,  svake godine, pa sve provere,  pregledaju opremu, dokumentaciju. Mene to raduje i ne smeta mi, volim kada nam oni odobre dalji  rad i kažu da je sve u redu. Napišu to i udare pečat.

Ovo je izuzetno stresan posao. Ne po nas, kao padobrance. To ne. Skačeš i uživaš. Već kada, recimo đak skače prvi skok ili prvi na slobodno. Stojiš dole na zemlji i posmatraš. Na nastavnicima je da svakog pojedinca nauče sve što treba, ali na svakom od đaka je da to znanje i primene u praksi.

Dokumentacija je stvarno posebna priča. Totalno drugačija od svega što ste imali prilike da vidite. Apsolutno sve što se radi mora da “prođe” i kroz papire. Elektronska forma nije dovoljna i sve se od tih papira duplo piše.

Ovaj posao koji mi radimo stvarno mora mnogo da se voli da bi se radio. Skupo je bavljenje padobranstvom, ali mi od toga ne zarađujemo puno. U pitanju je veeeeeelika ljubav. Naučiti nekoga da uživa u sredini u kojoj nije rođen, koja je neprirodna za čoveka, naučiti nekoga da raširi “krila” i da leti, da vidiš kako se ljudi menjaju na bolje, kako postaju drugačiji, bolji uvek, to stvarno nema cenu.

Šire se vidici. Oseti čovek da sve može, da je jači i bolji nego što je mislio. To…to nema cenu i zato i radimo ovaj posao. Imamo školu padobranstva i imamo još puno ljubavi, volje i živaca da mnoge naučimo da …  Znate kako, moje lično mišljenje da je to učenje življenja.

Ja nisam nastavnik. Još uvek sam samo đak koji se priprema da skoči svoj prvi skok na slobodno. Puno znam, ali moje iskustvo tj. broj skokova  u padobranstvu je mali. Žalosno je što je moje teorijsko znanje veće od nekih nastavnika u Srbiji. Ne mislim bukvalno, već ono što smataram da svaki čovek koji uđe u avion mora da zna i što mora da se nauči. Znam  šta bih ih učila, što mnogi drugi ne rade.

Rekoh već jednom, kao trudni  padobranac, biću jednom padobranac za poštovanje.

Eto samo da vam se javim u isčekivanju adsl-a.

Svako živi sa svojom savešću

Ne umem da pišem o ovome o čemu želim. Pokušavala sam više puta. Napišem, pa obrišem. Nije da ne umem, nego sve mislim nema smisla. Pokušavam u životu da na sve gledam sa lepše i vedrije strane. Da se smejem i kad mi nije do smeha, da pevam i kad mi se plače, da se sklonim kad vidim da postoji mogućnost da se iznerviram, jer izbegavam da se nerviram. Loša sam onda. Umem svašta i da kažem i da uradim. Srećom pored sebe imam čoveka koji sve to razume i koji me u svemu podržava.

Neki od vas su roditelji, neki nisu, ali svi ste vi nečija deca. Kako se osećaju deca koja su zanemarena od svojih roditelja? Znate…ne pričam ja o maloj deci, pričam o nama odraslima. Jovana i Marko su u Kraljevu kod mojih, sada za ovaj mali raspust. Uželeli se baba i deda.  Ana je ovde sa nama.

Sutra smo trebali da idemo na takmičenje u Suboticu, a da Anu čuva ova druga baba. I ako je prvo rekla da nema nikakvih problema, jutros je došla i rekla da ne može. Mora da čuva drugo dvoje unučića od ćerke, koja je pri tom tu, sa mužem i ne putuju nigde i živi sa njima. Sede po ceo dan i gledaju se.

Kaže “plašim se”. Plaši se da čuva rođenu unuku, koja pri tom ima godinu dana, sama hoda, ume ponešto i da kaže, nije neki divljak, malo jede, ne troši ništa, znači treba samo da joj sipa mleko u flašicu, da joj presvuče pelenu, prošeta malo sa njom i uveče je spusti u krevatac kad joj se prispava, ne mora čak ni da je uspavljuje.

Ja se samo nasmešim, kažem “ma OK, vodimo i Anu, nema problema”, a u sebi hoću da puknem. Zbog nepravde. Iskuliram ja, iskulira dragi. Znam ja da su to naša deca i da nam niko nije držao sveću dok smo ih pravili, ali ja ne volim nepravdu. Nepravda je prema mom dragom, ne prema meni. Ja na svoju majku uvek mogu da se oslonim. Uvek…a on?

Neću valjda nikada toliko da poludim, da nekad sutra, svoju rođenu decu odvajam na takav način, svoje rođene unučiće, a daće Bog da ih bude što više. Ima da im kažem ako ikada budem tako nešto uradila, odmah da me odvedu u neku od onih žutih zgrada i da me hospitalizuju, zauvek.

Pri svemu ovome, treba da spakujem sve do poslednje stvari iz ovog jebenog stana i da se preselimo u naš stan. Prvo što ću da uradim ima da odem da mi izgraviraju onu pločicu za na vrata.  Odatle samo u Brazil mogu da se preselim i ne primam nikog. Ni u goste. Može da dođe u pola noći i pola dana, svako ko može u oči da me pogleda i da mi kaže da mu je drago što me vidi. Svi oni koji iz bilo kog razloga ne smeju u oči da me gledaju, mi i ne trebaju, ni za kad!!!

Potrošili smo gomilu para uz onu stvar, plaćajući kiriju, zato što je “nekome trebao mir” i što “mladi i matori ne mogu da žive zajedno”, “eto za tri meseca možete da nađete pristojan stan, ja sam ovde navikla”. Taj neko je posle dva meseca digao dupe i preselio se kod ćerke.  Da joj pomogne. I taj neko je i dan danas kod ćerke, a stan od preko 70 kvadrata stoji prazan. Dveee godine rođače!!! Pri tom ta ista osoba mrtva hladna kaže, “ne znam šta ste čekali do sada?”.

Loša sam kad se naljutim i iznerviram. Drago mi je što nikada ništa od ovoga nisam njoj rekla i neću. Ja sam lepo vaspitano dete.  Meni je u stvari mnogo žao što je ona takva. Ma čudna je. Još bih je sada i pravdala. Prođe mene bes i ništa. Eto sada bih rado sve ovo obrisala, kao i mnogo puta do sada, ali neću. Moram jednom da stavim tačku na sve to. Idemo dalje. TAČKA!

Večeras ćemo da preselimo većinu stvari, da se spakujemo i sutra smo u Subotici. Organizovali smo se. Imamo tamo sobu za nas, a meni neće biti prvi put da u jednoj ruci držim dete, a u drugoj kameru. Sigurna sam da će i Ani biti dobro i zabavno. Obećavam vam odlične snimke i vrhunsku zabavu dok ih budete gledali.  Svako živi sa svojom savešću.

Danas nam je divan dan Markov drugi rođendan

Duša moja mala danas slavi, svoj drugi rođendan. Srećan i zdrav bio i neka mu se u životu ispune svi snovi.

Rodila se Ana pre godinu dana

Danas nam je divan dan, divan dan, divan dan….

Našoj Ani je prvi rođendan. Posebno sam raspoložena i srećna. Godina je proletela toliko brzo, da mi se čini da se juče rodila. Već je prava cura. Ima celih osam zuba i još neke koji se spremaju da izađu. Porasla joj kosica i već možemo da stavimo šnalu, dve. Prohodala je sa nepunih 9 meseci, tako da sada već može i da potrči za ovim većima. Bori se kao lavica i verovatno zato što žuri da ih stigne, a i da nametne svoju volju, voli da viče. Sva je na mamu. Napravili smo tortu i imaćemo goste. Pravimo žurkicu, mada je kod nas žurka svaki dan. Hvala vam svima na lepim željama.

Sva deca su fotogenična, ali da njih četvoro uhvatite u jednom kadru… to je prosto nemoguće. Bilo je lepo i veselo. Post sam počela pre žurke, a završavam ga posle žurke. Imamo i slike i snimke. Oni sada polako jedno po jedno padaju u san, a tati i meni preostaje da malo predahnemo i nazdravimo za sve njih. Živeli.

Naše male kopije

Mislim da ne moram ništa više reći.

Mali savet – Aptamil

Već duže vreme hoću ovo da napišem, ali me uvek nešto odvuče na drugu stranu. Od kada sam postavila „Nedelje trudnoće“ svakodnevno na moj blog dolaze buduće mame da se raspitaju o svemu i svačemu. Svraćaju i mame koje su se tek porodile, pa imaju problema sa dojenjem, svašta nešto. Imam jedan mali savet za mame koje nemaju dovoljno mleka ili iz nekog drugog razloga dohranjuju svoje bebe veštačkim mlekom. Sa svojom decom sam koristila „Aptamil“ i mogu da ga preporučim svim mamama.

Prošle godine u parku, tata, Jovana, Jana, Marko i ja trudna i debela, sretali smo bračni par sa malim dečakom. Reč, dve i tako. Zapita se mama te bebe kako postižemo sve, pa kako ja trudna izlazim na kraj sa tolikom decom, a ona ni sa jednim ne može da izađe na kraj, tamo ovamo i dotaknemo se Aptamila. Tu ja ishvalim Aptamil, a ona kaže „ma jeste dobar, nego ustajem noću po 10 puta, kuvam flašice, vodu, hladim, mućkam, bućkam…muka živa.“ Odvukoše me na drugu stranu, rastasmo se, a ne rekoh ženi šta i kako mi radimo. Njen mali verovatno već dugo nije na veštačkom mleku, ali mnoga druga deca jesu, a ovo bi bio savet za sve mame i tate koji noću zbog „bućkanja“ Aptamila ustaju po celu noć.

Kupite jedan dobar, lep, veliki termos, dve, tri flašice za mleko. Svako veče pre nego da legnete prokuvate vodu, ohladite na određenu temperaturu, sipate u termos i dobro zatvorite. Operete flašice i prateću opremu i sve to sa Aptamilom stavite na dohvat ruke, do vašeg kreveta, privučete krevetac do vas i spavate. Poželjno je da imate kutiju za veštačko mleko, lakše je. Kada beba počne da se budi, sipate vodu iz termosa u čistu flašicu, stavite određeni broj kašičica mleka, (o ivicu kutije mleka izravnate da se ne biste mučili sa nožem) stavite poklopac na flašicu i promućkate. Bebici flašicu „potkočite“ pelenom i još pospana beba dobije šta želi, a da ne stigne da se probudi i da vi ne mrdnete iz toplog kreveta. Beba dobije lep, ukusan, svež obrok. Sledeći put kada se beba probudi, postupak ponoviti sa drugom čistom flašicom, tako da opet ne morate da se motate po kuhinji.

Na ovaj način, beba nauči da ne mora svaki put kada je gladna da bude izvađena iz kreveca, da se rasani, da plače, da čeka, pa tako vremenom počne i po celu noć da spava. Eto to je taj prost i jednostavan savet, ali ne seti se svako, pa ovako možda nekome mogu da pomognem.

I za kraj da kažem ŽIVELO DOJENJE I SISE PUNE MLEKA… ako na žalost nema mleka u njima onda ŽIVEO APTAMIL!

Rodio se Nikola

Pre dva minuta rodio se Nikola. Ništa više ne umem da kažem. Sve je prošlo u najboljem redu. Ljubim vas i grlim sve.  :D

Praviti se "normalan" :)

Divan dan, kao i svaki Božić. Kažu da sve ono što radite za Božić, radićete i cele godine. Mi Momčilovići smo se potrudili da radimo ono što najviše volimo. Da skitaramo. Bili smo na ručak-večeri, kod bliskih rođaka, prijatelja.

Ana i ja smo dobile paricu u česnici. Bićemo puuuuune para cele godine. Srećna sam što decu smem da odvedem bilo gde i da budem sigurna da će biti normalna i dobra. Stvarno je teško u današnje vreme decu vaspitati da budu takva. Obožavam izjavu svoje sestre, koja inače ima dobru decu. Ona često u zajebanciji  kaže svojim momcima, “pravite se da ste normalni”.  :D

Mi smo se “toliko pravili da smo normalni”, da smo zaslužili da nas opet pozovu u goste. Kada sa dvoje malecke dece, odete u goste, a možete i da sednete i da jedete, pričate, popijete, a da ne vrištite i traumirate domaćine svojim prisustvom … ma ponosna sam na njih skroz.

Šaljemo ljubav

I tako već par dana, planira Ivana da napiše koju reč. Nemam pojma koji je datum, dok ne pogledam na računaru. Ups…2:23 već je šesti januar. Naša novogodišnja žurka je trajala do juče popodne.

Bilo je ludo i nezaboravno. Dolazio je i Deda Mraz, samo što ga deca nisu videla. Došao je kad su spavali, doneo poklone, popio kafu sa mnom i pomogao mi oko sarme. Što Deda Mraz ume da kuva to je čudo jedno. Prva sarma koju sam u životu napravila je bila više nego izuzetna. To je zato što mi je Deda Mraz pomogao i otkrio mi par trikova.

Žao mi je što nisam odmah pisala dok je sve bilo sveže. Svaki dan od 30.12. do danas je za po jednu malu priču. Postaviću slike i napisati po koju reč… tako ću se prisećati.

Ovako smo počeli… neko je već bio bos, a neko je pokušavao da pobegne iz kadra. Neko je pio pivo…

…a neko kratka pića…

Marko se brinuo šta će biti kada se sestre ponapijaju.

…a tetki i bebi se svidela sarma.

Devojke su pošandrcale.

I ako nastavim ovako osvanuću…bukvalno.  Gomila doživljaja, na kraju stare i na  početku Nove Godine…. I kako god …dok sam ja sve slike pregledala i sredila, a ono još malo, pa svanjava.

Nema tu šta puno da se priča, pogledajte slike, a ja odoh da spavam, već je 4:10 … Zaslužila sam i ja malo sna, a vama od srca šaljemo ljubav. Puno ljubavi. Da cele godine budete voljeni.

Ovako smo počeli

Mala priča o maloj Mariji…mala Marija zaslužuje veliku priču

Više od mesec dana nosim u sebi priču o Mariji. Mala Marija. Nije ona mala. Veća je za glavu od moje Jovane. Moram bre, da se isplačem za tim detetom. Duša me boli. Jedna sasvim obična priča me je podsetila da u ovoj godini moram i da se isplačem. Hvala ti Suske. Pomerila si me svojom običnom pričom i podsetila, da ostavljam nešto nedorečeno.

Prvi razred je moja Jovana završila u Kraljevu. Teška godina za nas. Jako teška i jako srećna. Jovani se mama udala, ostala trudna, a igrom slučaja Jovana je već bila upisana u školu sa svojim starim drugarima u Kraljevu. Taj prvi razred će zauvek da obeleže putovanja Beograd Kraljevo, Kraljevo Beograd. Suza za suzom. Osmeh za osmehom. Osmeh za suzom. Hvala mojoj mami zauvek. Hvala mojoj Jovani.

Kako god, brzo nam je prošao prvi razred u toj rascepljenosti, u tim putovanjima, u tim …uh … ceo život će mi faliti taj ….samo naš prvi razred. Duša me boli. Ivana ko Ivana živi sada i ovde, što je bilo bilo je. Jovana ko Jovana, više joj i nije važno gde je nekada išla u školu. Blago moje.

Drugi razred. Beograd, Banovo Brdo, Banović Strahinja. Novi stan, novi grad, nova škola. Ako ste me bar malkice upoznali kroz sve moje tekstove, onda ste upoznali i moju Jovanu. Bar delimično, jer krv nije voda, a to dete liči na mene. Pametnija je od mene, lepša je od mene, o koliko je samo dobronamernija i tvrdoglavija, to ne umem da opišem. Moja drndulina. Poštujem je neizmerno kao ličnost. Ona je moj vodič. Znate li šta poštujem? Tamo gde sam ja bila plačipička, moja Jovana je borac. Nije što je moja, ali to dete je ličnost.

Kraj prvog polugodišta, drugog razreda. Odem na roditeljski. Učiteljica joj je stvarno dobra žena, ali…ali u knjižici joj je ovako napisala „zanemaruje tuđe osećaje i probleme“. Ne baš tako, ali slično nešto. U fazonu, baš je briga za sve što se oko nje dešava. Čekaj da se setim tačno. Ma šta da se setim… prenosno je rekla da je moje dete bezosećajno za tuđe muke i probleme.

Idem niz ono brdo i plačem. Jebe mi se za ocene. Kriva sam. Moje dete je postalo bezosećajno na tuđu muku. Kakva sam ja to majka? Jedva čekam ovaj sada roditeljski da vidim šta će sada da napiše kao utisak.

Moje dete je inače druželjubivo. Sitniš je, ali ume da vodi i ne da na sebe. Vole je deca. Tako da je u našoj kući tog drugog razreda, prodefilovalo mnogo njih. Drugari, drugarice, rođendani, telefonski pozivi i slično. Radovala sam se što voli da ide u školu, što ima dobro društvo, što nije zapostavljena, zanemarena. Uključila se u sve.

Roditeljski sastanci počinju i završavaju se sa kukanjem i vapajem učiteljice. „Družite se sa svojom decom. Pričajte, igrajte se…“ Ne razumem. Pa kad pogledam ljude oko sebe svi su super. Šta priča ova žena? Za nikog od roditelja ne bih rekla da ne ume da trči i smeje se sa svojim detetom. Mora da preteruje ta učiteljica.

Treći razred. Zabrinuti smo. Najlepše i najčešće društvo su joj Marko, Ana i Lara. Svi do dve godine starosti. Brat i sestre. I dalje rado ide u školu, sve je ok, po njenoj priči. Dolaze povremeno deca, ali sve ređe. Ne zove ih. Razgovaramo, o čemu se radi tu radi? „Mama, pa sve je u redu.“ Nije u redu. Znam da nešto nije u redu. Roditeljski sastanci, sa divnom učiteljicom, koja se trudi da zbliži i decu i roditelje. Sa divinim nasmešenim roditeljima. Ne menja se ništa, sem što moje dete odbija da se druži sa njima.

Jovanin 9. rodjendan. Pravimo žurku kući. Svi kažu, „ženo nisi normalna“. „Uzmite igraonicu.“ Ne. Želim da ih vidim ovde, sve. Želim da nam svima bude lepo. Želim da ih ja zabavim. Da pamte. Ja to umem i volim.

Sigurna sam da će pamtiti Jovanin rođendan, ali… !!! Ali bre!!! Apsolutno za sve na ovom svetu imam opravdanje, za decu posebno. Vika, vriska, dreka… ludilo. Pa tu i jesmo da ludujemo. Ali… uh…. Postoji tu jedan momenat koji me je strašno uplašio. Trenutak kada sam shvatila, zašto moje dete izbegava da se druži sa većinom njih. Ne znam u stvari koji je to trenutak tačno. Verovatno ceo utisak koji su ostavili na mene, je taj… da većina njih nikada neće biti normalna. Žao mi je što to moram da kažem, ali to jeste istina. Ja uvek govorim istinu.

Situacija. Tri dečaka. Guraju se, vrište, skaču kao nenormalni. Priđem „šta vam je, u čemu je problem?“. „Ma ništa, vatamo se za jajca.“ „Molim….Pa zar vas ne boli?“ „Mene ne boli…hihihihihi…baš mi je super.“ „Mene boli kad jako stisnu…hihihihihi.“ „Mene ne boli ni malo, baš mi je super…ja mogu da izdržim i kad me jako stisnu za jajce.“ …. „Jeste li vi pederi, pa se vatate?“ „HAHAHAHAHHAHA…. Nismo, ali kad neće devojčice, vatamo se sami…..HAHAHAHHAHAHA“!!!!

ŠOK! U najmanju ruku šok! Posmatram ostale. Posmatram Jovanu. Ljudi moji. Šta je bre ovo? Jovana sedi između svoje tetke i Jane. Gleda me tužno. Priđem. „Mama, a kada će da odu?“ „Nemoj mila, pa zvali smo ih.“ „Ma baš me briga vidiš bre, da su to luda deca. Želim da idu kući i da se igram sa Janom i Markom.“ Otišli su posle sat, dva…rodjendan je prošao. Ne, ne želim više takve žurke za svoje dete. Većina te dece uopšte nije u vinkli. Žao mi ih je…ali ne mogu ja da spasem ceo svet.

Nije mi više bilo čudno što su mom detetu najbolje društvo Jana, Marko, Ana i Lara. Braća i sestre. Što rođeni, što ne….bebe ili predškolci, to su bre naša deca. Vaspitana.

Ovo je ipak priča o Mariji. Jednoga dana, dolazi kući sa drugaricom. Nisam ih ranije viđala zajedno. „Mama niko neće da sedi sa njom. Sedi sama i svi je zezaju.“ Moja cura, naravno voli da ispravlja krive drine. Bože na koga li je?

Lepa devojčica, ta drugarica, nosi naočare, viša je naravno od moje Jovane, za glavu. Rekoh već da imam mišicu. Dve lepe devojčice. Ručale, završile domaći, zatvorile se u sobicu. Imaju tajne. Išle napolje, u park. Vraćale se. Devojčica svaki put kaže „doviđena“, „dobar dan“. Smejuljim se. Šta me pozdravlja 15 puta? Bila je, koliko je bila. Jovana je ispraća. Vraća se u stan i daje mi do znanja da je boli glava, da joj ne smetam, da je ostavim na miru u sobi.

Ja sam jedna dosadnuša. Naravno da je neću pustiti, dok ne utvrdim razlog. Marko spava, Ana stoji u dupku pored nas dve. „Šta je bilo Dragice? (draga pa Dragica).“ „Ma ništa, pusti me.“ „Ma kako ništa. Nešto te muči Milanka moja? (mila, pa Milanka).“ Bože što si ti dosadna žena. Nije mi ništa, pusti me na miru.“ „Dragice“ umiljavam se… „ti svojoj mami sve smeš da kažeš.“ „Smem, ali to je tajna mama. Rekla mi je tajnu, najveću.“ Pune se suzama, moje drage oči. „Reci mami. Znaš da sam ja tvoja čuvarka tajni, malih i velikih. Neću nikom reći.“ „Znaš mama,… molim te nemoj da kažeš nikom. Znaš mama, pa ona….“ „Šta je ona?“ „Nju svi zezaju u školi. Niko je ne voli.“ „Što bre? Baš je dobra i draga.“ „Ne znam što je ne vole, mama….znaš mama… nemoj nikom da kažeš…mama, bre….bre pa ona je usvojena.“ Plače moje dete. Plačem ja sa njom. Plačem i sada. „Kako bre mama neko može da ostavi dete? Vidi mama Anu. Ona je bila manja od Ane kad su je ostavili. Kaže da nisu imali para da je čuvaju. Ostavili je skroz, onako u domu. Usvojili su je kad je imala tri godine ovi sadašnji tata i mama, a nju mama svi zezaju u školi, a tajna je ovo što sam ti rekla. E neće ona da ima najružnije stikere. Sve ću ja da joj dam.“ Demonstrativno lepi u Marijin album najlepše svoje stikere i potapa ih suzama. „Kako neko može da ostavi dete, reci mi?“ O Bože… Kako svom detetu da objasnim ono što ni ja ne razumem. „i ko zna kako sada živi. Ja ću da skupim pare i da joj kupim ranac za školu, stalno isti nosi. I sve ću svoje stvari koje su lepe, a ne trebaju mi da joj dam.“ Prestani Ivana…trajao je taj razgovor, trajao i trajao…

Marija počinje redovno da dolazi kod nas. Jedva sam čekala da čujem utiske, Jovanine posete njoj. „Mama, pa ona ima divnog tatu. Pravio nam je palačinke, radio domaći sa nama, a onda smo se igrali. Ima tako lepe igračke.“ „Vidiš Dragice, da ponekad i ono što na prvi pogled izgleda strašno, može biti lepo i dobro. Da je nisu usvojili, možda bi živela u nekom domu i mučila se, ko zna kako.“ Radovala se moja Jovana, radovala se ja sa njima.

Odlazi Marija jednog dana kući. „Mama, ona je trebala da ide na neke časove glume i slagala je tatu da je bila, samo da bismo duže bile zajedno.“ Uh…. Mala Marija laže. Poseta školi nije ni malo bila ohrabrujuća, Marija svašta nešto laže. Moja Jovana da bi joj se što više približila je popustila u školi. Zezaju Jovanu u školi oni isti što se igraju sa jajcima. Zovu je ciganka, pikavac. Ne vole je više. Druže se njih dve i još dva muška „pikavca“. Moja mišica se busa. Ne da se. Brani drugaricu, koja je za glavu viša. Učiteljica kaže da nikoga ne sažaljeva i da za nikoga nema privilegije. Uh…zar će se moje dete samo boriti za jedno, jadno ostavljeno dete?

Rekla sam joj u petak da postoje ljudi koji lažu, da bi imali prijatelje, lažu ljudi i da ne bi ostali sami, lažu ljudi zbog svega i svačega. Jovana je u petak plakala kao velika. Samo je govorila. „Mama ja neću prestati da se družim sa njom. Neću mama nikada da je i ja ostavim.“ . Moja pametnica. Danas mi kaže. „Rekla sam Mariji. Ili će da prestane da laže ili ću prestati da je volim. Nisam joj rekla da nećemo da se družimo nego da neću da je volim. Znaš mama da neću ni da se družim, ako nastavi da laže, ali neće ona više da laže nikog, obećala mi je..“

Sigurna sam da vam ni deo osećaja nisam prenela. Sigurna sam da sam nešto propustila. Sutra je roditeljski, već danas u stvari…već je pola 5. Uh … baš me je mučila priča o Mariji. Jovana se neće odreći Marije, neće je ostaviti. Moja osnovna priča je da mora da joj objasi da ne sme da laže, jer prijatelji se ne lažu. Marija nije ni lagala prijatelja, lagala je roditelje, učiteljicu, okolinu. „Mama ona će sve tebi da kaže, rekla mi je. Za NG ćemo da zovemo njenog tatu i mamu, pa vi pričajte sa njima. Samo da znaš, neka me i zovu ciganka, ja neću prestati da se družim sa njom.“

Zanima me samo da ove godine vidim šta će učiteljica napisati u knjižicu. Ako bude napisala nešto slično kao prošle godine. „zanemaruje tuđe osećaje i probleme“, javno ću tu na roditeljskom da iscepam knjižicu na komadiće.

I još nešto sam sigurna. Deca se vaspitavaju do šeste godine. Ko god da je to rekao i utvrdio, bio je u pravu. Nismo sve vreme bile zajedno u prvom razredu, ali moja draga je već 26. oktobra napunila sedam. Bila je već vaspitana. Ma mislim da sam još tog istog 26. oktobra, 1999. kada sam je rodila, završila veći deo vaspitanja. Geni su čudo.

Još jedan decembar

Decembar…pa kad pre mamu mu jebem?  Svi nešto sumiraju kraj godine, prave planove za sledeću, ovo ono, a ja još ne kontam da je već decembar. Tako ću verovatno i u julu da se čudim „kad pre juli?“.

Porasla nam deca. Evo još malo, pa će ovi mali i u školu da krenu.  E baš tako leti vreme. Ani već raste četvrti zub. Učimo je da hoda. Dubak je prevazišla, nije joj više zanimljiv. Napravi korak, dva sama. Od tate do mame i od mame do tate. Već ima osam meseci, a prošle godine u ovo vreme, se još uvek muvala po mom stomaku. Ne mogu se čudom načuditi. 

Jovana treći razred. Ej bre, treći!… a kao da joj je juče porastao četvrti zub. Jana je pre neki dan proslavila šesti rođendan, a upoznala sam je kad još nije znala da kaže R. Smejem se sama sa sobom i kažem „…e mladosti moja!“ 

Marko… kao što nam je svima u porodici predodređeno, je već postao svetski putnik. Drugo je to bilo, kad ga mi odvedemo kod babe i dede u Kraljevo, a mi odemo na dan, dva, pet na neko takmičenje… Ali sada…sada je sam otputovao. Mislim ne baš sam, imao je babinu podršku tokom puta. Selo dete u autobus i otišlo. Ispratila ga majka. E kad mi srce nije puklo. Od … ne znam… od miline neke. Od ponosa. Ko zna kako sam se osećala? Mali onako, dao babi ruku i otišao. Samo sam se izgubila u gužvi. Kao poslednji debil sam se krila iza trefike, da ga vidim, a da on mene ne vidi. Da se ne rasplače ili da ne traži, mamu, tatu… Ma jok. Nije se ni okrenuo. Otišao je u sredu, a već je nedelja i još se nije rasplakao. Progovorio je. Doduše srpski nešto slabije, ali zato na italijanskom tečno razgovara sa dedom.

Marko u Kraljevu

Mi…nas dvoje. 25. novembra nam je bilo dve godine braka. Dve godine tek, a kao da je prošlo 15. Ne…nije nam postalo dosadno kao da smo 15 godina u braku, nego se toliko stvari izdešavalo. Volimo se, ljubimo se, želimo se, ali umemo i da se posvađamo, na krv i nož. E to da vam je videti. Svađaju se ljudi oko svega i svačega, a mi najviše oko preferansa. Bezobrazan je do bola i nazad, a i ja ne zaostajem. Sve u svemu nemamo preča posla nego igramo preferans preko neta.

Deca se razbežala, Mare u Kraljevu, Joka kod babe u Železniku, Jana kod mame, samo je Ana kod kuće, a kad posle toliko dece jedno ostane u kući, to vam je isto kao da ste sami. Ne potcenjujemo mi Anino prisustvo, naravno da ne. Čak se i ona čudi ovom miru, a i nekako smo joj više posvećeni. Čudi se dete, gde svi odoše. Znam samo da deca koja rastu zajedno sa drugom decom, budu mnogo srećnija i pametnija.

Učimo Anu da hoda, igramo preferans, svađamo se zbog istog… i maštamo, kako bi bilo lepo dobiti na lotou. Već sledećeg dana bi Jovana, Jana, Marko i Ana mogli da očekuju još jednog člana ekipe. Ne treba nama loto za još jednog člana. Lako je obući, nego ih ne može čovek nahraniti. Pa vi vidite kako nama protiče decembar. 

Možda sam i ja "Majka hrabrost"

Majka hrabrost. Možda ste već posetili ovaj sajt, ako jeste onda predpostavljate koliko sam ljuta i besna. Ova zemlja je u totalnom rasulu, a tamo gde mora da postoji red, zakon, humanost i još mnogo toga, je najgore stanje. U srpskim porodilištima. Posetite sajt i sve će vam biti jasno.

Čitam sve ove priče i zgrožavam se. Ispričaću vam i ja svoju. Rodila sam troje zdrave, prave, lepe dečice, što znači da sam se i tri puta porađala, s obzirom da nisu blizanci.

26. 10. 1999. Kraljevo
Naglasiću da me je porađao doktor koji je porađao i moju sestru, tako da smo imali apsolutno poverenje u njega. Između ostalog mi je i vodio celu trudnoću. Hoću za početak da kažem da porođaj može biti divan nezaboravni doživljaj, čak i u Srbiji.

Oni prvi mali bolići su počeli pre podne oko 11. Pošto sam živela blizu porodilišta, doktor nije insistirao da odmah dođem, što je i najvažnija stvar u celom tom mom porođaju. Rekao mi je da se ponašam sasvim normalno kao i svakog drugog dana, da šetkam, raduckam nešto i da se s vremena na vreme javim.

Bio je to izuzetno srećan i lep dan za mene i moju porodicu. Sećam se da sam ljuštila pečenu papriku sa mamom, igrala se sa sestrićima, išla čak i u prodavnicu, da šetkam malo… Sasvim normalan dan, protkan povremenima bolovima. Čitavog dana sam se u stvari otvarala, malo po malo. Kada su naišle prave kontrakcije, istuširala sam se, sredila i odveli su me u porodilište. Evo šta sam napisala posle porođaja.

… Dr. Tanasković me je pregledao u 19:10 na ginekologiji. Odveli su me u porodilište. Vodenjak pukao u 19:45. Bolelo me je, ali izdržljivo. Šaputala sam svojoj bebi. „Hajde bebo, hajde bebo, možeš ti to… izađi polako, čekam te, ne boj se!“ Tačno u 21:00 rodila sam ćerku. Teška 2550g, dugačka 52cm, obim glave 32cm. Zdrava, vitalna, lepa, kočoperna beba. Stavili su mi je na grudi, odmah me je uhvatila za prst, poljubila sam je u glavu. Osećaj je neverovatan. Smejem se i plačem od sreće u isto vreme, tresem se od uzbuđenja. Mnogo volim što je devojčica. Posteljica je izašla u 21:05. Porođaj je prošao super! Dali su nam broj 43. Odvode me u sobu broj 8. Malo sam umorna, ali i dovoljno jaka da odmah ustanem. U pratnji sestre sam se istuširala. Isuviše sam uzbuđena da bih spavala. Celu noć sam se smejala sa ženama po sobi. Zaspala sam tek oko pola 3 a već, u 4 sam se probudila. Promenila posteljinu, istuširala se i sredila za prvi podoj. Nisu je doneli u pola šest. Bilo mi je žao, ali znam da je sve u redu i zato sam neverovatno srećna. Naš prvi susret oko pola deset. Oduševljena sam mojom malom devojčicom. Ima dugu crnu kosicu i tamne oči. Gledam je i pokušavam da shvatim šta se u stvari dešava. Moja kiflica, uvijena, pa me gleda. Dala sam joj da sisa. Vuče kao da je to već mnogo puta radila. Priroda! Oči mi zasuze, pa se smejem, privijam je uz sebe, ljubim je u glavu, tepam joj i dajem joj nezvanično ime Jovana…. Porodili su me doktor Miloš Tanasković i babica Rada Debeljak.

Tako je protekao moj prvi porođaj. Bez ijednog jedinog uboda iglom, bez sečenja, bez ikakvih problema. Bez potplaćivanja, naplaćivanja i ostalih radnji. Bila sam presrećna što je devojčica, što će i ona jednom kad poraste moći da doživi taj divni osećaj porađanja. U takvom mi je sećanju ostao prvi porođaj.

Ide život dalje svojim tokom i tako se preselimo u Beograd. Da sam znala šta je Narodni Front, sigurno bih se ponovo porađala u Kraljevu kod mog divnog doktora. U Narodnom Frontu vam ništa ne znači čak i ako imate vezu, ako vam je ta veza … Evo ispričaću vam.

April mesec, 2007. termin mi je 21. Doktorka mi je u određenom periodu uradila jedan ili dva ultra zvuka, ne sećam se, zakazala pregled za utorak 17. Odemo mi lepo na pregled. Po preporuci joj kupimo bombonjeru i neki parfem. „Videćeš divna je ona, ali voli tako sitne poklončiće, s vremena na vreme.“ Uvede me tamo u onu staklenu ambulantu. Nikada neću da zaboravim taj bol. Šta je ovo ljudi moji? Pa pregled nikada ne boli, pogotovu ne u devetom mesecu. „Nisi ti još otvorena, dođi u petak.“ Ne mogu da se sastavim od bola, siđem nekako. Neću nikada zaboraviti to poniženje. Stojim jadna, umirem od bolova i pružam joj onu ukrasnu kesu. „Doktorka… mali znak pažnje.“. Najradije bih je ubila, a ja se smeškam.

Ja u životu obično plačem samo od besa. Bol podnosim dobro. Kada sam izašla iz ordinacije, plakala sam kao nikad u životu. Odemo na kafu muž i ja, da se malo smirim. Kad ono, boli. Boli sve više i više. Boli, pa ne prestaje. Ceo prvi porođaj me nije tako boleo. Pozovemo je telefonom. Kaže ona da izmerim kontrakcije na koliko su, pa da se javim. Boli da ne mogu da izmerim. Kaže, dođi, ali požuri smena mi se završava u 14h.

Stignemo mi nekako kući da se sredim i dođemo. Kaže opet “daj da te pregledam”, i opet onom svojom ručerdom, kao da je pregledala ovcu, a ne ženu. „Šta te boli, pa samo si dva prsta otvorena, ajde idemo u porođajnu salu.“ Odvedoše me ko pravu ovcu. Kada su me uveli u boks, bila sam u totalnom čudu. Nije meni još vreme, šta rade ovi. Svojim pregledima mi je pokrenula porođaj. Vrište žene, kukaju, plaču, a ja se čudim šta me je snašlo. Naravno odmah su me uboli nekom iglom i nakačili na nešto. To nešto je indukcija. Tek sam kasnije provalila. Boli jebote.

Upadoše onda neki studenti, živi bili, da im anesteziolog pokaže kako se daje epidural. Ne meni, naravno, ja nisam ni stigla da popričam sa nekim o tome, već ženi do mene. Gledam ja tako šta onaj doktor radi i čekam da završi. „Doktore može li i meni epidural“. „Moraš da vidiš sa svojom doktorkom.“ Dođe ona moja i ja pitam. Kaže šapatom „može, ali to košta“. Znam rekoh da košta. Može li? Kaže, „tiho…ali to košta malo više“. „Ama šta košta da košta“. „To ti je 300 evra.“ Ma nek je i 15000, prodaćemo stan, uzećemo kredit, samo daj. Živ bio onaj anesteziolog i onaj koji je izmislio taj epidural, ubode me i meni laknu. Epidural po njima podrazumeva i jaču indukciju, a i doktorka žuri kući na ručak.

Onda su došle neke dve srednjoškolke da mi nameste CTG. Vrte sa onim po stomaku, pipkaju, traže, ne nalaze tonove bebe. Onda je nastala cela zbrka. Skupilo se njih, pa ne znam koliko. Nabili su mi nešto preko usta. To nešto je kiseonik. Rekoh smeta mi ovo. To je zbog bebe. Jedan, dva, tri… i eto ga moj Marko, tačno u 17:05. 2850 težak, 50 dugačak, lep, zdrav, prav, kočoperan. „Ima rupicu na bradi. Odakle mu samo to švalersko obeležje.“ To sam prvo rekla kada sam ga videla. Ponovo ista poplava osećanja. Dobili smo broj 1818 i moja doktorka je mogla da ode na jebeni ručak, sa sve bombonjerom, parfemom i 300evra. Doktorka se zove Jelena Radojević, a anesteziolog se zove Dr. M. Paštar.

Uslovi u Frontu su užasni, ali ima par onih dobrih sestrica koje ti boravak učine podnošljivijim, a i ja sam vedra i vesela osoba tako da neću da se žalim. Želim da naglasim da svako ko može da izbegne doktoru Radojević, da to i učini, jer znam za još par ovakvih slučajeva sa njom. Užas cele priče je u tome, što sam mogla da izgubim dete na samom porođaju. Beba se izmorila i prestala da reaguje. Sve je bilo isuviše brzo i nasilno. Još je i izjavila da bih se porađala do sutradan da nisam snalažljiva. Daleko joj lepa kuća. Žao mi je samo što sve ovo što govorim, ne mogu i da dokažem, ali bilo je baš ovako kako kažem i tačka. Ko mi ne veruje nek ide kod Jelene na porođaj ili neka pošalje nekog sebi dragog.

Treći porođaj. Trudnoća za trudnoćom, beba za bebom. Mart 2008. Kada samo pomislim na koliko pregleda, koje kakvih analiza, vađenja 16 litara krvi, ultrazvukova svakih 15 minuta i ctg-ova, čekanja sa stomakom do zuba po koje kakvim ambulantama, trudna žena mora da preživi, iznerviram se. Sigurna sam da je priroda sve izregulisala, ali sam i srećna što je medicina toliko napredovala. Hvala Bogu meni nije trebala. U toku svoje treće trudnoće sam jednom izvadila krv, uradila 2 ultrazvuka i 1 ctg. U ambulantu sam otišla samo po uput za porođaj. Sve tri trudnoće sam bila izuzetno aktivna i zdrava.

Planiram ja tako da se porodim 1. aprila kada nam tata dođe sa puta. Planiram ja planiram kad ono… U naš veliki bračni krevet sam spakovala Jovanu sa jedne, Marka sa druge strane i sebe u sredinu. Tako smo spavali. Te noći su počeli oni mali bolići, kao sa početka moje priče. Malo po malo. Okrenem se zagrlim Jovanu, spavam malo, pa kad zaboli okrenem se, pa zagrlim Marka. Spavam, spavam, pa me probudi bol. Vrtela sam se, spavala, grlila ih, ljubila i u pola 7 ustala, probudim mamu i kažem, „ovo izgleda počelo, ne idem dok ne popijem kafu.“ Popijem i kafu, sredim se, ono već 7 i 15. U Narodnom Frontu sam bila u 7:45, u boks za porođaj su me brzom brzinom prevezli u 7:55, a već u 08:00 sam držala svoju treću bebu u naručju. Rodila se i Ana. 2750 teška, 49 dugačka, zdrava, prava, kočoperna beba. Dobili smo broj 1798.

Kad su me uveli u boks nikog nije bilo sem jedne mlade, lepe, devojke. Mislila sam da će ona da me pripremi za porođaj, pa će valjda i moja doktorka stići. Promenila sam doktorku, naravno. Stigla sam samo da je pitam „izvini, a ko si ti“. Da nije neki student ili srednjoškolka. Dok je stigla da mi odgovori, već je držala moju Anu. Predivna, mlada babica. Slađa se zove i žao mi je što ne znam kako se preziva. Nikada je više nisam videla. Kada smo se ja i Ana izmazile i izljubile nju su odneli i ja sam već telefonirala. Kulaža totalna. Ležim na onom stolu sva uplakana od sreće i pričam telefonom. Preko puta u boksu čujem „a nije te bolelo kad si se tetovirala, a sad se dereš ko magare?“ Zahvaljujem se Bogu što sam ih sve izbegla.

Nećete mi verovati ko je prvi ušao u boks posle babice. „Divna“ nasmejana doktorka Jelena. Zamalo sam pala u nesvest, ali sam bila presrećna što je sve gotovo i što ona nema šta da prčka po meni. „Jao Ivanice, pa što se nisi javila.“ „Tražila sam vas, ali ste bili na odmoru.“ Ma teraj se, mislim se, od mene više nećeš dobiti ni dinara.

Front ko pravi front, uslovi ko i predhodne godine. Prepovijala sam bebe po sobi, jer nisu sve mame znale kako se to radi, a nije imao ko da im pokaže. Delila neke savete, pomagala sam im koliko sam umela i tako, brzo nam je prošao boravak u tom haosu.

Za kraj ću još i da kažem da su mi izgubili karton. Kako je za manje od godinu dana moguće da se izgubi nečiji karton. Jednostavno je nestao. Šta se sve radi, pomislila sam da je možda i namerno nestao, da ne bih imala nikakvog osnova, ni dokaza protiv bilo koga iz 2007. Razumemo se.

Mislim da svi koji pričaju svoje priče treba da kažu imena tih doktora, jer ako ništa drugo neka ih izbegnu oni koji mogu. Sve u svemu, rađajući svoju decu sam odlično prošla. Samo kada se setim one ogromne žene kako me je ispovređivala, dođe mi da … ma neću više ništa da kažem. Hvala Bogu što je Marko bio jak.

Možda sam i ja “Majka hrabrost”

Majka hrabrost. Možda ste već posetili ovaj sajt, ako jeste onda predpostavljate koliko sam ljuta i besna. Ova zemlja je u totalnom rasulu, a tamo gde mora da postoji red, zakon, humanost i još mnogo toga, je najgore stanje. U srpskim porodilištima. Posetite sajt i sve će vam biti jasno.

Čitam sve ove priče i zgrožavam se. Ispričaću vam i ja svoju. Rodila sam troje zdrave, prave, lepe dečice, što znači da sam se i tri puta porađala, s obzirom da nisu blizanci.

26. 10. 1999. Kraljevo
Naglasiću da me je porađao doktor koji je porađao i moju sestru, tako da smo imali apsolutno poverenje u njega. Između ostalog mi je i vodio celu trudnoću. Hoću za početak da kažem da porođaj može biti divan nezaboravni doživljaj, čak i u Srbiji.

Oni prvi mali bolići su počeli pre podne oko 11. Pošto sam živela blizu porodilišta, doktor nije insistirao da odmah dođem, što je i najvažnija stvar u celom tom mom porođaju. Rekao mi je da se ponašam sasvim normalno kao i svakog drugog dana, da šetkam, raduckam nešto i da se s vremena na vreme javim.

Bio je to izuzetno srećan i lep dan za mene i moju porodicu. Sećam se da sam ljuštila pečenu papriku sa mamom, igrala se sa sestrićima, išla čak i u prodavnicu, da šetkam malo… Sasvim normalan dan, protkan povremenima bolovima. Čitavog dana sam se u stvari otvarala, malo po malo. Kada su naišle prave kontrakcije, istuširala sam se, sredila i odveli su me u porodilište. Evo šta sam napisala posle porođaja.

… Dr. Tanasković me je pregledao u 19:10 na ginekologiji. Odveli su me u porodilište. Vodenjak pukao u 19:45. Bolelo me je, ali izdržljivo. Šaputala sam svojoj bebi. „Hajde bebo, hajde bebo, možeš ti to… izađi polako, čekam te, ne boj se!“ Tačno u 21:00 rodila sam ćerku. Teška 2550g, dugačka 52cm, obim glave 32cm. Zdrava, vitalna, lepa, kočoperna beba. Stavili su mi je na grudi, odmah me je uhvatila za prst, poljubila sam je u glavu. Osećaj je neverovatan. Smejem se i plačem od sreće u isto vreme, tresem se od uzbuđenja. Mnogo volim što je devojčica. Posteljica je izašla u 21:05. Porođaj je prošao super! Dali su nam broj 43. Odvode me u sobu broj 8. Malo sam umorna, ali i dovoljno jaka da odmah ustanem. U pratnji sestre sam se istuširala. Isuviše sam uzbuđena da bih spavala. Celu noć sam se smejala sa ženama po sobi. Zaspala sam tek oko pola 3 a već, u 4 sam se probudila. Promenila posteljinu, istuširala se i sredila za prvi podoj. Nisu je doneli u pola šest. Bilo mi je žao, ali znam da je sve u redu i zato sam neverovatno srećna. Naš prvi susret oko pola deset. Oduševljena sam mojom malom devojčicom. Ima dugu crnu kosicu i tamne oči. Gledam je i pokušavam da shvatim šta se u stvari dešava. Moja kiflica, uvijena, pa me gleda. Dala sam joj da sisa. Vuče kao da je to već mnogo puta radila. Priroda! Oči mi zasuze, pa se smejem, privijam je uz sebe, ljubim je u glavu, tepam joj i dajem joj nezvanično ime Jovana…. Porodili su me doktor Miloš Tanasković i babica Rada Debeljak.

Tako je protekao moj prvi porođaj. Bez ijednog jedinog uboda iglom, bez sečenja, bez ikakvih problema. Bez potplaćivanja, naplaćivanja i ostalih radnji. Bila sam presrećna što je devojčica, što će i ona jednom kad poraste moći da doživi taj divni osećaj porađanja. U takvom mi je sećanju ostao prvi porođaj.

Ide život dalje svojim tokom i tako se preselimo u Beograd. Da sam znala šta je Narodni Front, sigurno bih se ponovo porađala u Kraljevu kod mog divnog doktora. U Narodnom Frontu vam ništa ne znači čak i ako imate vezu, ako vam je ta veza … Evo ispričaću vam.

April mesec, 2007. termin mi je 21. Doktorka mi je u određenom periodu uradila jedan ili dva ultra zvuka, ne sećam se, zakazala pregled za utorak 17. Odemo mi lepo na pregled. Po preporuci joj kupimo bombonjeru i neki parfem. „Videćeš divna je ona, ali voli tako sitne poklončiće, s vremena na vreme.“ Uvede me tamo u onu staklenu ambulantu. Nikada neću da zaboravim taj bol. Šta je ovo ljudi moji? Pa pregled nikada ne boli, pogotovu ne u devetom mesecu. „Nisi ti još otvorena, dođi u petak.“ Ne mogu da se sastavim od bola, siđem nekako. Neću nikada zaboraviti to poniženje. Stojim jadna, umirem od bolova i pružam joj onu ukrasnu kesu. „Doktorka… mali znak pažnje.“. Najradije bih je ubila, a ja se smeškam.

Ja u životu obično plačem samo od besa. Bol podnosim dobro. Kada sam izašla iz ordinacije, plakala sam kao nikad u životu. Odemo na kafu muž i ja, da se malo smirim. Kad ono, boli. Boli sve više i više. Boli, pa ne prestaje. Ceo prvi porođaj me nije tako boleo. Pozovemo je telefonom. Kaže ona da izmerim kontrakcije na koliko su, pa da se javim. Boli da ne mogu da izmerim. Kaže, dođi, ali požuri smena mi se završava u 14h.

Stignemo mi nekako kući da se sredim i dođemo. Kaže opet “daj da te pregledam”, i opet onom svojom ručerdom, kao da je pregledala ovcu, a ne ženu. „Šta te boli, pa samo si dva prsta otvorena, ajde idemo u porođajnu salu.“ Odvedoše me ko pravu ovcu. Kada su me uveli u boks, bila sam u totalnom čudu. Nije meni još vreme, šta rade ovi. Svojim pregledima mi je pokrenula porođaj. Vrište žene, kukaju, plaču, a ja se čudim šta me je snašlo. Naravno odmah su me uboli nekom iglom i nakačili na nešto. To nešto je indukcija. Tek sam kasnije provalila. Boli jebote.

Upadoše onda neki studenti, živi bili, da im anesteziolog pokaže kako se daje epidural. Ne meni, naravno, ja nisam ni stigla da popričam sa nekim o tome, već ženi do mene. Gledam ja tako šta onaj doktor radi i čekam da završi. „Doktore može li i meni epidural“. „Moraš da vidiš sa svojom doktorkom.“ Dođe ona moja i ja pitam. Kaže šapatom „može, ali to košta“. Znam rekoh da košta. Može li? Kaže, „tiho…ali to košta malo više“. „Ama šta košta da košta“. „To ti je 300 evra.“ Ma nek je i 15000, prodaćemo stan, uzećemo kredit, samo daj. Živ bio onaj anesteziolog i onaj koji je izmislio taj epidural, ubode me i meni laknu. Epidural po njima podrazumeva i jaču indukciju, a i doktorka žuri kući na ručak.

Onda su došle neke dve srednjoškolke da mi nameste CTG. Vrte sa onim po stomaku, pipkaju, traže, ne nalaze tonove bebe. Onda je nastala cela zbrka. Skupilo se njih, pa ne znam koliko. Nabili su mi nešto preko usta. To nešto je kiseonik. Rekoh smeta mi ovo. To je zbog bebe. Jedan, dva, tri… i eto ga moj Marko, tačno u 17:05. 2850 težak, 50 dugačak, lep, zdrav, prav, kočoperan. „Ima rupicu na bradi. Odakle mu samo to švalersko obeležje.“ To sam prvo rekla kada sam ga videla. Ponovo ista poplava osećanja. Dobili smo broj 1818 i moja doktorka je mogla da ode na jebeni ručak, sa sve bombonjerom, parfemom i 300evra. Doktorka se zove Jelena Radojević, a anesteziolog se zove Dr. M. Paštar.

Uslovi u Frontu su užasni, ali ima par onih dobrih sestrica koje ti boravak učine podnošljivijim, a i ja sam vedra i vesela osoba tako da neću da se žalim. Želim da naglasim da svako ko može da izbegne doktoru Radojević, da to i učini, jer znam za još par ovakvih slučajeva sa njom. Užas cele priče je u tome, što sam mogla da izgubim dete na samom porođaju. Beba se izmorila i prestala da reaguje. Sve je bilo isuviše brzo i nasilno. Još je i izjavila da bih se porađala do sutradan da nisam snalažljiva. Daleko joj lepa kuća. Žao mi je samo što sve ovo što govorim, ne mogu i da dokažem, ali bilo je baš ovako kako kažem i tačka. Ko mi ne veruje nek ide kod Jelene na porođaj ili neka pošalje nekog sebi dragog.

Treći porođaj. Trudnoća za trudnoćom, beba za bebom. Mart 2008. Kada samo pomislim na koliko pregleda, koje kakvih analiza, vađenja 16 litara krvi, ultrazvukova svakih 15 minuta i ctg-ova, čekanja sa stomakom do zuba po koje kakvim ambulantama, trudna žena mora da preživi, iznerviram se. Sigurna sam da je priroda sve izregulisala, ali sam i srećna što je medicina toliko napredovala. Hvala Bogu meni nije trebala. U toku svoje treće trudnoće sam jednom izvadila krv, uradila 2 ultrazvuka i 1 ctg. U ambulantu sam otišla samo po uput za porođaj. Sve tri trudnoće sam bila izuzetno aktivna i zdrava.

Planiram ja tako da se porodim 1. aprila kada nam tata dođe sa puta. Planiram ja planiram kad ono… U naš veliki bračni krevet sam spakovala Jovanu sa jedne, Marka sa druge strane i sebe u sredinu. Tako smo spavali. Te noći su počeli oni mali bolići, kao sa početka moje priče. Malo po malo. Okrenem se zagrlim Jovanu, spavam malo, pa kad zaboli okrenem se, pa zagrlim Marka. Spavam, spavam, pa me probudi bol. Vrtela sam se, spavala, grlila ih, ljubila i u pola 7 ustala, probudim mamu i kažem, „ovo izgleda počelo, ne idem dok ne popijem kafu.“ Popijem i kafu, sredim se, ono već 7 i 15. U Narodnom Frontu sam bila u 7:45, u boks za porođaj su me brzom brzinom prevezli u 7:55, a već u 08:00 sam držala svoju treću bebu u naručju. Rodila se i Ana. 2750 teška, 49 dugačka, zdrava, prava, kočoperna beba. Dobili smo broj 1798.

Kad su me uveli u boks nikog nije bilo sem jedne mlade, lepe, devojke. Mislila sam da će ona da me pripremi za porođaj, pa će valjda i moja doktorka stići. Promenila sam doktorku, naravno. Stigla sam samo da je pitam „izvini, a ko si ti“. Da nije neki student ili srednjoškolka. Dok je stigla da mi odgovori, već je držala moju Anu. Predivna, mlada babica. Slađa se zove i žao mi je što ne znam kako se preziva. Nikada je više nisam videla. Kada smo se ja i Ana izmazile i izljubile nju su odneli i ja sam već telefonirala. Kulaža totalna. Ležim na onom stolu sva uplakana od sreće i pričam telefonom. Preko puta u boksu čujem „a nije te bolelo kad si se tetovirala, a sad se dereš ko magare?“ Zahvaljujem se Bogu što sam ih sve izbegla.

Nećete mi verovati ko je prvi ušao u boks posle babice. „Divna“ nasmejana doktorka Jelena. Zamalo sam pala u nesvest, ali sam bila presrećna što je sve gotovo i što ona nema šta da prčka po meni. „Jao Ivanice, pa što se nisi javila.“ „Tražila sam vas, ali ste bili na odmoru.“ Ma teraj se, mislim se, od mene više nećeš dobiti ni dinara.

Front ko pravi front, uslovi ko i predhodne godine. Prepovijala sam bebe po sobi, jer nisu sve mame znale kako se to radi, a nije imao ko da im pokaže. Delila neke savete, pomagala sam im koliko sam umela i tako, brzo nam je prošao boravak u tom haosu.

Za kraj ću još i da kažem da su mi izgubili karton. Kako je za manje od godinu dana moguće da se izgubi nečiji karton. Jednostavno je nestao. Šta se sve radi, pomislila sam da je možda i namerno nestao, da ne bih imala nikakvog osnova, ni dokaza protiv bilo koga iz 2007. Razumemo se.

Mislim da svi koji pričaju svoje priče treba da kažu imena tih doktora, jer ako ništa drugo neka ih izbegnu oni koji mogu. Sve u svemu, rađajući svoju decu sam odlično prošla. Samo kada se setim one ogromne žene kako me je ispovređivala, dođe mi da … ma neću više ništa da kažem. Hvala Bogu što je Marko bio jak.

Tetkin padobranac

Naši mali padobranci

Najmlađi član Padobranskog kluba Nebeski Dijamant je Nikola Vučković. On je već sa 11 godina odlučio da oseti lepotu padobranstva. Reći da je neko sa 11 godina sposoban za takvu odluku, možda zvuči čudno, ali upravo je tako. Kada neko sa tako malo godina, na +40C umesto na kupanje, svojom voljom ide na aerodrom da prati obuku drugih padobranaca i da gleda skakanje, šta onda drugo reći, nego da je rođeni padobranac.

Za početak Nikola je skočio, tandem skok sa 3000m. Najveća brzina ostvarena prilikom tog skoka je bila 266km/h, a 41 sekunda provedena u slobodnom padu, šta reći…jedino slike i snimak donekle mogu da vam približe kako se osećao i kako je reagovao naš Nikola.

Pre skoka:
…
- Nikola jesi li siguran da hoćeš da skočiš?
- Jesam!
- Jesi li 100% siguran?
- 100%
…

Posle skoka:
…
- Da li bi još skakao?
- Da!
- Koliko puta još?
- Pa bar još 1000 puta!!!
…

Nikoli preostaje da do svoje 16 godine čeka svoju obuku i svoj prvi samostalni skok. Do tada će verovatno već naučiti da sam spakuje padobran, a posmatrajući druge padobrance verovatno će naučiti i sve ostalo. U međuvremenu će verovatno skočiti još koji tandem skok, ako uštedi neke pare, jer u ovom sportu svi sve plaćaju!

Marko

Verovatno se nigde u svetu prenatalni skokovi ne računaju u skokove, ali ako ih ipak računamo, onda je naš najmlađi padobranac Marko. Pre svoga rođenja, dok je još bio samo mala mrvica u stomaku, kroz telo svoje majke je osetio lepotu potpune slobode. Neke mame svojoj deci dok su u stomaku puštaju muziku, Mocarta, Baha, RNR ili šta već, idu na aroma terapije, šetnje, vožnje brodićima… Marko je slušao brujanje aviona i skakao iz istog. Padobranac u najavi! Videćemo kad bude dovoljno porastao da ima svoju knjižicu skokova, hoće li mu negde tih 5 skokova biti upisano, ali je sigurno da je negde u njegovom genetskom kodu upisan taj osećaj totalne slobode i navale pozitivnog adrenalina.

Mali ljudi – veliki koraci

Gledam u male dečije nožice i razmišljam. “Kuda će ga sve, te nožice odvesti?” Često razmišljam o tome kada gledam decu i njihovu igru. Trče, skaču, neki spretni, neki smotani, nesigurni i mali, prvi koraci, prvi pređen put od do… Strepnja: “Drži ga, pašće!” Držiš ga za ruku, a on hoda, trčka, sav srećan ide u osvajanje sveta.

Prva prava šetnja po parku, prvi Jovanini koraci. Sećam se bila je sreda. Moje prvo dete, sa svojim prvim koracima. Jesen, opalo lišće tako zanimljivo šušti pod nogama.”Šta li je sad pa to?”, pita se malena glava. Sedim na klupi i gledam je. Korak, dva, pet, udaljava se polako, gledajući u nešto tamo, “jako zanimljivo”. Već je desetak metara daleko od mene, najdalje što je do tada uspela svojom zaslugom i snagom. Smešim joj se, mašem, oči mi se pune suzama od sreće i od spoznaje, da je to maleno biće, deo mene, uspelo da se “osamostali” i krene hrabro napred, bez moje ruke i podrške.

Nešto kasnije krenula je u obdanište, sa malim rančićem na leđima, neodoljivim osmehom na licu, puna samopouzdanja i vere u sebe, sigurnim korakom je koračala u nepoznato. Srce je htelo da mi iskoči. Došla sam kući uplakana i sa željom da se odmah vratim po nju.
“Ko je uopšte izmislio obdanište? Čemu sve to? Deca treba da budu uz svoje roditelje? Ne dam je, moja je, ne dam je nikom?…”
A onda, osvešćenje! …

“Budi hrabra glupačo. Život ide dalje. Kako ćeš je “sutra” ispratiti na avion za Ameriku, ako poželi? Kako ćeš je pustiti u grad sa drugaricama, dečkom? Možeš li joj pomoći da završi fakultet koji želi? Kako ćeš joj pomoći da obuče venčanicu, da iznese trudnoći, povije svoju bebu? Kako ćeš joj uopšte biti podrška u životu, ako je sada ne pustiš da tako velika i hrabra, ide u obdanište?”

I sada plačem kada se setim tog trenutka, kada sam prelomila u svom ograničenom mozgu da granice ne postoje i da ma koliko ona bila moja, prvo je svoja. Svako ima svoj život, a život ide dalje, nema pauze, nema izmišljenih igara. Tu smo da to shvatimo i da živimo.

Mali prvi koraci su se pretvorili u “velike” atletičarske. Moja ptica trkačica je najsitnija, ali najbrža od sve dece. Još u tom istom obdaništu, kada u nečemu nije mogla da bude najbolja, nudila je revanš. “Hoćeš da se trkamo, pa ko pobedi bolji je.” Oni svi viši i veći od nje su rado pristajali u nadi da će čas pobediti “tu malu”. Međutim, “triiii, četiiiiri sad!”, već na onom “sad!” su ostajali zbunjeni iza njenih leđa, dok je ona ponosno svaki put dobijala trku. Nije bilo važno što su veći, možda jači, možda i malo stariji, što su dečaci, što su ovo ili ono, ona je trčala kao na krilima vetra i pobeđivala.

Četiri godine, četrnaest kila, 2 kilometra za 13 minuta! Pet godina, petnaest kila, šest godina šesnaest kila, sad već ima celih dvadest kilograma i svojih osam godina. Čudo moje. Trči, ne dodiruje zemlju. Već odavno je ne mogu stići kada se jurcamo. Trenira atletiku i mislim, pristrasno ili ne, ako bude nastavila, možda ćete se setiti ove priče, kada jednom bude donela zlatnu medalju sa Olimpijade.

Marko je prohodao sa devet meseci. On u život ide, zagledan u nebo. Nijedan avion ne može da mu promakne. Hodajući tako, često se zveki u glavu. Padne, ustane, više čak i ne plače zbog toga. Priča nekim svojim jezikom, pokazuje gore, raduje se i maše. Kada ne gleda u nebo, skakuće i igra. Nijedna pesma ne može da prođe, a da je on ne isprati svojom koreografijom. Možda na zemlji neće biti brz, ali sam sigurna da će nebo biti njegova ljubav i da će umeti da igra.

Ana se trudi. Trenutno je dubak njeno primarno prevozno sredstvo. Mlatara nožicama i tako se kreće od tačke A do tačke B. Sve je jača i sigurnija. Sve je više svoja, ali ja sam već naučila lekciju.

Moji mali ljudi čine velike korake i ispunjavaju mi život i srce srećom. Spremna sam da ih “sutra” ispratim, pa ma gde da požele da odu. Rastem i učim zajedno sa njima. Prvi koraci su uvek i najteži.

Ludo i brzo

Nema me na ovom mom blogu, nema me kod vas da ostavim po koji komentar. Nismo se još nakačili na brži internet, pa nemam vremena da čekam i da se zezam sa konekcijom, ali tu sam ja negde.

I tako ponekad kada pročitam koju rečenicu iz nekog mog posta, zapitam se, da ne preterujem ja možda?

Preselili smo se mnogo brže nego što sam i sama očekivala. Posle onog krečenja, stan je već sutradan bio očišćen, a već sledećeg dana su sve naše stvari bile u njemu. Na gomili!!! Ali već negde pred zoru svaka stvar je imala svoje novo mesto. Brzi smo, brzo menjamo sve, brzo živimo, brzo se prilagođavamo… Sada izgleda kao da se nismo ni selili, kao da ovde u ovom stanu živimo mesecima.

Stan je odličan, a najviše od svega vredi ovaj, baš ovaj pogled koji sam sada bacila kroz prozor. Beograd na dlanu!

Znate šta, ja toliko brzo živim da uopšte nisam ni svesna koliko mi se stvari izdešavalo u poslednje dve godine… nepune dve godine. Nikako nemam vremena da vam ispričam celu priču. Nešto me uvek odvuče na drugu stranu. Neću je ni sada ispričati, ima dana…

Da se vratim na pogled. Da mi je neko pre dve godine, recimo na današnji dan, rekao da ću divan pogled na Kraljevo, zameniti ovim divnim pogledom na Beograd, rekla bih mu da je totalno lud. Da mi je neko rekao i sve ovo što ide uz ovaj pogled, ništa ne bih ni rekla, već bih otpisala tu osobu kao mentalno obolelu.

Trenutno ovde spava njih šestoro i ja sedma budna čukaram. 17. aprila smo pravili veeeliku žurku i moj mlađi sestrić je ostao kod nas. Evo ga sada spava ko mače. Duša moja. Tetkin padobranac. Prošlog leta je skočio svoj prvi skok, tandem, sa drugim padobrancem, sa 3000m i totalno se ¸¸zarazio¸¸ padobranstvom. Najradije bi se preselio kod nas. Ima 12 godina, šesti je razred i …nemam reči za to dete. Obožavam ga oduvek.

U drugoj sobi, ¸¸devojačkoj¸¸ spavaju Jovana i Jana. Jana je sada ovde kod nas nekoliko dana. Preslatka je i stvarno je predivno dete. Prosto mi je žao što i ona nije moja, što i nju nisam rodila. Tako je volim kao da jesam, ali da jesam ona sigurno ne bi bila takva kakva jeste. Nikada neću zaboraviti dan kada smo se upoznale i provele dan zajedno. Na rastanku mi je rekla u poverenju na uvo… ¸¸Znaš šta, nemoj ti nigde, nikada da ideš od moga tate!¸¸ Tada nas dvoje, njen tata i ja, nismo ni slutili sve ovo što nam se izdešavalo.

Jovana ima novu frizuru, ošišala se i super joj stoji. Od kada se rodila voli da ima kratku kosu, a ja volim dugu. Mama kreten! Njena glava, njena frizura, napokon sam strpala to sebi u glavu. Naš odlazak kod frizera je posebna priča. Frizerka je jedva ubedila da se ne šiša skroz na kratko. Inače je ona najviše svoja, od svih njih. Pokušavam da je ne sputavam previše i mislim da nam dobro ide.

U trećoj sobi, u kojoj je i moje mesto, spava tata sa Markom i Anom. Tata i dve bebe. Ne dozvoljavam da Marko bude veliki, samo zato što sada postoji i neko manji od njega. Marko je beba, moja velika beba. Napunio je godinu dana, prepametan je, predobar je i ima dugu kosu i beba je. S obzirom da je batica, ošišaćemo ga uskoro. Nema veze što mama voli dugu kosu.

Ana je mala beba, ali kao i svi ostali moja velika ljubav. Nju kao da je donela roda. Toliko se sve brzo izdešavalo, da sam već i zaboravila i da sam bila trudna, i da sam se porađala, i da smo uopšte i bile u porodilištu. Zagledam se u njene oči i znam da nosi sa sobom neku veliku mudrost. Za male bebe obično kažu da su slatke, mile, drage, nevine… a ova moja beba je nekako mudra, pored svega toga. Apsolutno se sve razumemo, ne moramo da govorimo, pogledi nam govore sve. Ne umem da opišem. Ona je pametna, lepa, dobra i mudra. Ne znam da li to neko može da razume, ali nas dve se razumemo kao da smo obe velike ili obe male… kako god!

Sinić smo ovde u stanu napravili takvu jurnjavu i ciku, da je komšinica sa sprata niže došla na naša vrata. Predhodne noći je bila žurka i njoj nije ništa smetalo, ali kad mi napravimo gungulu…uh! I izvinimo se kulturno, i pozovemo je da uđe, i tako upoznamo se, i na kraju se žena nama izvinjavala. Njoj ništa ne smeta, samo je mislila da je nešto palo, da se nešto ruši, da ona inače ne živi tu, da je vaspitačica, da čuva decu u Švedskoj, da ne može tako kasno da pije kafu, da nema svoje dece, da ima 60 godina, da je nešto zabolela glava, da svašta nešto…I onda je ćutala, gledala nas. Na kraju je jedva otišla, stala je na sred sobe i rekla, ¸¸Deco ja sam oduševljena!¸¸

A Tata? Zaslužuje veliko T i kad nije na početku rečenice. Zaslužuje i veliko M, kao Moj Muž! Veliko P, kao moj Prijatelj… Č kao veliki Čovek. Baš me briga što ljudi imaju običaj da kažu, da kada žena priča dobro i lepo o svom mužu, to baš i nije tako. Znate već kakav je svet. Čak i ja mislim, da u većini slučajeva kada žena hvali svog muža, tu ima još nečeg skrivenog što i nije baš lepo. Mrzi me da objašnjavam šta hoću da kažem, razumete.

On je čovek u čije sam ruke, bukvalno stavila svoj život. On mi pakuje padobran kada treba da skočim. On je neko ko me razume i voli i kada sam blesava i luda, i kada sam ljuta, i kada sam gruba i bezobrazna, i kada sam umorna i tužna, i kada plačem, i kada se smejem, i kada sam nerazumna, i kada sam lepa, i kada sam samoj sebi neizmerno ružna, i kada sam umorna, i kada sam super raspoložena, i kada me sve boli, i kada sam puna snage, on me voli više od svih, pa ma kakva da sam. Mislim da i on zna da i ja njega tako isto volim. I kad kažem Volim, to mislim i osećam i treba da pišem sa velikim V.

Žao mi je ponekad, što tako brzo živimo. Što minut nije sat, što ne možemo da zastanemo, da više uživamo u trenucima koje ćemo zauvek pamtiti. 8. maj, 2006. kada smo se prvi put pogledali. Kada smo uznemirili univerzum. Datum našeg venčanja, nisam više ni sigurna koji je, jer venča smo se tog 8. maja, tim prvim pogledom. Zvanično smo se venčali u novembru, naše prvo zajedničko dete nam se rodilo u aprilu, a sledeće u martu, sve skupa ih imamo četvoro.

Sledeći zadatak nam je, da od njih napravimo ljude. Vesele, opuštene, neopterećene glupostima. Roditelji obično od svoje dece žele sve ono što sami nisu uspeli u životu, ali glupo je, ružno i krajnje sebično, od svoje dece, pokušavati napraviti ono što su im roditelji postigli. Mi ne želimo ni jedno ni drugo, naša deca neka budu onakva kakva žele da budu. Želimo i neizmerno ćemo se truditi da od svoje dece napravimo ljude sa sopstvenim željama i snovima. Želimo da ih naučimo da veruju u sebe i svoje snove, da je sve moguće ako se dovoljno dugo i jako želi. Želimo da ih naučimo da je patnja sastavni deo života, da je sve zbog nečega dobro i da sve u životu mora da prođe, pa bilo lepo ili ružno. Pre svega želimo za svoju decu puno sreće!

Opet kažem nije sve idealno, uplašim se ponekad. Strah me je ružnih stvari. U Boga verujem i molim samo za zdravlje i život. Ostalo ćemo lako!

Idemo dalje…

Evo danas sam po prvi put ostala sama sa dve bebe. Moja mama je morala da ode kući u KV, naš tata je otišao da nadgleda radove u novom stanu, Jocka je kod babe za vikend, a ja sam insistirala da ostanemo sami i da niko ne dolazi ništa da nam pomaže.

Kad smo pravili decu nikog nismo zvali da nam drži sveću i da nam pomaže! Marko je postao pravi batica, pa je malo i ljubomoran, nisam znala da tako mala deca umeju da budu ljubomorna, ali sada kada smo sami u kući on je sasvim drugačiji. Sve se lepo razumemo i slušamo jedno drugo. Uspavala sam ih sada i čekam da se probude da vidim kako ćemo dalje da funkcionišemo.

S obzirom da sam predhodne godine ušla u formu sa nespavanjem, nije mi teško da noću ustajem i po nekoliko puta. Kada mi se baš prispava, zovem tatu da pomogne oko Marka. Ujutru se svi budimo u istom krevetu, jer decu prebacimo kod nas, negde oko 5-6 ujutru.

Kada Marko plače, Ana ne reaguje, navikla je na buku u porodilištu, ali kada ona samo malko pusti glasić on skače ko i ja.

Da se još i pohvalim da izgledam kao da se nisam ni porodila, a tek je prošlo nedelju dana. Ovaj stan je na dva nivoa, tako da sam celu trudnoću išla uz stepenice i niz stepenice. Dole nam je kuhinja i kupatilo, tako da to i nije mali broj, s obzirom koliko puta sam morala dole da siđem i popnem se, tako da je i to dosta pozitivno uticalo na moje današnje stanje i formu u kojoj sam.

Danas će krečenje da bude završeno, a onda će sestra da mi pomogne da sve očistimo i odmah unosimo stvari, tako da ćemo za 3-4 dana već da se uselimo. Srećom imamo puno drugara u klubu, tako da se mi selimo i useljavamo ekspresno brzo. Jedva čekam. Jocki će škola sada da bude još bliže, tako da nam je i to super.

Ostalo nam je još da nabavimo veće prevozno sredstvo. Samo da Ana malo ojača i krećemo u nove akcije. Čekamo lep i sunčan dan da odemo na Jarak (aerodrom), da se izludimo po onoj livadi. Što se tiče mog skakanje, moraću malo da pričekam dok i ja ne ojačam, povratim malo snagu i da uđem u formu.

Probleme i problemčiće rešavamo u hodu. Da je lako nije, da je idealno nije, ali držimo se zajedno tako da je sve lakše. Spremamo stan, useljavamo se, a onda pravimo žurku 17. aprila za Markov rođendan, pa da sve proslavimo.

Rodila se Ana!!!

29. marta, 2008. godine u 8 ujutru, rodila se jedna malena Ana. Mrvica, teška 2700g i visoka celih 49cm, donela je sa sobom neizmernu sreću.

Porodila sam se bukvalno za 5 minuta. Iskusno! U 7:55 sam bila na prijemnom odeljenju, a u 8:00 je moja devojčica došla na svet u porođajnoj sali Narodnog Fronta. Pitali su me šta si čekala do sada, a ja čekala veeeelike bolove. Da li je prag bola, kod mene jako visok ili već šta, velikih bolova nije ni bilo. Jedan napon, drugi napon i eto je u mom naručju, plačemo zajedno, ja je grlim, ona mi steže prst… još jedan od najuzvišenijih trenutaka u mom životu. Treći po redu!

31. mart. 2008. 21:39 – ponedeljak –

Divan prizor, moja mala Ana pored mene. Sklopila malene ručice i spava. Oko nas gomila žena i malih beba, ali niko od svih njih nije važan u mom životu sem nje.

Promeškolji se, protegne nogice i nastavi svoj sladak san… a kad hoće da plače…Prvo se nešto namešta, slaže face bez glasa, kao da se razmišlja ”plakati ili ne?”, pa ako odluči da plače, pusti glas, pa se sva zacrveni, a ako neće ona otvori oči, pa gleda, traži me, zine i traži me…a ja sam srećna, tu pored nje, ako zatrebam…a trebam joj i sva sam važna zbog toga.Sitna je, malena, ali kočoperna i žilava. Gledam je, pa za trenutak se pogubim, koje je ovo dete, odakle se sad ona pojavila, da mi ulepša život, da me ispuni do kraja? Deo je mene, deo velike ljubavi, čarolija života, čarolija rađanja.

Bezgranično sam srećna i ne znam… ne umem da pišem o svojoj deci. Moja deca su moja ČAROLIJA!!!

01. april, 2008. – utorak -

”Tata je došao! U moju čast je skočilo svih 57 padobranaca i tata je skočio na gurtnu, umesto mame. To mi baš smešno! Pravo sa puta došao je u porodilište da vidi mene i mamu. Bilo je skroz kasno negde oko pola 3 noću, pa je mogao samo mamu da vidi. Čula sam posle, rekla mi jedna drugarica, da su se ko dve budale grlili dole u hodniku i ljubili se sve u usta i plakali su i smejali se, meni nije jasno što, ali i baš me briga ja sam slatko spavala!

Ujutru je tata došao kod mene u sobu da me vidi. Uzeo me u naručje i sav se nešto tresao i bile mu pune oči suza. Šta li mu je? Uveče je napravio žurku i bilo je mnogo nekih ljudi, koji su pili i pevali i bili skroz blesavi i smešni. Jedan tatin drug je došao čak iz neke Slovenije noću, da bi mogao ujutru trezan da doveze tatu u porodilište, pošto tata nije smeo da vozi, a i taj njegov drug je neki baš veliki i dobar prijatelj.

02. april, 2008. – sreda –

Po nas su došli i Jovana i Marko, i Marko je jako plakao, jače od svih malih beba koje sam ikada videla i čula, a mama ih je grlila i plakala. Šta li im je svima, skroz su pošandrcali. Meni ništa nešto nije mnogo važno, sem moje mame. Čim sam u njenom naručju, baš me briga za ceo svet. Mama mi je kul jedna ženska, polako nas sve dovodi u red. Bar ona tako kaže. I pivo je popila kad smo došli kući!

Srećna sam i ja! Malo meni sada treba za sreću. Samo da sam sita, da nisam upiškena i ukakena i da mi bude toplo i fino. Jovana me ponekad drži u naručju, a Marko kad viče ili plače nešto, meni uopšte ne smeta. On bi se igrao sa mnom, ali mu ne daju. Samo me tako pomalo mazi po ruci ili nožici. Jedva čekam da malo porastem, pa da se svi zajedno igramo. Za vikend će da dođe i moja druga sestra Jana i biće skroz velika dečija žurka. Joj jedva čekam! Šta li će mama i tata sa svima nama da rade. Ma srećna sam skroz. Pozdravlja vas mala Ana i još nešto da vam se pohvalim.

Drugog aprila dobila sam krila!!!

Izašli smo iz porodilišta u život, u veeeeliki svet!”