Ja sam zarobljenik svog sopstvenog mozga…e pa nećeš majci!!!

Volim slobodu. Ko je, pa ne voli? Protivim se robovanju bilo kome i bilo čemu. Sloboda ovo, sloboda ono, a sa druge strane sam najveći rob. Rob sopstvenoj glavi.

Nervozna sam ko leptir. Ma ko dva leptira. Najradije bih sama sebe ujela za dupe, ali nešto nisam razgibana ovih dana.

Imam 34 godine, a za 5 meseci će biti 20 godina kako pušim ko stoka. Bilo bi punih 20 godina, da pre neko veče nisam pomislila i pitala muža, “čemu ovo?” Trpam u usta nešto uvijeno u papir, palim i uvlačim u svoja pluća. Mislim stvarno, čemu to? I tako se ja prvi put u životu zapitam šta će mi ta govna?

Ujutru kafica miriše, ja za kutiju, znam ostala mi jedna od sinoć, kad ono u kutiji izlomljena cigara. Popizdim. Pomislim da mi je muž izlomio. Kad jok. Ana prisluškivala naš noćni razgovor i ujutru prvo što je uradila dokopala se moje kutije i izlomila cigaru. Mislim se “mamicu ti malu, kako si znala?”.

I tako tog dana, ja “pušač ko stoka”, tog celog dana do uveče ispušim samo četiri cigare. To je neviđeni uspeh. Uveče dok smo igrali karte smo nadoknadili propušteno, ali ne preterano. Možda još 7-8 pljuga.

Juče se i ne sećam koliko sam popušila, ali kupili smo samo jednu kutiju cigara i danas tako. Znači nas dvoje smo iz čista mira sa četiri kutije, prešli na jednu.

Kao i što sam počela da pušim, bezveze, tako ću izgleda i da prestanem, bezveze. Iz čista mira. Ipak ovo neću da objavim ide u draft do sutra. Sramota me da kažem ovako nešto, a onda da ispadne da sam neki lažov.

I prođe juče to „sutra“ i izdržasmo još jedan dan nas dvoje sa jednom kutijom cigara. Ranije je to totalno bilo nezamislivo. Ja sam pušač koji nikada nije rekao, “od sutra više ne pušim”, “moraću da smanjim pušenje”, “muka mi je od cigara” ili bilo šta slično tome. Od cigare je mogla samo koma da me odvoji. Pljuvala sam krv, ležala u bolnici i krišom pušila. Eeeej ljudi moji. Kakva crna sloboda. Nisam mogla ni običan vazduh da udahnem, a pušila sam. Doktori ko doktori, odmah kažu tuberkuloza, leži se u bolnici po tri, četiri meseca, jaka ishrana, gomila lekova i inekcija, bolnički tretman od najmanje 100 dana, a ja tek na pragu mladosti 17. godina. Tada kada nisam umrla neću nikad. Ležala sam u bolnici sa obolelima od tuberkuloze, da bi posle 12 dana došla doktorka i rekla „Ideš kući sutra, nemaš tuberkulozu.“ Sačuvaj me Bože, mogla sam tamo da se zarazim 15 puta. Srećom nisam. Pukao mi neki kapilar, pa sam zato pljuvala krv. Užas. Prvo što sam uradila kada sam uveče izašla je da sam kupila dve kutije cigara i pušila ko dva Turčina.

Znači jedan od onih najvećih zavisnika. Cigare su postale deo mene. Naravno kao pravi pušač nikada nisam ni čitala tekstove, ni gledala emisije koje govore o štetnosti. Znam da ne valja i da je štetno, šta tu ima ko da mi pametuje. Moj život, moj izbor.

Sada idemo dalje. Jeste li čuli za Zyban? Nisam ni ja do pre neki dan. Ode moj dragi u apoteku po nikotinske flastere i naša apotekarka mu preporuči Zyban. Ona je baš naša apotekarka. Kaže ona i njen muž su uz Ziban ostavili cigare. Ako neki sirup nije dobar, a mi hoćemo da ga kupimo, ona nam jednostavno ne da. Kaže „nije to za vas“ i prosto neće da nam proda. Bez obzira na njenu preporuku ja se naravno sve raspitam na internetu. Čačkala, googlala i svega i svačega se načitala i nagledala. Preneću vam deo onoga što sam pročitala.

Govori prim. Petar Borovic, specijalista opšte medicine, koodrinator Nacionalnog programa za borbu protiv pušenja.
„ – Najteže je osloboditi se heroina, pa nikotina! Onda, daleko lakše, mada ne i lako je oslobadanje od zavisnosti na kokain, alkohol i kafu.“
Znači očekuje me velika borba!
„ – I duvanska industrija napreduje. Pre tri godine ubacili su kao novi dodatak amonijak koji ubrzava ulazak nikotina u mozak. Dok nisu ubacili amonijak, a u mozgu postoji specijalni centar za raspoloženja, bilo je lakše okanuti se duvana. Kad se ubrizga heroin, heroinu treba 20 sekundi da stigne do tog centra i da ga natera da izluci opijate… Kad pušac zapali cigaretu, treba sedam sekundi da nikotin stigne do mozga! Sada, posle ubacivanja amonijaka, potrebno je dve-tri sekunde… U mozgu postoji specijalni filter krvno – moždana barijera, koja zaustavlja neželjene molekule. Molekul nikotina ima potpuno identican oblik kao najvažnija supstanca našeg života acetil holin, bez koje mozak ne može da funkcioniše… Tipican “Trojanski konj”! Pojavio se, na ulasku u mozak, otrov ranga cijankalija… Mozak to tumaci kao da je došla najvažnija supstanca, i za tri sekunde ulazi u mozak, istiskuje acetil holin, a za to vreme mozak ne može da primi nijednu drugu informaciju. Dok nisu ubacili amonijak kao sastojak cigarete, 15 odsto pušaca moglo je da se okani pušenja kad hoce… To su oni junaci od reci koji kažu: to ja mogu… Nisu imali krizu, a zašto je nisu imali, to je druga prica… Kako su ubacili amonijak, sada, spontano, snagom svoje volje i želje, duvan ostavlja 0,1 do 0,2 odsto! Sad se kriza zavisnika od duvana, preciznije nikotina, gotovo izjednacava s heroinskom krizom! Uz to, pre dve godine su ubacili nikotin slobodne osnove. Do tada ga je bilo jedan odsto u cigaretama, sada ga ima 36 procenata! “

Rekao je čovek još mnogo zanimljivih stvari vezanih za duvansku industriju i sve ono što se dodaje cigaretama, ali neću više o tome. Najzanimljiviji mi je ovaj deo o amonijaku. Sa čim to ja treba da se izborim, da bih bila slobodna nakon 20 godina zavaravanja sebe? Najteže mi pada to što sebe uopšte ne mogu da vidim kao nepušača. Ja u stvari ne želim da prestanem da pušim. Tu na scenu stupa Zyban, jer mi je jebani amonijak sjebao mozak. Ne želim da prestanem, ali ću se izboriti. Kako i sa čim pojma nemam.

„Znaci nikada nije bilo lakše ostaviti duvan nego danas. Uzmete “ziban”. … Nekoliko dana imate suva usta, može da dode do drhtanja (tremoza) ruku, nema znacajnih negativnih efekata. Ne smeju da ga piju ljudi koji imaju tumor mozga, teški alkoholicari, ljudi koji su imali žestoke povrede glave i epilepsiju… Može da izazove privremenu nadraženost da covek, recimo, bez razloga išamara ženu…. S tim “zibanom” se ponašate normalno, samo je potrebno da uzmete tabletu dnevno, nema tu zaklinjanja, necu više da pušim, od ujutru ne pušim, nikad više. Poslednja cigareta. Ništa… Vi i dalje normalno pušite. Prva tri dana pijete po jednu tabletu, cime povecate koncentraciju. Deluje vec od šestog dana. Od šestog do osmog dana cigareta postaje nezanimljiva, nema aromu… Lek deluje u 55 odsto slucajeva kod onih koji piju kafu, a kod onih koji koji ne piju kafu, uspešan je, radio sam istraživanje, u 83 odsto slucajeva!… Kad se zaljubite, a to je najlepša stvar u životu, luci se najlepši hormon našeg života. Kad se zapali cigareta dešava se slicno, višestruko povecanje nivoa hormona srece. Kad neko uzme heroin, povecavanje ovih hormona, neurotransmitera je 400 odsto; 400 puta više hormona srece. Kad prestane dejstvo heroina, on pada u beznade. “Ziban” sve to kod duvana premosti. Znaci, nema tih oscilacija…“

Zyban je prvo korišćen kao antidepresiv. Međutim vremenom se pokazao kao izuzetno dobar lek za ostavljanje cigareta. Naravno na internetu sam pronašla i gomilu onih koji su protiv ovog leka, ali sve je stvar izbora. Ako se preko 6 000 000 ljudi u svetu skinulo sa cigara, uz pomoć ovoga, valjda ću uspeti i ja.

Prvo smo nas dvoje, sa četiri kutije smanjili na jednu, a sada smo već drugi dan na Zibanu. Još nismo počeli da se šamaramo, ali valjda još nije počelo pravo dejstvo. Izaziva i nesanicu. Kažu spavaš četiri sata, kao da si spavao 10. E taj deo mi potpuno odgovara. Znači napokon ću se naspavati ko čovek. Hiperaktivnost koju donosi Ziban, je kod mene dobrodošla. Već sam danas počela da letim po kući i sve mi nešto lepo i smešno, pa bi onda slatko iscepala sve sa sebe od neke vrućine, pa bi se ujela za dupe, pa tako eto. Kažu to je hemija, otrov, ne treba tako. Nego kako treba, da pušim i dalje ko budala, a da pri tom i ne znam šta pušim. Ovako znam da unosim neku hemiju da bih se otarasila najgoreg poroka, da bih napokon i ja bila slobodna.

Neću ovo u draft. Nisam još ni rekla da ću da ostavim cigare. Neću ni da kažem. Pustiću da hemija odradi svoje, pa ako treba nek crknem. Obaveštavaću vas šta je dalje bilo, a za svaki slučaj ću nekom da ostavim šifru bloga, pa ako crknem da vas neko obavesti.

Okrenimo svet

Ovaj post jedne meni jako drage osobe, mi već par dana stoji tako otvoren. Mogla sam odmah da dam odgovor, ali nekako bi bio površan. Tako ozbiljno pitanje, traži i ozbiljno razmišljanje i odgovor, a i nekako sam tako raspoložena ovih dana.

Svi mi, se bar ponekad pitamo, čemu sve ovo? Što da živimo, kada ćemo svakako umreti? Što da stvaramo, rađamo, što da postojimo? Pravde nema, stradaju, umiru i nedužni?

Svako ima drugi odgovor. Neko živi za decu, nekome je smisao života ljubav, nekome umetnost, neko smatra da je smisao uživati. Ljudi smo, pa svako ima svoj način da svoj život učini podnošljivijim i smislenim.

Svaki put kada upoznamo neku osobu, samim tim menjamo i svoj i život te osobe. Dovoljno je samo i rukovanje. Prosto zastajanje za sekund, menja tok stvari, tok života. Zamisli koliko toga onda menja samo jedna napisana knjiga. Knjiga koju će pročitati neko, sutra, ko zna kada. Zamisli samo koliko tek onda stvari može da promeni nečije rođenje, nečija smrt. Sve ima svoju svrhu, svako rukovanje, svako prosto „dobar dan“. Ništa nije slučajno.

Zašto govoriti o 500 000 godina, kad je za nas i 100 godina mnogo. Kad kažemo 100 godina, pa razmislimo malo… ni 50 nije malo. 50 godina je duplo od 25. Kada neko ima 25, to je već zrela i lepa mladost. Sa malo sreće doživimo dvadesetpetu. Čas posla o razmišljanju o 500 000 godina, dođemo na 25 ili 5… ili na prva ili poslednja 3 dana života. Na trenutak. Trenutak rađanja ili trenutak smrti. Iz života niko nije izašao živ.

Svrha je da to, dok si živ…budeš ŽIV! Svrha je da taj period dok jesi živ ispuniš najbolje što umeš. Makar to bilo i nezamislivo kratko. Kada bi nam neko sutra rekao da imamo još mesec dana života, kako bi iskoristili to vreme? Da li bi sebe mučili pitanjem, „šta je svrha mog života?“ ili bi iskoristili svaki trenutak da živite? Prosto i jednostavno. Svako od nas ostavi trag. Neizbrisiv. Makar postojali na ovoj planeti i 15 sekundi, makar umrli na rođenju, sigurno je da ćemo ostaviti trag. Patiće za nama, ako ništa drugo. Neću da ulazim u to, kako i koliko menjamo sve oko sebe samim svojim postojanjem. Prestaću da pišem blog, jer sam postala površna.

Zamislite sebe u mrtvačkom sanduku, kako nepomično i nemoćno ležite. Što ste uradili, uradili ste. Nema više ništa što biste pružili drugima. Šta biste voleli da tada kažu o vama, tu, nad vašim mrtvim telom? Pitanje na koje ne smeju svi da odgovore, scena koju ne smeju svi da zamisle.

Još davno sam rekla i sigurna sam da ću uspeti. Između svog prvog i svog poslednjeg dana života, želim da okrenem svet naopačke, da učinim nešto što nikada niko pre nije, neće se možda ni znati da sam to ja uradila, ali sam sigurna da će svet naopako stajati onoga dana kada budem otišla, srećna i nasmejana. Pitate se kako? Jednostavno, možda zastanem na trenutak, pružim nekom ruku, kažem nekom reč, dam nekom podstrek da uspe, da napreduje, da odustane od sulude misli ili da svoju ideju sprovede u delo. Bilo šta, bilo kome. Moj život ima smisao, samim mojim postojanjem. Tako i vaš. Svrha života može biti i samo jedan trenutak koji vam se možda sada čini nevažan. Sve je važno.

Počnem jedno, ispadne nešto četrdeset osmo…

Post kod Gemine me je baš zamislio. Koje su to sitnice koje mene obeležavaju kao jedinstvenu osobu među svim drugim ljudima? Šta ja to činim, a da možda drugima i nije baš normalno ili im nikada ne bi palo na pamet, a meni je uobičajeno? Počela sam da pišem komentar kod nje, ali bi se odužio, jer me je baš inspirisala tema, pa ću se malo raspisati ovde.

- Čašu uvek držim u desnoj ruci sa tri prsta, palac, kažiprst i srednji prst.. O tome ne razmišljam, to je automatizovano tako.

- Sve čitam. Dok putujem nijedna tabla, sa nazivom bilo čega, ne može da mi promakne. Bilbordi su obavezni. Čak i kratke reči koje ne moraju da se čitaju, jer su poznate, ja čitam. Pogledom pređem preko svakog slova. To mi je navika koju sam stekla još kao dete, dok sam učila da čitam. Sa 5 godina sam već tečno čitala, zahvaljujući ovoj navici.

- Kao što sve čitam, tako volim i da brojim. To ne činim stalno, ali ako recimo čekam nekoga, zabavljam se brojanjem raznih stvari.

- I nešto što je jako korisno. Ako se nađem u opasnoj situaciji. Umem totalno da isključim strah i da funkcionišem potpuno smireno i koncentrisano. Kao da izađem iz sebe. U situacijama gde bi bilo sasvim prirodno i normalno, osetiti paniku ili se osetiti ugroženo od nekoga, ja kao da pritisnem dugme i toga nema. Baš suprotno, ja se osetim jakom i superiornijom u svakom smislu.

Jednom je jedan čovek hteo da me zadavi, bukvalno, jer sam ga iznervirala. Rukom me je jako stegao za vrat. Sve jače i jače. Što je bio jači stisak, ja sam bila jača. Neka sila iz mene ga je toliko stegla za ruku, da je morao da me pusti.Kada sam došla do daha, iz mene je izašlo jednostavno cinično pitanje „Šta ti je, majke ti?“ Njegov odgovor je bio „Ti si stvarno luda.“

Da je sitacija možda bila i ozbiljnija nego što sam mogla i da predpostavim, govori i to, da je taj isti čovek, možda mesec dana posle ovog događaja jednog dečka ubio nožem. Zato što ga je iznervirao, izbušio ga je na smrt, šest puta, najobičnijim nožem za limun.

Ovo je baš ekstreman primer, ali toga sam se sada setila. Da sam se bacakala i otimala, on bi me sigurno zadavio. Bila sam potpuno mirna, kao da je stezao drvo. Kroz glavu mi je prolazilo, da će i to proći i sva moja koncentracija je bila usmerena na njegovu ruku. Ne moram da kažem da je on bio jači od mene, ali tada, da je situacija bila obrnuta, moj stisak bi mu sigurno slomio vrat.

Kažu da ljudi kada su uplašeni dobiju neverovatnu snagu. Sa mnom nije vladao strah, već neizmeran bes. Imam još primera za opasne situacije, ali bolje da ne pišem više ništa, jer sam se baš odvojila od započete teme. Hm…da li da sada ovo obrišem ili da objavim? Često imam ovakvu dilemu. Koliko bih samo priča do sada objavila da nema ovakvog dvoumljenja? …ma ajde neka ide.

Praviti se “normalan” :)

Divan dan, kao i svaki Božić. Kažu da sve ono što radite za Božić, radićete i cele godine. Mi Momčilovići smo se potrudili da radimo ono što najviše volimo. Da skitaramo. Bili smo na ručak-večeri, kod bliskih rođaka, prijatelja.

Ana i ja smo dobile paricu u česnici. Bićemo puuuuune para cele godine. Srećna sam što decu smem da odvedem bilo gde i da budem sigurna da će biti normalna i dobra. Stvarno je teško u današnje vreme decu vaspitati da budu takva. Obožavam izjavu svoje sestre, koja inače ima dobru decu. Ona često u zajebanciji  kaže svojim momcima, “pravite se da ste normalni”.  :D

Mi smo se “toliko pravili da smo normalni”, da smo zaslužili da nas opet pozovu u goste. Kada sa dvoje malecke dece, odete u goste, a možete i da sednete i da jedete, pričate, popijete, a da ne vrištite i traumirate domaćine svojim prisustvom … ma ponosna sam na njih skroz.

Šaljemo ljubav

I tako već par dana, planira Ivana da napiše koju reč. Nemam pojma koji je datum, dok ne pogledam na računaru. Ups…2:23 već je šesti januar. Naša novogodišnja žurka je trajala do juče popodne.

Bilo je ludo i nezaboravno. Dolazio je i Deda Mraz, samo što ga deca nisu videla. Došao je kad su spavali, doneo poklone, popio kafu sa mnom i pomogao mi oko sarme. Što Deda Mraz ume da kuva to je čudo jedno. Prva sarma koju sam u životu napravila je bila više nego izuzetna. To je zato što mi je Deda Mraz pomogao i otkrio mi par trikova.

Žao mi je što nisam odmah pisala dok je sve bilo sveže. Svaki dan od 30.12. do danas je za po jednu malu priču. Postaviću slike i napisati po koju reč… tako ću se prisećati.

Ovako smo počeli… neko je već bio bos, a neko je pokušavao da pobegne iz kadra. Neko je pio pivo…

…a neko kratka pića…

Marko se brinuo šta će biti kada se sestre ponapijaju.

…a tetki i bebi se svidela sarma.

Devojke su pošandrcale.

I ako nastavim ovako osvanuću…bukvalno.  Gomila doživljaja, na kraju stare i na  početku Nove Godine…. I kako god …dok sam ja sve slike pregledala i sredila, a ono još malo, pa svanjava.

Nema tu šta puno da se priča, pogledajte slike, a ja odoh da spavam, već je 4:10 … Zaslužila sam i ja malo sna, a vama od srca šaljemo ljubav. Puno ljubavi. Da cele godine budete voljeni.

Ovako smo počeli

Mala priča o maloj Mariji…mala Marija zaslužuje veliku priču

Više od mesec dana nosim u sebi priču o Mariji. Mala Marija. Nije ona mala. Veća je za glavu od moje Jovane. Moram bre, da se isplačem za tim detetom. Duša me boli. Jedna sasvim obična priča me je podsetila da u ovoj godini moram i da se isplačem. Hvala ti Suske. Pomerila si me svojom običnom pričom i podsetila, da ostavljam nešto nedorečeno.

Prvi razred je moja Jovana završila u Kraljevu. Teška godina za nas. Jako teška i jako srećna. Jovani se mama udala, ostala trudna, a igrom slučaja Jovana je već bila upisana u školu sa svojim starim drugarima u Kraljevu. Taj prvi razred će zauvek da obeleže putovanja Beograd Kraljevo, Kraljevo Beograd. Suza za suzom. Osmeh za osmehom. Osmeh za suzom. Hvala mojoj mami zauvek. Hvala mojoj Jovani.

Kako god, brzo nam je prošao prvi razred u toj rascepljenosti, u tim putovanjima, u tim …uh … ceo život će mi faliti taj ….samo naš prvi razred. Duša me boli. Ivana ko Ivana živi sada i ovde, što je bilo bilo je. Jovana ko Jovana, više joj i nije važno gde je nekada išla u školu. Blago moje.

Drugi razred. Beograd, Banovo Brdo, Banović Strahinja. Novi stan, novi grad, nova škola. Ako ste me bar malkice upoznali kroz sve moje tekstove, onda ste upoznali i moju Jovanu. Bar delimično, jer krv nije voda, a to dete liči na mene. Pametnija je od mene, lepša je od mene, o koliko je samo dobronamernija i tvrdoglavija, to ne umem da opišem. Moja drndulina. Poštujem je neizmerno kao ličnost. Ona je moj vodič. Znate li šta poštujem? Tamo gde sam ja bila plačipička, moja Jovana je borac. Nije što je moja, ali to dete je ličnost.

Kraj prvog polugodišta, drugog razreda. Odem na roditeljski. Učiteljica joj je stvarno dobra žena, ali…ali u knjižici joj je ovako napisala „zanemaruje tuđe osećaje i probleme“. Ne baš tako, ali slično nešto. U fazonu, baš je briga za sve što se oko nje dešava. Čekaj da se setim tačno. Ma šta da se setim… prenosno je rekla da je moje dete bezosećajno za tuđe muke i probleme.

Idem niz ono brdo i plačem. Jebe mi se za ocene. Kriva sam. Moje dete je postalo bezosećajno na tuđu muku. Kakva sam ja to majka? Jedva čekam ovaj sada roditeljski da vidim šta će sada da napiše kao utisak.

Moje dete je inače druželjubivo. Sitniš je, ali ume da vodi i ne da na sebe. Vole je deca. Tako da je u našoj kući tog drugog razreda, prodefilovalo mnogo njih. Drugari, drugarice, rođendani, telefonski pozivi i slično. Radovala sam se što voli da ide u školu, što ima dobro društvo, što nije zapostavljena, zanemarena. Uključila se u sve.

Roditeljski sastanci počinju i završavaju se sa kukanjem i vapajem učiteljice. „Družite se sa svojom decom. Pričajte, igrajte se…“ Ne razumem. Pa kad pogledam ljude oko sebe svi su super. Šta priča ova žena? Za nikog od roditelja ne bih rekla da ne ume da trči i smeje se sa svojim detetom. Mora da preteruje ta učiteljica.

Treći razred. Zabrinuti smo. Najlepše i najčešće društvo su joj Marko, Ana i Lara. Svi do dve godine starosti. Brat i sestre. I dalje rado ide u školu, sve je ok, po njenoj priči. Dolaze povremeno deca, ali sve ređe. Ne zove ih. Razgovaramo, o čemu se radi tu radi? „Mama, pa sve je u redu.“ Nije u redu. Znam da nešto nije u redu. Roditeljski sastanci, sa divnom učiteljicom, koja se trudi da zbliži i decu i roditelje. Sa divinim nasmešenim roditeljima. Ne menja se ništa, sem što moje dete odbija da se druži sa njima.

Jovanin 9. rodjendan. Pravimo žurku kući. Svi kažu, „ženo nisi normalna“. „Uzmite igraonicu.“ Ne. Želim da ih vidim ovde, sve. Želim da nam svima bude lepo. Želim da ih ja zabavim. Da pamte. Ja to umem i volim.

Sigurna sam da će pamtiti Jovanin rođendan, ali… !!! Ali bre!!! Apsolutno za sve na ovom svetu imam opravdanje, za decu posebno. Vika, vriska, dreka… ludilo. Pa tu i jesmo da ludujemo. Ali… uh…. Postoji tu jedan momenat koji me je strašno uplašio. Trenutak kada sam shvatila, zašto moje dete izbegava da se druži sa većinom njih. Ne znam u stvari koji je to trenutak tačno. Verovatno ceo utisak koji su ostavili na mene, je taj… da većina njih nikada neće biti normalna. Žao mi je što to moram da kažem, ali to jeste istina. Ja uvek govorim istinu.

Situacija. Tri dečaka. Guraju se, vrište, skaču kao nenormalni. Priđem „šta vam je, u čemu je problem?“. „Ma ništa, vatamo se za jajca.“ „Molim….Pa zar vas ne boli?“ „Mene ne boli…hihihihihi…baš mi je super.“ „Mene boli kad jako stisnu…hihihihihi.“ „Mene ne boli ni malo, baš mi je super…ja mogu da izdržim i kad me jako stisnu za jajce.“ …. „Jeste li vi pederi, pa se vatate?“ „HAHAHAHAHHAHA…. Nismo, ali kad neće devojčice, vatamo se sami…..HAHAHAHHAHAHA“!!!!

ŠOK! U najmanju ruku šok! Posmatram ostale. Posmatram Jovanu. Ljudi moji. Šta je bre ovo? Jovana sedi između svoje tetke i Jane. Gleda me tužno. Priđem. „Mama, a kada će da odu?“ „Nemoj mila, pa zvali smo ih.“ „Ma baš me briga vidiš bre, da su to luda deca. Želim da idu kući i da se igram sa Janom i Markom.“ Otišli su posle sat, dva…rodjendan je prošao. Ne, ne želim više takve žurke za svoje dete. Većina te dece uopšte nije u vinkli. Žao mi ih je…ali ne mogu ja da spasem ceo svet.

Nije mi više bilo čudno što su mom detetu najbolje društvo Jana, Marko, Ana i Lara. Braća i sestre. Što rođeni, što ne….bebe ili predškolci, to su bre naša deca. Vaspitana.

Ovo je ipak priča o Mariji. Jednoga dana, dolazi kući sa drugaricom. Nisam ih ranije viđala zajedno. „Mama niko neće da sedi sa njom. Sedi sama i svi je zezaju.“ Moja cura, naravno voli da ispravlja krive drine. Bože na koga li je?

Lepa devojčica, ta drugarica, nosi naočare, viša je naravno od moje Jovane, za glavu. Rekoh već da imam mišicu. Dve lepe devojčice. Ručale, završile domaći, zatvorile se u sobicu. Imaju tajne. Išle napolje, u park. Vraćale se. Devojčica svaki put kaže „doviđena“, „dobar dan“. Smejuljim se. Šta me pozdravlja 15 puta? Bila je, koliko je bila. Jovana je ispraća. Vraća se u stan i daje mi do znanja da je boli glava, da joj ne smetam, da je ostavim na miru u sobi.

Ja sam jedna dosadnuša. Naravno da je neću pustiti, dok ne utvrdim razlog. Marko spava, Ana stoji u dupku pored nas dve. „Šta je bilo Dragice? (draga pa Dragica).“ „Ma ništa, pusti me.“ „Ma kako ništa. Nešto te muči Milanka moja? (mila, pa Milanka).“ Bože što si ti dosadna žena. Nije mi ništa, pusti me na miru.“ „Dragice“ umiljavam se… „ti svojoj mami sve smeš da kažeš.“ „Smem, ali to je tajna mama. Rekla mi je tajnu, najveću.“ Pune se suzama, moje drage oči. „Reci mami. Znaš da sam ja tvoja čuvarka tajni, malih i velikih. Neću nikom reći.“ „Znaš mama,… molim te nemoj da kažeš nikom. Znaš mama, pa ona….“ „Šta je ona?“ „Nju svi zezaju u školi. Niko je ne voli.“ „Što bre? Baš je dobra i draga.“ „Ne znam što je ne vole, mama….znaš mama… nemoj nikom da kažeš…mama, bre….bre pa ona je usvojena.“ Plače moje dete. Plačem ja sa njom. Plačem i sada. „Kako bre mama neko može da ostavi dete? Vidi mama Anu. Ona je bila manja od Ane kad su je ostavili. Kaže da nisu imali para da je čuvaju. Ostavili je skroz, onako u domu. Usvojili su je kad je imala tri godine ovi sadašnji tata i mama, a nju mama svi zezaju u školi, a tajna je ovo što sam ti rekla. E neće ona da ima najružnije stikere. Sve ću ja da joj dam.“ Demonstrativno lepi u Marijin album najlepše svoje stikere i potapa ih suzama. „Kako neko može da ostavi dete, reci mi?“ O Bože… Kako svom detetu da objasnim ono što ni ja ne razumem. „i ko zna kako sada živi. Ja ću da skupim pare i da joj kupim ranac za školu, stalno isti nosi. I sve ću svoje stvari koje su lepe, a ne trebaju mi da joj dam.“ Prestani Ivana…trajao je taj razgovor, trajao i trajao…

Marija počinje redovno da dolazi kod nas. Jedva sam čekala da čujem utiske, Jovanine posete njoj. „Mama, pa ona ima divnog tatu. Pravio nam je palačinke, radio domaći sa nama, a onda smo se igrali. Ima tako lepe igračke.“ „Vidiš Dragice, da ponekad i ono što na prvi pogled izgleda strašno, može biti lepo i dobro. Da je nisu usvojili, možda bi živela u nekom domu i mučila se, ko zna kako.“ Radovala se moja Jovana, radovala se ja sa njima.

Odlazi Marija jednog dana kući. „Mama, ona je trebala da ide na neke časove glume i slagala je tatu da je bila, samo da bismo duže bile zajedno.“ Uh…. Mala Marija laže. Poseta školi nije ni malo bila ohrabrujuća, Marija svašta nešto laže. Moja Jovana da bi joj se što više približila je popustila u školi. Zezaju Jovanu u školi oni isti što se igraju sa jajcima. Zovu je ciganka, pikavac. Ne vole je više. Druže se njih dve i još dva muška „pikavca“. Moja mišica se busa. Ne da se. Brani drugaricu, koja je za glavu viša. Učiteljica kaže da nikoga ne sažaljeva i da za nikoga nema privilegije. Uh…zar će se moje dete samo boriti za jedno, jadno ostavljeno dete?

Rekla sam joj u petak da postoje ljudi koji lažu, da bi imali prijatelje, lažu ljudi i da ne bi ostali sami, lažu ljudi zbog svega i svačega. Jovana je u petak plakala kao velika. Samo je govorila. „Mama ja neću prestati da se družim sa njom. Neću mama nikada da je i ja ostavim.“ . Moja pametnica. Danas mi kaže. „Rekla sam Mariji. Ili će da prestane da laže ili ću prestati da je volim. Nisam joj rekla da nećemo da se družimo nego da neću da je volim. Znaš mama da neću ni da se družim, ako nastavi da laže, ali neće ona više da laže nikog, obećala mi je..“

Sigurna sam da vam ni deo osećaja nisam prenela. Sigurna sam da sam nešto propustila. Sutra je roditeljski, već danas u stvari…već je pola 5. Uh … baš me je mučila priča o Mariji. Jovana se neće odreći Marije, neće je ostaviti. Moja osnovna priča je da mora da joj objasi da ne sme da laže, jer prijatelji se ne lažu. Marija nije ni lagala prijatelja, lagala je roditelje, učiteljicu, okolinu. „Mama ona će sve tebi da kaže, rekla mi je. Za NG ćemo da zovemo njenog tatu i mamu, pa vi pričajte sa njima. Samo da znaš, neka me i zovu ciganka, ja neću prestati da se družim sa njom.“

Zanima me samo da ove godine vidim šta će učiteljica napisati u knjižicu. Ako bude napisala nešto slično kao prošle godine. „zanemaruje tuđe osećaje i probleme“, javno ću tu na roditeljskom da iscepam knjižicu na komadiće.

I još nešto sam sigurna. Deca se vaspitavaju do šeste godine. Ko god da je to rekao i utvrdio, bio je u pravu. Nismo sve vreme bile zajedno u prvom razredu, ali moja draga je već 26. oktobra napunila sedam. Bila je već vaspitana. Ma mislim da sam još tog istog 26. oktobra, 1999. kada sam je rodila, završila veći deo vaspitanja. Geni su čudo.

Četrdeset godina braka – slavljenje ljubavi

Ovo je priča o četrdeset godina. Pre četrdeset godina, dvoje mladih ljudi su odlučili da provedu život zajedno. Rekli su im „ne smete“, rekli su „mladi ste“, „nećete uspeti“, rekli su… Njih nije bilo briga šta je ko rekao, oni su odlučili. Pre četrdeset godina, ove noći, oni su proveli zajedno, prvu bračnu noć.

Naravno mladi. Za takve korake se samo mladi odlučuju. Ona 18 godina, on svega 23. Imali su iznajmljeni stančić, sobu, jedan rešo, jedan dušek, zelenu zavesu za prozor, dve stolice, dve viljuške, noža, dva tanjira, imali su tako malo i gotovo ništa, ali imali su jedno drugo i verovali su u ljubav.

Ponosna sam na to dvoje. Tako se radujem što ih poznajem. Igrom slučaja ih poznajem. Igrom slučaja, jer roditelje ne možemo da biramo. Neću vam sada pisati njihovu priču, jer četrdeset godina nije malo i zaslužuje puno više pažnje, nego što ja ovde umem i mogu da kažem.

Radujem se što smo još jutros svi bili zajedno sa njima. Svi mi koji smo proistekli iz te njihove ljubavi. Iz ljubavi se stiču najvrednije stvari u životu…. a stekli su tako mnogo dve ćerke, nekoliko zetova, petoro unučića, daće Bog, duplo više praunučića. Mladi su krenuli u zajednički život, tako da su mladi postali baba i deda, a tako će biti i sa sledećim zvanjem, prababa i pradeda. Najstariji unuk ima već 16 godina. Godine lete, tako da će već za njihovih 50 godina zajedničkog života imati i praunučiće.

Nisam umela jutros da im kažem šta osećam i da im čestitam. Neka ovaj mali tekst i par slika budu moja mala čestitka. Mama i Joco, srećan vam život bio.

Još jedan decembar

Decembar…pa kad pre mamu mu jebem?  Svi nešto sumiraju kraj godine, prave planove za sledeću, ovo ono, a ja još ne kontam da je već decembar. Tako ću verovatno i u julu da se čudim „kad pre juli?“.

Porasla nam deca. Evo još malo, pa će ovi mali i u školu da krenu.  E baš tako leti vreme. Ani već raste četvrti zub. Učimo je da hoda. Dubak je prevazišla, nije joj više zanimljiv. Napravi korak, dva sama. Od tate do mame i od mame do tate. Već ima osam meseci, a prošle godine u ovo vreme, se još uvek muvala po mom stomaku. Ne mogu se čudom načuditi. 

Jovana treći razred. Ej bre, treći!… a kao da joj je juče porastao četvrti zub. Jana je pre neki dan proslavila šesti rođendan, a upoznala sam je kad još nije znala da kaže R. Smejem se sama sa sobom i kažem „…e mladosti moja!“ 

Marko… kao što nam je svima u porodici predodređeno, je već postao svetski putnik. Drugo je to bilo, kad ga mi odvedemo kod babe i dede u Kraljevo, a mi odemo na dan, dva, pet na neko takmičenje… Ali sada…sada je sam otputovao. Mislim ne baš sam, imao je babinu podršku tokom puta. Selo dete u autobus i otišlo. Ispratila ga majka. E kad mi srce nije puklo. Od … ne znam… od miline neke. Od ponosa. Ko zna kako sam se osećala? Mali onako, dao babi ruku i otišao. Samo sam se izgubila u gužvi. Kao poslednji debil sam se krila iza trefike, da ga vidim, a da on mene ne vidi. Da se ne rasplače ili da ne traži, mamu, tatu… Ma jok. Nije se ni okrenuo. Otišao je u sredu, a već je nedelja i još se nije rasplakao. Progovorio je. Doduše srpski nešto slabije, ali zato na italijanskom tečno razgovara sa dedom.

Marko u Kraljevu

Mi…nas dvoje. 25. novembra nam je bilo dve godine braka. Dve godine tek, a kao da je prošlo 15. Ne…nije nam postalo dosadno kao da smo 15 godina u braku, nego se toliko stvari izdešavalo. Volimo se, ljubimo se, želimo se, ali umemo i da se posvađamo, na krv i nož. E to da vam je videti. Svađaju se ljudi oko svega i svačega, a mi najviše oko preferansa. Bezobrazan je do bola i nazad, a i ja ne zaostajem. Sve u svemu nemamo preča posla nego igramo preferans preko neta.

Deca se razbežala, Mare u Kraljevu, Joka kod babe u Železniku, Jana kod mame, samo je Ana kod kuće, a kad posle toliko dece jedno ostane u kući, to vam je isto kao da ste sami. Ne potcenjujemo mi Anino prisustvo, naravno da ne. Čak se i ona čudi ovom miru, a i nekako smo joj više posvećeni. Čudi se dete, gde svi odoše. Znam samo da deca koja rastu zajedno sa drugom decom, budu mnogo srećnija i pametnija.

Učimo Anu da hoda, igramo preferans, svađamo se zbog istog… i maštamo, kako bi bilo lepo dobiti na lotou. Već sledećeg dana bi Jovana, Jana, Marko i Ana mogli da očekuju još jednog člana ekipe. Ne treba nama loto za još jednog člana. Lako je obući, nego ih ne može čovek nahraniti. Pa vi vidite kako nama protiče decembar. 

Čudni su putevi Božiji

Ponekad se onako baš iskreno zapitam, kao sada recimo…, pa kakvu ste vi to sliku stekli o meni? Kakvi ste vi to ljudi, dobrodušni, kada u meni ne prepoznadoste ništa loše? Šta vas to zavede? Moja iskrenost, moja misao o iskrenosti, moja istinitost. Jeste li vi postejeći kad tako lepo mišljenje imate o meni? Jedino što sam sigurna je da su moje priče bile istina, ono što sam osećala tada dok sam ih pisala, ono što sam doživljavala, ono o čemu sam ponekad razmišljala. Pošto je to bila istina, onda mora da ste i vi istiniti. Niste vi nule i jedinice. Za mene niste.

Šta je to što me je teralo da pišem o sebi, o njima, o nama? Koja je to sila nagnala mene, prostu divlju ženu, da pišem o svom životu, tako javno, da ceo svet vidi? Ne vidi ceo svet. Vidi, ali ne razume…, pa nisam im ja kriva što ne znaju najlepši jezik na svetu, što ne razumeju, što su izopšteni iz naše konverzacije. Vi ste…Vi jeste ceo svet, zato što dođete i pročitate, kažete nešto lepo ili ne i onda odete svojim putem, za svojom decom, svojom lepotom, svojom svakodnevnicom, svojim problemima i životom… ili odete svom blogu da napišete neke lepe reči, koje će drugi pročitati, i ja sa drugima.

Ovakve blogove zovu “piškila sam, kakila sam”, a ja se na to samo mogu nasmejati. Gde je njima hrabrost da kažu “da, danas sam piškio/la u 8 i 45, a onda sam se nešto posle prve jutarnje kafe iskakio/la u 9 i 30 i baš je teško išlo”? Ja to smem da kažem, ja ću to reći, a to što nekoga ne zanima, nije moj problem. Moj problem je da se samo dobro i kvalitetno “ispiškim i iskakim”, iserem. Ova reč mi ne zvuči gramatički ispravno. “Israti se”, to mi je OK, a kada kažeš “iserem” nije mi nekako OK, mada bi trebalo da jeste. Neka me ispravi neko. Mozak mi ne radi po pitanju “sranja”.

I čemu sve ovo pisanije? Šta ono htedoh reći?… Imala sam priliku da se upoznam sa jednim vidovitim čovekom. Nije on kobejagi, (kako se ova reč piše i izgovara “kobejagi”) vidovit. On to jeste. Postoje takvi ljudi. Hteli mi to da priznamo ili ne. Oni postoje. Neću da pričam o tome kako je on meni pokazao da jeste vidovit. Šta je to koga briga? Možda sam ja naivna i glupa, pa me je lako ubedio, a možda mu to baš i nije bilo lako, ali u svakom slučaju smem da kažem, on zna neke stvari, koje mi ne znamo… , a vi verujte mi ili ne. Kao što mi verujete da sam danas piškila ili kakila, ili se dobro pojebala, ili skočila iz aviona, ili je Ani porastao zub, ili je Jovana osvojila još jedno prvo mesto… ili… ili mi je danas sve otišlo u kurac… e tako mi verujete da je ovaj čovek vidovit.

Čemu on, u celoj mojoj priči? Veliki jedan, dobrodušni, jak i hrabar čovek. Čemu on i odakle on ovde? Odakle on u mojim mislima. On je u mislima, povodom mog pisanja. Hm… Zamislite da ste u situaciji da upitate nekog ko vam je pokazao i dokazao da svašta nešto zna o vama, o vašem životu, nešto što niko drugi ne zna, nije bio u prilici da vas upozna, da se druži sa vama, nije mogao da zna baš ništa o vama, pre nego da ga pozovete telefonom i kažete “Slušaj, sve je to super, i sve ja to znam, ali umeš li mi reći, kada ću napisati svoju prvu knjig?”

Nemojte me pogrešno shvatiti, pa mi smo drugari preko reči. Svako ko je imao mogućnost da stupi sa tim čovekom u kontakt pitao je “kada ću se razvesti, udati, zaposliti, zaraditi, imati, moći, kada ću upisati, smeti, kada ću poboljšati, shvatiti, …” 113 puta tri tačke. Nije on čovek sa televizije, nije on neko koji sme protiv Boga, nije on neko ko tako laže i krade ovaj već pokradeni narod. On je jedan obično neobičan čovek koji je jednog dana dobio ne uobičajen poziv od jedne… od jedne mene, sa sasvim ne uobičajenim pitanjem za njega, “kada ću ja napisati svoju knjigu?”

Tajac sa druge strane, čak sam i vidovitog čoveka ostavila bez reči, za trenutak. “Želim da se vidim sa tobom.” bile su njegove reči. I tako… ja luda i hrabra idem u kuću vidovitog čoveka. Lud i hrabar, vidovit čovek, pa kad već sve zna, verujem da je znao i tada u koga će imati poverenja. A ja…. ja sam samo znala da će mi se desiti neke neobične stvari. Hm… Kako se uopšte piše, to kada razmišljam? Hm… naučiću bolje.

Opremljena “flešom” koji snima svaki šum, ulazim u njegovu kući. Spremna na sve i svašta. Pa ja ne znam ko je taj čovek. Šta mi se tu sve može desiti? Nije me ni briga, ja sam luda i svoja i sve što bude, biće zato što sam to što jesam. SVOJA. Zalutala je ova priča od početka u ovu priču, ne htedoh o tome, ali kad već jesam, idemo dalje.

Kažem: “Ćao, ja sam Ivana”. Kaže: “Zdravo ja sam…” Ulazim, čudno se osećam. Lepo, prijatno, prijateljski… luda li sam ja to?… ali ovog čoveka znam od nekuda. Slušam šta govori, ali se podsvesno smejuljim. Njemu nije dobro. Kako je moguće…? I… Vraćam se na svoju priču, “Kada ću ja napisati svoju knjigu i hoću li nekada?”

Njegov odgovor je bio baš neverovatan tada za mene. “Napisaćeš prvo knjigu za mene, a nešto kasnije napisaćeš i svoju.” Šta je ovom čoveku? Kako ja mogu da napišem knjigu za njega? Izlazi iz sobe i donosi crno malo koferče. Šta je sad, pa to? Otvara i vidim da je koferče puno audio kaseta. Šta mu je sad, pa to? Sve te kasete su bile priče ljudi. Nekih ljudi koji su zašli dublje, na neku čudniju stranu življenja. Raznih profesija, shvatanja, sa raznim problemima, uverenjima, ljudi kao vi i ja. Prihvatila sam zadatak sva srećna što imam priliku da zavirim u neke ljudske tajne. Moj zadatak se svodio na to, da sve te kasete pretočim u knjigu tj. u tekstove i priče.

Vraćanje u neke prošle živote. Tema koja me je izuzetno zanimala. Da li je to stvarno moguće, da li to zaista postoji, nije li sve to jedna odlično osmišljena prevara? I čemu prevara, ako nema dobiti od nje? Ljudi rade svakakve stvari da bi došli do neke dobiti? Novčane ili u nekom drugom vidu. Njegov zadatak je da pomaže ljudima, a moj zadatak je da to napišem i da se to obelodani.

Vraćanje u prošle živote putem nehipnotičke regresije. On je tu da čoveka provede kroz prošle živote. Ljudi obično dolaze kod njega, zato što u ovom životu imaju neke za njih nerešive probleme, u želji da saznaju zašto je to tako kako jeste. Posle jedne takve šetnje, ljudima se razbistre mnoge stvari i dobiju mogućnost da isprave sve ono gde greše, da bi i njima i onima oko njih bilo bolje i lepše u životu. Sada sam ovo malo šturo i glupo napisala, ali nema veze reći će se samo kroz dalji tekst i ostale tekstove, ako ih bude bilo.

Te kasete niko nije ranije slušao, sem njega i tih ljudi. Ti ljudi su mogli da čuju samo svoju priču, a meni je sve to bilo dato u tom malom crnom koferčetu, da ponesem kući, da slušam i pišem. Životi ljudi, sadašnji i prošli. Veliki teret je nosilo to malo crno koferče, a ja sam taj teret preuzela na sebe. Kakva sam brza, htela sam sve odjednom da ih preslušam, da čujem šta to sve tu ima? Kako se uopšte radi ta nehipnotička regresija? Polako Ivana, stani. Biram jednu kasetu, stavljam je u vokmen…

Danas je Dan Republike

Zemlji koje više nema.

Zabranjeno Pušenje – Dan Republike

Danas je Dan Republike
I stari je popio malo
Na televiziji Lepa Brena
I stari se sjeća ratnih vremena

Da bi danas bilo bolje
Oni su poturali svoja pleća
Gazili hladne rijeke
Jeli koru s drveća

Žao mu je što neki misle
Da je život negdje drugdje
I ne sanja se više stari san
Čekaju pasoš da odu van

Danas je dan, Dan Republike
Danas je dan, Dan Republike
Danas je dan, Dan Republike
I stara kaže Dragane šuti
Skrati jezik mogu te čuti

Dan, Dan Republike
Danas je dan, Dan Republike
Danas je dan, Dan Republike

Danas je Dan Republike
I stari se sjeća ratnih dana
Žao mu je što se ni klinci
Više ne igraju partizana

Danas svako zna
Da je glava samo jedna
Danas svako zna
Pred kim pasti na koljena

Danas je Dan Republike i stari kaže
Otvorite prozore, pijan je i čini mu se
Da logorske vatre u daljini gore
Logorske vatre, u daljini gore

Danas je dan, Dan Republike
Danas je dan, Dan Republike
Danas je dan, Dan Republike
I stara kaže
Jesi l’ normalan Dragane
Zatvaraj prozore, ne radi grijanje

Danas je dan, Dan Republike
Danas je dan, Dan Republike

Danas je dan, Dan Republike
Danas je dan, Dan Republike

I stara kaže Dragane šuti
Skrati jezik, mogu te čuti

Dan, Dan Republike
Danas je dan, Dan Republike
Danas je dan, Dan Republike

Zabranjeno Pušenje – Od istorijskog AVNOJa

Cetres’ pete njega je primila partija,
A s vojskom je usao u Trst
Sada ulazi na vrata komesarijata
A prima ga crveni krst

Njegov sin vise nema svoga osmjeha
Po kome su ga znale cure s Koseva

Kaze, stari, ova Juga to je veliki zajeb
Tebe i tvojih komunjara

A stara sjedi i place
Kaze Dragane pusti vjesti malo jace
Od istorijskog AVNOJ-a
Do izbjeglickog konvoja
Preko Sremske Race

U njemu tece krv radnih akcija
Kad se diglo i selo i grad
Bio je on bez igdje icega
Ali nikad prazan ko sad

Stari sad se vidi sad se vraca
S kim ste htjeli da budete braca

Zajebo vas Tito i partija cijela
Sloboda ocigledno nije umjela da pjeva

A stara sjedi i place
Kaze Dragane pusti vjesti malo jace
Od istorijskog AVNOJ-a
Do izbjeglickog konvoja
Preko Sremske Race

Ponekad sanja smrt kako se sunja
I odvodi najbolje drugove
A ponekad usni nerodjenog unuka
Kako zbori Majakovskog stihove

S barikada se cuje No Pasaran
O kako je cudan bio taj san
Tu je ceta proletera, zastava crvena
Tu je slika Ive Lole Ribara

A stara veli dosta svadje
Kaze Dragane pusti vjesti malo jace
Od istorijskog AVNOJ-a
Do izbjeglickog konvoja
Preko Sremske Race

Od istorijskog AVNOJ-a
Do izbjeglickog konvoja
Preko Sremske Race

Rastroj

Već duže vreme nemam želju da napišem ni jednu, jedinu reč. Možda ne bih trebala ni sada. Sve u svemu život protiče uobičajeno. Izdešavalo se puno lepih stvari, ali nemam volje da pišem o njima. Nervno sam rastrojena. Stroj – rastroj. Ubija mene ovo vreme, a nemam ni jedan razlog da se isplačem, rasteretim. Pročitam, tu i tamo ponešto, ali ne vidim vrednim svoje komentarisanje bilo čega. Pročitam tako malopre priču kod Električnih Snova i zasuze mi oči. I sada samo mogu da joj se zahvalim što je izazvala ovu buru emocija u meni, koje su me naterale da se bez i jednog razloga isplačem ko čovek.

Senzacija

Život, način i razlog našeg dolaska. Život, svrha, razlog življenja. Prosto pitanje, čemu sva ta zajebancija? Hiljade i hiljade ljudi dnevno zapitaju se isto. Čemu život? Tužni, srećni, depresivni ili sasvim obični ljudi, bez posebnih karakteristika, pitaju se čemu živeti?

Ja sam lopov. Najviše na svetu sam prezirao lopove i prevarante, a na kraju sam i sam postao lopov. Nije me sramota da to kažem, jer to je bio moj izbor, kao i sve ostalo u mom životu. Mudrost dolazi uvek prekasno, tako da nam samo kajanje preostaje. Ne želim da se kajem zbog svog izbora. Izgleda da nisam dostigao mudrost.

Znate li uopšte koliko ljudi u današnje vreme krade? Postoji li uopšte mogućnost da se izvrši jedno takvo statističko istraživanje? Verovatno ne. S obzirom koliko njih krade, a nikada ne budu uhvaćeni u svom delu. O njima ne postoje podaci, oni su skriveni i uspešni lopovi koje je nemoguće ubaciti u bilo kakvu statistiku. Ljudi kradu iz raznih pobuda. Ja sam krao, ali ne da bih preživeo, imam sasvim solidnu penziju. Nisam krao ni da bih se materijalno bogatio. Krao sam i kriv sam. Krao sam najveće blago što čovek može da stvori. Kriv sam, ali se ne kajem. Opet kažem, mudrost nisam dosegao.

„Kakva drskost!“, možda ćete reći? „Čak se i ne kaje.“ Možete me optužiti, smejati mi se, rugati, ali nemojte to činiti dok ne čujete moju priču. Da… istina je da ste verovatno, već pročitali, nešto o mom slučaju. Bilo je po mnogim novinama. Negde u rubrici „hronika“, negde u „verovali ili ne“. Možda moj slučaj bude zabeležen i u nekim rekordima. Dobro je da nisam ispunio uslov da uđem kao „slučaj“ u knjigu „Darvinove nagrade“. Da je tako ne bi me bilo da vam napišem sve ovo. To je odlična knjiga koja opisuje razne „slučajeve“, ljudsku glupost koja se obično završavala smrću glavnih aktera tih priča. Pročitajte knjigu, zabavna je. Istina je, da sve što je pisano o meni, i što je istina i što je laž, mene se uopšte ne tiče. Ne dotiče me, ni najmanje.

* * *

Kažu da je iz jedne biblioteke, meni jako dobro poznate, nestalo preko 3000 knjiga. Pozamašan broj, morate priznati. Kažu da sam zapušten i da smrdim, da je to bio način da neometano kradem, jer su me ljudi zaobilazili, sklanjali se. Dokle samo doseže ljudska glupost? Čak nisu mogli ni da predpostave o čemu se zapravo radi. Kažu da su u mom stanu pronađene i gomile ploča, diskova, amajlija. Čitajući takve izjave po novinama, ljudi su sigurno pomislili da sam i sve to pokrao.

Istina je ovakva. Iz navedene biblioteke sam ukrao tačno 3462 knjige. Ni manje, ni više. Vodio sam evidenciju, tako da sam siguran u ovo što govorim. Ploče, diskovi i amajlije su moji. Sakupljao sam ih godinama. Pa nisam se ja rodio onog dana kada sam ukrao prvu knjigu. Šta je koga briga za moje stvari? Kako ih čuvam i gde ih držim, to je samo moja stvar. Nije istina da sam zapušten i da smrdim. Tog nesrećnog dana, kada su me uhvatili bio je red na… Bio je to moj performans.

Rođen sam pre 56 godina. Jedinac sin. Ponos svog oca, tada mladog zastavnika JNA, kome je sledilo napredovanje u svakom pogledu. Majka učiteljica. U stvari bila je učiteljica kada se udala, ali posle mog rođenja, nikada više nije radila. Postala je obična domaćica koja je ceo život žudela da se vrati u učionicu prepunu dece. Dali su mi ime Milan. Ne želim da budem N.N., pored lepog imena koje mi dade moja dobra majka. Iako sam bio dete vojnog lica, imao sam veliku sreću da se nismo stalno selili iz grada u grad. Tu gde sam se rodio, tu sam i odrastao i školu završio, zaposlio se i osnovao svoju porodicu. Imao sam srećno detinjstvo. I mladost mi je ostala u lepom sećanju. Zaposlio sam se odmah posle završenog fakulteta i u toj firmi ostao sve dok nisam postao prekobrojni. Ne želim da reklamiram firmu u kojoj sam radio, ali ću reći da sam u nju uložio deo mladosti i većinu života, uložio sam svoje snove, životni entuzijazam, svoje znanje i vreme. Kada su došle neke zle godine, otpisaše me kao nebitnog, suvišnog. Poslaše me na biro za zapošljavanje, na kom sam u mladosti bio čitavih dva meseca.

* * *

- Milane, molim te dođi da mi pomogneš.
- Reci debela, šta tvoj mužić može da uradi za tebe? Šta mojoj trudnjači još treba?
- Mislim da ovaj sto treba da odmaknemo od zida, da bi i tu moglo da se sedne. Hajde molim te, pomeri ga.
- Ma neka ga sada tako, kada nam budu dolazili gosti, neće biti problema da se za čas pomeri.
- Pa jeste. U pravu si, ali sada kada smo završili sa sređivanjem samo gledam šta bi još moglo da se uradi.
- Dobra moja dušica. Sada kada imamo nov, naš stan, ej bre naaš… ostalo nam je samo da uživamo i čekamo novog člana. Umorna si, a i ja sam na izmaku snage. Idemo pod tuš, pa u krevet. Dosta je sređivanja.
- Da znaš da si u pravu.

Danas taj isti sto, stoji na istom mestu, ali odmaknut od zida, da bi gosti mogli da sednu i sa te strane. Stoji sto, ali nema ko da sedne za njega.

- Alo tata slušaj…
- Alo Milice, pa šta je s’tobom? Što se nisi pre javila?
- Ma tata… nisam imala vremena. Odlično sam. Super smo putovali, pa dok smo se smestili. Znaš već.
- Dobro, dobro. Kako ti je tamo?
- London je predivan. Javiću se i mami sada, pa da se ne trošim. Čućemo se za par dana. Ljubim te. Ćao, ćao…
- Milice, alo Milice!.. Eh ta deca.

Milica, moja draga blesava ’ćerka. Raspitala se, spakovala stvari i otišla u jebeni London da čuva neke britančiće i da usavršava jezik. London je grad njenih snova, pa rekoh, neka je, neka uživa dok može.

Prolaze mi ponekad kroz glavu ti dani, te slike, razgovori, zagrljaji. Sreća kakvu samo porodica može čoveku da pruži. Moja draga Vera, moja najdraža Milica. Dve žene koje su mom životu davale smisao i činile me celim potpunim čovekom. Oženio sam se Verom iz želje i neizmerne ljubavi. Voleli smo se i bili odličan par. Tandem snova. Bila je predivna žena i majka. Da je svako poželi. Bez obzira šta se na kraju izdešavalo između nas, ja o toj ženi samo dobro i lepo mogu da pričam. Rekoh već „da je svako poželi“. Poželeo je neko za sebe… i tako, ode moja Vera. Nisam mogao da razumem gde sam to pogrešio, kada i kako sam je izgubio. Ne znam i ne shvatam. U kakvoj sam ja to zabludi živeo? Voleo sam i uvek ću voleti moju Veru, ali izgleda da Vera nikada nije tako volela mene.

Od kako je Milica otišla u London, nisam više viđao Veru. Volim da izgovaram i pišem njeno ime, ne zamerite. Nije više imala razloga da se sreće sa mnom. Udala se Vera za onog koji je poželeo, a drago naše dete već preko deset godina živi u Londonu. Ima 29 godina i još se ne udaje. Već odavno ne čuva britančiće. Radi u nekoj tamo produkcijskoj firmi. Smišlja reklame, bilborde, omote za muzičke diskove. Ne razumem se baš, ali tako ona kaže kada povremeno pozove. Snašlo se naše dete u belom svetu.

* * *

Naša porodica se raspala. Njih dve su otišle, a ja sam ostao sam u našem stanu, čekajući ne dolazeće goste, za stolom odmaknutim od zida. Moj ponosni otac je ispraćen na onaj svet sa sve vojničkom plotunskom paljbom, a majka posle par godina, tiho i skoro neprimetno, kao i što je živela, ode za njim. Jadan i tužan je postao moj život. Jadan ja u njemu, kako li sam se samo, tu zatekao?

Posle svega moj život je izgubio smisao. Svi dani su se stopili u jedan. Nisam više imao ni jedan razlog da nastavim da živim. Malobrojne prijatelje koje sam imao, ostavio sam za sobom kada sam otišao iz preduzeća. Nikada nisam bio nešto posebno društven. Nekolicinu njih sam povremeno viđao, ali kako je vreme odmicalo bilo je to sve ređe i ređe, dok na kraju nisu prestali da se javljaju.

Vreme je prolazilo. Nisam se propio, što bi možda bilo sasvim opravdavajuće i očekivano. Oduvek sam voleo pse, ali nisam hteo da nabavim psa. Ništa nisam mogao da mu pružim. Bio sam prazan, tako da bih samo prazninu mogao da mu dam. Zašto bih unesrećio još neko živo biće? Niko mi nije kriv, a zašto bi onda pas ispaštao? Psima treba ljubav i pažnja, a ja sam sve što sam imao i mogao već dao. Tako da mi je ostala samo bol.

Bol. Kakvu silnu bol može da donese samoća. Bol u predelu duše, srca. Prazninu koja zjapi unutar čoveka i urliče od tog istog bola. Zov i vapaj duše koji niko ne čuje.

Nisam više nikome bio važan. Nikome više nisam trebao. Ko sam u stvari ja? Ko sam bio sve ove godine? Jesam li ikada odgovorio sebi na to pitanje? Čemu u stvari ovaj jebeni život služi? Kažu ljudi da treba da učimo, stvaramo, radimo, osnivamo porodice. Sve sam ja to uradio, a na kraju… na kraju niko nije ostao, ni osmeh da mi pruži.

Ponekad bih se predao uspomenama. Gledao fotografije. Trenutke prošlosti zaustavljene u nekom srećnom vremenu. Plakao i suzama prao… Ma šta sam prao? Sa suzama su samo još više nadolazile uspomene, koje su bolele. Koje bole i peku… i danas.

Znam, reći ćete da postoje na svetu mnogo veće nesreće od samoće. Znam da me ne možete razumeti. Ne možete shvatiti bol i tugu nesrećnog usamljenog čoveka, ako nikada niste ostali sami. Ne dan. Ne pet. Ne mesec ili dva. Ostali sami godinama.

Čovek je čudenstveno biće. Nisam siguran, postoji li ta reč u našem jeziku? Postoji li uopšte reč koja može da opiše jačinu i snagu čovekove želje za življenjem? Čudenstvena ljudska snaga, koja se rađa iz ničega. Iz sve te moje samoće i tuge, iz bola i suza, rodila se ideja. Moram živeti, ne smem odustati od sebe, pa ma kako da mi je.

Često sam tako samo lutao ulicama. Bez cilja i smisla. Imao sam običaj da izađem na ulicu i da glumim prosjaka. Voleo sam da se smestim na uglu dve ulice i da gledam ljude. Posmatram njihove reakcije na zapuštenog čoveka, sa kutujem za cipele ispred sebe. Igram igru, „ovaj će u moju kutiju ubaciti neki dinar… ovaj neće“. Ovo je veliki grad, ali više puta se desilo da ispred moje kutije zastanu i oni koje sam poznavao. Oni mene ne bi prepoznali i to mi je bilo naročito zanimljivo. Ne retko bih i popričao sa nekim od njih. Uloga prosjaka mi je odlično stajala, a moja gluma je bila više nego dobra. Neverovatno je šta sve usamljenom čoveku može da padne na pamet. Novac koji bih skupio obično bih podelio cigančićima, svojim kolegama. Novac mi nije bio potreban. Ispunjavala me je ta igra. Analiza ljudi.

Pored ove uloge, bilo je dana kada sam se svetu predstavljao kao gospodin čovek, što sam nekada i bio. Umesto starih odrpanih cipela sam obuvao, stare, ali dobro očuvane izglancane cipele. Oblačio sam odelo, u kom sam potpisao mnogo važnih ugovora dok sam radio. Vezivao kravatu, pažljivo se sređivao čitavog dana, da bih predveče izašao u šetnju glavnom ulicom. Odem tako obučen na neku izložbu, u muzej, u pozorište. I tako sređen sam ponekad sretao poznata lica. Uljudno smo se pozdravljali. Ponekad porazgovarali. Kao gospodina su me znali, pa im ništa nije bilo čudno. Meni jeste. Danas gospodin, a juče prosjak. Juče prosjak, danas gospodin. Nekako mi je jako bila važna ta moja igra. Imao sam običaj, da u radnju u koju sam ulazio kao prosjak, da tražim neki dinar, uđem i glumim bogatog gospodina. Da probam garderobu kod iste prodavačice koja mi je nekoliko dana pre toga, dala par dinara za kiflu. Da probam skupu obuću, od 10-15 hiljada i da kažem da su baš te cipele savršene za mene, ali da su mi ipak nekako neudobne. Voleo sam da gledam kako se trude da mi udovolje. Poigravao sam se sa ljudima. Ne iz zle namere. Nikoga ja nisam povredio. Ja sam samo onaj usamljeni čovek koji je krao knjige. Kradu i gospoda i prosjaci. Odelo u stvari ne čini čoveka.

I sve ovo čitate, ne biste li otkrili tajnu o tim ukradenim knjigama! Mislim da je sada pravi trenutak da vam kažem ono što sam mogao i na početku. Ne biste čitali moju kratku ispovest, da nije te proklete biblioteke. Ne biste me nikada ni primetili. Ja već odavno nisam nikome važan. Ne znam da li uopšte zaslužujete istinu!? Želite da vam pričam kako sam se osećao stavljajući knjige u svoje pantalone. Vi, ljudi koji u meni videste i sina i oca, i muža i samca, i prosjaka i gospodina! Želite da vam pričam o svojim razlozima za takvo svoje delo. Vi, ljudi željni senzacije, ljudske prljavštine, tajni… Ma pogledajte sebe, pa onda meni sudite! Onda mene krivite i pljujte! Pogledajte u sebe i znaćete zašto sam krao knjige. Kada sebi budeti odgovorili na pitanje, zašto ste toliko gluposti učinili u svom životu, znaćete i zašto sam iz jedne obične biblioteke ukrao 3462 knjige.

* * *

Nekako mi vas je žao, pa ću vam ispričati. Pitate se zašto sam ih krao? Zašto ih nisam čitao i vraćao? Čemu ta potreba da sve te knjige ostanu tu? U stanu. Dvaput zaključane kada izlazim napolje, jednom kada sam unutra. Želeo sam da … kako uopšte to nekome mogu da objasnim? To je bio moj način da ubijem samoću. Sigurno sa mnom nešto nije u redu. Takav moj stav prema svetu i životu možda nije normalan… ali šta mogu? Šta sam uopšte mogao? Veliki, sređen stan, od nekih sedamdeset kvadrata, pust, bez smeha i graje, bez ičega. Poželeo sam da ga ispunim nečim neizmerno vrednim. Tako sam počeo iz biblioteke krišom da donosim jednu po jednu knjigu, a kasnije i po dve, tri. Zavisi kojeg su formata i debljine bile. Preko milion, možda dva miliona ispisanih stranica. Hiljade i hiljade likova, događaja i doživljaja. Nekih drugih tužnih i srećnih ljudi, ljubavi, smrti, ratova… svi oni skupa su ispunili moj dom, moj život, ubili su moju samoću tako rasuti svuda po stanu. Prosjak i gospodin koji kradu knjige i jednog običnog usamljenog mene, čine srećnim.

Nekada sam imao i porodicu i prijatelje. Živeo sam po nekim životnim pravilima, koje ljudi smatraju normalnim. Jesam bio srećan, ali sve to sam izgubio. Niko vam ne garantuje da ako radite onako kako kažu da treba, da ćete postati i ostati srećni.

Znači da je, i ako je krađa knjiga iz obične biblioteke, nešto što mi može ispuniti život, sasvim u redu i normalno. Ako nije uobičajeno i prihvaćeno, ne znači da me ne može učiniti srećnim.

Sada sam u zatvoru. Opasan sam po društvo i zajednicu. Biću ovde sigurno do suđenja. Biću ovde dok svi ne kažu sve što imaju u vezi mog slučaja. Dok veliki i pravedni sudija ne bude rekao svoju završnu reč. Posle toga će me vratiti u zatvor na određeno mi vreme ili ću biti slobodan. Možda ću biti slobodan, ali… ali šta ću ja sa svojom slobodom? Opet pesimista progovara iz mene.

Iz mog stana odneli su moje stečeno blago. Otišao je Jesenjin, Bukovski, Dostojevski… Napustio me Andrić, Krleža i Crnjanski. Zašto li ih samo nabrajam, kada ih ne mogu spomenuti sve? Odneli su ih i ostavili mi prazan stan. Možda sam ja lud? Možda stvarno jesam? Tako lud pitam se… Šta ću ja sa svojom slobodom? Šta ću onda smisliti u svom čudovišnom ljudskom umu?

Sada svi već znaju i mog gospodina i mog prosjaka. Sada svi znaju da u toj ulici, na tom spratu, u tom, baš tom stanu, iza tih vrata živi čovek, koji je lopov. Ne znam. Ako budem slobodan, preostaje mi samo da svoj dom ispunim sopstvenim blagom. Napisaću svoju knjigu. Nikada više ne želim da budem sam.

Eto vam vaše senzacije, a mene sada, molim vas, ostavite na miru.

Lutanje

Sednem tako uveče i prošetam od bloga do bloga, pročitam neke tuđe priče. Zavirim tako u druge neke živote. Nasmejem se, rastužim ponekad, pa i iznerviram se. Ne mislim na klasično nerviranje, već znate ono kad pročitate priču, vidite problem i znate rešenje, ali ne možete da pomognete. Nikoga od tih ljudi, tj. vas koji ovo čitate ne poznajem, ne znate ni vi mene. Imamo sliku jedni o drugima, onakvu kakvu je sami stvorimo u glavi i tako vremenom, čitajući jedni druge, postajemo sve bliži.

Oduvek sam volela da pišem sebi! Iz čiste potrebe ili iz ljubavi prema pisanju. Tako sam upoznavala sebe, kao što sada upoznajem vas. Čudno, ali dok se čovek traži, to je možda jedan od najboljih načina da sebi zađe duboko u dušu! Pišeš sebi pismo kao svom najboljem prijatelju, pa mu lepo kažeš sve što te muči, a ne moraš puno ni da objašnjavaš.

Drugi dobar način rešavanja problema svake vrste, je pisanje ljudima koji su u nekoj vezi sa vašim problemom. U tom pismu koje nikada ne pošaljem, napišem sve što bih rekla, sve što stvarno mislim, što nemam prilike da kažem iz bilo kog razloga! Kada se sve to stavi na papir, rešenje problema bude negde zapisano, a ponekad se rešenje nađe između redova. Skriveno iza neke suze u oku, da mi snagu!

03. maj, 1998. nedelja 14:14

Suze! Opet plačem! Srećna sam što opet mogu da plačem! Oduvek sam mrzela da se samosažaljevam, ali ja jesam za žaljenje! Veseli, mrtvi čovek, koji hoda! Vesela i sasvim u redu za sve druge, a u stvari mrtva sam! Nema u meni ničega sem tuge i gorčine! Koliko dugo sam lagala sebe da je sve u redu, da se sve ružno što mi se desilo, desilo nekom drugom!?

Proleće je sve se rađa, cveta, čak je i kiša vesela, …samo ja, prokleti mrtav čovek, kvarim svu lepotu današnjeg dana. Lepotu života, proleća! Mrzim što sam čovek! Zašto stvarno nisam more ili vatra, i sam kamen da sam srećnija bih bila? Ne mogu da se obuzdam…volim ove suze, prija mi i ova tuga! Zar nije žalosno reći da tuga može da prija nekom? Meni može i patnja mi sada prija! Moram nekad da se suočim sa njima! O Bože …došlo je i to vreme!!! Lako je živeti srećan, tugu i patnju treba preživeti. Zašto sam toliko stvari strpala u sebe? Zašto sam glumila sreću kad srećna nisam bila? Zašto je laž bila bolji izbor od istine? Zašto si se lagala?

Ivana, bleso jedna, znaš ti zašto! Baš zato što je lako živeti srećan, pa makar i lažno, preživi sada ovo, bol, očaj, tuga, patnja…to je sada deo tvoga života! Odjednom sam prestala da plačem, a suze su mi potrebne! Shvati Ivana da nisi ti kriva! Prestani da tražiš greške u sebi! Priznaj već jednom sama sebi da jesi lepa, da jesi pametna i jesi Ivana hrabra i jaka! Nisi mrtva, da jesi ne bi mogla da razmišljaš i pišeš sada! Ne kvariš ti lepotu ovog dana, pokvarili su je drugi tebi! Razmisli dobro, sredi se, nađi sebe i svoj cilj i nastavi dalje, ali stvarno, ne lažno, stvarno srećna! Biće ti jednoga dana sve jasno! Ivana ja te volim i to će ti biti dovoljno za novi početak!

Tvoja Ivana 14:43

Ovo deljenje sebe na dve ličnosti, ponekad i nije tako loše. Sada sa ove distance kada ovo pročitam, mogu da kažem da sam bila u pravu. Da mi je sve ovo neko drugi rekao, ne bi imalo efekta, ne bi me smirilo, ni utešilo tada. Nije bilo lako u životu, ali kada uspeš da pobediš sebe, nagrada koja te sačeka nema cenu.

Probudi se!!!

Posvećeno onima koji su se uspavali!

U periodu kada je ovo napisano, osećala sam da ne mogu i neću da budem ono što nisam. I danas stojim iza svake svoje reči!

07. avgust, 2001.
- u t o r a k -

Mislila sam ¨sada je sve u redu¨. Smirila sam se , stala sam delimično na svoje noge, postala, nazovi, neki čovek. Mislila sam, sve je prošlo, zakržljala mi krila. Spustila sam se na zemlju, ne umem više leteti. Mislila sam ostalo mi je samo da se potpuno uklopim u kolotečinu života, da stvaram i životarim dalje.

Niotkuda, moja krila se prisetiše čemu služe i ja se vinuh u visine. U stvari, nikada nisam ni umela da hodam. Živa sam potpuno, a moja krila su jača nego ikad. Želim sve od života, želim zato što sam živa, što nisam samo biljka!

Ja neću prestati da letim, nikada! Ko bude mogao da leti sa mnom, neka leti, ko ne bude mogao, ostaće na zemlji, u svojoj kolotečini, u svojem sranju od života. A kako da leti neko ko ne ume ni da hoda? Većina puzi!

Ne može mi niko ništa, velika sam i jaka. Ne želim da budem ono što nisam, a nisam slaba, ne treba mi rame za plakanje, ja plačem za sebe, ne treba mi ničije sažaljenje, priznanje, tapšanje po ramenu, ne mora niko da me hvali i da mi kaže da sam dobra, pametna, lepa, ne treba mi niko da me vuče kroz život, ne treba mi niko da me laže i da tako održava moj ego u životu. Svesna sam ko sam, šta sam i koliko vredim. Ne vredim baš mnogo, ali ja znam koliko je to! A svesnost je najvažnija stvar u životu! Biti iskren prema sebi je najteže, ali najlepše što može da ti se desi! Posle toga ne postoje prepreke, svet je tvoj!

Ko ne leti, ne ume ni da hoda, posle toga počinje da puzi i na kraju prestaje da se kreće…biljka… postaje biljka, a vremenom i zakržlja. Ja to sebi ne želim da uradim! Ja nisam biljka!!! Ko si ti? Šta si ti? Šta hoćeš od sebe? Šta ti treba? Koliko smeš? Koliko možeš? Sva ova pitanja nemaju veze sa mnom. To je tvoj život, a ko sam ja da ti bilo šta pričam o tvom životu?

Ali ipak… šta ćeš da uradiš?… Potkresaćeš krila i postaćeš neki kaktus ili šta već. Ja imam hrabrosti da kažem, da nešto nije u redu. Ti to ne možeš, ne smeš…kod tebe je sve O.K. Lažeš se, misliš tako treba, ali posledice ostaju i uvek budu katastrofalne. Pravi si kaktus, bodeš, ponekad procvetaš, ali ne mrdaš iz svoje saksije.

E sad, obično se dve takve (kaktusoidne) osobe nađu. Ona ne ume da leti, želi da te povremeno zalije. Kaktus možeš i jednom mesečno da zalivaš, on bude srećan. S vremena na vreme će da te prenese na sunčanu stranu terase i ti ćeš biti srećan, jer ne znaš kako je to biti slobodan, leteti i udovoljavati sebi.

Pokušaj da budeš svoj, pa makar i pogrešio, biće ti slađe nego da igraš kako drugi sviraju. Boriš se ti, ali negde duboko u tebi je skrivena misao šta moraš da uradiš, kako treba da zadovoljiš druge, njihova očekivanja i nade. Pa šta će reći ako ih sve izneveriš? Nemoj da budeš glup, radi samo ono što želiš da radiš lično ti, lično za sebe, ako te stvarno vole biće im drago zbog tebe. Ako je to prava ljubav izdržaće, nećeš ništa izgubiti. Ljubav se hrani slobodom. Tvoj život je samo tvoj.

Ja sam se izvukla, shvatila sam da od života želim sve, ama baš sve! Moje dete jeste moje dete i zauvek će to biti. Zauvek će jedino i prvo ona biti važna. Ja ću zauvek biti njena, imaće me celu do kraja mog života, pružiću joj i više od svega, voleću je i više od najviše, namazaću je svim bojama i pustiću je da uzleti, kad krene da padne povući ću je malo gore, pomoćiću joj. Nikada zbog mene neće da pati… Ja zbog svega toga ne moram da puzim i neću! Šta ću ja njoj ako ne vredim sebi!? Šta ću bilo kome ako sam iznutra mrtva i nezadovoljna!? Svako ima svoj život, svoju sudbinu, svoj prvi i svoj poslednji dan. Želim da sebi svog poslednjeg dana, makar bio i sutra, kažem, uspela si Ivana da živiš, nisi bila kukavica, letela si, videla si život, živela si Ivana!!!

Ja nisam posebna, ja sam samo izuzetna u svojoj svesnosti ko sam, u svojoj iskrenosti i jednostavnosti. Dobro mi je. Mnogo mi je dobro!!! Letim i ne dotičem tlo ni za trenutak… Pa šta bude! Ponekad mi se učini da su mi krila kratka, ali samo na minut. Počnem da padam, ali već sledećeg trenutka sam u oblacima.

Neću više da filozofiram. Izlila sam se maksimalno. Roštilj ili samo klasično prženje mozga svejedno bila sam ozbiljna i problem je što ne mogu da stanem. Ne mogu da shvatim da mnogi ne žele da se probude. Pa život je samo jedan!!!

Čemu naslov?

Misli su mi nepovezane, zbrkane… izgleda da je uvek tako kod mene. Istorija jednog života… hm! Šta li to sada hoću? Ponekad se pitam da li i drugi ljudi začuđuju sami sebe ili samo ja to radim? Postavim sebi pitanje, a onda tražim odgovore. Gomile ispisanih svezaka, gomila papira nepovezanih, razbacanih… misli ispisane, rečenice povezane, nepovezane, reči… reči… pitanja, gomila pitanja, postavljenih sebi. Pišem, pišem, tražim se svakim svojim pisanjem. Našla sam se napokon, ali kada čitam sve to od ranije… eto jednostavno vidim sebe čak tamo, čak tada i shvatim da je to baš istorija. Da u životu nisam toliko pisala, nikada ne bih postala to što jesam sada, verovatno ne bih ni preživela. Eto da ne ostane na ovome, reći ću da ću ovde ubacivati svoje stare tekstove.