Kako sam zavolela sebe

“Volela bih da sam pametna. Nisam. Volela bih da sam lepa. Nisam. Volela bih da sam dobra. Nisam. Volela bih da sam posebna. Nisam. Ni po čemu se ne izdvajam od proseka.”

Ovo bi vam Ivana rekla pre par godina. Kako godine brzo lete i kako sam ja u međuvremenu omatorila, bilo bi to rečeno pre celih deset godina i neku godinu više.

Najveći problem koji možemo da imamo sa samim sobom je ne voljenje sebe. Ako ne volite sebe, onda nikada ne možete biti dovoljno dobri ni drugima. To je jedna od najvećih istina ovoga sveta. Ako dozvolite da tuđe mišljenje gradi vašu sliku o vama samima, onda ste u velikom problemu.

Jednostavno nikada nećete biti ni dovoljno pametni, ni dovoljno lepi ili dobri i ni po čemu posebni nećete biti. Nećete se izdvojiti od proseka u svojim očima. A slika o vama koju drugi vide je baš ono što vi vidite u sebi. Nema tu mnogo kamuflaže. Sve se vidi, sve se zna.

U osobi koja ne voli sebe, ne možete videti nekoga koga ste dostojni da volite. Ljudi drugim ljudima čine samo ono što ih puste da im urade. Ne govorim o ekstremnom nasilju. Ako volite sebe, onda im nećete dozvoliti da vam čine ono što ne želite.

Kako sam zavolela sebe? Najjednostavnije. Ne postoji biće na zemlji koje mogu bolje da razumem, čije mane mogu bolje da opravdam i shvatim, ne postoji osoba koja me tako brzo može ubediti u svoje mišljenje. Ta ista osoba ume da bude i lepa i pamtna i ume da se obuče, baš onako kako volim.

Pametna je taman onoliko da mi ne zadaje nepotrebne probleme, razumemo se odlično po svim pitanjima. Neće me nikada izneveriti. Neće nikada dozvoliti da me ponize, neće ništa da trpi, nikada me neće izneveriti. Volim je, jer mi je toliko dobrog donela. Ono loše dok je nisam zavolela sam joj oprostila.

Da je ne volim ja, niko je drugi nikada zavoleo ne bi. Umiljata mačkica ili divlja  lavica,  nebitno je. Volim je baš takvu kakva jeste, jer bolju od nje nemam i ne poznajem.

Ako ne volite sebe, onda vas niko drugi nikada voleti neće. Ako ne mislite da ste dostojni ljubavi prema sebi, onda vam nikada ni drugi neće pružiti ni dovoljno pažnje, ni dovoljno poštovanja, ni dovoljno ljubavi.

Odlični razlozi za razvod braka

Pre par dana sam htela da pišem o odličnim razlozima za razvod braka,   a noćas pročitam jedan post i shvatim da sve to i nije baš za zajebanciju.

Meni došlo da se razvedem pre par nedelja kada sam sa dragim bila sama kući. Doživela sam šok. Fino ja lepo napunila kadu, pa zapenila ko luda. Romantike radi upalila sveće, pustila muzikicu, ma i pićence donela. Legla u kadu i razdrala se  svojim umilnim glasićem, dozivajući svoj dragog, voljenog muža da dođe.

Uplašen je upao u kupatilo misleći da sam se povredila, ne daj Bože pala i razbila glavu.

“Šta je bilo?”

“Ništa nije bilo, zvala sam te da mi se pridružiš.”

“E ne mogu sada, tek za jedno 15-tak minuta, da završim nešto.”

To reče i izađe kao da u kupatilu nije zatekao ništa neobično. Lakše bi mi bilo da me je polio hladnom vodom. “E nećeš majci za 15 minuta da dođeš, jer mene neće biti ni u kupatilu, ma ni u stanu.”, mislim ja besna i okupam se za tili čas. Izađem iz kupatila i krenem da pišem post o razlozima za razvod braka, kad eto ti ga on, ko kučence se umiljava i trt, mrt… odustanem da odmah zorom zovem advokata.

Hoću da se razvedem i kada odemo na aerodrom i svi skaču, a ja kao blesava jurcam za decom. Svi mogu samo ja ne mogu. To je već stvar finansija. E tada uvek hoću da se razvedem. Zaboravim na to onda kada odemo sami na aerodrom i on me opremi i pošalje gore, dok on stoji dole sa decom i radio stanicom me navodi, da ne bih sletela u Zrenjanin.

Prošle godine sam se za malo razvela kada mi je rekao da ne mogu i ja da idem u Italiju na takmičenje, jer sve plaća savez. Tu sam totalno odlepila. “Ma kakav savez, koji padobranac je ikada video dinar od jebanog saveza. Samo ti idi neka mene ovde, nek’ crknem.” Posle toga se ispostavilo da je samo hteo da me iznenadi. “Tebi čovek ne može ni iznenađenje da napravi.” Ma zajebi ti to iznenađenje, kad se umalo ne razvedoh.

E kad opere sudove i ostavi kašike, viljuške i noževe, uz izgovor da to ne voli da pere. Pošandrcam i odmah u glavi spremam zahtev za razvod braka. 

Tako se ja redovno razvodim i o tome sam htela da vam pričam, a onda sinoć pročitam post O JEDNOJ ŽENI i NJENOM MUŽU (morate to pročitati)  i shvatim da sve to stvarno nije za zajebanciju. Jebote, pa ljudi svuda oko nas imaju prave probleme, a mi se zezamo sa jednom tako ozbiljnom društvenom institucijom.

Napisala sam tamo dva komentara, pa se mislim da li sam trebala? Šta koga briga šta ja mislim o tome? Sa druge strane to su samo komentari, a i blogovi postoje da bi se pisalo i komentarisalo. Jebem li ga.

Od jutros samo trčkam za mojim dragim, pa ga grlim, ljubim, štipkam i pričam da ga obožavam. Zna on da ja samo tako trtljam po kući, kada se iznerviram,  ali da ga ne bih dala ni za šta na svetu. Ni za princa, ni za konja, ni za život iz bajke i da sve ono što činim za njega i našu decu, radim iz srca i iz ljubavi. I da znam da sve ono što on čini za mene i nas, potiče iz iskrene ljubavi. Pa ko ne bi voleo ovako “divnu”  ženu.   

Srećan joj rođendan!

Danas punim 35 godina. Kako će samo brzo doći dan kada će ove dve cifre zameniti mesta. Mirna sam, spokojna, ispunjena. Imala sam sreće do sada i želja mi je da me ta ista sreća prati i dalje. Pa rođendan mi je. To je dan kada imamo pravo da zamislimo bar jednu želju.

Jako lepo detinjstvo je iza mene. Imam divne roditelje i sestru, koji su mi od samog mog rođenja život činili lepim. Neke ljude život šiba, baca, maltretira ih, a meni je tako jednostavno od samog početka lepo. Nije to baš bez i malo moje zasluge, ali čovek stvarno treba da ima sreće, jer roditelje i primarnu porodicu ne možemo da biramo, a to je osnov srećnog budućeg života. Kako kome zapadne, tako mu i bude.

Dok smo bili u Kraljevu srela sam školsku drugaricu koju nisam videla punih 20 godina. Nisam je prepoznala, ona mene jeste. Obradovala sam se i bilo mi je drago što je vidim i ako se nismo puno družile.

Tada sam je okarekterisala kao nekog ko pokušava da kupi prijatelje. Stalno je po grupu „glavnih“ vodila na kolače, kupovala im skupe, lepe sveske, olovke, gumice, šnalice… Poklanjala neke svoje lepe stvari. Uvek je imala para i drugi su je iskorišćavali.

Nismo se puno družile, jer ja sam bila glavna u nekom drugom svetu u kom sam i ostala glavna, tako da me njene pare, pokloni i takve gluposti nisu zanimali.

Dovela sam decu u park na vožnju kolcima. Ona je bila tu. Njeno dete je to odavno preraslo. Radi tu za nekog lika, stoji na suncu po ceo dan i meri po 10 minuta za svaku vožnju, za neke male pare.

Potresla me je njena priča. Nekoliko dana po dva puta 10 minuta može biti stvarno puno ako nekome želiš da ispričaš svoj život u rasponu od 20 godina. Ona je htela, imala je potrebu, pa je i pričala, pričala, pričala…

Neću prepričavati iz poštovanja prema njoj, ali blago je reći da je život bio grub prema njoj. Nije imala sreće!!! Nije ona imala ni puno pameti, ali opravdavam je vaspitanjem koje je stekla i primarnom porodicom, tako da samo sreća preostaje. Definitivno je nije imala.

Ispričala mi je i šta je sa nekim našim drugaricama iz osnovne bilo. Jedna je rodila dvoje dece do 21. od dva oca. Pevala je po kafanama dok je bila mlada i lepa, a onda se udala za nekog trećeg, čiču. Živi u jednom selu u okolini. Kaže: „…ugojila se kao svinja i propala. Pije neke lekove za smirenje, leči se od nečega…“ Dok smo bili deca pevala je najlepše u celoj školi. Posle njenog glasa nikada nisam čula tako lep dečiji glas i danas mi odzvanja u ušima.

Druga je srećna. „Udala se, živi u Nišu. Muž joj je…ma znaš onaj NN sa televizije. Ima para kao blata i ne možeš da zamisliš kako se dobro oblači. Videla sam je za Novu Godinu.“ To joj je najveći uspeh u životu.

Za treću sam i ja čula. Pre par godina joj je prepuklo srce. Bukvalno. Ušla je u kupatilo i nikada više nije izašla. To što je bila najlepša, najpametnija, naj u svemu, a pri tom posle par godina postala i težak naj narkoman, neću da pričam. Žao mi je.

Svega i svačega sam se naslušala od moje drugarice koja je nekada pokušavala da kolačima kupi prijatelje. Šta se desilo sa tom decom? Ima tu i lepih priča, ali nekako mi se to čini ne srazmerno sa ovim lošim.

Šta je poenta ove moje priče? Danas mi je rođendan, htela sam nešto važno reći. Uvek nešto važno kažem za svoj rođendan, možda ne bude pametno, možda bude nekom i glupo, ali meni bude važno, a to i jeste suština.

SREĆA. Kako sam ja živela proteklih 20 godina od završetka svoje osnovne škole? Prva godina srednje škole. Nisam htela da idem u školu. Nije mi se sviđalo odeljenje, ni profesori, ni ništa. „Obolela“ sam od jednog vida epilepsije. Doktori su to potvrdili na naučnoj osnovi i ja sam imala dooobar razlog da školu posećujem samo ponekad.

Eto kako mi imamo dobre doktore. Znate vi već odavno da sam ja kreten, ali sam tada baš bila budala. Kad god mi se nije išlo u školu, „bolela“ me je glava. Onda su doktori istraživali i na kraju utvrdili, „vrlo mudro“ da imam tu epilepsiju. Strašno.

Nikada nisam popila ni jedan jedini lek protiv te bolesti, i ako su mi ih prepisivali, ali sam imala divna putovanja od Kraljeva do Beograda sa svojom mamom, po raznim „eminentnim“ klinikama. Sada mi je mnogo smešno. Smešno je i mojoj mami, ali tada joj nije bilo, kasnije sam joj ja sve to priznala. Nije me ubila, bila je presrećna. Baš mi je bilo zanimljivo da kada dođem u školu, a to je bilo stvarno vrlo retko, profesor me prozove, a ja sva ponosna ustanem i kažem: „Znate profesore ja nisam spremna da odgovaram, imam epilepsiju.“ Obožavala sam to da im radim. Ostanu zabrinuti i u šoku.

Morala sam da polažem razredni ispit zbog nedovoljnog broja časova. Za dve nedelje sam morala da položim sve predmete da bih upisala drugu godinu. Nisu uopšte bili popustljivi. Učila sam ko kreten. Od 14 predmeta položila sam 11., a onda sam sela i razmislila. „Ako položim još jedan predmet, svakako ću proći razred, jer mi onda samo dva ostaju za avgust. Ja to ne želim. Ne mogu da ih gledam još tri godine.

Ostali su mi fizičko, odbrana i zaštita i biologija. Smešno. Ako se ne pojavim na fizičkom, pala sam razred. Pojavila sam se ja u školi, ali kada je zvonilo nisam ušla u školu, u salu, ostala sam da sedim na stepenicama, rešena da krenem u neki drugi život. Došla sam kući i rekla: „Ja ponavljala.“ i sva srećna otišla na bazen.

Posle toga sam završila srednju ekonomsku. Od mojih 5 godina „srednjeg“ školovanja, jedva da sam trećinu provela u školi. Ma ne možete ni da zamislite kako je meni bilo dobro. Moj drug Miško i ja smo bili tandem snova. Dobri moj Miško. Bio je ludo zaljubljen u mene, a ja nisam mogla da se zabavljam sa nekim ko ide sa mnom u odeljenje, tako da smo bili najbolji drugari sve do mature. Da nam nije bilo Ivanove tetke, koja nam je bila razredna, da nam pravda časove (tetka mog sadašnjeg muža) polagali bismo razredni ispit svake godine. Bila sam u šoku kada sam saznala ko mu je tetka. Bili smo vrlo dobri đaci.

I tako. Prođe jedno divno leto. Voleli se Miško i ja kao niko nikada. On ode u vojsku, ja na fakultet. Nas dvoje smo za neku drugu celu priču.

Fakultet. Osvanuću…bolje da preskočim. U stvari već sam osvanula, ali ipak drugi neki put. Reći ću samo da imam još samo jedan ispit već godinama i da sam rešila da ću da ostanem da sedim na stepenicama. Ne treba mi. Sve sam ja dala u roku. Bila rešila, ali onda sam skontala da mi je ipak draže da nešto kao razlog ostavim i dušmanima, da se raduju. Ma neću da ga završim iz principa. Dobro jesam budala, priznajem, ali stvarno još uvek ne vidim razlog zašto bih ga završila.

Moj najveći problem u životu je bio kada sam… Ne znam stvarno. Nikada nisam imala najvećih problema. Ako su to i bili veliki problemi, meni nisu, jer sam ih rešila, onako usput, kao kroz igru, kao kroz šalu. Samo da je zdravlja i života.

Nisam imala pameti da sebi udesim život onako kako sam želela od malih nogu. Nije to pamet. Sreća me je pratila i udesila mi život onako kako je najbolje za mene, onako kako je stvarno dobro, baš do jaja. Želim da me sreća prati, ali želim i da naučim da to poštujem. Čini mi se da umem da poštujem sreću, ali sa druge strane kad dođu teški dani, ne smem da zaboravim da jesam rođena pod srećnom zvezdom.

Neću da vam pričam ni o deci, ni o braku, ni o ljubavi, ni o čemu više neću da vam pričam. Do sledećeg rođendana ima dana, tako da ću vam pričati već. Ko razume shvatiće, ko ne razume nije morao ni da čita. Imala je Ivana sreće u životu i samo da je sreća i dalje prati. To joj želim. Srećan joj rođendan.

On me voli :)

Ja sam jedna mnogo dosadna žena. Nije ovo priznanje, ovo je samo činjenica koju sada i vi znate. Nisam ja u svemu dosadna, ali u jednom jesam sigurno. Prosto obožavam da dođem kod mog dragog, da se umiljavam kad on nešto važno radi ili onako iz čista mira da kažem “ti mene više stvarno ne voliš.” …”dobro, dobro…nema veze što ti mene ne voliš, ja tebe volim.”…”a jel` voliš ti mene u opšte?”, “a zašto me više ne voliš?”…” e poludeću više od tvog ne voljenja.” i sve tako nešto slično.

Ja kao okarakterisana dosada, pitam “a jel` voliš ti mene?”, a on na to odgovori pitanjem “a zašto misliš da sam sa tobom, ako te ne volim?”, kada ja kažem “volim te”, on kaže “i ja tebe”.

Šalim se ja tako sa njim, ali u stvari moj dragi ljubav pokazuje na sve moguće načine, ali nikada rečima. Za tri godine koliko smo zajedno nikada mi nije rekao onako iz čista mira “ja te volim”. Prosto neverovatno, ali je istina. Koliko ljudi te reči olako koriste, izgube na značaju, prestanu da imaju bilo kakvu vrednost, a on ih tako čuva. Toliko da ih jednostavno ne upotrebljava.

Sada sam mu jako zahvalna na tome. Učinio me je jako srećnom pre neko veče, tako da se i sada radujem kada se toga setim. Gledali smo neku seriju, onako se šćućurili jedno uz drugo, deca spavaju, sasvim uobičajena situacija, a onda…onda me je jako zagrlio, poljubio i rekao “uh koliko ja tebe volim.” Zamalo sam vrisnula, zamalo sam rekla “eto rekao si mi napokon.”, ma za malo sam pala u nesvest.

Uzdržala sam se od bilo kakvog komentara, jer bih definitivno ispala neviđeni kreten. Podelili smo taj trenutak u čvrstom zagrljaju. Osetila sam se toliko voljenom da mi se čini da i danas ne hodam, nego lebdim iznad zemlje. Sva sam važna.

Neverovatno je koliko su nam, kao ljudskom rodu reči bitne i koliko mogu da izgube ili dobiju na važnosti, u zavisnosti koliko ih često koristimo. Presrećna sam što ih moj dragi čuva. Da ih je često govorio verovatno ne bih ni primetila da je nešto rekao, a ovako me je učinio srećnom. Spremna sam da sada čekam još tri godine, za sledeću izjavu ljubavi, rečima.

Ne kažem ti da te volim! Otkrila sam to odavno! Još pre dva veka, vrisnula sam razbivši se o tebe! Volim te… zapinju mi u grlu te reči, nisu mi dovoljne, a i klasične su nekako! Znam da to nema veze sa onim što osećam prema tebi! Volim te…šta to uopšte znači? Zašto uvek te iste reči za ono što nikada nije isto? Ovako se čovek oseća samo jednom u životu, možda se niko nikada i nije osećao ovako kao mi sada! Kao da si me ukrotio, otvorio mi dušu, nastavio sve moje pogubljene niti! Sprečio me da pokopam dušu u vlastiti pepeo!
Oterao si sve crno, osvetlio si mi život, razum, srce!

Crveno je boja ljubavi

14. februar, 29. mart, 17. april, 24. avgust ili 26. oktobar… sasvim svejedno, svaki dan je stvoren za ljubav i svaki dan treba da se slavi i obeležava… osmehom, poljupcem, dodirom ruke, pogledom, jednostavnim znakom pažnje, jer ljubav se živi svaki dan.

A sad malo ona

Znam mnogi će reći da je rano, da će opet pasti sneg, da zimi nije još kraj. E pa jeste! Zimi je kraj, onda kada ja hoću. Možda sam malo požurila, ali tako mi je lepo i tako se radujem ovom suncu i mirisu proleća da sam se kao medved probudila i ne vraćam se na spavanje. Jedva čekam da kupim novi kupaći, naočare  za sunce i papuče. Ne treba mi ništa više.

Opet sam se zaljubila. Svakog proleća se zaljubim ludo i brzo. Imam i leptiriće u stomaku i srce mi s vremena na vreme jako zalupa. To zavisi od onoga o čemu mislim. Pomislim na zagrljaj, na pogled pravo u oči, na trenutak kada se šćućurim uz to telo koje volim, a srce ludo…hoće da iskoči. Još nije počelo proleće, a ja se osećam tako. Šta će tek biti u maju? Zračiću na kilometar.

Blagoslovena sam tim umećem. Umem da se zaljubljujem iznova i iznova i iznova…Drugačije ne umem da živim. Ako bih prestala da se zaljubljujem u proleće, to bi značilo da sam nastavila da spavam zimski san i da mi više ništa nije važno.

Ne može da bude dosadno, ne može da pređe u naviku, ne može da prestane da bude važno voleti i biti voljen.  Čik neka mi odoli. Onog proleća kada mi bude odoleo, sledeću zimu nećemo dočekati zajedno. Ako mi odoli on, neće neko drugi. Ljubav mora da se neguje, obnavlja, održava. U ljubavi je sve važno. U ljubavi sa mnom je sve važno, kao i u životu sa mnom. Kako mogu da znam kako je u drugim životima? U mom životu je tako. To sam ja.

Ja, sklopljena od delića mene, činim ono što jesam. Neponovljiva kao i svi mi. Najzanimljivije u tom upoznavanju sebe mi je što se nikada upoznati neću. Malo mi je tužno, što me u tom slučaju, ni drugi neće upoznati do kraja. Slika koju ljudi imaju o meni, zavisi od trenutka kada su me upoznali. Neko me upozna zimi, a neko u proleće.

Baš svašta nešto

Za početak ovog posta ću da iskoristim komentar koji sam ostavila kod Mahlat. Ne umem baš da mislim, verovatno ima uticaja i to što sam na terapiji ostavljanja pljuga, pa nisam ni cela, ni svoja.

Zbog svega što si pisala i opisala, mene niko nikada ne shvata ozbiljno. Kad sretnem svoje drugarice iz srednje škole i sa fakulteta i kad vidim na šta su se napravile, bude mi drago što sam ovakva kakva jesam, pa neka se čudi ko god hoće, a i ne moraju da me shvataju ozbiljno, boli me ćoše. Sve postale gospođe. Kad je pitam “kako si, šta radiš”… odgovori kao po kalupu… “eto dobro sam, udala sam se, rodila dete/decu, znaš već kako je”… na to kažem “ne znam”. Pa šta ako se udala i rodila decu? To podrazumeva frizuru, suknju, bundu, kilo šminke, ne razumem i nikada neću.

Sve ono što je tim gospođama strašno i nezamislivo, po njima je, meni lako i nije to ništa. Kad sam ja bila samohrana majka, to je svima bilo, “ma lako je njoj, baš nju briga”. Uopšte ne znam odakle im pravo da tako misle i govore. Verovatno me tako vide. Nikada se nikome nisam žalila zbog neke svoje situacije, ali i kada mi je bilo teško nisam imala kome da se požalim, jer me niko ne bi ni saslušao. U pola bilo kakve rečenice bi me prekinuli, da ispričaju nešto vrlo, vrlo važno što se njima desilo. Kažem dobro, saslušam, klimnem glavom i odem svojim putem. Ma ko vas jebe. Mogu ja i sama.

Onu koju ja svako jutro vidim u ogledalu dobro poznajem, a sa druge strane je ne poznajem ni najmanje. Ko zna šta je ta sve spremna da mi priredi?

Koliko me niko ne shvata ozbiljno možda može da dočara i izjava moga sestrića “…je li tetka, a šta ćeš ti da budeš kad porasteš?” Na to mu najiskrenije odgovorim “nemam pojma, videćemo”.

I najvažnija stvar za kraj, koja je prva kod tebe u ovom postu. Kakva sam ja to majka? Nema veće sreće za mene, nego kada mi deca kažu, ova što znaju da govore “jao mama, blago nama sa tobom.” To je i najvažnije da sam ja njima dobra majka, prijatelj, drugar za igru, a ove matore što su se zbabile u 35 toj. e one mi ni za k…. ne trebaju u životu.

To ja rekoh malopre kod Mahlat, a već neko vreme se spremam da napišem post o ženama i njihovim ambicijama u životu. Pročitala sam na jednom blogu, (ceo blog) neću vam ostaviti link, jer ne želim da se ta osoba oseti uvređenom ili na bilo koji način prozvanom, ovakvu jednu priču.

Voleli smo se ko što niko nikada nije, želeli smo decu, nismo mogli da imamo decu, čekali smo čekali, dobili smo decu, bili smo srećni, imamo decu, nismo više srećni, povukao se u sebe, ne razgovaramo više kao nekada, izgubila sam sebe, on me više ne voli kao pre, imam svoju decu, ne treba mi više ništa, nemam nikoga, sama sam, ali imam svoju decu, imam moje princeze, ne voli me, ne znam kako da mu priđem, usamljena sam, imam svoju decu… u nedogled. Zavaravanje same sebe. Imam decu, ne voli me, nemam način da mu priđem, izgubila sam sebe.

E baš tako izgleda i govori, većina onih mojih školskih drugarica koje spomenuh u komentaru, a sve su nafurane gospođe. Kad je vidiš, da pomisliš da je najsrećnija žena na svetu, a ono jad i tuga. Ne razumem i nikada neću.

U mom prvom pokušaju braka, nisam vam do sada pisala o tome, bilo je ovako. Voleli smo se ko što niko nikada nije, želeli smo decu, odmah smo napravili dete, nismo se venčali zbog nedostatka nekih papira, rodila se naša beba, bili smo presrećni, voleli smo se, gradili smo život zajedno, pokušavali smo, zatvorio se u sebe, cimali smo se neko vreme u pokušaju da spasimo što se spasiti ne da, uveče smo sedeli zajedno i nismo imali pojma da ćemo već od sutra biti dva sveta, dve i po godine smo se trudili, ali nije nam se dalo, seli, razgovarali, isplakali se, razišli se, idemo dalje… život je čudo. E tako je bilo.

To što smo se mi voleli čak i onda kada smo se razišli, to što nam je naše dete značilo kao i svakom normalnom čoveku, skoro sve, nije nas nateralo, da uništimo naše živote. Da…naravno da je Ivana sve to preživela lako, kao kroz igru, kao kroz pesmu. „Ma šta je to za tebe, nego da ti ispričam šta mi se danas desilo.„ Malena ručica u mojoj, prejaki zagrljaj za tako malo dete, dve i po godine je imala, prejaka i preteška pitanja na koja sam odgovarala kao pred sudom, onako kako sam najbolje umela i znala. Većina sveta koji me je okruživao tada nije ni pomislio da mi je možda teško, da možda ne mogu sama, da možda trebam neku pomoć, bilo im je važno to što se njima desilo tog dana.

Moja primarna porodica, hvala im, mama, tata, sestra, sestrići su bili sve to vreme sa nama, pružili su nam ljubav i podršku, materijalnu pomoć, ali niko me nije shvatao ozbiljno. Sve je to bila samo još jedna moja zajebancija. Tada je nastao tekst „Mislila sam ne umem više leteti. Mislila sam zakržljala mi krila.“

Tako smo ja i moja mala cura krenule same kroz život. Nijednom nisam pomislila da postoji mogućnost da se udam, da rodim još dece, da imam svoju porodicu. Moja mala i ja smo bile dovoljne jedna drugoj. Naš najveći zajednički san tada je bio, livada. Velika prostrana livada na kojoj ćemo da postavimo jedan sto, suncobran i dve stolice, prazna veeeelika livada. Bio je to tada naš simbol slobode.

Život stvarno jeste čudo. Sada imamo livadu, koja nije cela naša, ali jedan deo jeste. Od 640 hektara, jedan deo je naš. Ako ne na papiru, onda sigurno jeste onaj deo ispred naših prostorija na Jarku, koje plaćamo. Celo prostranstvo. Meni i mojoj curici je ostalo još samo da kupimo taj čuveni autobus o kome je pričao i Deda. Nije naš autobus baš takav, ali je možda mnogo bolji. Ima više duše i uređen je po samo našem ukusu. Pored svega što ima u tom autobusu, jedne noći mi je ispirčala. „Znaš mama, u tom našem autobusu će imati svega. Imaće svih sokova i koka kola će da ima, a ima da imamo i vinjak.“ Niko u bližoj i daljoj familiji ne pije vinjak, a njoj je to tada bilo tako važno, da u autobusu ima i vinjak. Kaže „Pa kad dođu gosti, a mi pitamo. Izvolite šta ćete da popijete? Imamo sve sokove, pivo, koka kolu, a imamo i vinjak, ako želite?“. Verovatno je malena glavica negde čula za viski, pa je malo pobrkala.

„Mama ja hoću da mi rodiš brata i sestru, ali gde da nađemo tatu za tu decu?“ „Volela bih ja da moj tata bude njima tata, ali razumem ja to. Ne ide i gotovo“. I niko me ne može ubediti da je lakše objasniti detetu sve, nego trpeti nekog nadrkanog muža. Sve je to stvar izbora, stvar života. Mogli smo mi ostati zajedno, ali ja nikada ne bih bila ja, niti bi on ikada više bio on, a naše dete nikada ne bi bilo to što jeste sada bez nas dvoje, zajedno. Bili bismo dve polovine nečega što je ništavno, nečega što ne postoji. Mogla bih ovako u nedogled, ali da ipak kažem i nešto drugo.

Pomenuh negde ženske ambicije. Ma kakve bre ženske, muške, srednje ambicije. Život treba živeti u dvoje i sve raditi u dvoje. Recimo ako je muž električar, a žena ekonomista. Nemaju zajedničkih tačaka u poslu, ali ta ista žena treba da nauči nešto i o struji, a taj isti muž mora da nauči i nešto o žiro-računima. Moraju da se dopunjuju, da se razumeju, da se smeju jedno drugom, da razgovaraju. „E zamisli danas mi došao jedan čovek koji ne ume da promeni osigurač. Nisam mogao da verujem.“ Žena ne treba da bude debil, pa da kad već ima muža električara kaže, „a šta je to osigurač?“. Mora da postoji dopunjavanje, razumevanje, a kada i ne razumeš, moraš da daš podršku. Ovo već pričam o traženju pravog/prave. I to sam jednom obećala Ivanu koji pokušava da vidi stvari iz drugog ugla.

Pravi ili prava, zavisi kome šta treba, je kao i sve u životu, stvar izbora. Mojoj drugarici iz srednje škole je pravi onaj koji dođe kući, zalegne u fotelju, čita novine i čeka ručak. Kada se najede, onda ode u WC, onda prdne, usput podrigne i strovali se u krevet. Kada se probudi čeka da popije kafu, da je usput šljapne po dupetu, da se poigra sa detetom i da posle večere odgleda film. Možda je uveče kresne na brzinu, a onda kao poslednja svinja zahrče. E takvog bih ja ubila još prve nedelje braka, ali njoj je dobar. Ona ne zna za bolje i svojim plitkim mozgom ne ume da razluči da ona zaslužuje bolje. Nikada neće da ga ostavi, voli ga ko Boga i sve bi dala za njega. On je njoj jedinstven, idealan i pravi muškarac. Ama ja bih ga uštrojila i bacila kroz prozor, ali njoj je pravi.

Znači ne postoji pravi i krivi, sve je stvar odluke i izbora. Stvarno pravi/prava je onaj koji ume da te sluša. Onaj kome možeš sve na svetu da kažeš. Onaj pred kojim nemaš tajni, jer je ta osoba deo tebe, kao i ti deo nje. Onaj kome smeš da kažeš, „ja te više ne volim, jer si danas ceo dan sedeo za kompijuterom.“. Onaj koga bi slatko izrešetao mitraljezom da ga imaš, kad te iznervira, ali da mu posle ne bude ništa. Onaj ko sme da ti kaže da si neviđena budala, što si nešto uradila. Onaj sa kojim se miriš smehom i poljupcima, ma i suzama. Smeješ se svojim izjavama, a onda polako na tenane objašnjavaš šta je u stvari bio problem. Pravi je onaj/ona ko te voli baš takvu kakva jesi, bez želje da te menja. Neko ko shvata da te ne može promeniti i prihvata te baš takvog kakva/kakav jesi. Prava/pravi je onaj ko te vidi, ko te čuje, ko te sluša i ko ti priča. Ako bilo šta od toga nedostaje, odmah postoji problem. Odmah pravi postaje krivi i odmah neko počinje da pati i trpi nešto.

Pričah vam o Zibanu. Izgleda da je mene udario po emocijama i pisanju. Mogla bih sada danima da vam pišem, da vas davim ko zmija žabu, ali neću. Imam ovde još jednog koji je na Zibanu, pa ću da smaram njega. Nego još nešto. Odgledah prvu epizodu srpskog „Trenutka istine“, e prijaviću se svega mi. Do 100 000 stigneš čas posla, a ja i onako nemam ništa što krijem ni od muža, ni od deca, ma ni od celog sveta. Da se prijavim ja pre nego što počnem da lažem. Kviz je odličan, bar za mene. Jeste da degradira debile, ali stvarno ne znam šta bi me pitali, a da ne bih mogla da im odgovorim. Ako vam padne neko pitanje na pamet, pitajte me slobodno, da vežbam malo.

Praviti se “normalan” :)

Divan dan, kao i svaki Božić. Kažu da sve ono što radite za Božić, radićete i cele godine. Mi Momčilovići smo se potrudili da radimo ono što najviše volimo. Da skitaramo. Bili smo na ručak-večeri, kod bliskih rođaka, prijatelja.

Ana i ja smo dobile paricu u česnici. Bićemo puuuuune para cele godine. Srećna sam što decu smem da odvedem bilo gde i da budem sigurna da će biti normalna i dobra. Stvarno je teško u današnje vreme decu vaspitati da budu takva. Obožavam izjavu svoje sestre, koja inače ima dobru decu. Ona često u zajebanciji  kaže svojim momcima, “pravite se da ste normalni”.  :D

Mi smo se “toliko pravili da smo normalni”, da smo zaslužili da nas opet pozovu u goste. Kada sa dvoje malecke dece, odete u goste, a možete i da sednete i da jedete, pričate, popijete, a da ne vrištite i traumirate domaćine svojim prisustvom … ma ponosna sam na njih skroz.

Šaljemo ljubav

I tako već par dana, planira Ivana da napiše koju reč. Nemam pojma koji je datum, dok ne pogledam na računaru. Ups…2:23 već je šesti januar. Naša novogodišnja žurka je trajala do juče popodne.

Bilo je ludo i nezaboravno. Dolazio je i Deda Mraz, samo što ga deca nisu videla. Došao je kad su spavali, doneo poklone, popio kafu sa mnom i pomogao mi oko sarme. Što Deda Mraz ume da kuva to je čudo jedno. Prva sarma koju sam u životu napravila je bila više nego izuzetna. To je zato što mi je Deda Mraz pomogao i otkrio mi par trikova.

Žao mi je što nisam odmah pisala dok je sve bilo sveže. Svaki dan od 30.12. do danas je za po jednu malu priču. Postaviću slike i napisati po koju reč… tako ću se prisećati.

Ovako smo počeli… neko je već bio bos, a neko je pokušavao da pobegne iz kadra. Neko je pio pivo…

…a neko kratka pića…

Marko se brinuo šta će biti kada se sestre ponapijaju.

…a tetki i bebi se svidela sarma.

Devojke su pošandrcale.

I ako nastavim ovako osvanuću…bukvalno.  Gomila doživljaja, na kraju stare i na  početku Nove Godine…. I kako god …dok sam ja sve slike pregledala i sredila, a ono još malo, pa svanjava.

Nema tu šta puno da se priča, pogledajte slike, a ja odoh da spavam, već je 4:10 … Zaslužila sam i ja malo sna, a vama od srca šaljemo ljubav. Puno ljubavi. Da cele godine budete voljeni.

Ovako smo počeli

Radujem se

Počeo je poslednji petak ove godine. Ne sećam se kada sam se ovako lepo osećala pred Novu Godinu. Ne očekujem ništa spektakularno da će da se desi, ali mi je baš lepo. Radujem se praznicima koji dolaze, kao klinka od 7 godina i jedva čekam da unesemo jelku u kuću. Volela bih i paketić da dobijem, pun slatkiša i igračaka, kao nekad. Šta li mi je? Tri je posle ponoći, a ja maštam o paketićima.

Baš volim neparne godine i neparne rođendane, ova godina će baš takva biti, neparna. Radujem se, jer i dani postaju sve duži, bliži se leto.

Četrdeset godina braka – slavljenje ljubavi

Ovo je priča o četrdeset godina. Pre četrdeset godina, dvoje mladih ljudi su odlučili da provedu život zajedno. Rekli su im „ne smete“, rekli su „mladi ste“, „nećete uspeti“, rekli su… Njih nije bilo briga šta je ko rekao, oni su odlučili. Pre četrdeset godina, ove noći, oni su proveli zajedno, prvu bračnu noć.

Naravno mladi. Za takve korake se samo mladi odlučuju. Ona 18 godina, on svega 23. Imali su iznajmljeni stančić, sobu, jedan rešo, jedan dušek, zelenu zavesu za prozor, dve stolice, dve viljuške, noža, dva tanjira, imali su tako malo i gotovo ništa, ali imali su jedno drugo i verovali su u ljubav.

Ponosna sam na to dvoje. Tako se radujem što ih poznajem. Igrom slučaja ih poznajem. Igrom slučaja, jer roditelje ne možemo da biramo. Neću vam sada pisati njihovu priču, jer četrdeset godina nije malo i zaslužuje puno više pažnje, nego što ja ovde umem i mogu da kažem.

Radujem se što smo još jutros svi bili zajedno sa njima. Svi mi koji smo proistekli iz te njihove ljubavi. Iz ljubavi se stiču najvrednije stvari u životu…. a stekli su tako mnogo dve ćerke, nekoliko zetova, petoro unučića, daće Bog, duplo više praunučića. Mladi su krenuli u zajednički život, tako da su mladi postali baba i deda, a tako će biti i sa sledećim zvanjem, prababa i pradeda. Najstariji unuk ima već 16 godina. Godine lete, tako da će već za njihovih 50 godina zajedničkog života imati i praunučiće.

Nisam umela jutros da im kažem šta osećam i da im čestitam. Neka ovaj mali tekst i par slika budu moja mala čestitka. Mama i Joco, srećan vam život bio.

Još jedan decembar

Decembar…pa kad pre mamu mu jebem?  Svi nešto sumiraju kraj godine, prave planove za sledeću, ovo ono, a ja još ne kontam da je već decembar. Tako ću verovatno i u julu da se čudim „kad pre juli?“.

Porasla nam deca. Evo još malo, pa će ovi mali i u školu da krenu.  E baš tako leti vreme. Ani već raste četvrti zub. Učimo je da hoda. Dubak je prevazišla, nije joj više zanimljiv. Napravi korak, dva sama. Od tate do mame i od mame do tate. Već ima osam meseci, a prošle godine u ovo vreme, se još uvek muvala po mom stomaku. Ne mogu se čudom načuditi. 

Jovana treći razred. Ej bre, treći!… a kao da joj je juče porastao četvrti zub. Jana je pre neki dan proslavila šesti rođendan, a upoznala sam je kad još nije znala da kaže R. Smejem se sama sa sobom i kažem „…e mladosti moja!“ 

Marko… kao što nam je svima u porodici predodređeno, je već postao svetski putnik. Drugo je to bilo, kad ga mi odvedemo kod babe i dede u Kraljevo, a mi odemo na dan, dva, pet na neko takmičenje… Ali sada…sada je sam otputovao. Mislim ne baš sam, imao je babinu podršku tokom puta. Selo dete u autobus i otišlo. Ispratila ga majka. E kad mi srce nije puklo. Od … ne znam… od miline neke. Od ponosa. Ko zna kako sam se osećala? Mali onako, dao babi ruku i otišao. Samo sam se izgubila u gužvi. Kao poslednji debil sam se krila iza trefike, da ga vidim, a da on mene ne vidi. Da se ne rasplače ili da ne traži, mamu, tatu… Ma jok. Nije se ni okrenuo. Otišao je u sredu, a već je nedelja i još se nije rasplakao. Progovorio je. Doduše srpski nešto slabije, ali zato na italijanskom tečno razgovara sa dedom.

Marko u Kraljevu

Mi…nas dvoje. 25. novembra nam je bilo dve godine braka. Dve godine tek, a kao da je prošlo 15. Ne…nije nam postalo dosadno kao da smo 15 godina u braku, nego se toliko stvari izdešavalo. Volimo se, ljubimo se, želimo se, ali umemo i da se posvađamo, na krv i nož. E to da vam je videti. Svađaju se ljudi oko svega i svačega, a mi najviše oko preferansa. Bezobrazan je do bola i nazad, a i ja ne zaostajem. Sve u svemu nemamo preča posla nego igramo preferans preko neta.

Deca se razbežala, Mare u Kraljevu, Joka kod babe u Železniku, Jana kod mame, samo je Ana kod kuće, a kad posle toliko dece jedno ostane u kući, to vam je isto kao da ste sami. Ne potcenjujemo mi Anino prisustvo, naravno da ne. Čak se i ona čudi ovom miru, a i nekako smo joj više posvećeni. Čudi se dete, gde svi odoše. Znam samo da deca koja rastu zajedno sa drugom decom, budu mnogo srećnija i pametnija.

Učimo Anu da hoda, igramo preferans, svađamo se zbog istog… i maštamo, kako bi bilo lepo dobiti na lotou. Već sledećeg dana bi Jovana, Jana, Marko i Ana mogli da očekuju još jednog člana ekipe. Ne treba nama loto za još jednog člana. Lako je obući, nego ih ne može čovek nahraniti. Pa vi vidite kako nama protiče decembar.