Ma ne bitno

Uvek su moju pažnju privlačile istinite priče. Knjige pisane i filmovi snimani po istinitom događaju. Može mi neko i zameriti, ali ništa lakše nego izmisliti nešto. Ne znači da ja umanjujem vrednost onoga što je izmišljeno, ali jednostavno to se nije stvarno dogodilo. To je plod nečije mašte, a mašta nema granica. Treba biti baš spretan, sve to izmišljeno uklopiti i napraviti celinu. Verovatno su najveća svetska dela, priče, knjige, filmovi, izmišljeni. Ja ne umem da izmišljam, verovatno zato i pišem samo istinu, a možda i pomalo zavidim onima koji umeju da izmisle priču.

Umem brate da slažem, a da ne trepnem. Nije to baš pozitivna i dobra osobina, ali tako je i šta ću. Treba i to neko da zna. Lažem obično samo onda kada smatram da bi istina mnogo zabolela nekoga, pa ma o čemu da se radi. U startu znam da li ću oko nečega da lažem ili da govorim istinu. U većini slučajeva to nema nikakve veze sa mnom lično i kako odrastam laži je sve manje. Sigurno zato što više i nemam nekog razloga za laž.

Moje laži su se pretvorile u prećutkivanje. Prećutim drugim ljudima, koji mi i nisu toliko važni u životu, ono što znam da je istina. To bi se možda moglo nazvati i stečeno iskustvo. Ljude koje iskreno volim ne lažem, jer smatram da ako bih ih slagala, prestala bih i da ih volim. I to nije baš dobro. Šta imam na umu kažem, pa šta bude. Ne bude uvek prijatno, dođe ponekad i do zamerki i svađe, ali sa ljudima koji me vole i koje volim mogu i da se svađam. Jebeš ti ljubav, ako moramo da tolerišemo i da ćutimo jedni drugima ono što mislimo i osećamo.

Pričam i o prijateljima. Prijateljima koje imam, a imam ih malo ili dovoljno kako god hoćete, govorim baš ono što mislim i svađam se sa njima. To su lepe slatke svađe. Znači da mi je stalo do tih ljudi čim se svađam sa njima. Ako se neko sa mnom nije ni jednom posvađao, znači i da mi ne znači ništa. U tim situacijama se smeškam, kažem jeste, nije, i tako. Prosto kroz moj razgovor sa njima čovek može da vidi da li mi je stalo do njih ili ne.

I sve sam vam ovo ispričala ko zna zbog čega. Sedim na stolici, sa jedne strane pegla, daska, pelene, bodići, zeke, ispeglani i oni drugi, a sa druge strane pogledam, kad ono sto, kompijuter, tastarura. I tako okrenem se, pa malo peglam i razmišljam, pa se opet okrenem i pišem. Ma ne bitno! Eto tako!